Зоран Пауновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Зоран Пауновић
ЗоранПауновић.jpg
Зоран Пауновић на филмском фестивалу Слободна зона 2013.
Датум рођења(1962-05-31)31. мај 1962.(57 год.)
Место рођењаБор
ФНРЈ
ИнституцијаФилолошки факултет Београд Филозофски факултет Нови Сад

Зоран Пауновић (1962) је професор енглеске књижевности на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Новом Саду, есејиста и преводилац.

Биографија[уреди]

Рођен је 31. маја 1962. године у Бору. Након завршене гимназије отпочео је студије енглеског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду где је и дипломирао 1985. године. Магистарску тезу под називом Мотив хајке у забавним романима Греама Грина одбранио је на Филолошком факултету у Београду 1989. године. Звање доктора књижевних наука стекао је на Филозофском факултету у Новом Саду 1995. године под менторством проф. др Владиславе Фелбабов (назив докторске дисертације: Суочавање приповедача са жанровским оквирима: амерички романи Владимира Набокова).[1] На Филозофском факултету у Новом Саду 2006. године изабран је у звање редовног професора за научну област Енглеска и америчка књижевност. Данас у звању редовног професора предаје енглеску књижевност 19. и 20. века на Филолошком факултету у Београду и Филозофском факултету у Новом Саду, а предавао је и као гостујући професор на Филозофском факултету у Бањој Луци.

Професор Пауновић тренутно обавља функцију продекана за науку и међународну сарадњу на Филозофском факултету у Новом Саду. Док је претходно обављао исту функцију на Филолошком факултету у Београду, потписан је споразум о дугорочној сарадњи Филолошког факултета у Београду и Универзитета у Мајнцу у склопу наступа Србије као земље у фокусу на Лајпцишком сајму књига. У својству члана Организационог одбора за наступ Србије у Лајпцигу, том приликом је истакао да ће потписивањем споразума бити омогућена размена студената и професора, развој студијских програма, а посебно курсева на постдипломским студијама и заједничко учешће у међународним пројектима.[2] Током његовог мандата на функцији управника Одсека за англистику (у периоду од 2010. до 2013. године) студенти Филолошког факултета имали су и прилику да чују предавање најпризнатијег шекспиролога, професора Стенлија Велса на тему Шекспир - човек европске ренесансе.[3]

У периоду од 2009. до 2012. године обављао је дужност председника Организационог одбора Просефеста, првог међународног фестивала прозног стваралаштва у Србији, који већ годинама окупља позната имена светске књижевности. У том периоду, одлукама овог Одбора на челу са Зораном Пауновићем, награда Милован Видаковић додељена је мађарском писцу Ђерђу Конраду, италијанском писцу Клаудију Магрису, израелском писцу Давиду Гросману и српском писцу Слободану Тишми.

Значајан допринос култури остварује бројним ангажовањима на пројектима који су реализовани од стране Министарства културе Републике Србије, међу којима је и пројекат Година књиге и језика, инициран "с основним циљем да подстакне бригу стручне и шире јавности за стварање, пласман и афирмацију књиге, као и развој културе читања"[4] и који је окупио велики број стручњака, на челу са Организационим одбором у чијем саставу је био и Зоран Пауновић. Као координатор пројекта Амбасадоров избор (који је реализован у оквиру Године књиге и језика), публици у Амбасади Србије у Лондону представио је десет наслова српских аутора у преводу на енглески језик које је објавила издавачка кућа Геопоетика у оквиру едиције Српска проза у преводу. Запажено је и његово ангажовање у оквиру Радне групе за анализу, професионални развој и перманентно обучавање у издаваштву, која је основана при Министарству културе Републике Србије, а где је био задужен за анализу квалитета превода и предлагање стандарда у области издаваштва.

Министарство културе и информисања Србије у фебруару 2014. године именовало је комисије које ће одлучивати о конкурсима за финансирање пројеката у области културе и информисања у 2014. години. Зоран Пауновић је именован за члана комисије за област Књижевност и издавачка делатност (за подобласти: периодичне публикације, књижевне манифестације и награде, капитална дела на српском језику из области културе.[5]

Зоран Пауновић је потпредседник Српског ПЕН центра. Поред председнице Српског ПЕН-а Виде Огњеновић учествовао је на завршном конгресу Међународног ПЕН-а 2010. године у Токију, када је одлучено да Београд буде домаћин 77. конгреса. У септембру 2011. године Београд је угостио велика имена савремене светске књижевности, међу којима су канадски писац Џон Ралстон Сол (у својству председника Међународног ПЕН-а), нобеловац Дарио Фо, британски писац Кристофер Хоуп, један од најзначајнијих савремених италијанских писаца Клаудио Магрис, као и мађарски писац Ђерђ Конрад. Том приликом Зоран Пауновић је нагласио значај ове организације рекавши да је ПЕН "изузетно важан не само за културу већ и за свест и савест епохе у којој живимо“.[6]

На састанку одржаном 30. априла 2015. године, Зоран Пауновић изабран је за новог члана НИН-овог жирија критике за најбољи роман године.[7] Од 2018. године обавља дужност председника НИН-овог жирија критике за најбољи роман године.

На изборној скупштини САНУ новембра 2018. године изабран је за дописног члана одељења језикa и књижевности.[8]

У области интересовања и истраживања Зорана Пауновића убрајају се британска књижевност, америчка савремена проза, превођење, као и популарна култура и културолошке студије. Значајно је његово залагање на свим пољима, те је тако српску културу задужио не само ангажовањем на бројним успешно реализованим пројектима, већ пре свега као изврстан есејиста, предавач и преводилац. Аутор је (између осталог) књиге есеја о англо-америчкој књижевности Историја, фикција, мит (Геопоетика, 2006), а како се сматра једним од најкомпетентнијих саговорника, било да је у питању стваралаштво Џејмса Џојса, или поезија Боба Дилана, посебно место у његовом стваралачком раду заузимају предавања која се неретко реализују и ван факултета. Културу је обогатио и бројним преводима књига истинске литерарне вредности, од којих се издваја превод романа Уликс (Геопоетка, 2003). Аутор је и бројних чланака, приказа, научних и стручних радова.

Библиографија[уреди]

Зоран Пауновић је аутор збирке есеја из англоамерчке књижевности Историја, фикција, мит у издању Геопоетике, студије о америчким романима Владимира Набокова Гутачи бледе ватре (Просвета, Београд), као и бројних научних и стручних радова из области англоамеричке књижевности. У свом списатељском раду превасходно је окренут представницима модернизма и то најпре Џејмсу Џојсу, затим Владимиру Набокову, као и америчком представнику постмодернизма Дону ДеЛилу. Објавио је велики број радова у којима се бави стваралаштвом Џејмса Џојса, а како роман Уликс наводи као једну од књига које су значајно утицале на њега[9], треба издвојити поговор том роману: Уликс Џејмса Џојса: митска узвишеност тривијалног. Такође је аутор есеја Опора носталгија Џејмса Џојса (првобитно објављен као предговор збирци приповедака Даблинци), и Кажу да је Нора била пекарева кћи, оба објављена у књизи есеја Историја, фикција, мит. Када је у питању Владимир Набоков, Зоран Пауновић издваја Лолиту као „најстраственије написан роман о страсти“[9], а међу његовим есејима издвајају се Паралелни светови Владимира Набокова и Лолита: Теби, моја Долорес, оба објављена у књизи Историја, фикција, мит. Посао који је започео Џојс, чини се, завршава ДеЛило у свом настојању да митске пределе потпуно обесмисли, о чему Зоран Пауновић говори у есеју Дон ДеЛило: Бука у глави, дух у времену, којим уједно и завршава своју збирку есеја. Као књижевне утицаје издваја још и Булгакова, и то роман Мајстор и Маргарита, као „најпесничкији роман о љубави и смрти“[9], затим роман Злочин и казна, као и роман Квака 22 Џозефа Хелера као „најдуховитију књигу о лудилу појединца као једином разборитом одговору на лудило света којим је окружен“.[9]

Поезија такође чини важан део стваралаштва професора Пауновића. Од песника који су утицали на њега можда највише истиче човека који је поезију увео у модернизам:

Елиот је песник који ме је научио многим стварима, али једна од најважнијих, чини ми се, јесте то како читати поезију.[10]

Поезију је ипак наставио да чита на себи својствен начин, па се тако у једном од есеја објављених у збирци Историја, фикција, мит, бави песником који „упркос спорадичним оспоравањима“, „има своје место у историји америчке поезије“.[11] Реч је о Џиму Морисону, о коме Зоран Пауновић говори као о једном од најбољих и најдоследнијих ученика песника и визионара Вилијама Блејка. У есеју Гвоздена врата перцепције као да испуњава његову последњу жељу - да буде озбиљно схваћен као песник, док песник Џим Морисон, чини се, потврђује оно о чему говори Зоран Пауновић - да је рокенрол "пре свега слобода; слобода да се буде и остане свој, другачији од свих - ако треба, и од самога себе“.[12] Аутор је бројних чланака објављених у недељнику Време, у којима, између осталог, говори о поезији песника рокенрола- трубадуру и романтичару Ленарду Коену и још једном Блејковом следбенику, мрзовољном пророку Бобу Дилану, чијим стихом започиње и причу о Полу Боулсу у есеју На другој страни неба. Луа Рида ставља раме уз раме са Ворхолом и Остером, уметницима који су "успели да савременој Америци и свету дају идентитет и душу“.[12] Такође говори и о песнику који је уједно, „попут сваког истинског уметника, био господар приче“, и који је, према његовим речима, за генерацију осамдесетих година био неизмерно драгоцен, пре свега зато што је представљао "спој постхипијевске чежње са недоживљеном прошлошћу и разбијачке, анархистичке, новоталасне енергије."[13] О поезији овог господара приче и о томе како је Бранимир Џони Штулић стварао наше снове од својих кошмара, говори у тексту објављеном у недељнику Време Последњи трамвај преко Трешњевке, а као рецензент Штулићевог аутобиографског романа говори о истом у приказу Смијурија у мјерама Бранимира Штулића: Врло необична књига.

Зоран Пауновић у својим есејима и чланцима доказује сопствену тврдњу да је рок култура један особен и целовит поглед на свет, и управо се у томе огледа његов таленат - он успева да споји оно наизглед неспојиво и тиме читаоцима пружа један помало другачији осврт на англоамеричку прозу и поезију, а да при том своје ставове не намеће као једине исправне, већ успева да, крећући се кроз „лавиринте модерне и постмодерне књижевности[14], уз стихове неких од највећих рок музичара данашњице, отвори неке нове путеве за различита тумачења писаца и дела којима се бави.

Књиге[уреди]

  • Гутачи бледе ватре (амерички романи Владимира Набокова), Просвета, Београд, 1997, 400 стр.
  • Историја, фикција, мит (есеји о англоамеричкој књижевности), Геопоетика, Београд, 2006, 215 стр.
  • Прозор у двориште (књига есеја о енглеској, америчкој и српској књижевности двадесетог века), Геопоетика, Београд, 2017, 284 стр.
  • Доба хероја (књига есеја о суштинској вези књижевности и рокенрола), Геопоетика, Београд, 2018, 184 стр.
Гутачи бледе ватре[уреди]
корице књиге Гутачи бледе ватре

Гутачи бледе ватре је студија о америчким романима Владимира Набокова, аутора Зорана Пауновића, објављена у издању издавачке куће Просвета 1997. године. Зоран Пауновић своју студију темељи на тврдњи да је промена језичког медијума (након пишчеве емиграције у САД) морала имати утицаја на Набоковљев поглед на свет, па тако и на његово целокупно стваралаштво, и из тога, према речима Зорана Пауновића, проистиче нужност одвојеног посматрања и изучавања његових руских и америчких романа, и истиче да је реч о два потпуно различита имагинативна света, са различитим амбијентима, приповедачким поступцима и стилским особеностима. Своју тврдњу доказује прецизном анализом осам америчких романа Владимира Набокова: Стварни живот Себастијана Најта, У знаку незаконито рођених, Лолита, Пнин, Бледа ватра, Ада, Прозирне ствари, и Погледај арлекине!. Научно-истраживачки рад професора Пауновића се и овде преплиће са његовим преводилачким радом, те се тако истакао и преводима романа Пнин (Одисеја, Београд, 2010) и Погледај арлекине! (Прометеј, Нови Сад, 1998), за који је добио награду Друштва књижевника Војводине.

О студији Гутачи бледе ватре из рецензије Чедомира Мирковића:

У овој изванредној, методски доследној а језичко-стилски динамичној студији - о најзначајнијем стваралачком раздобљу Владимира Набокова (1899, Санкт Петербург), једног од највећих романсијера двадесетог века - англиста Зоран Пауновић тумачи књижевне специфичности романа који су (у раздобљу од 1940, па до Набоковљеве смрти 1977. године)написани у Америци, на енглеском језику. Исцрпном анализом сваког од осам романа из америчког раздобља, Пауновић долази до богате илустративности за тврдњу да се романи на енглеском језику разликују од романа (има их девет) који су настали у Европи, на руском, пре свега по измењеном односу према улози форме и по новом статусу приповедачког облика, па су, стога, артифицијелно раскошнији, смисаоно богатији и оригиналнији. Условним раздвајањем два раздобља у књижевном раду Владимира Набокова, на основу границе која је настала преласком с једног језичког медијума на други и кљижевних модификација које су из такве промене произашле, аутор студије Гутачи бледе ватре, мноштвом поређења и књижевнотеоријских реминисценција, пружа аргументацију за синтезу, за целовиту представу о романсијеру који је, с разлогом, добио епитет "светског писца у најсуштинскијем значењу“.[15]

Историја, фикција, мит[уреди]
корице књиге Историја, фикција, мит

Историја, фикција, мит је збирка есеја о англо-америчкој књижевности аутора Зорана Пауновића коју је објавила издавачка кућа Геопоетика 2006. године. Есеји су обједињени у четири целине: Исцртавање мапа, Изданци пусте земље, Ово није земља за старце, и On the road. Исцртавање мапа енглеске књижевности 19. и 20. века започиње енглеским писцем Џорџом Гордоном Бајроном, затим прати путеве изгнанства писаца Џозефа Конрада, Владимира Набокова и Џејмса Џојса, а своју причу приводи крају крећући се друмом духовног ескапизма Блејковог ученика Џима Морисона и савременог америчког писца Дона ДеЛила. Као већ афирмисани преводилац Џојса, Набокова, Барнса, ДеЛила, Остера, Тревора и осталих, вешто читаоце спроводи кроз „лавиринте модерне и постмодерне књижевности“, отварајући при том нове путеве за нека нова тумачења.

Академик Светозар Кољевић о књизи Историја, фикција, мит:

Зоран Пауновић се изузетно проницљиво књижевно-критички и филозофски креће кроз лавиринте модерне и постмодерне књижевности на енглеском језику, увек врло прецизно указујући на животну средину у којој су поједина дела поникла, као и на разноврсне начине на које ови писци преобликују своје животно искуство у својим фикционалним пројекцијама, а затим разматра и даље путеве и могућности митских читалачких поимања великих модерних и постмодерних књижевних остварења. Ова студија, како по својој разуђености, по богатству својих увида у путеве новије књижевности на енглеском језику, тако и по кохерентности својих анализа и закључака, изузетно је значајан допринос српској англистици, као и ширем разумевању оптике књижевних појава у савременом свету.[14] Џорџ Гордон Бајрон, Роберт Луис Стивенсон, Џозеф Конрад, Грејам Грин, Кристофер Хоуп, Мартин Ејмис, Роналд Харвуд, Џејмс Џојс, Џим Морисон, Владимир Набоков, Курт Вонегат и Дон ДеЛило само су нека од имена аутора којима се Зоран Пауновић бави у овој књизи.[14]


Приређене књиге[уреди]

  • Џејмс Џојс, Уликс (превод, коментари и поговор), прво издање ЦИД, Подгорица, 2001; друго издање Геопоетика, Београд, 2003.
  • Тмина и светлост Срца таме (поговор књизи: Џозеф Конрад, Срце таме), Стилос, Нови Сад, 2002.
  • Гласови епохе, Зборник Матице српске за књижевност и језик, кљига 52 (2004), свеска 1, Нови Сад, 2004, pp. 226-228.
  • Џорџ Гордон Бајрон, Чајлд Харолд (превод с енглеског Наташа Тучев), редактура превода, предговор, поговор и биографске напомене Зоран Пауновић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.
  • Владимир Набоков, Волшебник и друге приче, Избор приповедака, редактура превода, предговор и библиографске напомене Зоран Пауновић, Српска књижевна задруга, Београд, 2005.

Научни и стручни радови, предговори и поговори (избор)[уреди]

  • Опора носталгија Џејмса Џојса, предговор збирци приповедака: Џејмс Џојс, Даблинци, Нолит, Београд, 1995, pp. 7-23.
  • Доријан Греј, сто година касније, предговор роману: Питер Акројд, Последњи тестамент Оскара Вајлда, Клио, Београд, 1996, pp. 5-10
  • Тревор и Фелисија, између Ирске и Енглеске, предговор роману: Вилијам Тревор, Фелисијино путовање, Нолит, Београд, 1997, pp. 5-18
  • Варљиви реализам Гринленда, поговор збирци приповедака: Греам Грин, Осећање стварности, Клио, Београд, 1997, стр 124-130
  • Рани јади Дејвида Херберта Лоренса, предговор збирци приповедака: Дејвид Херберт Лоренс, Пруски официр, Нолит, Београд, 1997, pp. 7-22.
  • Несташна оловка Луиса Керола, поговор роману: Алиса у земљи чуда, Матица српска, Нови Сад, 1998.
  • Једанаесто поглавље Барнсове историје, поговор роману: Џулијан Барнс, Бодљикаво прасе, Независни, Нови Сад, 1999, pp. 133-137.
  • Уликс Џејмса Џојса: митска узвишеност тривијалног, поговор роману: Џејмс Џојс, Уликс, ЦИД, Подгорица, 2001, стр 745-767
  • Џојсов Уликс: величанствени пораз или Пирова победа?, Поља, јануар-фебруар 2001, Нови Сад, pp. 11-18.
  • Моби Дик: Еп о неухватљивом, поговор књизи: Херман Мелвил, Моби Дик, Моно и Мањана, Београд, 2001, pp. 537-540.
  • Тмина и светлост Срца таме, поговор књизи: Џозеф Конрад, Срце таме, Стилос, Нови Сад, 2002.
  • Паралелни светови Владимира Набокова, Поља, Нови Сад, бр 436, новембар-децембар 2005, pp. 104-110
  • Како читати превод, поглавље у књизи: Како читати: о стратегијама читања трагова културе, Народна библиотека Србије, 2005, pp. 112-128
  • Енди Ворхол и Лу Рид: заводљиве дубине баршунастог подземља, Поља, година LI, број 438, март-април 2006, Нови Сад, pp. 82-86. (објављено и у листу Време, бр. 792, Београд, 9. марта 2006, pp. 52-55)
  • Leopold Bloom's meagre meal: Food as metaphor in Joyce's Ulysses, Belgrade English Language and Literature Studies (Belgrade BELLS) Beograd, 2009, pp. 205-210.
  • Милош Црњански и енглеска књижевност, Анали огранка САНУ у Новом Саду, Нови Сад, 2013.

Чланци, есеји, прикази (избор)[уреди]

  • Капетан и непријатељ - нови антиподи Гринове вечне метафоре, Мостови, Београд, св. III (јул-септембар) 1989, pp. 239-240.
  • Писац Господара мува, Дневник, Нови Сад, бр. 16831, 20. октобар 1993. (поводом смрти Вилијама Голдинга)
  • Сумње и наде Томаса Елиота (приказ књиге ТС Елиот, Песме), Књиге, бр 1, октобар 1998.
  • Кланица XX века (о стваралаштву Курта Вонегата), Политика, додатак Култура, уметност, наука, година XLII, број 51, Београд, 3. април 1999. године.
  • Како сам преводио Уликса, Књижевни магазин, бр. 4, Београд, октобар 2001, pp. 16-17.
  • Ко је украо Долорес Хејз (о Владимиру Набокову и преводу Аде на српски), Време, Београд, бр.656, 31.јул 2003, pp. 39-40
  • Гвоздена врата перцепције (о поезији Џима Морисона), Време, Београд, бр.674, pp. 54-56, 4. децембар 2003.
  • Красни нови свет (приказ књиге Енглески песници двадесетог века (1914—1980) Светозара Кољевића), Политика, додатак Култура, уметност, наука, Београд, 2003.
  • Последњи трамвај преко Трешњевке (о поезији Бранимира Штулића), Време, Београд, бр. 687, 4. март 2004, pp. 55.
  • Сусрет на дан Леополда Блума, Време, Београд, бр. 702, 17. јун 2004, pp. 44-46.
  • Бука у глави, дух у времену (о стваралаштву савременог америчког романсијера Дона ДеЛила), Време, Београд, бр. 713, 2004, pp. 48-50.
  • Снага и немоћ приповедања (приказ књиге Хјуга Хамилтона Пегави људи), Време, Београд, бр. 748, 5. мај 2005, pp. 52-53.
  • Вилијам Блејк, дух који хода (поводом 250 година од рођења Вилијама Блејка), Време, бр. 865, Београд, 2007.
  • Пала је тешка киша (40 година Вудстока), Време, бр. 971, Београд, 2009.
  • Као птица на жици (поводом доласка Ленарда Коена у Београд), Време, бр. 973, Београд, 2009.
  • Бескрајна прича (уочи београдског концерта Боба Дилана), Време, бр. 1013, Београд, 2010.
  • Живот је негде другде (поводом 70 година од смрти Вирџиније Вулф), Време, бр. 1054, Београд, 2011.
  • Рече Гавран – „Никад више“? (In memoriam, Лу Рид), Време, бр. 1191, Београд, 2013.
  • Блуз, и друге приче (уочи београдског концерта Хјуа Лорија), Време, бр. 1227, Београд, 2014.
  • Најлепше певају заблуде (уочи београдског концерта Џоан Баез), Време, бр. 1241, Београд, 2014.

Предавања[уреди]

Процес стваралачког рада професора Пауновића не завршава се на папиру; он своје есеје и научне радове неретко оживи тако што о њима проговори. У својим наставничким активностима остаје привржен темама које представљају централни део његовог књижевног и преводилачког рада, па тако студенти енглеског језика и књижевности, осим о неисцрпној теми Џојсовог стваралаштва, имају прилику да слушају и предавања о америчким романима Владимира Набокова, али и курс о савременом британском роману, на ком се изучавају дела Џулијана Барнса и Ијана Макјуана, док студенти докторских студија имају ту привилегију да слушају предавања на тему популарне културе у англоамеричкој књижевности 20. века.[16]

Једнако су посећена његова предавања реализована и ван факулета. У Народној библиотеци Србије у периоду од 2002. до 2004. године одржао је низ предавања и био учесник неколико трибина на тему америчке и енглеске књижевности и превођења. Међу њима се издвајају Шекспир и Уликс, затим Набоков и страст као и предавање на тему Како читати превод. Учествовао је и у разговорима о стваралаштву савременог америчког писца Дона ДеЛила, а са супругом Иваном Ђурић Пауновић био је учесник трибине Савремена америчка књжевност и зашто је преводим.

Издавачка кућа Клио и Музеј Народног позоришта реализовали су током 2011. године програм Зоран Пауновић представља у просторијама тада новоотвореног Музеја Народног позоришта. Реализоване су укупно четири трибине током којих су представљене књиге објављене у едицији Клепсидра, а Зоран Пауновић је као уредник едиције био и домаћин овог програма. Прве вечери је представљена књига познатог шекспиролога Стенлија Велса Шекспир и дружина, о којој је, поред Зорана Пауновића, говорио и позоришни редитељ, тадашњи министар културе Небојша Брадић.[17] Током наредна три разговора представљене су и књиге Вирџинија Вулф Александре Лемасон, Кафка Жерара Жоржа Лемера и Записи из мотела Сема Шепарда.

Да је и Шекспир важан део његовог научног и истраживачког рада показује ангажовање на Културној Олимпијади у Лондону 2012. године, где је, у оквиру програма посвећеног Лази Костићу као првом шекспирологу, одржао предавање Шекспир у Србији. У Загребу је априла 2014. године, поводом 450 година од рођења Вилијама Шекспира, одржао предавање на тему Хамлет као политичка и психолошка драма.[18]

О томе да је Зоран Пауновић један од најпризнатијих преводилаца дела Џејмса Џојса, као и један од најкомпетентнијих саговорника када је у питању његово стваралаштво, сведоче његова ангажовања као гостујућег предавача. Током 2013. године је у склопу манифестације Ирски дани на Одсеку за англистику Свеучилишта у Задру одржао предавање под називом Како сам (и зашто) преводио Уликса, а затим је у Сијетлу (Simpson center for humanities, University of Washington) одржао предавање на тему Joyceing Ulysses into Serbian.

Као врсни познавалац и преводилац прозе Дона ДеЛила, био је учесник манифестације Једна књига – један град одржане у Градској библиотеци у Панчеву, јануара 2014. године. Манифестација је била посвећена ДеЛиловом роману Тачка омега, а друго вече манифестације носило је назив Историја, фикција, мит, по збирци есеја професора Пауновића. Зоран Пауновић је о књизи говорио у својству есејисте и преводиоца, с обзиром на то да своју збирку есеја завршава управо причом о ДеЛилу, а сам роман објављен је у његовом преводу у издању Геопоетике, 2010. године.[19]

Можда једно од највећих признања за свој научни и стручни допринос добио је реализацијом едукативног програма Упознавање са најзначајнијим завичајним личностима проф др Зоран Пауновић. Том приликом књижевник Владислав Бајац представио је професора Пауновића у оквиру програма Портрет проф. др Зорана Пауновића, а Зоран Пауновић је одржао предавање на тему Уликс Џејмса Џојса.[20]

Иако му многи одају признање за свеукупно залагање и допринос на пољу културе, коначну оцену ипак су дали његови студенти, издвојивши га као професора који је најпозитивније утицао на њих.[21]

Професор Пауновић кроз предавања заправо на најбољи начин обједињује свој преводилачки и књижевни рад, и обрнуто – како и сам често истиче, активно бављење академским радом му у великој мери помаже, било да је у питању писање или превођење.

Преводилачки рад[уреди]

Чини ми се да сам и у време док се још нисам бавио превођењем, сваку књигу на енглеском језику приликом читања истовремено преводио у себи (превођење се, дакле, намеће, оно се увек намеће).[22]

Сталним залагањем, што сопственим примером (један је од најбољих српских преводилаца), што исцрпним анализама и студијама о преводилаштву и српском издаваштву, Зоран Пауновић је у великој мери допринео подизању свести о потреби за истински озбиљним приступом у области превођења, указујући на то да је учинак лоших превода често погубнији него што се претпоставља.[23] Посебно се истиче његово ангажовање у оквиру Радне групе за анализу, професионални развој и перманентно обучавање у издаваштву, која је основана при Министарству културе Републике Србије, где је био задужен за анализу квалитета превода и предлагања стандарда у области издаваштва.[24] Том приликом је указао на суштински проблем непостојања јасног критеријума избора за објављивање књижевних дела, као и на проблем мањкавости превода.[24] Такође је указао и на проблем потцењивачког и немарног односа према преводиоцима и преводу, и истакао да издавачи и поједини преводиоци често нису свесни одговорности која проистиче из чињенице да је превод за већину читалаца "једини медијум на основу којег стичу слику не само о делу и аутору већ и о националној књижевности и култури којој аутор и дело припадају“.[23]

Своје тврдње Зоран Пауновић неретко потврђује у пракси. Вишеструко је награђиван за свој преводилачки рад. Најплоднију сарадњу је остварио са издавачким кућама Геопоетика и Клио (где је уједно и уредник едиције Клепсидра). Свакако најзначајнији у његовом преводилачком опусу је превод романа Уликс Џејмса Џојса (Геопоетика, 2003) за који је добио награду Лаза Костић. Издавачка кућа Геопоетика је 2012. године издала саопштење у коме стоји да је Зоран Пауновић почео да преводи и Финеганово бдење Џејмса Џојса.[25]

Превод романа Уликс[уреди]

српско издање романа Уликс

Професор Александар Јерков је оценио да је превод романа Уликс најзначајнији преводилачки подухват новијег доба:

Један од начина да човек себи за живота подигне споменик уколико се бави превођењем јесте да преведе неки од светих списа, било које религије, или неки од најтежих и најиздржљивијих текстова на којима почива читав један цивилизацијски круг... Догодило се српској култури, после многих деценија премишљања и одустајања оних у чијем се правцу гледало, да добије новог, за наше прилике млађег човека достојног изазова какав представљају легенда звана Џејмс Џојс и свети спис модернизма шире познат као роман Уликс. Зоран Пауновић, о коме је реч, са лакоћом која иритира и шармом који никога не оставља равнодушним подарио нам је први превод величанственог - да га назовем тако - романоепског дела XX века.[26]

Џојс је ово ремек-дело писао у периоду од 1914. до 1921. године. Зорану Пауновићу је било потребно око две године за овај најзначајнији преводилачки подухват новијег доба.[26] Међутим, према његовим речима, тај период од "двадесетак месеци активног рада" био је само завршна етапа "једног поодавно започетог посла“.[27] Стога је одговор који даје на питање колико је дуго радио на преводу Уликса, према његовим речима, само привидно истинит, и сматра да је његово путовање ка завршном "да" у монологу Моли Блум почело ако не још када је у седамнаестој години прочитао Портрет уметника у младости, онда свакако оног тренутка када је отпочео студије енглеског језика и књижевности.[27] Како сам истиче, и десетак година активног академског рада у области књижевности свакако је било од помоћи ("ако ништа друго, макар ми није недостајало свести о томе у шта се упуштам"). Захваљујући том предзнању, читаоцима је умногоме олакшано читање Уликса, јер је овај превод, за разлику од претходног, опремљен многобројним коментарима и напоменама. За потребе превода је коришћен репринт париског издања из 1922. године, уз исправке које је за ту верзију текста додао сам Џојс,[27] а коришћене су десетине књига које се баве Џојсовим ремек-делом.[28] Прво издање је објавила издавачка кућа ЦИД из Подгорице, док је за објављивање другог издања заслужна издавачка кућа Геопоетика. Зоран Пауновић је одлучио да искористи ту прилику како би за другог издавача неке ствари поправио:

Ево, одаћу једну малу тајну. Џојс је у свом манијачком настојању да сваком словцу у Уликсу подари и неки скривени смисао, одлучио да сваки од три дела књиге (први чине три поглавља, други наредних дванаест, а трећи завршна три поглавља) почне иницијалом једног од троје главних јунака. Први почиње са 'С' - Стивен, други са 'М' - Моли, и трећи са 'П' - Полди, од Леополд. У раду на првом издању, у једној од небројених редактура текста, мало сам се занео па сам на почетку трећег дела пронашао бољи ред речи и изгубио почетно 'П'. Сад сам га вратио. Није то нешто што ће много читалаца приметити, али мени је било важно. Као и неке друге сличне 'ситнице'.[29]

Први примерак Уликса (тј. нулти примерак, ручни рад) угледао је светлост дана баш на рођендан Џејмса Џојса. Како истиче Зоран Пауновић, тај гест садржи у себи фину симболику јер се баш тај датум сматра за датум рађања модерне уметности.[29] Нешто касније, 1939. године, светлост дана угледао је роман на коме је Џојс радио седамнаест година. Зоран Пауновић је оптимистичан у својој процени да ће рад на преводу тог романа бити готов за нешто краће време.[30]

Финеганово бдење[уреди]

На преводу сам, у извесном смислу, почео да радим још приликом првог сусрета с Финеганом, у неком тренутку током студија.[22]

Издавачка кућа Геопоетика саопштила је да је Зоран Пауновић почео да преводи Финеганово бдење на коме је Џојс радио седамнаест година а које чека више од 73 године да добије српски превод.[25] Професор Пауновић је оценио да је реч о најкомплекснијем и најреволуционарнијем Џојсовом делу, као и да дело обилује лингвистичким експериментима, алузијама и асоцијацијама. Такође наглашава да је Џојс од романа тока свести овде подигао форму за степен више, "на нелинеарни, циклични наратив, чија је радња смештена у пределе снова" и закључује да, ако Уликс говори о дану, Финеганово бдење говори о ноћи- "о сновима унутар снова, њиховом сопственом животу и међусобном претапању које твори властити језик и митове", и зато "ово хаотично, узбудљиво и генијално дело заправо није текст о сну, оно је сан“. Када је реч о самом преводу, Зоран Пауновић је нагласио да ће настојати да задржи 1001 слово, као и да ће речи које нису англофоне остати непреведене. Такође је нагласио да синестезија смисаоних, звучних и визуелних аспеката спада у утиске које ће се посебно потрудити да пренесе.[30]Овај превод ће такође бити опремљен коментарима и напоменама захваљујући чему је и Уликс у знатној мери приближен већем броју читалаца:


Настојаћу да такозвани „пратећи академски апарат“ сместим у исту књигу, заједно с преводом. А трудићу се, пре свега, да превод буде довољно проходан, односно да не приморава читаоца да пречесто посеже за додатним објашњењима – била она у дну странице, или у додатној књизи. За Уликса сам имао написаних неких две и по хиљаде фуснота – у завршној верзији превода остало их је тек нешто више од хиљаду. Преведеном делу – и читаоцу – треба оставити простор за дисање.[22]


Осим Џојса, преводио је и дела Дона ДеЛила, Џозефа Конрада, Џулијана Барнса, Вилијама Тревора, Владимира Набокова, Пола Остера и других. У тандему са супругом Иваном Ђурић Пауновић превео је Фелисијино путовање Вилијама Тревора и за тај превод им је уручена награда Милош Н. Ђурић. За превод романа Подземље Дона ДеЛила (Геопоетика, 2007) добио је награду Михаило Ђорђевић за најбољи превод књижевне прозе са енглеског језика.[31] У преводу Зорана Пауновића објављен је и роман Ово личи на крај Џулијана Барнса (Геопоетика, 2011), за који је британски писац добио престижну награду Ман Букер. Захваљујући Зорану Пауновићу, читаоцима у Србији су, поред Тревора, Барнса, ДеЛила, Набокова, на прави начин представљена и дела јужноафричког писца Кристофера Хоупа и то збирка прича Врт ружних снова (Културни центар Новог Сада, 2010), као и романи Љубавници моје мајке (Геопоетика, 2012) и Лов на анђеле (са Иваном Ђурић Пауновић, Геопоетика, 2013). Његов преводилачки допринос видљив је и на пољу популарне културе. Превео је књигу Популарна култура (Клио, 2001) Џона Фиска, једног од водећих стручњака у овој области. Заслужан је и за превод књиге Дејвида Баучера Дилан и Коен - Песници рокенрола (Клио, 2008), а као уредник издавачке куће Клио и за објављивање превода књиге Ијана Мекдоналда Револуција у глави - Песме Битлса и шездесете (Клио, 2012).

Преводи (избор)[уреди]

српско издање романа Подземље
  • Вилијам Тревор, Фелисијино путовање (са Иваном Ђурић Пауновић), Нолит, Београд, 1997.
  • Курт Вонегат, Хокус покус , Клио, Београд, 1998.
  • Пол Остер, Духови, у: П. Остер, Њујоршка трилогија, Геопоетика, Београд, 1998, pp. 121-177.
  • Владимир Набоков, Погледај арлекине!, Прометеј, Нови Сад, 1999.
  • Џозеф Конрад, Срце таме, Нолит, Београд, 1999.
  • Џулијан Барнс, Бодљикаво прасе, Независни, Нови Сад, 1999.
  • Џон Фиск, Популарна култура, Клио, Београд, 2001.
  • Пол Остер, Књига опсена (са Иваном Ђурић Пауновић), Геопоетика, Београд, 2003.
  • Џејмс Џојс, Уликс, Геопоетика, Београд, 2003.
  • Дон ДеЛило, Космополис, Геопоетика, Београд, 2004.
  • Набоков-Вилсон: Писма 1940-1971, ЦИД, Подгорица, 2005.
  • Џулијан Барнс, Сто од лимуновог дрвета (са Нином Ивановић и Иваном Ђурић Пауновић), Геопоетика, Београд, 2005.
  • Дон ДеЛило, Подземље, Геопоетика, Београд, 2007.
  • Дон ДеЛило, Падач, Геопоетика, Београд, 2008.
  • Дејвид Баучер, Дилан и Коен, Клио, Београд, 2008.
  • Владимир Набоков Пнин, Одисеја, Београд, 2010.
  • Дон ДеЛило, Тачка омега, Геопоетика, Београд, 2010.
  • Џулијан Барнс, Ово личи на крај, Геопоетика, Београд, 2011.
  • Кристофер Хоуп, Љубавници моје мајке, Геопоетика, Београд, 2012.
  • Дон ДеЛило, Анђео Есмералда, Геопоетика, Београд, 2013.
  • Дејвид Бирн, Како ради музика (са Иваном Ђурић Пауновић) Геопоетика, Београд, 2015.
  • Пети Смит, Сакупљање вуне, Геопоетика, Београд, 2015.
  • Џулијан Барнс, Шум времена, Геопоетика, Београд, 2016.
  • Боб Дилан, Тарантула, Геопоетика, Београд, 2017.
  • Јелена Ленголд, Jasmine and death (награда читалаца ЕУ за најбољу европску причу), 2018.
  • Мајкл Канингем, Сати, Архипелаг, Београд, 2018.

Позоришни комади[уреди]

Увек ми је занимљиво кад имам прилику да чујем како је глумац, или неки други професионални интерпретатор текста наглас, доживео и протумачио мој превод. Тада обично уочим и поједине нијансе значења које код мене нису биле у првом плану.[22]


На Културној олимпијади у Лондону 2012. године успешно је изведена представа Хенри Шести Народног позоришта у Београду у режији Никите Миливојевића и преводу Зорана Пауновића. Представа је изведена на сцени чувеног Глоб театра и побрала је низ позитивних критика, како лондонске публике тако и критичара. Том приликом Зоран Пауновић је одржао предавање на тему Шекспир у Србији. У Музеју Народног позоришта у организацији Фонда Лаза Костић реализовано је и тематско вече Мој Хенри које је претходило изведби представе Хенри Шести. Зоран Пауновић је том приликом, током получасовног разговора, покушао публици да приближи своју трему и осећања од тренутка када је добио ангажман да преведе драму Хенри Шести до часа када га је гледао у Глоб театру у Лондону.[32] Драма Хенри Шести изведена је и на првом Шекспир фестивалу у Чортановцима 2014. године.[33]

Зоран Пауновић је превео на енглески језик комад Миодрага Станисављевића Немушти језик (The Silent Language) који је изведен на сцени ТУТА театра у Чикагу.[34]

Награде[уреди]

Чланство[уреди]


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Биографија Зорана Пауновића”. сајт Филозофског факултета у Новом Саду. Приступљено 01. 12. 2013. 
  2. ^ „У сусрет Сајму књига у Лајпцигу”. РТС. Приступљено 26. 12. 2013. 
  3. ^ „Шекспир узвраћа ударац”. Политика. Приступљено 26. 12. 2013. 
  4. ^ „Књижевна дипломатија”. Време. Приступљено 26. 12. 2013. 
  5. ^ „Нове комисије Министарства културе и информисања”. Б92. Приступљено 18. 02. 2014. 
  6. ^ „Почео конгрес Међународног ПЕН-а”. Б92. Приступљено 22. 12. 2013. 
  7. ^ „Нин-ова награда за роман године”. НИН. Приступљено 09. 07. 2015. 
  8. ^ „Изабрани нови чланови САНУ”. САНУ. Приступљено 15. 11. 2018. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 „Зоран Пауновић, есејиста и преводилац: Превођење и препричавање”. Недим Сејдиновић. Приступљено 15. 12. 2013. 
  10. ^ „Емисија Кругови поезије”. РТС. Приступљено 15. 12. 2013. 
  11. ^ Пауновић, Зоран (2006). Историја, фикција, мит. Геопоетика. стр. 204. ISBN 978-86-7666-082-7. 
  12. 12,0 12,1 „Рече гавран: Никад више?”. Време. Приступљено 26. 12. 2013. 
  13. ^ „Пријатељи: Како је Бранимир Џони Штулић стварао наше снове од својих кошмара”. Пластелин. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2013. Приступљено 16. 12. 2013. 
  14. 14,0 14,1 14,2 „Светозар Кољевић о књизи Историја, фикција, мит”. Геопоетика. Приступљено 01. 12. 2013. 
  15. ^ Пауновић, Зоран (1997). Гутачи бледе ватре. Просвета. ISBN 978-86-07-00023-4. 
  16. ^ „Класици увек на цени”. Вечерње новости. Приступљено 09. 07. 2015. 
  17. ^ „Шекспир у музеју”. Клио. Приступљено 29. 12. 2013. 
  18. ^ „Проф. др Зоран Пауновић: Хамлет као политичка и психолошка драма”. Библиотека Просвјета. Архивирано из оригинала на датум 20. 07. 2015. Приступљено 16. 07. 2015. 
  19. ^ „О књизи Тачка омега говорио њен преводилац”. РТВ Панчево. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2014. Приступљено 30. 01. 2014. 
  20. ^ „Портрет проф. др Зоран Пауновића”. Народна библиотека Бор. Приступљено 29. 12. 2013. 
  21. ^ „Филолошки факултет Београд - рангирање”. Student ranking. Приступљено 29. 12. 2013. 
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 „Књижевни магазин бр. 158-162” (PDF). Српско књижевно друштво. стр. 10—11. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 07. 2015. Приступљено 16. 07. 2015. 
  23. 23,0 23,1 „Издавачи и преводи (Анализа стања у области преведене литературе у српском издаваштву)” (PDF). СКД. стр. 54—55. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 16. 12. 2013. Приступљено 13. 12. 2013. 
  24. 24,0 24,1 „Много превода, мало правих дела”. Политика. Приступљено 13. 12. 2013. 
  25. 25,0 25,1 „Џојс у преводу Зорана Пауновића”. Б92. Приступљено 02. 12. 2013. 
  26. 26,0 26,1 „Свети спис модернизма”. Време. Приступљено 13. 12. 2013. 
  27. 27,0 27,1 27,2 „Уликс. Превод?” (PDF). Зборник Матице српске за књижевност и језик. Приступљено 24. 12. 2013. 
  28. ^ „Превратничка књига”. Време. Приступљено 13. 12. 2013. 
  29. 29,0 29,1 „Шињел Џејмса Џојса”. Блиц. Приступљено 13. 12. 2013. 
  30. 30,0 30,1 „Кроз Финеганово бдење”. Б92. Приступљено 15. 12. 2013. 
  31. ^ „Зорану Пауновићу награда Михаило Ђорђевић”. РТВ. Приступљено 24. 12. 2013. 
  32. ^ „Лаза и Вил разговори (Тематско вече Мој Хенри у Музеју Народног позоришта)”. Фонд Лаза Костић. Приступљено 14. 12. 2013. 
  33. ^ „Драма Хенри Шести изведена на првом Шекспир фестивалу”. Приступљено 09. 07. 2015. 
  34. ^ „The Silent Language, TUTA theatre Chicago”. Storefront City. Приступљено 14. 12. 2013. 


Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]