Сида

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са СИДА)
Сида
Red Ribbon.svg
Црвена трачица је симбол солидарности са људима који су ХИВ позитивни или болују од сиде.
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалност Инфектологија
Имунологија
ICD-10 B24
ICD-9-CM 042
DiseasesDB 5938
MedlinePlus 000594
eMedicine emerg/253
Patient UK Сида
MeSH D000163

Сида или синдром стечене имунодефицијенције (од франц. SIDA (Syndrome d'immunodéficience acquise); енгл. AIDS (acquired immune deficiency syndrome))[а] је полно преносива болест која представља последњи стадијум инфекције организма вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), а карактерише је прогресивно слабљење имунског система што појединце чини подложним широком спректру инфекција и тумора.[1][2]

Постоји разлика између појмова ХИВ позитивна особа и особа оболела од сиде.[тражи се извор] То су две повезане али различите ствари, које се често погрешно поистовећују.[3] ХИВ позитивна особа је заражена вирусом (ХИВ-ом), али то још увек не значи да има сиду. До појаве болести може да прође временски период од две до десет година. ХИВ позитивна особа може да изгледа потпуно здраво, способна је за рад или било коју другу активност, попут здравих појединаца.[2]

Вирус се најчешће преноси сексуалним путем, а нешто ређе преко заражене крви, са заражене мајке на дете током трудноће, порођаја или дојења итд.[2] Вирус се не може пренети уобичајеним социјалним контактима,[4] нити путем животиња.[5] У циљу превенције, у многим земљама се спроводе различите активности са сврхом едукације људи о начину преношења вируса и мерама које се могу предузети како до инфекције не би дошло.[6] За сада не постоји ефикасан лек или вакцина, који гарантују излечење.[7] Ипак, антиретровирални лекови могу да продуже период трајања инфекције и одложе улазак у фазу сиде.[8]

Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравствене организације о ХИВ вирусу и сиди (УНАИДС), од појаве овог обољења па закључно са 2008. годином у свету је било заражено укупно око 60 милиона људи, а од компликација повезаних са сидом је до тог тренутка умрло око 25 милиона људи.[9] Крајем 2008. вирусом је било заражено око 31,3 милиона одраслих појединаца и 2,1 милион деце.[10]

Историјат[уреди]

Група научника предвођена Мајклом Воробијем, професором екологије и еволуционе биологије са Универзитета Аризона, спровела је истраживање које је показало да се првобитни облик ХИВ вируса појавио у Африци у периоду између 1884. и 1924. године.[11] Анализирајући измет шимпанзи, закључено је да је вирус са њих прешао на човека у југоисточном делу државе Камерун, приближно око 1908. године.[12] Теорију да је вирус пренет са мајмуна на људе су потврдила и истраживања научника са универзитета Нотингем, Монпелије и Алабама.[13] Вирус се ширио међу локалним становништвом, а инфекција је попримила веће размере када је стигла до Киншасе. Из тог града потичу и два најстарија узорка ХИВ-а, један изолован из крвне плазме мушкарца 1959. и други који је изолован из лимфних чворова жене 1960. године.[тражи се извор]

Лик Монтањије

Половином 1981. године смрт као последица опортунистичких инфекција, које су се пре тога углавном јављале код пацијената у постоперативном периоду након трансплатације, почела је да се јавља код здравих мушкараца хомосексуалне оријентације у Лос Анђелесу, Сан Франциску и Њујорку.[14] Током 1982. је постављена прва клиничка дефиниција синдрома стеченог недостатка имунитета.[15] Француски виролог Лик Монтањије, научник на Пастеровом институту у Паризу, је 1983. изоловао нови тип вируса са другачијим типом репродукције који се размножавао у лимфним чворовима човека.[тражи се извор] Назвао га је LAV (енгл. lymphadenopathy-associated virus), јер је у почетку вирус уско повезиван са лимфним системом.[16] За своје откриће Монтањије је 2008. добио Нобелову награду за медицину.[17] Две групе научника у Америци, предвођене Робертом Галоом са Националног института за рак у Мериленду и Џејом Левијем са Универзитета у Сан Франциску, изоловале су 1984. ретровирус код оболелих од сиде и особа које су имале непосредан контакт са њима али нису имале симптоме. Гало га је назвао HTLV-III (енгл. human T lymphotropic virus type III)[18] јер је открио везу између CD4+ Т-ћелија и вируса, док га је Леви означио као ARV (енгл. AIDS-associated retrovirus).[19] Све три групе научника изоловале су заправо исти вирус, који је 1986. назван вирусом хумане имунодефицијенције.[20]

Опште особине вируса[уреди]

Главни чланак: ХИВ
Грађа вируса

Вирус хумане имунодефицијенције (ХИВ) припада породици ретровируса. Димензије овог патогена износе 100-140 nm. Читава ћелија има двослојну липопротеинску мембрану, испод које је смештено нуклеопротеинско језгро. У њему се налази рибонуклеинска киселина и различити ензими. У геному вируса су смештена три структурна гена потребна за његово размножавање и седам гена који регулишу тај процес. Око генома и ензима језгра налази се протеински омотач, назван протеин 24 (p24). На површини вирусне ћелије се налази липопротеински омотач, који настаје од омотача ћелије домаћина у којој се вирус размножава, док други део омотача потиче од самог вируса и њега чине гликопротеински молекули 41 (gp41) и 120 (gp120) који попут шиљака вире из омотача.[21]

ХИВ је релативно осетљив и температура од 56 °C га инактивише за 30 минута. Са друге стране, отпоран је на ниске температуре (до -70 °C) и ултраљубичасте и гама зраке. Вирус је осетљив на високе или ниске вредности pH (вредности испод 3 и изнад 10).[21]

Постоје два типа вируса: ХИВ-1 и ХИВ-2. Оба типа воде порекло од вируса мајмунске имунодефицијенције (енгл. Simian Immunodeficiency Virus).[2]

Начини преношења[уреди]

ХИВ се може пренети на више начина: незаштићеним сексуалним односом, преко заражене крви и са мајке на дете (вертикална трансмисија). Вирус је присутан у свим телесним течностима, али у довољној количини да би се неко заразио има га само у крви, вагиналном секрету, сперми, просеменој течности и мајчином млеку.[22][23] ХИВ се налази у високим концентрацијама и у цереброспиналној течности (ликвору) и ушној масти (церумену), али преко њих није могуће инфицирање због непостојања начина трансмисије са једне особе на другу.[тражи се извор]

Према извештају Уједињених нација за 2008. годину, приближно 2/3 нових случајева заразе се догоди током хетеросексуалних односа, око 11% преношењем вируса са мајке на дете, око 10% случајева код интравенских наркомана који користе употребљену иглу за убризгавање дроге, 5-10% случајева заразе је регистровано код хомосексуалаца и остатак током разних медицинских процедура (трансфузија крви и сл).[24]

ХИВ се не може пренети руковањем, грљењем, љубљењем и другим уобичајеним социјалним контактима, конзумирањем хране коју је спремила заражена особа, боравком у истој просторији са таквом особом и сл. Животиње и инсекти (попут комараца) не могу пренети ХИВ или сиду нити оболети од ње, јер се само у крви човека налазе лимфоцити са CD4 (енгл. cluster of differentiation) молекулима за које се вирус везује.[2]

Епидемиолошки подаци[уреди]

Преваленца сиде у свету међу популацијом старости између 15 и 49 година

На глобалном плану, ширење вируса поприма облике пандемије.[25] Од приближно 33,4 милиона људи који су били ХИВ позитивни или су имали сиду крајем 2008. године, у подсахарској Африци је живело 22,4 милиона (67%) иако становништво те регије чини само 10% укупне светске популације.[26] Од појаве епидемије, преко 83% смртних случајева је регистровано у Африци. У најтеже погођеној области, подсахарској Африци, у урбаним срединама је сваки четврти становник инфициран, а 70% новоинфицираних особа годишње потиче из ове регије.[10]

Инфекција је присутна и у осталим деловима света, иако слабије у поређењу са Африком. Током 2008. на глобалном плану је забележено 2,7 милиона новоинфицираних (од чега 430.000 деце) и око 2 милиона смртних случајева (280.000 деце).[27][28]

Статистика по регионима на глобалном нивоу крајем 2008. године[26]
- подаци су објављени у новембру 2009. -
Регион заражени и оболели нови случајеви заразе преваленца међу одраслима[*] смртни случајеви
Подсахарска Африка 22.400.000 1.900.000 5,2% 1.400.000
Северна Африка и Средњи исток 310.000 35.000 0,2% 20.000
Јужна и југоисточна Азија 3.800.000 280.000 0,3% 270.000
Источна Азија 850.000 75.000 0,1% 59.000
Океанија 59.000 3.900 0,3% 2.000
Латинска Америка 2.000.000 170.000 0,6% 77.000
Кариби 240.000 20.000 1,0% 12.000
Источна Европа и Централна Азија 1.500.000 110.000 0,7% 87.000
Северна Америка 1.400.000 55.000 0,4% 25.000
Западна и централна Европа 850.000 30.000 0,3% 13.000
Укупно 33.400.000 2.700.000 0,8% 2.000.000
  • . ^  проценат оболелих или заражених међу популацијом старости између 15 и 49 година.


Епидемија сиде у Србији је званично почела 1984. године, мада постоје и подаци о ранијим случајевима ове болести.[29] Инциденца је релативно ниска, али је према неким проценама укупан број заражених пет до десет пута већи од званичних података.[30] Од 1985. године до краја 2009. регистровано је укупно 2.440 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.489 (61%) оболело од сиде, а 1.042 умрло.[31]

Међу источноевропским државама, у Србији и Румунији је забележен највећи раст новозаражених од почетка 90-их година 20. века.[32]

Инфекција[уреди]

Причвршћивање вируса за површину CD4+ Т-лимфоцита

Најчешћи тип ХИВ вируса у Европи, Америци и централној Африци је тип ХИВ-1. У западној Африци, болест је проузрокована типом ХИВ-2, који је јако сличан типу 1.[33]

Да би дошло до инфекције и развоја болести вирус мора да доспе у крв, где се везује за CD4+ Т-лимфоците. Вирус се деловима свог омотача (gp120) „прикачи“ за рецепторе на површини ових ћелија.[34] Након везивања он улази унутар ћелије, „уграђује“ се у једро домаћинске ћелије и под утицајем различитих стимуланаса почиње да се размножава. Исход је најчешће смрт инфицираних ћелија.[35] Током времена долази до постепеног смањења броја ових лимфоцита, којих у здравом организму има око 1200/↑]] [http://www.avert.org/treatment.htm Introduction to HIV and AIDS drug treatment”. Приступљено 12. 2. 2010.  line feed character у |title= на позицији 64 (помоћ); Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература[уреди]

  • Стеван Литвињенко: АИДС-Сида: Не умирите због незнања, Београд, Алтера, 1989.
  • Жена и Сида: Стоп СИДИ, монографска публикација, Завод за заштиту здравља Србије, 1991.
  • К. Савин и сарадници: СИДА и друштвена реакција, Београд, Прометеј, Институт за социолошка и криминолошка истраживања. 1992. ISBN 978-86-7067-017-4.
  • Шандор Варга: СИДА стоп!, Нови Сад, Форум. 1991. ISBN 978-86-323-0302-7.
  • Шуваковић Војислав: Синдром стечене имунодефицитарности (АИДС, СИДА), Српски архив за целокупно лекарство, ISSN 0370-8179. год. 112, бр. 10 (1984). стр. 1205–1215.
  • Виктор Г. Данијел: Сида, Приштина, Рилинђа, 1990.
  • Јанко Гогушев: Сида - нове спознаје, Пула, Истарска наклада, 1986.
  • Марио Абинун и сарадници: Инфекција вирусом хумане имунодефицијенције и педијатријски АИДС/СИДА, Проблеми у педијатрији '91 / [главни уредник Боривој Марјановић], Београд, Медицинска књига. 1992. ISBN 978-86-311-0203-4. pp 144–156.
  • Петар Чобић и сарадници: Антитела према ретровирусу LAV/HTLV-III етимолошки асоцираним са СИДА(АИДС) у нашим популацијама повећаног ризика, Српски архив за целокупно лекарство, -0370-8179-, год. 114, бр. 4 (1986). стр. 383–391.
  • Ратибор С. Мићић: Синдром стеченог губитка имунитета (СИДА-АИДС) после пет година, Српски архив за целокупно лекарство, -0370-8179-, год. 114, бр. 5/6 (1986). стр. 577–586.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).