Коста Чавошки

Из Википедије, слободне енциклопедије
Коста Чавошки
KostaCavoski.jpg
Коста Чавошки
Датум рођења (1941-10-26)26. октобар 1941.(76 год.)
Место рођења Банатско Ново Село
 Краљевина Југославија
Поље право

Коста Чавошки (26. октобар 1941, Банатско Ново Село, Југославија, окупациона зона Нацистичке Немачке) је српски правник, теоретичар права, професор Правног факултета Универзитета у Београду, академик САНУ и члан Сената Републике Српске.

Биографија[уреди]

Рођен је 26. октобра 1941. у Банатском Новом Селу. Правни факултет у Београду завршио је 29. јуна 1964. године с просечном оценом 9,85, магистрирао на истом факултету 1969. године, а докторирао 1973. Почетком 1970. године изабран за асистента на предмету Увод у право.

Марта 1973. године осуђен на пет месеци затвора, условно на две године, због критике Уставних амандмана из 1971. и подршке професору Правног Факултета Михаилу Ђурићу. Потом је 31. децембра 1975. године једногласном одлуком Наставно-научног већа избачен на улицу због тзв. морално-политичке неподобности.[1]

Добрица Ћосић у својој књизи Пишчеви записи 1981—1991, на сто двадесет другој страни, о Чавошком пише: "Најхрабрији и највреднији опозиционар из наше групе, јака и морална личност и способан правник". Њих двојица су 1984. заједно написали програм делатности Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања.

Један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке.

На Правни факултет је враћен тек 1. јануара 1991. године у својству редовног професора. Крајем 2003. године изабран је за дописног члана САНУ.

Оснивач је некадашње Српске либералне странке. Такође је и члан Тима за одбрану Радована Караџића пред Међународним кривичним судом за ратне злочине у Хагу. Коста Чавошки је члан Сената Републике Српске од 1996. године.

Српску либералну странку Чавошки је основао заједно са неколико виђенијих чланова који су иступили из Демократске странке, а међу којима су били Никола Милошевић и Саша Петровић, режисер. Странка је била монархистички опредељена и залагала се за враћање монархије као облика владавине, рехабилитацију свих политичких осуђеника, обележавање имена свих погинулих Срба у прошлом веку, затим за подизање споменика страдалим Србима, као и за отварање канцеларије при Влади Србије, која би се бавила страдањем Срба у прошлим ратовима.

Радови[уреди]

Поред већег броја чланака објавио је следеће књиге:

  • Филозофија отвореног друштва. Политички либерализам Карла Попера (1975)
  • Могућности слободе у демократији (1981)
  • Уставност и федерализам. Судска контрола уставности у англо-саксонским федерацијама (1982)
  • Страначки плурализам или монизам (1983), коаутор Војислав Коштуница;
  • О непријатељу (1989)
  • Револуционарни макијавелизам (1989)
  • Тито – технологија власти (1991)
  • Слободан против слободе (1991)
  • Право као умеће слободе. Оглед о владавини права (1994)
  • Увод у право I. Основни појмови и државни облици (1994)
  • На рубовима српства (1995)
  • Устав као јемство слободе (1996)
  • Увод у право II (1996), коаутор Радмила Васић
  • Затирање српства (1996)
  • Лутка у туђим рукама (1998)
  • Хаг против правде (1998)
  • Од протектората до окупације (1998)
  • Апсолутна и ублажена правда у Есхиловој Орестији (2001), коаутор Мирјана Стефановски
  • Згажени устав (2003)
  • Окупација (2006)
  • Макијавели (2008)
  • Под троном Атлантског пакта: Европски суд за људска права (2009)
  • Издаја (2009)
  • Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања (2010)
  • Расрбљивање (2011)
  • Устав као средство агитације и пропаганде (2011)
  • Анатомија једне чистке (2013)
  • Злоупотреба историје у Хагу (2013)
  • Велеиздаја (2014).

Награде[уреди]

Добитник је награде Милош Црњански за 1989. годину. Награду је добио за дело О непријатељу.[2]

Референце[уреди]

  1. eizbori.com - Коста Чавошки
  2. Задужбина Милоша Црњанског. „Добитници награде Милош Црњански”. Приступљено 29. 11. 2014. 

Спољашње везе[уреди]