Прабугари
Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари, била су туркијска полуномадска племена која су првобитно живела на просторима централне Азије, а у 2. веку су се населила око реке Волге и у севернокавкаским степама. Доласком Прабугара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара.
Етногенеза и лингвистика
[уреди | уреди извор]Порекло етнонима Булгар, ко је био оригинални назив за Прабугаре, је нејасно, па зато за њега има више претпоставки. Једна е да реч долази од реке Волге, где су били једно време Прабугари насељени. Такође реч булга (куна) означава животињу чијим крзном су Прабугари трговали у својој прадомовини — централној Азији. Према бугарским историчарима термин Прабугари означава несловенски народ Бугара, па се тако та реч употребљава у Бугара који говоре словенским језиком. Резултат словенизације и похришћавања у 9. веку је био и преименовање термина Булгари у Бугари.
Оригинални језик Прабугара је данас изумро.
Иранска теорија говори да језик Прабугара потиче из сатемске (иранске) групе и да су они иранско племе, а турцизме у њиховом језику се објашњавају хунском војном превлашћу. По тој теорији, Прабугари долазе из планинског венца Хиндукуша и Памира[1], а њихов бог Тангра је истог порекла као и сумерски бог Дингир (сумерски: 𒀭, , касније )[2].
Већина ипак сматрају да је тај језик био из групе туркијских огурских језика, чији једини ближњи је преживели чувашки језик на Уралу. Језик Прабугара је данас очуван на неким каменим записима[3]. На тим записима се налазе и неке речи који потврђују туркијски извор прабугарског језика (таркан, боритаркан, ичергубоил, кан).
Прабугари су користили 12-годишњи циклични календар, којег су преузели од племена из Кине, а главно божанство им је било Тангра, које је било врло познато и код осталих туркијских племена.
Досељавање у Европу
[уреди | уреди извор]Крајем 2. века део Прабугара преселио се у источну Европу, тачније око Кавказа између реке Дњестар и Волге — Волшки Прабугари. Први пут су поменути у неком римском летопису 354. Између 351. и 389. део Прабугара је прешао Кавказ и населио се у Јерменији. Топоними показују да су и остали, али су се асимиловали са Јерменима. Због притиска Хуна у 4. веку, део Прабугара се одселио из централне Азије и населио око Дона, где су били и бољи животни услови. При томе су наводно асимиловали тамошње остатке Сармата. Неки Прабугари остају на тим местима, док се остали насељавају са Хунима у Панонији. Тамо су били између 377. и 453. учесници хунских пустошења по централној и западној Европи. Након смрти хунског поглавара Атиле, Прабугари се насељавају у југоисточни део Европе.
Културни утицај
[уреди | уреди извор]Становништво источнобалканског типа заузима области на истоку од Тимока до Црног мора и на северу од Дунава до долине планина Родопи и Пирина, које су отворене према Егејском мору. Његова је права колевка доњодунавска плоча. Ту се формирао словенски бугарски народ, где се развила бугарска држава.
Утицај географске средине
[уреди | уреди извор]Доњодунавска плоча је једноставна област, много слабије израженог рељефа него остали делови полуострва, врло оскудна шумама и великим делом са степском климом. То је учинило да је њено становништво, насељено још почетком средњег века, постало земљорадничко. Она је допринела утврђивању централне власти која је била способна да одржи круту стегу, али је после исто тако привукла страног освајача. Због свога географског положаја ова је област одржала везе са Византијом и Малом Азијом, са јужном Русијом и са туранским народима. Њена историја се стално мешала са историјом ових земаља и народа. Словенима који су заузели доњнодунавску плочу придолазили су једно за другим турански Прабугари, Кумани, Печенези и Татари Златне хорде, који су се мање или више утопили у ово словенско становништво. Више него све остало балканско становништво они су имали да се боре са Византијом и на њих је најпре наишла турска најезда. Исто су се тако међу њима населиле Османлије у највећем броју. Због таквог географског положаја Бугари нису захваћени ни културним утицајем Ренесансе, који се осетио код Јужних Словена на западу. Напротив, више него сви остали Бугари су прожети турско-источњачким утицајима. Док су њихови западни суседи били под влашћу Турске, Млетака и Аустроугарске, они су сви остали само под турском влашћу. Због тога је цивилизација Бугара остала једноставнија.
Фолклор
[уреди | уреди извор]Уместо лаког и широког одела, Јужни Словени на западу носе тешко одело од шајка, неукусно скројено али топло. То је најтоплије одело на Балканском полуострву. Чак се и лети топло одевају шта даје утисак са високим азијским заравнима. Иако Бугари и Јужни Словени на западу имају заједничку језичку основу, између бугарског и српског језика има разлика. Оне су резултат различног развитка који је настао од почетка средњег века. Другачије је и дружтвено уређење, нарочито, после најезде Турака. Вроватно је било друкчије још у доба бугарске државе у средњем веку.
Слава, племена и преци
[уреди | уреди извор]У Бугарској нема племена и задруга, а то је имало очевидних последица за породични живот. Бугари немају славе и не сећају се својих далеких предака.
Етничка стапања народа
[уреди | уреди извор]Међу Словене на доњодунавској плочи су дошле многе групе становништва туранског порекла, а најпре Прабугари. То је био азијски народ, сродан Хунима, Аварима, Куманима и Печенезима. Напустившки Азију, заджали су се на Волги, где су основали државу Стару Велику Бугарску, а затим и Поволшку Бугарску. Један део ових Прабугара се поновно одселио према југозападу и после многих пустоловина и дужег боравка на левој обали Дунава населио се на другој обали ове реке где је основао Прво бугарско царство. Прабугарски канови су били неограничени господари, одвојени од својих поданика са врло строгим источњачким дворским прописима. Имали су и врло дисциплиновану војску. Пошто су наметнули своју власт доњодунавским Словенима, појачали су ову војску прикупљајући је у новој средини и почели су се ширити на Балканском полуострву. Ови су се номади претопили у Словене усред укрштања са њима, нарочито бавећи се земљорадњом и усвојивши начин живота доњодунавске плоче. Поред тога усвојили су исто тако и њихов језик, али су Прабугари дали Словенима своје име и нешто од менталитета.
У првом периоду своје историје, од 681. године до цара Бориса I (владање 852-889), Прабугари су господарили судбином ове заједнице, под кановима Аспарухом, Тервелом, Кормесијом, Севаром, Кормисошом, Винехом, Телецом, Савином, Умором, Токтуом, Паганом, Телеригом, Кардамом, Крумом, Омуртагом, Маламиром и Персијаном. Покорени Словени нису имали никаква удела у државним пословима. Превласт Прабугара, већ увелико пословењених, осећа се и после смрти цара Симеона I; за време малолетства његовог сина Петра I Бугарског је управљао Прабугарин Сурвусул. Најезда Кумана и Печенега у 11. веку је мало изменила словенско-прабугарску мешавину која је веч била позната под именом Бугари. Они су се раширили чак и западно од реке Искаре, у један део од шопских крајева. Године 1048. печењешки кан Кеген (или Келен) са 20 хиљада војника примио је хришћанство и настанио се усред Бугара, у околини Силистре. Године 1064. многобројни Кумани пређу Дунав и око 60.000 од њих се насели у Северној Бугарској и у околини Пловдива и Једрена. Многи су се Кумани раширили по Добруџи, Северна Бугарска је била скоро покумањена, и слив реке Марице су испунили Кумани. Примивши хришћанство Кумани и Печенези су се полако бугаризовали. За време бугарских царева влашког порекла, Јована Асена I и Петра IV (владар 1185-1197), још увек су се држали у компактним масама и чинили велики део бугарске војске. Чак и 1206. године је бугарска војска цара Калојана била састављена готово једино од Кумана. Десељени Кумани су били врло моћни још и у 13. веку. Један од њихових вођа, Ђорђе I Тертер, крунисан је 1280. године за бугарскога цара. Али други претенденти, помогнути од Татара Златне хорде продрли су у Бугарску и цар Ђорђе I Тертер је био приморан да уда своју кћер за сина хана Ногаја и да плаћа данак (1285). У ово време, 1290. године[4][5][6], бојар Шишман, куманског порекла, основао је видинску краљевину и постао Михајло III Шишман.
На Балкану и на Родопима је утвђено и присуство Влаха, који су били многобројни још у 11. и у 12. веку. Они су били појачање Византије, које је населио цар Алексије I Комнин (период владања 1081-1118). Тада је поред Влаха населио и Јермене. Балкански Власи, који су тада чинили вероватно компактну масу, устали су против Византије у 12. веку и са Бугарима су основали влашко-бугарску краљевину династије Асена. Његов брат Калојан је у Трнову крунисан од изасланика папе Иноћентија III, као "Imperator Caloihannes omnium Bulgarorum atque Blachorum"[7] (Цар свих Бугара и Влаха). У Средњој гори и у Родопима је још у 18. веку било влашких села, која су касније бугаризована и тамо данас има врло мало номадских Цинцара. Тако је део бугарских породица, нарочито на Балкану и у Средњој гори, несумњиво влашког порекла. Иначе се чини да је становништво ове две области сачувало више словенскога и да је мањи утицај туранских елемената. Најзад, источнобалканско становништво је примило у себе и неке Грке, Јермене, Сирце који су већ живели у овим областима или су тамо дошли у току средњег века и за време турске управе, нарочито у маричком сливу.
Владари
[уреди | уреди извор]Примањем хришћанске вере владари су добили словенске називе кнез, цар. Први владар који је ујединио прабугарска племена је био кан Кубрат, који је 632. основао каганат - Стару Велику Бугарску.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Peter Dobrev, The language of the Asparukh and Kuber Bulgars, Vocabulary and grammar, Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ “Надписи и алфавит протобулгар”, Петар Добрев: второе (TANGRA) восходит к тому же корню, что и шумерское Dingir
- ^ Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments Vesselin Beshevliev (Издателство на Отечествения фронт, София, 1981), Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ F.Chandalon:Jean Comnene et Manel I Comnene (Pariz, 1912). p. 48-51,324
- ^ K.Jiriček:Einige Bemerkungen uber die Uberreste der Petchenegen und Kumanen,sowte uber die Volkerschaften der sog. Gagauzi und Šurgači (Praga 1889)
- ^ G.Songeon:Historie de Bulgarie (Pariz 1913),p. 247
- ^ Madgearu, Alexandru (8. 12. 2016). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185—1280). BRILL. стр. 128. ISBN 978-90-04-33319-2.
Литература
[уреди | уреди извор]- Madgearu, Alexandru (8. 12. 2016). The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185—1280). BRILL. стр. 128. ISBN 978-90-04-33319-2.
- Јован Цвијић: Психичке особине Јужних Словена (Београд). 2006. ISBN 86-397-0935-3. стр. 287–289.
- Eremian, Suren. Reconstructed map of Central Asia from ‘Ashharatsuyts’.
- Shirakatsi, Anania. The Geography of Ananias of Sirak (Asxarhacoyc): The Long and the Short Recensions. Introduction, Translation and Commentary by Robert H. Hewsen. Wiesbaden: Reichert Verlag, 467 pp. 1992. ISBN 978-3-88226-485-2.
- Bakalov, Georgi. Little known facts of the history of ancient Bulgarians. Science Magazine. Union of Scientists in Bulgaria. Vol. 15 (2005) Issue 1. (in Bulgarian)
- Clauson, Gerard (1972). An Etymological dictionary of Pre-13th Century Turkish.[недостаје ISBN]
- Runciman, Steven (1930). „§ Appendix V – Bulgar titles”. A history of the First Bulgarian Empire. macedonia.kroraina.com. London: George Bell & Sons.
- Maenchen-Helfen, Otto John (1973), The World of the Huns: Studies in Their History and Culture, University of California Press, ISBN 9780520015968
- Tokarev, Sergei A. (1980). Mify narodov mira [Myths of the world's peoples] (на језику: руски). 2. Moscow: Sovetskaya Entsiklopediya.
- Shnirelʹman, Viktor A. (1987). „The Rivalry for the Bulgar legacy”. Who Gets the Past?: Competition for Ancestors Among Non-Russian Intellectuals in Russia. Woodrow Wilson Center Press. ISBN 9780801852213.
- Fine, John V. Antwerp (1991). The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. University of Michigan Press. ISBN 9780472081493.
- Golden, Peter Benjamin (1992). An introduction to the History of the Turkic peoples: ethnogenesis and state formation in medieval and early modern Eurasia and the Middle East. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. ISBN 9783447032742.
- Olson, James S.; Pappas, Lee Brigance; Pappas, Nicholas Charles (1994). An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires. Greenwood Publishing Group. ISBN 9780313274978.
- Bowersock, Glen; Brown, Peter; Grabar, Oleg (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. Harvard University Press. ISBN 9780674511736.
- Croke, Brian (2001). Count Marcellinus and His Chronicle. Oxford University Press. ISBN 9780198150015.
- Karatay, Osman (2003). In Search of the Lost Tribe: The Origins and Making of the Croatian Nation. Ayse Demiral. ISBN 9789756467077.
- Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 9781139444088.
- Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge University Press. ISBN 9780521815390.
- Waldman, Carl; Mason, Catherine (2006). Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing. ISBN 9781438129181.
- Brook, Kevin Alan (2006). The Jews of Khazaria. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 1442203021.
- Petkov, Kiril (2008). The Voices of Medieval Bulgaria, Seventh-Fifteenth Century: The Records of a Bygone Culture. Brill. ISBN 9789004168312.
- Fiedler, Uwe (2008). „Bulgars in the Lower Danube region: A survey of the archaeological evidence and of the state of current research”. Ур.: Curta, Florin; Kovalev, Roman. The Other Europe in the Middle Ages: Avars, Bulgars, Khazars and Cumans. Brill. стр. 151—236. ISBN 9789004163898.
- Sophoulis, Panos (2011). Byzantium and Bulgaria, 775–831. Brill. ISBN 9789004206960. Архивирано из оригинала 2015-05-18. г. Приступљено 2015-05-14.
- Sedlar, Jean W. (2011). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. ISBN 9780295800646.
- Golden, Peter B. (2011). Studies on the Peoples and Cultures of the Eurasian Steppes. Editura Academiei Române; Editura Istros a Muzeului Brăilei. ISBN 9789732721520.
- Chen, Sanping (2012). Multicultural China in the Early Middle Ages. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0812206289.
- Golden, Peter B. (2012), Oq and Oğur~Oğuz* (PDF), Turkish and Middle Eastern Studies, Rutgers University, Архивирано из оригинала (PDF) 2015-04-19. г., Приступљено 2015-04-13
- Curta, Florin (2015). „Avar Blitzkrieg, Slavic and Bulgar raiders, and Roman special ops: mobile warriors in the 6th-century Balkans”. Ур.: Zimonyi István; Osman Karatay. Eurasia in the Middle Ages. Studies in Honour of Peter B. Golden. Wiesbaden: Otto Harrassowitz. стр. 69—89.
- Lalueza-Fox, C.; Sampietro, M. L.; Gilbert, M. T. P.; Castri, L.; Facchini, F.; Pettener, D.; Bertranpetit, J. (2004). „Unravelling migrations in the steppe: Mitochondrial DNA sequences from ancient Central Asians”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 271 (1542): 941—647. PMC 1691686 . PMID 15255049. doi:10.1098/rspb.2004.2698.
- Karachanak, S.; Grugni, V.; Fornarino, S.; Nesheva, D.; Al-Zahery, N.; Battaglia, V.; Carrosa, C.; Yordanov, Y.; Torroni, A.; Galabov, A.; Toncheva, D.; Semino, O. (2015). „Y-Chromosome Diversity in Modern Bulgarians: New Clues about Their Ancestry”. PLOS ONE. 8 (3): e56779. PMC 3590186 . PMID 23483890. doi:10.1371/journal.pone.0056779 .
- Zimonyi, István (1990). Klára Szõnyi-Sándor, ур. The Origins of the Volga Bulghars. Studia Uralo-Altaica, 32.
- Angelov, Dimitŭr (1971). Образуване на българската народност (на језику: бугарски). Sofia: Nauka i Izkustvo, Vekove.
- Beshevliev, Veselin (1981). „Прабългарски епиграфски паметници”. promacedonia.org (на језику: бугарски). Sofia: Издателство на Отечествения фронт.
- Beshevliev, Veselin (1981). „Proto-Bulgarian Epigraphic Monuments (images)”. protobulgarians.com (на језику: бугарски). Sofia: Izd. na Otech. front.
- Dobrev, Petăr (2001). Nepoznatata drevna Bălgarija [The Unknown Ancient Bulgaria] (на језику: бугарски). Sofia: Ivan Vazov Publishers. ISBN 954-604-121-1.
- Golden, Peter B. (2011). „Bulghārs”. Ур.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830.
- Karatay, Osman (2009). „The Bulgars in Transoxiana: Some Inferences from Early Islamic Sources”. Migration and Ethnic Themes. 1—2: 69—88..
- Stepanov, Tsvetelin (2010). The Bulgars and the Steppe Empire in the Early Middle Ages: The Problem of the Others. Brill. ISBN 9789004180017. Архивирано из оригинала 2017-07-30. г. Приступљено 2015-05-14.
- „Some remarks on the Chinese 'Bulgar'” (PDF). Sanping, Chen.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Владислав (1986). „Куврат, Кувер и Аспарух” (PDF). Старинар. 37: 103—133.