Ratko Parežanin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ratko Parežanin
Lični podaci
Datum rođenja(1898-02-24)24. februar 1898.
Mesto rođenjaKonjic, Austrougarska
Datum smrti20. maj 1981.(1981-05-20) (83 god.)
Mesto smrtiMinhen, Zapadna Nemačka
ReligijaPravoslavni hrišćanin
ObrazovanjePrva beogradska gimnazija
UniverzitetFilozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Porodica
RoditeljiVidak Parežanin
Mileva
Politička karijera
Politička
stranka		Jugoslovenski narodni pokret Zbor
ranije:
Narodna radikalna stranka
Narodni poslanik u Narodnoj skupštini Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
11. septembar 1927. — 6. januar 1929.
MonarhKralj Aleksandar I Karađorđević

Ratko Parežanin (Konjic, 24. februar 1898 — Minhen, 20. maj 1981) bio je srpski i jugoslovenski novinar, književnik i političar.

Pripadao je revolucionarnoj organizaciji Mlada Bosna, zbog čega je uhapšen nakon atentata na Franca Ferdinanda. Kao član Narodne radikalne stranke, izabran je za narodnog poslanika na izborima 1927. godine i u tom sazivu je bio najmlađi poslanik. Kasnije se pridružio Jugoslovenskom narodnom pokretu Zbor.

Imenovan je 1934. godine za prvog upravnika Balkanskog instituta u Beogradu, po želji kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Bio je jedan od inicijatora osnivanja Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor. Za vreme okupacije od 1941. do 1944. godine, nalazio se na mestu šefa Vaspitnog odseka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je formiran od Vlade narodnog spasa generala Milana Nedića.[1]

Nakon Drugog svetskog rata je živeo u emigraciji i postao jedan od vođa zboraškog ili ljotićevskog dela emigranata.

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Rodio se 24. februara 1898. godine u Konjicu, kao sin srpskog pravoslavnog sveštenika Vidaka Parežanina i Mileve.

Niže razrede je pohađao u mostarskoj gimnaziji i tamo je ozbiljnije stupio u vezu sa nacionalnim i revolucionarnih krugovima i literaturom. Da napusti Mostar i ode u Beograd, odlučio se posle svog starijeg školskog druga Predraga Mitrinovića, brata Dimitrija Mitrinovića. Ilegalno je prešao granicu kod Višegrada, a primili su ga srpski graničari.

Dolazak u Beograd[uredi | uredi izvor]

U Beogradu je stanovao kod Predraga Mitrinovića i Bogdanom Bilbijom, čiji je brat Vladeta Bilbija stanovao sa Gavrilom Principom i Trifkom Grabežom. Ubrzo se preselio u Carigradsku ulicu br. 23, zajedno sa Milošem Pjanićem, Grabežom, Principom i Vladetom Bilbijom.

Osim što su počeli da pohađaju Prvu beogradsku gimnaziju, odlazili su u crkvu Ružicu u Beogradskoj tvrđavi, da bi tamo videli kralja Petra I Karađorđevića. Družili su se u kafani Zlatna moruna, a odlazili bi na guslarske večeri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Jedan deo ovih đaka je živeo od novca koji su im slali roditelji, drugi je primao pomoć od Društva Svetog Save, a Ratko je uspeo da preko svog rođaka doc. dr Jevta Dedijera svakog dana dobije ručak u hotelu Balkan. Povremeno je odlazio na ručak i kod Dedijera u kuću, između ostalog i povodom krštenja njegovog sina Vladimira, kasnije visokog funkcionera socijalističke Jugoslavije i biografa Josipa Broza.[2]

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Atentat u Sarajevu[uredi | uredi izvor]

U proleće 1914. godine, Parežanin je spremao da polaže završne ispite za šesti razred u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Mada su najpre vredno učili, najednom su Princip i Grabež ostavili knjige. Parežanin je po položenim ispitima otišao u austrougarski konzulat u Beogradu, gde je zatražio neki dokument kako bi se preko raspusta legalno vratio kod roditelja. Dobio je papir i saopšteno mu je da više nikada ilegalno ne napušta Austrougarsku. Parežaninu je sve delovalo u redu, ali je u Zlatnoj moruni upitao Đura Šarca, četnika poreklom iz Bosanske Krajine, šta misli o tome, na šta mu je on rekao da će ga verovatno uhapsiti već u Zemunu, pošto je pečat na papiru udaren krivo, što je tajni znak.[3]

Do pristaništa na Savi ga je ispratio Princip i dao mu šifrovanu poruku za Borivoja Jevtića. U Zemunu su austrougarski carinici zadržali Parežanina u zatvoru nekoliko dana, a potom ga propustili na voz za Trebinje. Parežanin je uspeo da preda poruku Jevtiću, gde je pisalo da će Princip uskoro doneti knjige. Kasnije je saznao da je to bilo oružje namenjeno za atentat.[4]

U trenutku kada je Gavrilo Princip izvršio atentat na austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu, Parežanin se nalazio kod svojih roditelja. Pošto su saznali šta se dogodilo, otac ga je nagovorio da se prebaci u Crnu Goru, jer može biti opasno. Samo što je pokušao da pređe granicu, čuo je da iza njega austrougarski graničari razgovaraju sa njegovim ocem, pa se vratio natrag.

Austrougarski vojnici sprovode na vešanje Vidaka Parežanina, kroz glavnu ulicu Trebinja (12. avgust 1914)

Hapšenje i logori[uredi | uredi izvor]

Ubrzo po atentatu, otpočeo je opšti progon Srba u Bosni i Hercegovini. Pošto je Austrougarska objavila rat Kraljevini Srbiji 28. jula 1914. godine, došlo je do pretresa kuće narednog dana, a potom su 30. jula uhapšeni Ratko i njegov otac Vidak Parežanin. Odvedeni su u garnizonski zatvor u Trebinju, zbog navodnog posedovanja četiri kilograma baruta u nekoj flaši.

Posle ovog očevog saslušanja nije prošlo ni sat vremena otvorio je vrata od sobe narednik (bio je Mađar, znao je nekoliko naših reči), prozvao moga oca i rekao mu da pođe sa njim. Otac je to primio kao nešto sasvim normalno, kao da je on to očekivao.

— Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu

Vidak je osuđen na četiri meseca zatvora, ali je obešen 30. jula/12. avgusta 1914. godine. Dozvoljeno mu je da se pre vešanja oprosti sa ženom i sinom. Uspeo je da im uputi poslednju poruku:

- Mileva, kad se svrši rat, da nađeš moje kosti, pa da ih sahraniš kod Aranđelove crkve (...) gde su nam deca sahranjena. Kad je to majka čula, još jače i teže je zaplakala. Bilo je strašno. Onda se moj otac okrenuo austrijskim vojnicima i oficirima i dobacio im: - Ove suze vi ćete krvlju svojom platiti!

— Ratko Parežanin, Gavrilo Princip u Beogradu

Sprovođenje Vidaka Parežanina na vešanje, tajno je fotografisao jedan austrougarski vojnik češkog porekla i fotografiju predao porodici nakon rata.[5]

Vozom je 21. septembra 1914. godine, Parežanin iz Trebinja upućen u logor u Pleternici, a potom u Aradu. U aradskom logoru je u istoj sobi bio sa Dobrosavom Jevđevićem. Njegova majka je internirana u Žeger, pa je zatražila da i Ratka tako dovedu, što je učinjeno 1915. godine.

Italijanski front[uredi | uredi izvor]

Početkom 1917. godine, pušteni su iz logora i odlaze u Bosansku Krajinu. Na leto je mobilisan u austrougarsku vojsku i upućen u pukovniku u Đeru. Komandir čete mu je bio Miloš Pudarić, Srbin iz Hercegovine, koji je vodio računa o Srbima u vojsci. Pokušao je da se, poput mnogih, izvuče kao bolestan, ali je određen kao sposoban za službu i početkom avgusta upućen na Italijanski front. Na frontu se borio do pravoslavnog Božića 1918. godine, a onda mu je pošlo za rukom da ga prebace u rezervu.

Međuratni period[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon rata, Parežanin se upisao na studije književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je i diplomirao.

Prilikom osnivanja Jugoslovenskog novinarskog udruženja, 26. marta 1921. godine u Sarajevu, izabran je za blagajnika. Kao ugledni novinar, imenovan je za atašea za štampu pri poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Beču.

Pozdravio je uvođenje ličnog režima od strane kralja Aleksandra I, 6. januara 1929. godine, kada je raspuštena Narodna skupština, čime je prestao i njegov poslanički mandat. Ponovo se vratio diplomatskoj službi pri poslanstvu u Beču i tamo ostaje do 1933. godine. U Beču je tada upoznao srpskog avangardnog filozofa Dimitrija Mitrinovića.[6]

Pošto je 21. aprila 1934. godine osnovan Balkanski institut na inicijativu i uz materijalnu pomoć kralja Aleksandra I Karađorđevića, Ratku Parežaninu i Svetozar Spanaćević su dobili zadatak da organizuju njegovu delatnost.[7][8]

Ulazak u politiku[uredi | uredi izvor]

Na parlamentarnim izborima 1927. godine, izabran je za narodnog poslanika kao kandidat Narodne radikalne stranke. U ovom sazivu je bio najmlađi poslanik, sa svega 29 godina života.

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Vlada narodnog spasa generala Milana Nedića je 15. septembra 1941. godine, formirala komandu Srpskog dobrovoljačkog korpusa i poverila je pukovniku Kosti Mušickom. U okviru komande je obrazovan i Vaspitni odsek koji je trebalo da "kvalitativno ojača dobrovoljačke odrede i da oživi nacionalnu svest u narodu koji se pod uticajem komunista i tuđe propagande nalazio u idejnom i političkom haosu".[9] Za šefa odseka je imenovan Ratko Parežanin.[1]

Misija kod Pavla Đurišića[uredi | uredi izvor]

Pri ulasku Crvene armije na teritoriju okupirane Srbije, javila se ideja da se takozvane nacionalne snage, bez obzira na čijoj su strani bile tokom rata, okupe u Sloveniji i tamo organizuju jedinstven front protiv komunista. Sa idejom su se saglasili komandant Dinarske četničke divizije vojvoda Momčilo Đujić i general Mušicki ispred SDK-a. Parežanin je tada upućen u Crnu Goru, kako bi za ovu ideju pridobio i vojvodu potpukovnika Pavla Đurišića, komandanta Crnogorskog dobrovoljačkog korpusa.

Početkom 1945. godine, od pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa i bivše Specijalne policije Uprave grada Beograda su osnovane Lovačke grupe Jugoistok, čiji je zadatak bio povratak u Jugoslaviju i vršenje diverzija u pozadini. Komandant jedne od pet operativnih grupa je bio Parežanin, a tu su još bili Boško Bećarević (šef IV „antikomunističkog“ odseka Specijalne policije), kapetan Branko Gašparević, Jovan Kraguljac i Rade Pavlović. Nijedna akcija ovih grupa nije uspela.

Emigracija[uredi | uredi izvor]

Živeo je u Minhenu, centru ljotićevske emigracije, gde je organizovano i izdavanje lista Iskra. Bio je najistaknutiji pripadnik tog dela emigranata, uz Jakova Ljotića, Dimitrijevog rođenog brata, dok ga 8. jula 1974. godine nisu ubili pripadnici Službe državne bezbednosti.[10]

Umro je 20. maja 1981. godine u Minhenu. Sahranjen je na groblju srpskih emigranata, koje se nalazi iz Srpsko vojničko groblje u Osnabriku.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. str. 416. 
  2. ^ Parežanin, Ratko (2013). Gavrilo Princip u Beogradu. Beograd: Catena Mundi. str. 123. ISBN 978-86-6343-034-1. 
  3. ^ Parežanin, Ratko (2013). Gavrilo Princip u Beogradu. Beograd: Catena Mundi. str. 133. ISBN 978-86-6343-034-1. 
  4. ^ Jevtić, Borivoje (1923). Sarajevski atentat - sećanja i utisci. Sarajevo. 
  5. ^ Parežanin, Ratko (2013). Gavrilo Princip u Beogradu. Beograd: Catena Mundi. str. 163. ISBN 978-86-6343-034-1. 
  6. ^ Parežanin, Ratko (2013). Gavrilo Princip u Beogradu. Beograd: Catena Mundi. str. 29. ISBN 978-86-6343-034-1. 
  7. ^ „O Balkanološkom institutu”. Balkanološki institut SANU. 
  8. ^ Šijaković, Bogoljub (2015). „Balkanizam, identitet, perspektivizam” (PDF). Srpska teologija u dvadesetom veku: istraživački problemi i rezultati. Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu. 17: 114. [mrtva veza]
  9. ^ Slaviša Perić, Srpski dobrovoljački korpus 1941-1945, Beograd. (2018). str. 10.
  10. ^ Miladinović, Ivan (21. januar 2018). „Ubistva tajne policije u ime države”. Novosti. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ратко_Парежанин&oldid=26987530”