Kenzaburo Oe

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kenzaburo Oe
Kenzaburo Oe
Lični podaci
Datum rođenja(1935-01-31)31. januar 1935.
Mesto rođenjaUčiko, Japansko carstvo
Datum smrti3. mart 2023.(2023-03-03) (88 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan
ObrazovanjeUniverzitet u Tokiju
NagradeNobelova nagrada za književnost

Kenzaburo Oe (jap. 大江健三郎; 大江 健三郎, 31. januar 1935 — Tokio, 3. mart 2023) bio je japanski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine.[1]

Studirao je francusku književnost na Univerzitetu u Tokiju. Diplomirao je 1959. sa radom o Žan-Pol Sartru. Počeo je da piše 1957. još kao student. Bio je aktivan u mirovnim i ekološkim pokretima.[2][3]

Kenzaburo Oe je velikan savremene japanske književnosti. Njegova dela se bave političkim, društvenim i filozofskim temama, poput nuklearnog oružja, neuklapanja u društvo i egzistencijalizma. U romanu „Jednostavan život“ (静かな生活 - Šizukana sejkacu) iz 1990. bavi se temom hendikepirane dece u porodici.[4]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Kenzaburo Ōe rođen je kao jedno od sedmoro dece, u zabačenom selu Ose, u provinciji Ehime na ostrvu Šikoku.[5] Idiličan krajolik seoceta i šuma koje su ga okruživale, česta su inspiracija u kasnijim Oeovim delima. Prema seoskoj tradiciji dugoj stotinama godina, nitko iz porodice Oe nije nikada napuštao selo, čak ni u doba modernizacije kada je postalo uobičajeno da mladi ljudi napuštaju provincije i odlaze u Tokio ili druge veće gradove. Seoske žene, vešte pripovedateljice, pričale su malome Kenzaburu legende o prirodi, postanku, naravi i svrsi sveta, priče koje su na Kenzabura ostavile neizbrisiv trag.

Kada je Oe imao šest godina, buknuo je Drugi svetski rat i militarističko se obrazovanje proširilo po svim delovima zemlje, te su tako i do Oea stigle pripovetke o nacionalnim mitovima i istoriji, pripovetke koje su se uveliko sukobljavale s tradicionalnima. Godine 1944. Oeov otac je poginuo u ratu, a iste godine je preminula i njegova baka, koja je do tada kritički, šaljivo i prkosno zdušno branila tradicionalnu kulturu. Kako ulogu prosvetiteljice sada preuzima majka, knjige koje tada Oe dobija od nje - posebno pustolovine Hakleberi Fina i Nilsa Holgersona - ostavljaju na njega duboki utisak.

Oe se seća svog učitelja u osnovnoj školi koji je tvrdio da je car Hirohito bio živi bog i svakog jutra je pitao decu: „Šta biste učinili da vam je car zapovedio da umrete?” Uvek je odgovarao, „Umro bih, gospodine. Presekao bih stomak i umro.” Noću kod kuće u krevetu priznao bi nespremnost da umre i osećao se postiđeno.[6] Nakon rata shvatio je da su ga učili lažima i osećao se izdanim. Ovaj osećaj izdaje pojavio se kasnije u njegovom pisanju.[6]

Školovanje[uredi | uredi izvor]

Poraz Japana 1945. godine doneo je velike promene, čak i u planinsko selo Ose. U školama se počinje učiti o demokratskim principima koji zamenjuju prethodni apsolutizam. Mladi Oe toliko gorljivo prihvata demokratiju da u osamnaestoj godini odlučuje da napusti selo i ode u Tokio, kako bi već sledeće godine upisao studije francuske književnosti na Tokijskom univerzitetu.[7][8] Pod vodstvom profesora Kazua Vatanabea, stručnjaka za Fransou Rablea, Oe uz Rabeleov groteskni realizam i terminologiju Mihaila Bahtina temeljito preispituje mitove i istoriju vlastitog sela. Vatanabeova razmišljanja o humanizmu, proistekla iz proučavanja francuske renesanse, doprinela su oblikovanju Oeovog gledišta o društvu i ljudima.

Kao strastveni čitalac savremene francuske i američke književnosti, Oe je razmatrao društveno stanje metropole u odnosu na dela koja je čitao. Isto tako, nastojao je da preispita i presloži, uz pomoć savremenih spoznaja, te uz Rabelova stanovišta i humanizam, vlastita razmišljanja o legendama koje su pričale seoske žene, pričama koje čine njegovu istoriju.

Oe je počeo da piše vrlo rano: još kao student, za nešto više od godinu dana napisao je desetak dela, u kojima se još prilično osećao uticaj Sartra i savremenih francuskih književnika. S temom o Ž. P. Sartru je i diplomirao. U ranijim radovima Oe se bavio istraživanjem svoga detinjstva i uticajem Drugog svetskog rata, te su tako dela izražavala degradaciju i dezorijentaciju uzrokovanu japanskom predajom, koristeći seksualne metafore za okupaciju Japana. Seks i nasilje, seksualne farse, filozofska razmišljanja i politička alegorija obeležja su njegovih ranih dela. Eksperimentisao je književnim jezikom i pokušavao da stvori novi način izražavanja kako bi uhvatio sociološke i psihološke promene koje su se događale u njegovoj provinciji. Takođe se morao boriti s vlastitim hendikepom, kompleksom podređenosti sramežljivog mladića iz provincije koji je zamuckivao i govorio izražajnim Šikoku narečjem.

Zrelo doba[uredi | uredi izvor]

Veliki prevrat u Oevom životu, kao i pisanju, dogodio se rođenjem prvoga sina, Hikarija. Hikari je rođen s deformacijom lobanje što je uzrokovalo tešku mentalnu hendikepiranost. Premda su lekari savetovali kako bi najbolje bilo da dete ostave da premine, nedovoljno ga hraneći, Oe je odbio da posluša taj savet. Boreći se s traumatičnim iskustvima, Oe proživljava i preživljava tu krizu pišući roman Lično iskustvo (1964), u kome opisuje psihičke traume i unutrašnju borbu oca koji treba da prihvati svoje mentalno obolelo dete. Taj motiv mentalne retardacije kao simbola čistoće i ludila, te odnos između nehendikepiranih i hendikepiranih ljudi, biće kasnije čest u Oeovim delima. Učestvovanje na 9. svetskoj antinuklearnoj konferenciji u Hirošimi takođe je ostavilo utisak na Oea, te se on počevši sa Zapisima iz Hirošime (1965), često bavi vizijama nuklearne apokalipse.

Nakon toga, Oe je produbio svoje zanimanje za ostrva Okinava, teritoriju na kojoj se vodila posljednja bitka Drugog svetskog rata i na kojima je dugo nakon pobede trajala američka vojna okupacija. Oeovo zanimanje za Okinavu bilo je politički orijentisano poredeći ono što je Okinava postala - vojna baza - i ono što je Okinava tradicionalno značila pre, kao nezavisna zemlja s vlastitom kulturom. Potonje je Oeu otvorilo i proširilo interes za kulturu Južne Koreje, omogućujući mu da dodatno ceni važnost japanskih periferijskih kultura, koje se razlikuju od centralističke tokijske kulture, što mu je pak dalo realističnu podlogu za studiju Bahtinove teorije o ljudskoj kulturi, studiju koju je pretočio u jedan od najpoznatijih romana, The Silent Cry (1967), delo koje isprepliće mitove i istoriju šumskih seoceta sa savremenim dobom.

Karakteristike Oeovog opusa[uredi | uredi izvor]

Nakon romana The Silent Cry, moguće je odrediti dve značajne i konzistentne struje u Oeovim književnim delima, struje koje se povremeno slivaju u jednu, struje koje čine jezgro celoga opusa:

  • dela koja oslikavaju njegov saživot s mentalno hendikepiranim sinom (nakon Ličnog iskustva, slede Teach Us to Outgrow our Madness, My Deluged Soul, Rouse Up, O, Young Men of the New Age!), te
  • dela čiji su likovi ustanovljeni u mitovima i istoriji njegova rodnog sela, ali koji se usko isprepliću sa životom u današnjim gradovima (Kidaj pupoljke, tuci decu, The Silent Cry).

Nakon završene trilogije The Flaming Green Tree (Savior' Gets Socked (1993), Vacillating (1994), te On The Great Day (1995. godine), smatrajući kako je njegov dotadašnji rad o postojanju, istoriji i narodnim legendama dosegao puni krug i da je uspeo kroz portretisanje mesta i ljudi da stvori model za savremeno društvo, Oe je najavio da namerava da uđe u poslednji stadijum učenja, stadijum u kojemu će se okušati u pisanju novog oblika književnosti. Što se tiče Oeovog hendikepiranog sina, pokazalo se kako je Hikari posebno muzički nadaren, te je danas priznat kao jedan od najpopularnijih kompozitora u Japanu.

Aktivizam[uredi | uredi izvor]

Godine 1959. i 1960, Oe je učestvovao u protestima Anpoa protiv američko-japanskog sporazuma o bezbednosti kao član grupe mladih pisaca, umetnika i kompozitora pod nazivom „Društvo mladog Japana“ ((Wakai Nihon no Kai).[9] Sporazum je dozvolio Sjedinjenim Državama da održavaju vojne baze u Japanu, a Oeovo razočaranje zbog neuspeha protesta da zaustave sporazum oblikovalo je njegovo buduće pisanje.[10][11]

Oe je bio uključen u pacifističke i antinuklearne kampanje i pisao je knjige o atomskom bombardovanju Hirošime i Nagasakija i Hibakuše. Nakon što je upoznao istaknutog antinuklearnog aktivistu Noama Čomskog na ceremoniji dodele diploma na Harvardu, Oe je započeo prepisku sa Čomskim tako što mu je poslao kopiju svojih Okinavskih beleški. Dok je takođe raspravljao o Oeovim Okinavskim beleškama, Čomskijev odgovor je uključivao priču iz njegovog detinjstva. Čomski je pisao da, kada je prvi put čuo za atomsko bombardovanje Hirošime, nije mogao da podnese da se to slavi, te je otišao u šumu i sedeo sam do večeri.[12] Oe je kasnije rekao u jednom intervjuu: „Uvek sam poštovao Čomskog, ali sam ga poštovao još više nakon što mi je to rekao.“[13]

Lični život i smrt[uredi | uredi izvor]

Oe se oženio u februaru 1960. Njegova supruga Jukari bila je ćerka filmskog reditelja Mansakua Itamija i sestra filmskog reditelja Juzo Itamija. Iste godine je upoznao Mao Cedunga na putovanju u Kinu. Takođe je otišao u Rusiju i Evropu sledeće godine, posećujući Sartra u Parizu.[13][10]

Oe je živeo u Tokiju i imao troje dece.[14] Godine 1963. rođen je njegov najstariji sin Hikari sa moždanom hernijom.[15] Oe se u početku borio da prihvati stanje svog sina, što je zahtevalo operaciju koja bi ga doživotno ostavila s teškoćama u učenju.[14] Hikari je živeo sa Kenzaburom i Jukarijem dok nije bio srednjih godina, i često je komponovao muziku u istoj prostoriji u kojoj je pisao njegov otac.[14]

Oe je preminuo 3. marta 2023. u 88. godini.[14][16][15][17]

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Neobičan posao (Kimyo na shigoto, 1957.)
  • Raskošni su pokojnici (Lavish Are The Dead, 1957.)
  • Plen (Shiiku/Prize Stock/The Catch, 1958.)
  • Kidaj pupopljke, tuci decu (Memushiri kouchi/Nip the Buds, Shoot the Kids 1958.)
  • Naše doba (Warera no jidai, 1958.)
  • Zajednički život (Kyodo seikatsu, 1959.)
  • Sedamnaestogodišnjak (Sevuntīn/Seventeen, 1961.)
  • Ljudi kao seksualna bića (Seiteki ningen, 1963.)
  • Lično istkustvo (Kojinteki na taiken/A Personal Matter, 1964.)
  • Akvi, čudovište s neba (zbirka pripovijedaka, Sora no keibutsu Aguii, 1964.)
  • Zapisi iz Hirošime (Hiroshima nōto/Hiroshima Notes, 1965.)
  • Fudbal u prvoj godini ere Manen (Man'en gan'nen no futtobōru/The Silent Cry, 1967.)
  • Nauči nas da prerastemo svoje ludilo (Teach Us to Outgrow our Madness, 1969.)
  • Dan kad će mi sam obrisati suze (The Day He Himself Shall Wipe My Tears Away, 1972.)
  • Bujica prodire u moju dušu (Kozui wa waga tamashii ni oyobi, 1973, nagrada Norma)
  • Mimorandum o trkačima (The Pinch Runner Memorandum, 1976.)
  • Istovremene Igre (Dojidai gemu/The Game of Contemporaneity/Coeval Games/Contemporary Games, 1979.)
  • Ponekad srce kornjače (Sometimes the Heart of a Turtle/Karate Kid Novelization, 1980.)
  • Žene koje osluškuju Kišno drvo (Rein tsurii o kiku onnatachi, 1982.)
  • Mladići novog doba (Rouse Up O Young Men of the New Age!, 1983.)
  • Ludi iris i druge priče o atomskim posledicama (urednik, 1984.)
  • M/T i narativ o šumskim čudima (M/T and the Narrative About the Marvels of the Forest, 1986.)
  • Japanski dvostruki identitet: Dilema pisca (Japan's Dual Identity: A Writer's Dilemma, 1988.)
  • Odjek neba (An Echo of Heaven, 1989.)
  • Tihi život (A Quiet Life, 1990.)
  • Dok se Spasitelj ne pokisne (Until the Savior Gets Socked/The Flaming Green Tree Trilogy I, 1993.)
  • Nepostojan (Vashirēshon) (Vacillating/The Flaming Green Tree Trilogy II, 1994.)
  • Na Veliki dan (On the Great Day/The Flaming Green Tree Trilogy III, 1995.)
  • Japan dvosmisleni i ja: govor povodom dodele Nobelove nagrade i druga predavanja (Japan, the Ambiguous, and Myself: The Nobel Prize Speech and Other Lectures, 1995.)
  • Celteljska porodica (A Healing Family, 1995.)
  • Prevrtanje preko glave (Somersault, 1999.)
  • Promenljivac (The Changeling, 2001.)
  • Dojenče sa melanholičnim licem (The Infant with a Melancholic Face, 2002.)
  • Dvesta godina staro dete (The 200 Year Old Child, 2003.)
  • Zbogom, moje knjige! (Farewell, My Books!, 2005.)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Kenzaburo Oe - Biographical”. Nobel Prize. Pristupljeno 31. 1. 2021. (jezik: engleski)
  2. ^ „Ōe Kenzaburō Japanese writer”. Britannica. Pristupljeno 31. 1. 2021. (jezik: engleski)
  3. ^ „Oe Kenzaburo”. Washburn University. Pristupljeno 31. 1. 2021. (jezik: engleski)
  4. ^ „Oe Kenzaburo”. Encyclopedia. Pristupljeno 31. 1. 2021. (jezik: engleski)
  5. ^ „The Nobel Prize in Literature 1994: Kenzaburo Oe (biography)”. Nobel media. Pristupljeno 2013-05-02. 
  6. ^ a b Weston, Mark (1999). Giants of Japan: The Lives of Japan's Most Influential Men and WomenNeophodna slobodna registracija. New York: Kodansha International. str. 294–295, 299. ISBN 1-568362862. 
  7. ^ Kenzaburo Oe, The Art of Fiction No. 195 The Paris Review
  8. ^ Jaggi, Maya (5. 2. 2005). „Profile: Kenzaburo Oë”. the Guardian. Pristupljeno 2015-11-22. 
  9. ^ Kapur, Nick (2018). Japan at the Crossroads: Conflict and Compromise after Anpo. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 177. ISBN 978-0674984424. 
  10. ^ a b Jaggi, Maya (5. 2. 2005). „Profile: Kenzaburo Oë”. The Guardian. Pristupljeno 22. 11. 2015. 
  11. ^ Kapur, Nick (2018). Japan at the Crossroads: Conflict and Compromise after Anpo. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. str. 216. ISBN 978-0674984424. 
  12. ^ Oe, K., & Chomsky, N. (2002). An Exchange on Current Affairs. World Literature Today,76(2), 29. Kenzaburō, Ōe; Chomsky, Noam (2002). „An Exchange on Current Affairs”. World Literature Today. 76 (2): 29—35. JSTOR 40157257. doi:10.2307/40157257. , 29 April 2019
  13. ^ a b Fay, Sarah (2007). „The Art of Fiction No. 195” (na jeziku: engleski). Winter 2007 (183). ISSN 0031-2037. Pristupljeno 16. 3. 2023. 
  14. ^ a b v g Lewis, Daniel (13. 3. 2023). „Kenzaburo Oe, Nobel Laureate and Critic of Postwar Japan, Dies at 88”. The New York Times. Arhivirano iz originala 13. 3. 2023. g. 
  15. ^ a b „Nobel prize-winning author Kenzaburo Oe dies”. BBC News. 13. 3. 2023. Arhivirano iz originala 13. 3. 2023. g. 
  16. ^ Cain, Sian (13. 3. 2023). „Kenzaburo Oe, Nobel prize-winning Japanese writer, dies aged 88”. The Guardian. Arhivirano iz originala 13. 3. 2023. g. 
  17. ^ Benoza, Kathleen (13. 3. 2023). „Nobel-winning Japanese novelist Kenzaburo Oe dies at 88”. The Japan Times. Arhivirano iz originala 13. 3. 2023. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kenzaburo Oe na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кензабуро_Ое&oldid=27556864”