У сликарству једни виде духовно-оплемњујућу човјекову дјелатност, а други изговор за декорацију. У сваком случају, апстрактна сликарска дјела боље стоје уз софу у савременој дневној соби.
”
— Славен Косановић
„
Највећи проблем данашњег човјека је у томе што он у ствари „не зна” шта је то што „не зна”.
”
— Славен Косановић
„
…неqуе цонципере аут едере партум менс потест ниси ингенти флумине литтерарум инундата. („...дух није кадар нити да зачне нити да донесе плод уколико није преплављен силном реком књижевне учености.”)
Можда ће људи ускоро схватити да не постоји никаква патриотска уметност и патриотска наука. Обе припадају, као и све добро, читавом свету и могу да се унапређују само општим и слободним међусобним деловањем свих људи који живе у једном времену, уз стално узимање у обзир онога што нам је претекло и познато од прошлог.
Анциент wитхоут Модерн ис а стумблинг-блоцк, Модерн wитхоут Анциент ис фоолисхнес уттер анд ирремедиабле („Старо без Модерног је камен смутње, Модерно без Старог је крајња и непоправљива глупост”).
А ако ти кажеш да вид спречава упорно и танано сазнање духа којим се продире у божанске науке и да је таква препрека навела неког филозофа да се лиши вида, одговарам да око, као господар чула, врши своју дужност стварајући препреке за сметене и лажљиве, не у погледу науке, већ у погледу расправа које се воде увек уз велику вику и покрете руку; а исто би требало да ради и слух који је тиме више увређен, јер он тежи складу у коме би учествовала сва чула. А ако је тај филозоф извадио очи да уклони препреку за своје расправе, сад знај да је такав поступак био друг његовог мозга и његових расправа, јер је све то лудост. Зар није могао затворити очи кад је падао у јарост и држати их затворено толико дуго док се тај бес не стиша? Али луд је био човек, и луда је расправа, а најлуђе вађење очију.
[Леонардо да Винчи, Трактат о сликарству (12. Која је већа штета за људски род – изгубити око или ухо)]
Сократ. Јер, ево, Федре, писмо има у себи нешто чудновато и у томе оно заиста личи на сликарство: та и производи сликарске уметности стоје пред нама као да су живи, али ако их нешто упиташ, они сасвим достојанствено ћуте. Исти је случај и код слова: човек би помислио да говоре као да нешто разумеју, а ако их упиташ да схватиш нешто од онога што се говори, свагда казују једно те исто. А потом: кад су једанпут написана, свака реч тумара овамо и онамо исто тако к онима који је не разумеју као и онима којима није намењена, па се не зна с ким треба говорити, а с киме не. А злостављана и неправично ружена увек треба родитеље као помоћника: јер сама нити може себе одбранити нити себи помоћи.
Федар. I то си сасвим право рекао.
Сократ. А шта? Другу реч да огледамо, овој рођену сестру, не само на који начин постаје него колико је по природи боља и моћнија од ове?
Федар. Која је то и како велиш да постаје?
Сократ. Она која се с познавањем ствари уписује у душу онога који учи, и уме сама себе да брани и зна говорити и ћутати с којима треба.
Федар. Мислиш на живу реч онога који зна, а чија би се писана реч могла с правом обележити као сенка живе.
[Платон, Федар, LX, превод дра Милоша Ђурића, „Култура”, Београд 1955, стр. 183, 184.]
Мазачо (Masaccio) (рођен 21. децембра 1401. у Цастел Сан Ђованију, данас Ђовани Валдарно, близу Фиренце — умро у јесен 1428. у Риму)
Фра Филипо Липи (Fra Filippo Lippi) и Филипино Липи (Filippino Lippi) — Респективно (рођен око 1406. у Фиренци — умро 8/10. октобра 1469. Сполето, Папска Држава) и (рођен око 1457, Прато, Фирентинска Република — умро 18. априла 1504. у Фиренци)
Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci) (рођен 15. априла 1452, Анчиано близу Винчија, Фирентинска Република — умро 2. маја 1519. у Цолуx, данас Цлос-Луцé у Француској)
Доссо Досси — Гиованни Францесцо ди Ниццолò ди Лутери Досо Доси (рођен око 1486. у Трамускио, Мирандола, Италија — умро 1542. у Ферари, Војводство Фераре, Италија.)
Алонсо БеругетеAlonso Berruguete (рођен око 1488., Паредес де Нава, Цастиља, данас Паленција, Шпанија — умро 1561., Толедо, Цастиља)
Тицијан (Tiziano) (рођен 1488/90, Пиеве ди Цадоре, Млетачка Република — Умро 27. августа 1576., Венеција.)
Ђамболоња (Giambologna) — зван и Гиованни Бологна и Јеан Бологна (рођен 1529., Дуе, Шпанска Холандија, данас Француска — умро 13. августа 1608. у Фиренци)
