Арво Перт

С Википедије, слободне енциклопедије
Arvo Pert
Arvo Pert, 2008.
Datum rođenja(1935-09-11)11. septembar 1935. (88 god.)
Mesto rođenjaPaide
 Estonija
Veb-sajtwww.arvopart.ee

Арво Перт (ест. Arvo Pärt, рођен 11. септембра 1935; Естонски изговор: [ˈɑрво ˈпæрт]) естонски је композитор класичне и духовне музике.[1] [2]Од краја 1970их, Перт је стварао у минималистичком стилу и његове композиције су чувене по композиционој техници тинтинабули, коју је сам развио. Његова музика је делом инспирисана Грегоријанским црквеним песмама.

Инострани члан Српске академије наука од 5. новембра 2009.[2]

Живот[уреди | уреди извор]

Перт је рођен у месту Паиде у Естонији, и одрастао је са мајком и очухом у граду Раквере на северу Естоније. Почео је да експериментише са високим и ниским нотама, јер је средњи регистар породичног клавира био уништен. Прве озбиљне студије музике започео је 1954. у Талинској средњој музичкој школи, коју је након мање од годину дана привремено напустио због војне службе, али је у војном оркестру наставио да свира обоу и перкусије. На Талинском Конзерваториуму је студирао композицију код професора Хеино Елера. Као студент, стварао је музику за филм и позориште. Током 1950их је такође завршио своју прву вокалну композицију, кантату "Меие аед" ("Наш врт") за дечији хор и оркестар. Дипломирао је 1963. Између 1957 и 1967, радио је као музички продуцент на Естонском радију.

Иако је критикован од стране Тихона Креникова 1962, због тога што је под "страним утицајем" коритио серијализам у свом делу "Некролог" (1960), девет месеци касније је освојио прву награду међу 1200 радова на такмичењу Заједнице Друштва Композитора, што је сведочило о немогућности совјетског режима да се сложи око тога шта је дозвољено. 1970тих је више проучавао средњовековну и ренесансну музику, него што се фокусирао на свој стваралачки рад. Отприлике у исто време се преобратио из Лутеранизма у Руску Православну веру.

1980их, након дуже борбе са Совјетским званичницима, било му је дозвољено да са својом женом и два сина емигрира. Најпре је живео у Бечу, где је добио аустријско држављанство, те се 1981. преселио у Берлин. Вратио се у Естонију почетком 21. века, и тренутно живи у Берлину и Талину. Течно говори немачки и има немачко држављанство од 1981. године.

Музички развој[уреди | уреди извор]

Позната Пертова дела су "Кантус у сећање Бенџамину Бритну" за гудачки оркестар и звона (1977) и гудачки квинтет "Фратрес I" (1977, прерађен 1983), које је транскрибовао за гудачки оркестар и перкусије; соло виолину "Фратрес II"; као и ансамбл за чело "Фратрес III" (оба из 1980). Перт се често сврстава као припадник минималистичке школе, прецизније мистичног минимализма или светог минимализма. Сматра се пиониром светог минимализма, заједно са својим савременицима Хенриком Горецким и Џоном Тавенером. Иако је његова слава испрва почивала на инструменталним радовима као што су "Табула Раса" и "Спиегел им Спиегел", његове композиције за хор су такође веома поштоване.

Пертово музичко образовање је почело када је имао седам година. Ишао је у музичку школу у граду Раквере, где је породица живела. Већ као тинејџер је писао своје композиције. Док је студирао композицију код Хеина Елера на Талинском Конзерваторијуму 1957, говорило се за њега да "једноставно протресе своје рукаве, и ноте испадају из њих".

У овом периоду естонске историје, Перт није имао могућност да дође у контакт са многим музичким утицајима ван Совјетског Савеза, осим пар илегалних касета и снимака. Иако је Естонија била независна Балтичка држава у време Пертовог рођења, Совјети су 1940их окупирали државу као резултат Совјетско-нацистичког Молотов-Рибентроп пакта, те је Естонија остала под Совјетском доминацијом наредну 51 годину, осим за време трогодишњег периода Немачке ратне окупације.

Композиција[уреди | уреди извор]

Пертова дела су генерално подељена у два периода. Своја рана дела је компоновао користећи различите нео-класичне стилове под утицајем Шостаковича, Прокофјевог и Бартока. Онда је почео да компонује користећи Шенбергову дванаесто-тоналну технику и серијализам. Међутим, ово се није допадало Совјетским званичницима, и истовремено није било стваралачки креативно. Када су Совјетски цензори забранили ране радове, Перт је ушао у први од својих неколико периода контемплативне тишине, током којих је проучавао хорску музику из 14. и 16. века. У овом контексту Пертов биограф Пол Хилиер приметио је да је он "достигао позицију потпуног очаја у ком је музичка композиција деловала као најузалуднији гест, и недостајало му је вере у музику и воље да напише чак и једну једину ноту.

Дух ране Европске полифоније приметан је у Пертовој транзиционој композицији "Трећа Симфонија" (1971); након које се посветио раној музици, поново истражујући корене западњачке музике. Истраживао је хорско певање, Грегоријанску духовну музику и настанак полифоније у европској ренесанси.

Музика која је настајала након овог периода је била драстично другачија. Нови период у компоновању укључује дела "Фратрес", "Кантус у сећање Бенџамину Бритну" и "Табула Раса". Перт описује музику овог периода као тинтинабуласто звоњење звона. "Спиегел им Спиегел" (1978) је познато дело које је коришћено у многим филмовима. Музику карактеришу једноставне хармоније, често саме ноте или тријаде, које чине основу западњачке хармоније. То подсећа на звоњење звона. Дела створена техником тинтинабули су ритмички једноставна и не мења им се темпо. Следећа карактеристика Пертовог каснијег опуса су свети текстови, најчешће на латинском или црквено-словенском језику који се користи у православним литургијама уместо естонског језика. Велика дела која су инспирисана религијским текстовима укључују "Пасје Светог Јована", "Те Деум" и "Литанија". Хорска дела из овог периода укључују "Магнификат" и "Беатитудес".

Стив Рајх је написао о Пертовој популарности: "Чак и у Естонији, Арво је остављао исти утисак који смо сви доживљавали... Волим његову музику и волим то што је толико храбар и талентован човек... Потпуно је ван зеитгеиста и истовремено је енормно популаран, што је толико инспиративно. Његова музика испуњава дубоку људску потребу која нема ништа сича модом." Пертова музика је добила пажњу јавности на западу захваљујући Манфреду Ајхеру који је снимио неколико Пертових композиција за ЕЦМ Рекордс 1984.

Позван од стране Волтера Финка, Перт је 15. композитор који је учествовао на годишњем Компонистенпортрäт оф тхе Рхеингау музичком фестивалу 2005, на четири концерта. Камерна музика укључује дела "Фüр Алина" за клавир, који је сам свирао, "Спиегел им Спиегел" и "Псалом" за гудачки квартет. Камерни оркестар Баварског радијског симфонијског оркестра свирао је његова дела "Трисагион", "Фратрес" и "Кантус" заједно са Баховим делима. Хор виндсбашких дечака и солисти Сибила Рубенс, Ингеборг Данз, Маркус Шафер и Клаус Мертенс изводили су "Магнификат" и "Цоллаге üбер Б-А-C-Х" заједно са две Бахове и једном Менделсоновом кантатом. Хилиард Ансамбл, органиста Кристофер Бауесрс-Бродбент, Росток Мотет Хор и Хилиард инструментални ансамбл, под диригентском палицом Маркуса Јоханеса Лангера, извели су програм Пертове музике за орган и вокалне композиције (неке а цапелла), укључујући "Пари Интевалло", "Де профундис" и "Мисерере". Нова композиција, "За Ленарта", написана у сећање естонском председнику Ленарту Мерију, свирана је на Меријевој сахрани 2.4.2006.

Као одговор на убиство руске новинарке Ане Политковскаје у Москви 7.10.2006, Перт је изјавио да ће сва његова дела извођена у 2006. и 2007. бити у част њене смрти: "Ана Политковскаја је читав свој таленат, енергију и, на крају, свој живот, посветила спашавању живота људи који су постали жртве насиља у Русији".

Перт је проглашен за почасног копозитора РТÉ Ливинг музичког фестивала 2008. у Даблину у Ирској. Такође је позван од стране Лоутх савременог музичког друштва да компонуе ново хорско дело засновано на "Светом Патрику Оклопнику", које је имало премијеру 2008. у Луту, у Ирској. Ново дело је назвао "Плач јелена". То је прво дело створено за Ирску, и имало је свој деби у Дрогеди и Дандлаку у Фебруару 2008.

Пертова симфонија из 2008. "Лос Анђелес" је посвећена Михаилу Кодорковском. То је Пертова прва симфонија написана након Симфоније бр. 3, из 1971. Премијерно је изведена у Лос Анђелесу, у Калифорнији, у Волт Дизни концертној сали 10.1.2009,[18] и била је номинована за награду Греми за Најбољу савремену класичну композицију.

10.12.2011, Перт је изабран за члана Понтифицијалног Савета за Културу, на петогодишњи обновљиви мандат, од стране Папе Бенедикта XVI.

Награде[уреди | уреди извор]

  • 1991 - Почасни члан Шведске краљевске музичке академије[2]
  • 1996 – Америчка Академја Уметности, Департман за Музику[2]
  • 1996 – Почасни Доктор Музике, Универзитет у Сиднеју[2]
  • 1998 – Почасни Доктор Уметности, Универзитет у Тартуу[2]
  • 2000 - Хердер Призе, Немачка[2]
  • 2001 - почасни члан Роyал Ацадемy оф Сциенцес, Леттерс анд Фине Артс оф Белгиум[2]
  • 2003 - почасни докторат Натионал Университy оф Генерал Сан Мартíн, Аргентина[2]
  • 2003 – Почасни Доктор Музике, Универзитет Дурам[2]
  • 2007 - почасни докторат Универзитета у Фрајбургу[2]
  • 2007 и 2014 - две награде Греми[2]
  • 2008 – Лéоние Соннинг Музичка Награда[2]
  • 2009 – Страни члан, Српска академија наука и уметности[2]
  • 2010 – Почасни Доктор Музике, Универзитет Св Ендрус[2]
  • 2011 – Каваљер (Витез) Француске Легије Части[2]
  • 2011 – Чланство у Понтифицијалном Савету Културе[2]
  • 2012 - почасни докторат Универзитета у Лугану[2]
  • 2013 - Арцхон оф Екуменског Патријархата
  • 2014 - почасни докторат Православне богословске академије Светог Владимира[2]
  • 2015 - „Цросс оф Мерит Фирст Цласс“, Естонска евангелистичко-лутеранска црква [2]
  • 2016 - почасни докторат Универзитета Оксфорд[2]
  • 2017 - Ратзингер Призе, Ватикан[2]
  • 2018 - почасни докторат Универзитета „Фредерик Шопен”[2]

Интернационални центар[уреди | уреди извор]

Интернационални Арво Перт Центар налази се у естонском селу Лаулсма. [3]Центар укључује истраживачки институт, едукативни и музички центар, музеј, издавачку кућу и архиву Пертових дела.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Arvo Part Answers
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ „АРВО ПЕРТ”. sanu.ac.rs. Приступљено 31. 1. 2024. 
  3. ^ „„Play” iz mog ugla (Estonija)”. evrovizija.rs. Приступљено 31. 1. 2024. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Hillier Paul. (1997). Arvo Pärt. Oxford : Oxford University Press. 10-ISBN 978-0-19-816616-0; 13-ISBN 978-0-19-816616-0 (paper)
  • Andrew Shenton (Ed.), The Cambridge Companion to Arvo Pärt (Cambridge: Cambridge University Press, 2012).
  • Chikinda, Michael (2011). "Pärt's Evolving Tintinnabuli Style". Perspectives of New Music 49, no. 1 (Winter): 182–206.
  • Pärt, Arvo (author) – Crow, Robert (translator). Arvo Pärt in Conversation (Dalkey Archive Press, 2012). 182 pp.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Арво Перт на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Arvo_Pert&oldid=27603145”