Наталија Нарочницка

С Википедије, слободне енциклопедије
Наталија Нарочницка
Наталија Нарочницка 2018. године
Лични подаци
Датум рођења(1948-12-23)23. децембар 1948. (75 год.)
Место рођењаМосква, Руска СФСР, Совјетски Савез
ОбразовањеМГИМО
Научни рад
ПољеИсторија
АкадемијаСрпска академија наука и уметности
Наградеорден Части, орден Александра Невского, Russian Federation Presidential Certificate of Honour, Order of the Holy Princess Olga, Одликовања Републике Србије

Наталија Нарочницка (Москва, 23. децембар 1948) руска је историчарка, политиколог и стручњак за међународне односе,[1] инострани члан састава Српске академије науке и уметности од 4. новембра 2021.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је као ћерка историчара и академика Алексеја Леонтјевича и историчарке Лидије Ивановне која се од почетка шездесетих година 20. века бавила истраживањем спољне политике Русије у оквиру Института за историју Совјетског Савеза. Гувернанта ју је научила немачки језик, а касније је похађала специјалистичку немачку школу.[3] Завршила је основне студије Факултета за међународне односе Московског државног института за међународне односе 1971. године и магистарске на Институту за међународну економију и међународне односе Руске академије наука 1974.[2] Докторирала је 2002. године.[2]

Радила је у Институту за међународну економију и међународне односе Руске академије наука, у Секретаријату Организације уједињених нација у Њујорку 1982—1989, у Државном думу Руске Федерације као посланик 2004—2007, у Комитету за међународне односе као заменик председника 2004—2007,[4] у Фонду историјске перспективе као оснивач и директор од 2007. године и у Европском институту за демократију и сарадњу у Паризу као директор 2008—2018.[2]

Члан је Фонда „Руски свет”, Руског друштва „Знање”, Руског фонда за фундаментална истраживања Руске академије наука, Савета Императорског православног палестинског друштва, Међусаборског присуства Руске православне цркве и члан председништва од 2009. године.[2]

Добитница је Златне медаље за заслуге Републике Србије (2013), Златне медаље француског непрофитног удружења „La Renaissance Francaise” (2015) и награде „Клио” за целокупни допринос развоју историографије (2018).[2]

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  1. Нарочницка Н. А. «США и новая „восточная политика“ ФРГ». — : «Наука», 1979.
  2. Нарочницка Н. А. «Россия и русские в мировой истории». — : «Международные отношения», 2005. — 536 с. — 6000 экз. — ISBN 5-7133-1132-5
  3. Нарочницка Н. А. За что и с кем мы воевали. — : «Минувшее», 2005. — 79 с. — 27000 экз., ISBN 5-902073-37-5
  4. Нарочницка Н. А. «Русский мир». — Шаблон:СПб.: «Алетейя», 2007. — 320 с. — 5000 экз. — ISBN 978-5-91419-046-7
  5. Нарочницка Н. А. «Великие войны XX столетия». — : «Айрис-Пресс», 2007. — 248 с. — 5000 экз. — ISBN 978-5-8112-2912-3
  6. Нарочницка Н. А. «Россия и русские в современном мире». — : «Алгоритм», 2009. — 416 с. — 5000 экз. — ISBN 978-5-9265-0657-7
  7. Нарочницка Н. А., Фалин В. М. и др. «Партитура Второй мировой. Кто и когда начал войну?» — : «Вече», 2009. — 416 с. — ISBN 978-5-9533-4298-8
  8. Нарочницка Н. А. «Великие войны XX столетия. Ревизия и правда истории». — : «Вече», 2010. 352 с. — (Актуальная история). — 3000 экз. — ISBN 978-5-9533-4887-4
  9. «Ялта-45. Начертания нового мира». / отв. ред. Н. А. Нарочницка. — : «Вече», 2010. — 5000 экз. — ISBN 978-5-9533-4615-3
  10. Нарочницка Н. А. «Русский код развития». — : «Книжный мир», 2013. — 352 с. — (Служить России). — 2000 экз. — ISBN 978-5-8041-0603-5
  11. Нарочницка Н. А. «Русский рубеж. Размышления историка в эпоху перемен». — : «Вече», 2018. 544 с. — 1500 экз. — ISBN 978-5-9533-6533-8[5]

Радови[уреди | уреди извор]

  1. Нарочницка Н. А. Горькая правда о чеченском синдроме правозащитников. Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2022) // narotchnitskaya.com (27 мая 2022 года)
  2. Нарочницка Н. А. Революция — духовное детище интеллигенции. // web.archive.org (politjournal.ru) (1 ноября 2007 года)
  3. Нарочницка Н. А. Петр Вайль: «Византийский урок» получился антироссийским. — Фильм «Гибель империи. Византийский урок» вызвал бурю откликов. Интернет-портал «Российской газеты» // rg.ru (7 февраля 2008 года). Дата обращения: 28 мая 2022.
  4. Нарочницка Н. А. Россия и проблема Курильских островов. Тактика отстаивания или стратегия сдачи. Интернет-портал «Руниверс» // runivers.ru (29 августа 2009 года). Дата обращения: 28 мая 2022.
  5. Владимир Кожемякин. Наталия Нарочницка: чем грозит России демонизация советского государства? — Кто был самым кровожадным диктатором в истории? Почему наши западники Сталина проклинают, а про Ленина и Троцкого всё больше молчат? Зачем ставят на одну доску тоталитарные режимы в СССР и в нацистской Германии? Об этом разговор с руководителем Европейского института демократии и сотрудничества, доктором исторических наук Наталией Нарочницкой. Официальный сайт газеты «Аргументы и факты» // aif.ru (8 ноября 2017 года)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Наталија Нарочницка”. Печат - Лист слободне Србије (на језику: српски). 2022-02-28. Приступљено 2022-03-25. 
  2. ^ а б в г д ђ „Наталија Нарочницка”. САНУ. 
  3. ^ „Natalija Naročnicka – jedan pogled na Ruski svet - Kulturni centar Novog Sada - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2017-11-03. Приступљено 2022-03-25. 
  4. ^ „Službeni Glasnik | Klub čitalaca | Аутор | Наталија Нарочницка”. Službeni Glasnik | Klub čitalaca. Приступљено 2022-03-25. 
  5. ^ Анатолий Торкунов, ректор МГИМО МИД РФ, академик РАН, доктор политических наук, профессор. Феномен Наталии Нарочницкой. — Предисловие к новой книге Н. Нарочницкой «Русский рубеж. Размышления историка в эпоху перемен». Интернет-газета «Столетие» // stoletie.ru (23 декабря 2018 года). Дата обращения: 28 мая 2022.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наталија_Нарочницка&oldid=27530857”