Vergilije

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Publije Vergilije Maron
Datum rođenja15. oktobar 70. p. n. e.
Mesto rođenjaVirgilio, Rimska republika
Datum smrti21. septembar 19. p. n. e.
Mesto smrtiBrindizi, Rimsko carstvo

Publije Vergilije Maron (Publius Vergilius Maro, 15. oktobar 70. p. n. e.— 20. septembar 19. p. n. e. Brindizi[1]) prvosveštenik je rimske poezije i Avgustove restauracije. Pripada vremenu Cezarovog naslednika Oktavijana Avgusta. Autor je epova Bukolike, Georgike i, najznačajnijeg, herojskog epa Enejida u 12 knjiga, koji je važio kao nacionalni ep Rimljana. Vergilije se tradicionalno rangira kao jedan od najvećih rimskih pesnika.

Mnogi podaci o njegovom životu nisu pouzdano utvrđeni i potiču iz kasnoantičkih i srednjovekovnih legendi. Vergilije se pominje kao pratilac Dante Aligijerija u podzemlju, u Danteovom delu Božanstvena komedija.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Vergilije je rođen 15. oktobra 70. p. n. e. u selu Andes blizu Mantove, u severnoj Italiji.[3][4] U ovome kraju ima keltskih i ilirskih naselja, pa latinitet Vergilijevog imena nije sasvim pouzdan.[5] Nije bio iz imućne porodice, ali je od mladosti veoma pažljivo obrazovan. Za to se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo delomično u školama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je prešao u Rim gde je studirao retoriku, medicinu i filozofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurovca Sirona. Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni besednik. Ali je već u mladosti pisao uspele manje pesme po ugledu na aleksandrijske pesnike i neoterike Katulove družine, učeno i intimno. Nalazimo tako u njegovoj mladosti one elemente koji će biti značajni i za njegovo pesništvo: blizinu selu i prirodi, solidno i široko obrazovanje prožeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija mimoišlo ni ono kolebanje između filozofije i retorike, karakteristično za antičko obrazovanje u kome su se filozof i retor neprestano borili oko vođstva. Sačuvana je pod imenom Vergilijevim jedna kratka pesma u čiju autentičnost nemamo razloga da se sumnja i gde se mladi pesnik oprašta od retorike i od pesništva da bi se sasvim posvetio Epikurovoj filozofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprašta sasvim i zauvek od pesništva — smatra da su povremeni izleti u pesništvo čak i epikurovcu dozvoljeni. Ali pesništvo je pobedilo nad filozofijom, i to pesništvo u kome je i retorika našla dosta mesta.

U Rimu je Vergilije drugovao sa elegičarem Kornelijem Galom, sa istoričarem Asinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takođe pisao pesme. Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pesama, i to Galu desetu, Polionu četvrtu i osmu, Varu devetu. Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog Gaja Kilnija Mecene, potomka kraljevske etrurske loze. Postao je i intiman drug pesnika Horacija. U Horacijevu Putu u Brundisij piše da Horacije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Mecenu, koji putuje važnim političkim poslom. Taj realistički opis pokazuje prijateljske odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika čiji zaštitnik, Mecena, i sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja nađe izraz Avgustove politika „obnove“. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan Avgust, pa ga postepeno sve čvršće vezuje za sebe i svoju kulturnu propagandu. Tako Vergilije Pesmama o poljoprivredi i spevom Enejida postaje glavni predstavnik Avgustovog pesništva, visoko cenjen i od samog Avgusta koji mu obezbeđuje udoban i povučen život.

Poslednjih deset godina života proveo je Vergilije većinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. p. n. e. polazi na put u Grčku i Anadoliju sa namerom da upozna te krajeve pre nego dovrši spev Enejidu i posveti se potom sasvim filozofiji, jer ga ova želja iz mladosti nije napustila. U Atini se nađe sa Avgustom koji ga nagovori da se vrati. Nežna zdravlja, Vergilije se već u Grčkoj razboli, stigne lađom do Brindizija u Apuliji gde umre 20. septembra 19. p. n. e. Njegovo telo prenesu do Napulja i tu sahrane. Bio je, kažu, seljačkog lika, omanji i punačak, ali nežnog zdravlja. Tih, skroman i jako stidljiv izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias.

Vergilijev dodatak[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Vergilijev dodatak
Mozaik iz muzeja Bardo: Virgilije sa muzama.

Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix Vergiliana) sadrži niz različitih pesama, od kojih svaka predstavlja poseban problem u pogledu autentičnosti.[6][7] Sitnice (Catalepton, grč. κατὰ λεπτόν = u sitno) je naslov zbirke četrnaest kratkih pesmica, od kojih peta i osma najverovatnije jesu zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta.[5] U jednoj se Vergilije oprašta od retorike i pesništva da bi se posvetio filozofiji pod vodstvom epikurejca Sirona, dok se u drugoj opisuje skromna Sironova vila. Obe su po tonu i obliku bliske Katulovom pesništvu, a to važi i za ostale pesme u ovoj zbirci.

Epilij Komarac (Culex) predstavlja helenističku pesničku igrariju (παίγνιον) punu sjajnog artizma. Pesma je puna mitološke učenosti, ali protkana draži koju joj daje lako parodični ton. Premda neki antički izvori ustvrđuju Vergilijevo autorstvo, način pisanja, struktura stiha te očigledna nastojanja da se podražava Verglije upućuju na to da joj je autor bio neki mlađi i vešti imitator.

Ciris je tipičan helenistički epilij sa čisto mitološkom tematikom. To je ljubavna istorija Skile, kćerke kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u neprijateljskog kralja Minosa pa je izdala domovinu. Mit se završava preobražajem (metamorfozom), omiljenim elementom helenističke poezije, tako što bogovi pretvaraju Skilu u morsku pticu zvanu ciris (grč. κεῖρις), a njenog oca Nisa u morskog orla (haliaetos). U ovoj etiološkoj pesmi ima elemenata preuzetih iz Lukrecija i Katula, pa i samoga Vergilija, pa nije verovatno da joj je autor Vergilije, a niti Kornelije Gal, na šta se takođe pomišljalo. Pravi je autor verovatno pripadao književnom krugu oko Mesale Korvina.

Pesma Kletve (Dirae) sastavljena je u heksametrima, a pomišlja se da ju je možda napisao učitelj neoterika Valerije Katon. Pesnik proklinje veterana kome je nakon građanskog rata dodeljeno njegovo imanje, a sam pesnik je prognan. Sa ovom pesmom spojena je pod istim naslovom i pesma koja ima drugačiju sadržinu i ton. Ta druga pesma je Lidija (Lidia), u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je očigledna veza s neoteričkim pesništvom, ali je moguće i da su ove pesme napisala dva različita autora, a da su kasnije u rukopisima greškom spojene.

Elegija Krčmarica (Copa) mogla bi, sudeći po njenim visokim umetničkim kvalitetima, zaista biti Vergilijeva, ali o tome nema pouzdanih dokaza. Pesma je hedonistički poziv na uživanje života, koji izgovara sirijska krčmarica koja mami pesmom i igrom goste u svoju krčmu realistički opisujući draži svoje gostionice.

Ajvar (Moretum) takođe odiše realizmom i uživanjem u finom i detaljnom opisu svakodnevnog života. Pesma se uglavnom karakteriše kao „idila“, u smislu realističkih Teokritovih „sličica“ (εἰδύλλια) u kojima ima malo idealizovanja i romantike. Naziv pesme dolazi od neke salate, slične ajvaru, koju siromašni seljak priprema rano ujutro pred polazak u polje. Opis spremanja hleba i spravljanja te salate sadržina je gotovo cele pesme (123 heksametra).

Didaktična pesma u heksametrima pod naslovom Etna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija joj je prilično slaba, a u jeziku se mešaju arhaizmi s novim kovanicama. Stil je donekle blizak novom stilu Senekinog vremena. Autorstvo joj ostaje nepoznato, ali se zna to da je nastala u Neronovo doba, pre erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Uostalom, već se u antici s razlogom sumnjalo u Vergilijevo autorstvo.

Pastirske pesme[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bukolike

Mladalačke pesme Vergilijeve – sačuvane u Vergilijevom dodatku – pokazuju očigledan uticaj neoteričke poezije. Spoj tog aleksandrinizma i epikurejskog ideala o povučenom životu u prirodi odrazio se u prvom velikom pesničkom delu Vergilijevom – Pastirskim pesmama, nazvanim i Bukolike (Bucolica),[5] a koje su kasnije u rukopisima nazvane još i Izabrane pesme (Eclogae, ukupno ih ima deset, nastale 42–39. p. n. e.). Kao obrazac za Pastirske pesme poslužile su Vergiliju idile Teokritove. Ponegde je Vergilije po dve ili tri teokritove pesme sastavljao u svoju jednu. Među eklogama ima nekoliko alegorija u kojima pesnik, u okviru idile, iskazuje zahvalnost caru Avgustu i drugim prijateljima, ili priča kakav događaj koji se na njih odnosi. Dijalozi i monolozi pastira, snažna osećajnost, plastičan jezik i skladni heksametarski stihovi ispunjavaju delo novim lirskim kvalitetom. Ekloge nisu samo imitiranje Teokrita: u njima je produbljeno osećanje prirode, a pejzaž i raspoloženje stapaju se u jednu celinu. Legendarna Arkadija predstavlja za pesnika beg i utočište mira od aktuelne stvarnosti i političkih previranja tih godina. Zato se u Pastirskim pesmama likovi iz mašte stapaju s likovima iz savremenog pesnikovog društva. Najznamenitije su četvrta i osma ekloga. U četvrtoj se proslavlja očekivano rođenje nekog božanskog deteta s kojim treba da otpočne novi zlatni vek: ova je pesma čuvena po tome što je u srednjem veku interpretirana kao mesijansko otkrovenje, zbog čega je Vergilije smatran svojevrsnim mistikom i čarobnjakom. U osmoj eklogi opisuje se ljubav neke ostavljene devojke, koja pokušava da čarolijama i vradžbinama svog dragoga vrati k sebi. Tu je Vergilije obradio poznati Teokritov mim Čarobnice.

Pesme o zemljoradnji[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Georgike

Pastirskim pesmama Vergilije je privukao Mecenatovu pažnju i pridružio se njegovom književnom krugu, u kojem će stvarati zajedno s Horacijem i Propercijem.[8] Već sledeće svoje delo – Pesme o zemljoradnji ili Ratarske pesme, poznate i kao Georgike (Georgica, pisane 37–29. p. n. e.) – posvetio je Vergilije Mecenatu.[9] To je didaktički ep u četiri knjige, u kome su obrađeni zemljoradnja, voćarstvo i ostalo drveće, stočarstvo i pčelarstvo. Četvrta knjiga imala je dva izdanja: u prvom se nalazila pohvala Vergilijevom prijatelju, pesniku Korneliju Galu, a u drugom izdanju – izdatom nakon što je Kornelije Gal pao u nemilost kod Avgusta – Vergilije je izostavio pohvalu Galu i umesto nje umetnuo mit o Aristeju, božanskom zaštitniku pčela. S Pastirskim pesmama i kasnijom Eneidom povezuje ovaj spev isti osnovni motiv ljubavi prema italskom tlu i rimskom narodu. I ovde preovlađuje ideja mira, ali ne više samo onoga arkadskog iz Pastirskih pesama, nego stvaralačkog mira i povratka prirodi, u kojoj treba trudbenički raditi. Vergilije je ovaj spev napisao na osnovu obimnih studija: od Grka čitao je Arata, Hesioda, Ksenofonta, Aristotela, Teokrita i mnoge druge, a od Rimljana upotrebio je Katona i Varona. Za stil i jezik obrazac mu je bio Lukrecijev spev O prirodi (De rerum natura). Pesme o zemljoradnji nesumnjivo su najbolji didaktički ep u celokupnoj antičkoj književnosti, ali je u njemu didaktičnost građe i obrade snažno potisnuta lirskim slikanjem prirode i ljubavi prema njoj. Elegancija izraza i izbrušenost heksametara, upletene epizode, birana igra živih i harmoničnih slika čine Georgike najsavršenijim delom Vergilijevim.

Eneida[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Eneida
Eneja beži dok Troja Gori, Federiko Baroči, 1598, Galerija Borgeze, Rim

Najvažnije i najveće delo Vergilijevo jeste Eneida, junački spev u dvanaest knjiga sa ukupno 9.896 heksametara, na kome je pesnik radio od 29. p. n. e. pa sve do svoje smrti.[10][11] U spevu se opisuju događaji sa Enejom nakon propasti Troje, njegova lutanja, dolazak u Italiju, borbe u Laciju sa starosedeocima i rutulskim kraljem Turnom. Eneida je postala rimskim nacionalnim epom, ali ona je istovremeno i apoteoza carske julijevske porodice, koju je Vergilije preko Enejinog sina Askanija ili Jula vezao za Eneju i njenu majku Veneru.

Sadržina speva[uredi | uredi izvor]

Kratak je sadržaj Eneide po pevanjima ovakav:

  1. Trojanski junak Eneja, nakon sedam godina lutanja po moru, bačen je, zbog Junonine srdžbe, na afričku obalu kod Kartagine.
  2. Eneja priča kartaginskoj kraljici Didoni o padu Troje i svom bekstvu iz nje.
  3. Nastavak Enejinog pripovedanja o lutanjim i smrti oca Anhiza na Siciliji.
  4. Didona, zaljubljena u Eneju, pokušava da spreči njegov odlazak te, ne uspevši u tome, ubija se na lomači.
  5. Eneja ponovo dolazi na Siciliju, priređuje igre u čast oca i s delom drugova stiže do Italije.
  6. U pratnji proročice Sibile Eneja se spušta u podzemni svet, gde mu otac proriče buduću veličinu i snagu Rima i govori mu o njegovom potomstvu – Rimljanima.
  7. Nakon iskrcavanja na ušću Tibera Eneji kralj Latin nudi savez i kćerku Laviniju za ženu, ali protiv toga se, podstaknut Junoninim gnevom, buni rutulski kralj Turno i započinje rat.
  8. Eneja traži pomoć od palantskog kralja Evandra i dobija oružje koje kuje Vulkan.
  9. U Enejinoj odsutnosti Turno napada Trojance, ali na kraju se mora povući.
  10. Nakon većanja bogova i Jupiterove odluke da se oni ne mešaju u rat, Turno ponovo bezuspešno navaljuje na Trojance.
  11. Odigrava se još jedna bitka s Turnom pred gradom Laurentom.
  12. Pošto se Junona pomirila s Enejom, on u direktnom dvoboju pobeđuje Turna.

Vrednost i značaj[uredi | uredi izvor]

Tradicija po kojoj su Rimljani vodili poreklo od Trojanaca koje je Eneja doveo u Lacij bila je poznata i zvanično prihvaćena još tokom Prvog punskog rata. Ali ta je tradicija tvorevina rimskih filologa i analista i ne potiče iz narodne poezije. Vergilije, dakle, nije našao građu u usmenoj narodnoj tradiciji, nego je morao vršiti naučna istraživanja. On je upotrebio grčke epske pesnike i bogatu istorijsku, mitološku, filološku i antikvarsku literaturu, pomoću koje je istraživao stare rimske i italske običaje i ustanove. Izgleda da je u većoj meri upotrebio mlađe analiste. Verglije je, prema tome, u Eneidi učeni pesnik (poeta doctus), u punom smislu te reči. To ističu i Vergilijevi komentatori: „Zaista je Vergilije uvek pun znanja“, kaže Servije (Totus quidem Vergilius scientia plenus est), dok je Makrobije impresioniran Vergilijevim izvanrednim poznavanjem (profunda scientia) rimskoga kulta.

Pesnik je Eneidu prvo bio skicirao u prozi, pa ju je onda pretvarao u stihove, i to ne redom, nego kako bi mu se koji odeljak svideo. Radio je, polako i brižljivo, najmanje deset godina, i sa poslom ni do svoje smrti nije bio sasvim gotov. Prema Kvintilijanu, "Varije je tvrdio da je za jedan dan Vergilije stvarao veoma malo stihova".

Eneida je izvanredno pesničko delo. Osnovna zamisao – da se stvori nacionalna rimska epopeja – u potpunosti je uspela. Jezik i pesnički izraz su dovedeni do savršenstva, a besprekorna je i tehnička strana građenja stihova. Vergilije je naročito snažan u slikanju detalja, na kojima je radio s brižljivošću karakterističnom za aleksandrijske pesnike. Međutim, ep ima i nekoliko nedostataka. Pre svega, mitološka osnova epa previše je izveštačena. Događaji nisu uvek dovoljno motivisani; i ljudi i bogovi previše su zavisni od sudbine (fatum). Glavni lik, Eneja, ima kao epski junak malo inicijative, a osim toga on je oslikan kao previše nežna priroda; čak ni njegovi postupci nisu uvek za odobravanje, pa se simpatije čitalaca često nalaze na strani Enejinih neprijatelja, naročito kralja Turna, koji herojski brani domovinu od došljaka, prkoseći i volji bogova i sudbini. Ponegde se u pojedinim delovima epa nailazi i na preterano patetičan ton.

Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Eneida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Eneide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Eneidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera.

Vergilije Eneidu nije sasvim završio. Celina je bila gotova, ali u detaljima je bilo propusta, nepotpunosti, nedvoršenosti, protivrečnosti. Čak u epu ima možda i poneki nedovršeni heksametar. Konačno su bila završena pevanja drugo (propast Troje), četvrto (Didona) i šesto (silazak u donji svet) – za njih znamo da ih je pesnik pročitao Avgustu. Poslednja Vergilijeva želja na samrti bila je navodno da se rukopis Eneide spali, ali to na intervenciju Avgustovu nije učinjeno. Avgust je dao da se spev objavi, i to pošto je iz nje izostavljeno ono što je bilo sasvim suvišno i očigledno nedovršeno. Dodavano pak nije ništa. U toj Avgustovoj redakciji sačuvana nam je Eneida i do danas.

Značaj i uticaj[uredi | uredi izvor]

Vergilije je imao nekoliko komentatora, a u celini su nam sačuvani Servijevi i Donatovi komentari. Vergilije je – što je takođe pokazatelj njegove slave, jer isti je slučaj bio i s Homerom – imao i dosta neprijatelja: „Osporavatelja Vergiliju nikada nije nedostajalo“, kaže jedan antički pisac ''(Obtrectatores Vergilio numquam defuerunt). Jedan je pisao Antibucolica („Antibukolske pesme“), drugi ''Aeneomastix („Šibatelj Eneje“), neki su tražili pozajmice i „krađe“ od drugih pesnika. Askonije Pedijan odgovorio je svima njima u delu Protiv osporavatelja Vergilija (Contra obtrectatores Vergilii). I Kaligula je mrzeo Vergilija, „zato što je bio bez ikakvoga talenta i obrazovanja“. Vergilijeve pesme upotrebljavane su i kao proročanstva – to su tzv. Vergilijeva proročanstva (sortes Vergilianae), i to čak i po hramovima. Tako je, na primer, Klodije Albin, kada je pitao Apolona u Kumi za svoju sudbinu, dobio kao odgovor dva stiha iz Eneide: 6.857 i 8.858.

Lepu karakteristiku Vergilijeve poezije dao je Kvintilijan: „Kao kod Grka Homer, tako je kod nas, u najsrećniji čas, stvorio epopeju Vergilije, koji je od svih epskih pesnika, i grčkih i naših, nesumnjivo Homeru najbliži. Da kažem ono isto što sam, u svojoj mladosti, čuo od Afera Domicija; kad sam ga naime zapitao koji je pesnik po njegovom mišljenju najbliži Homeru, on mi je odgovorio ovo: 'Drugi je Vergilije, ali je on bliži onome ispred njega, nego onome iza njega'. A baš neka je i tačno da naši pesnici ne mogu dostići nesbesku besmrtnu genijalnost Homerovu, mora se priznati da je Vergilije, kad se uporedi s Homerom, pokazao veću brižljivost i trud, naročito još s obzirom na to da je njegov zadatak bio teži. Kod Homera ima više sjajnih detalja, ali se zato Vergilije kroz celo svoje delo održao na istoj visini“.

Humanost i dostojanstvenost Vergilijeve umetnosti otvorila mu je ubrzo kao klasičnom pesniku put u rimske i kasnije škole te ga učinila sve do 18. veka vrhunskim uzorom epskoga pesništva (Dante Aligijeri, Džefri Čoser, Edmund Spenser, Hans Zaks, Luis de Kamois, Pjer de Ronsar, Torkvato Taso, Džon Milton, Volter i dr.). Od svih rimskih pesnika Vergilije je s Ovidijem najdublje uticao i na pesništvo hrvatskih latinista, a najviše na Jakova Bunića (u oba njegova epa, Otmici Kerbera – De raptu Cerberi i Hristovom životu i delima – De vita et gestis Christi), Marka Marulića (posebno u Davidijadi – Davidias) te Rajmunda Kunića (u prevodu Ilijade s grčkoga – Homeri Ilias Latinis versibus expressa, Rim 1776).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Jones, Peter. Reading Virgil: AeneidI and II (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 1,4. ISBN 9780521768665. Pristupljeno 23. 11. 2016. 
  2. ^ Ruud, Jay. Critical Companion to Dante (na jeziku: engleski). Infobase Publishing. str. 376. ISBN 9781438108414. Pristupljeno 23. 11. 2016. 
  3. ^ The epitaph on his tomb in Posilipo near Naples was Mantua me genuit; Calabri rapuere; tenet nunc Parthenope. Cecini pascua, rura, duces ("Mantua gave birth to me, the Calabrians took me, now Naples holds me; I sang of pastures [the Eclogues], country [the Georgics] and leaders [the Aeneid]").
  4. ^ Map of Cisalpine Gaul
  5. ^ a b v Fowler 1996, str. 1602.
  6. ^ Bunson, Matthew. Encyclopedia of the Roman Empire (na jeziku: engleski). Infobase Publishing. str. 584. ISBN 9781438110271. Pristupljeno 23. 11. 2016. 
  7. ^ Roberts, John. The Oxford Dictionary of the Classical World (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 9780192801463. Pristupljeno 23. 11. 2016. 
  8. ^ Horace, Satires 1.5, 1.6, and Odes 1.3
  9. ^ Fowler 1996, str. 1603.
  10. ^ Avery, W. T. (1957). „Augustus and the "Aeneid"”. The Classical Journal. 52 (5): 225—229. 
  11. ^ Miller, F. J. (1909). „Evidences of Incompleteness in the "Aeneid" of Vergil”. The Classical Journal. 4 (11th izd.). str. 343. Pristupljeno 01. 11. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вергилије&oldid=27549302”