Saradnja četnika sa snagama Osovine u Drugom svetskom ratu

Nemački general-major Fridrih Štal, domobranski oficir i četnički komandant Rade Radić, tokom sastanka u centralnoj Bosni, 1942.

Četnici, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini u Drugom svetskom ratu nastali su nakon okupacije Jugoslavije od jezgra koje su sačinjavali oficiri koji su izbegli zarobljavanje i neki pripadnici predratnog četničkog pokreta. U novembru 1941. vlada Jugoslavije u izbeglištvu dala je legitimitet grupi pod vodstvom pukovnika Mihailovića, koji je u januaru 1942. postavljen i za ministra u vladi. Vlada Jugoslavije u izbeglištvu bila je zvanično priznata i podržana od Saveznika, te su time četnici Draže Mihailovića formalno postali deo savezničke koalicije. Sa njegovom formacijom uspostavile su zvanične odnose vojske Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država. Uprkos tome, otpor ove organizacije Osovini u narednom periodu veoma je opao, a mnogi njeni delovi sarađivali su sa osovinskim snagama, pa su, nakon niza upozorenja tokom 1943, Saveznici u decembru 1943. doneli odluku da raskinu saradnju sa njom. Izbeglička vlada u kojoj je Mihailović bio ministar raspuštena je maja 1944, a kralj Petar II je ukinuo njegov štab u avgustu 1944. i u septembru pozvao sve pripadnike da se priključe NOVJ.

Četnice Draže Mihailovića, 1942. zvanično nazvani Jugoslovenska vojska u otadžbini, predstavljali su raznorodnu formaciju sastavljenu delom od organizovanih vojnih jedinica, delom od samoniklih ustaničkih odreda. Vojnički ove jedinice su stajale pod komandom Vrhovne komande na čelu sa Dragoljubom - Dražom Mihailovićem koga je vlada Jugoslavije u izbeglištvu imenovala za načelnika štaba Vrhovne komande i ministra vojnog. Političko jedinstvo zasnivalo se na ravnogorskoj ideologiji koju su u velikoj meri delili svi pripadnici. Političke principe pokreta formulisalo je političko jezgro, u kome su se isticali Dragiša Vasić i Stevan Moljević. Osnovne karakteristike ove ideologije bile su:

• srpski patriotizam rojalizam. Pokret se zasnivao na tradiciji borbe srpskog naroda za slobodu. Po ovom osnovu pokret je bio antinemački orijentisan.
• velikosrpski nacionalizam. Pristalice su smatrale da je neophodno obrazovanje velike Srbije kao osnova Jugoslavije, te da su Hrvate treba kazniti zbog izdaje i ustaških zločina, a muslimane kao nepouzdan element ukloniti.
• patrijarhalno narodnjaštvo koje se pred komunističkom ekspanzijom razvilo u antikomunizam.

Četnički pokret se po osnovi antinemačkog patriotskog stava svrstao uz saveznike. Pokret se zalagao za društvenu i nacionalnu reformu koja treba da bude provedena u trenutku pobede nad Nemačkom. Međutim, kako se u međuvremenu u zemlji proširio partizanski pokret vođen od strane Komunističke partije Jugoslavije, pristalice ravnogorske ideologije prepoznale su u njemu glavnu opasnost za svoje ideje, vrednosti i za svoj društveni projekt. Ovo neprijateljstvo vrlo brzo naraslo je do ekstremnog intenziteta i postalo dominanti činilac četničkih aktivnosti. Na taj način je, po osnovu borbe protiv zajedničkog neprijatelja, stvoren prostor za razne oblike saradnje između četnika i raznih osovinskih i kvislinških formacija.

Pokušaj uspostavljanja saradnje sa Nemcima 1941.

Saradnja sa Nedićevom vladom

Draža Mihailović je na samom početku stvaranja svoje organizacije, tokom leta 1941. stupio u kontakt sa kvislinškim režimom Milana Aćimovića. Mihailović je smatrao da se kvislinški režimi Aćimovića i posle njega Nedića mogu višestruko iskoristiti:

• Kvislinške snage održavale su red i mir i suzbijale komunizam i u tom svojstvu bile su koristan partner
• Postojanje kvislinških snaga moglo se iskoristiti kao paravan za privremenu legalizaciju četničkih odreda u kriznim situacijama
• One su bile potencijalni izvor snabdevanja - bilo dobrovoljnog, bilo putem fingiranih ili stvarnih prepada
• One su omogućavale posrednu vezu sa okupacionom silom
• Prema Mihailovićevoj zamisli trebalo je da njegovi pristalice unutar kvislinškog aparata pripreme teren za masovan i organizovan prelazak kvislinških snaga pod Mihailovićevu komandu u trenutku povlačenja neprijatelja i raspada okupacionog sistema

Mihailović je smatrao da su oružane akcije protiv okupatora bez izgleda na uspeh, da mogu izazvati represalije i da su stoga štetne, te ih treba izbegavati. Prema njegovoj doktrini, u otvoren sukob sa okupatorom trebalo je stupiti u trenutku njegovog povlačenja usled savezničkog iskrcavanja na Balkanu ili usled poraza na drugim frontovima. U svom programu poslatom emigrantskoj vladi septembra 1941, Mihailović je napisao:

I. Rad za vreme trajanja rata;...

I Tačka

1. Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada, do daljeg, ne ulaziti u neposredne borbe osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj.

Međutim, naglo širenje partizanskog pokreta koji je zastupao shvatanje da okupatora treba napadati uvek, svuda i po svaku cenu, kao i uspesi ustanika i slabost okupacionih snaga, naveli su neke Mihailovićeve komandante da se spontano priključe akcijama protiv okupatora. Na inicijativu partizanskog rukovodstva, Tito i Mihailović sklopili su u Brajićima 26. oktobra 1941. sporazum o zajedničkoj borbi protiv okupatora.

Mihailović je shvatio da je ovakav razvoj situacije opasan po njega, pa je preduzeo korake da uspostavi vezu i sa Nemcima. Ta njegova aktivnost odvijala se preko pukovnika Branislava Pantića, njegovog predstavnika i obaveštajca u Beogradu.

Mihailovićeva ratna doktrina

Prema svedočanstvu Ratka Martinovića Mihailović nije imao nameru da napada Nemce pre nego što dođe do značajnih promena na savezničkim frontovima. Smatrao da su Nemci suviše jaki da bi ustanak protiv njih imao izgleda na uspeh. Na razgovoru sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11. 11. 1941. izjavio je:

"Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga."

Izvor: Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci

Mihailović, lično je bio zgranut egzekucijom nekih 35.000 srpskih talaca zbog četničkih aktivnosti u Prvom svetskom ratu, i bio je odlučan da izbegne ponavljanje takvih odmazdi zbog prevremenog podizanja vojske pod njegovom komandom.

Izvor: US Army center for military history, German Antiguerrilla Operations in the Balkans (1941-1944)

S druge strane, verovao je da će saveznici na kraju pobediti. U međuvremenu, verovao je da mora sprečiti ekspanziju komunizma kroz formu narodnooslobodilačke borbe. Smatrao je da će trenutak sloma okupatora biti odlučujući za buduće uređenje zemlje. Da bi se taj trenutak mogao iskoristiti, potrebno je:

a) biti, makar formalno, priznata prosaveznička formacija, i

b) biti u tom trenutku vojno dominantan u odnosu na ostale etničke ili ideološke struje sa prosavezničkim statusom.

Partizanski pokret bio mu je glavni rival, a takođe i glavni ideološki protivnik po svim važnim pitanjima. Iz ovoga je Mihailović izveo jasan zaključak da su partizani njegov neprijatelj broj jedan.

U skladu sa ovim shvtanjem, razvio je koncepciju korišćenja svih ostalih činilaca u svoju korist u ovoj osnovnoj borbi. Smatrao je da treba da se drži antifašizma, jer je to bilo u skladu sa njegovim opredeljenjima, i obezbeđivalo je podršku naroda, podršku saveznika i status savezničke sile.

Oružani otpor u značajnom obimu je bio pokrenut u Jugoslaviji. Međutim, svako razmatranje ovog pokreta bilo bi nepotpuno bez razlikovanja pan-srpske, monarhističke grupe bivšeg pukovnika Draže Mihailovića i komunističkog pokreta Josipa Broza, ili Tita.

Ipak, taj antifašizam je ostao deklarativnog i propagandnog karaktera, (videti Proglas Srbima, Hrvatima i Slovencima od 16.11.1941) da se snage ne bi iscrpljivale u relativno beskorisnim sukobima sa nadmoćnim protivnikom. Takvo gledište osnaženo je nakon prve zvanične radio-poruke od strane predsednika izbegličke vlade Dušana Simovića primljene 28. 10. 1941. u kojoj se poručuje:

"... Do daljnjeg znaka za zajednički rad, bez krajnje potrebe ne izazivati neprijatelja."

Četnika akcija protiv italijaske vojske 13. jula 1941. blizu Kotora je bilo izuzetno uspešna i Italijanima je bilo potrebno više od godinu dana da povrate kontrolu.

Najvažnija gerilska operacija u 1941 se dogodila u Crnoj Gori, protiv Italijana... Ovaj opšti ustanak je skupo koštao Crnogorce - 15.000 mrtvih i ranjenih, i dodatnih 10.000 planinskog stanovništva koje je otpremljeno na prinudni rad.

Izvor: US Army center for military history, German Antiguerrilla Operations in the Balkans (1941-1944)

Sa zapadnim saveznicima povezivao ga je strateški interes i ideološka bliskost, a sa okupatorima, odnosno silama Osovine delio je zajednički interes suzbijanja partizanskog pokreta. Mihailović je smatrao da ovaj strateški interes do daljeg ne mora doći u sukob sa taktičkim. Na toj osnovi ponudio je Nemcima svoju koncepciju u kojoj bi njegove trupe preuzele na sebe obračun sa partizanima i održavanje reda i mira. Za uzvrat je tražio diskretno snabdevanje vojnom opremom i samostalnost u radu.

Odnosi sa nemačkom okupacionom upravom

Nemačka uprava je u cilju održavanja reda u Srbiji formirala kvislinšku „komesarsku upravu“ Milana Aćimovića, a nakon njenog neuspeha, „vladu nacionalnog spasa“ generala Milana Nedića. Međutim, u Srbiji je izbio narodni ustanak i malobrojne nemačke okupacione snage su bili prinuđeni na povlačenje. Partizani su imali inicijativu, a lokalne četničke snage priključivale su se spontano, ili da bi zadržale kontrolu nad situacijom i uticaj u narodu, kako je to objasnio Mihailović na sastanku u Divcima (videti: Protivosovinske aktivnosti četnika u Drugom svetskom ratu).

Nemci su za gušenje ustanka angažovali dodatne trupe i počeli provođenje drastičnih masovnih represalija nad civilnim stanovništvom. Ovo je Mihailovića dodatno učvrastilo u uverenju o pogrešnosti otvorene borbe protiv okupatora pre završne faze rata.

Mihailović je pokrenuo ofanzivu na partizane u zapadnoj Srbiji i zatražio kontakt sa nemačkom upravom radi prekidanja neprijateljstva. Međutim, Nemci su na sastanku u Divcima 11. novembra 1941. odbili ovu ponudu primirja i saradnje kao zakasnelu i neiskrenu.

Kontakti sa Nemcima su ipak nastavljeni. U njima je važnu ulogu igrao kapetan Abvera Jozef Matl.

Jozef Matl bio je tokom rata kapetan u Abveru, obaveštajnoj službi Vermahta. Matl je slavista i jedan od najboljih poznavalaca Balkana, što je predstavljalo prednost za njegovu uspešnost na jugoslovenskom tlu. Matl je jedna od nemačkih ključnih ličnosti u pogledu kontakta i kasnije saradnje između Nemaca i četnika. Matl je vodio uvodne razgovore sa četničkim vođama - na primer Dangićem - pa čak i sa samim Dražom Mihailovićem.

U ofanzivnom nastupanju, Nemci su potisnuli partizanske formacije iz Srbije, dok su četnički odredi jednim delo raspustuili regrute kućama i ostali u ilegali samo na kadrovskom sastavu, a drugim delom se legalizovali kao pripadnici zvaničnih formacija Milana Nedića. Za Mihailovićem je raspisana poternica i on se nekoliko meseci krio u dubokoj ilegali.

U junu 1942. Mihailović je prešao u italijansku okupacionu zonu, na teritoriju koju su držali crnogorski četnici.

Stanje sukoba niskog intenziteta

Aktivnosti četničkih odreda u Srbiji svedene su na najmanju meru da se ne bi izazivao okupator, i, uz napade na partizane i njihove saradnike, uglavnom su ograničene na organizacionu i obaveštajnu delatnost i sitnije diverzije. Uprkos tome, nemački okupator je veoma ozbiljno shvatao četničku pretnju i povremeno organizovao policijske akcije protiv preostalih Mihailovićevih odreda, koji su se trudili da izbegnu dodir sa neprijateljem. Izveštaj komande jugoistoka od 2. marta 1943. navodi:

Mihailovićeva taktika se sastoji u tome da organizuje i štedi (podvučeno u originalu) svoje snage za planirani narodni ustanak. On izbegava svaki konflikt sa okupacionim trupama. Zbog toga je i ometanje žetve kukuruza, kojeg je bilo u početku, prestalo. Aktivnosti D. M.-pokreta se sastoje u organizovanju vlastitih snaga i razoružavanju Srpske državne straže. Ono malo prepada i sabotaža u Mihailovićevoj režiji je usmereno na Nemcima naklonjene Srbe ili Srpsku državnu stražu. Pokušaj obnove D. M. ilegalne organizacije u Beogradu je ugušen u zametku.

U izveštaju iste komande od 1. aprila 1943. se ocenjuje:

Štabovi Mihailovićeve organizacije sa pratnjama od oko 40-50 ljudi kao jedine vidljive mobilne snage na prostoru Srbije izbegavaju svaki kontakt sa nemačkim oružanim snagama. Oni čak javljaju Nemcima o komunističkim pokretima kako bi se izbegle sabotaže i mere odmazde.

Težište aktivnosti obeju strana preneto je na teritoriju NDH.

Saradnja sa NDH

Glavni članak: Sporazumi o saradnji četnika sa NDH

Na celoj teritoriji NDH na kojoj su živeli Srbi, došlo je do spontanog organizovanja ustanka protiv ustaškog terora. Komunisti su se priključili ustanicima i preuzeli rukovodstvo nad vođenjem i organizacijom ustanka. Oni su nametnuli svoje principe: beskompromisnu borbu protiv svih okupatora i pomagača, zabranu nacionalnog revanšizma i zabranu pljačke, te vojničku disciplinu. Bilo iz ideoloških razloga, bilo zbog neprihvatanja ovih principa, bilo pod uticajem Nedićevih i Mihailovićevih izaslanika ili propagande preko radio-Londona, među ustanicima je došlo do podele. Nacionalistički elementi organizovali su se i tokom prve polovine 1942. putem pučeva preuzeli od komunista rukovođenje ustaničkim odredima u centralnoj i istočnoj Bosni.

Ovi odredi s početka nisu bili u odnosu neposredne subordinacije Mihailovićem, ali su ga priznavali za komandanta. Tokom druge polovine Mihailović uspostavlja neposredniju kontrolu nad bosanskim četnicima preko svog „delegata Vrhovne komande za zapadnu Bosnu“, kapetana Bore Mitranovića i žandarmerijskog majora Slavoljuba Vranješevića.

Ovi odredi sklopili su ugovore o saradnji sa vojnim vlastima NDH tokom aprila, maja i juna 1942. Prvi je sporazum sa NDH potpisao Uroš Drenović u ime svog odreda 27. aprila 1942. Zatim su slične sporazume potpisali Lazo Tešanović, Rade Radić, Savo Božić, Cvijetin Todić, Radivoje Kerović i drugi. Radi koordinacije, ove jedinice obrazovale su Glavni štab bosanskih četničkih odreda na čelu sa Radom Radićem kao zajedničku komandu.

Zajednička borba protiv NOVJ

U drugoj polovini 1942. nemačka okupaciona komanda proglasila je oblast južno od Save za ratnu zonu i time preuzela neposrednu operativnu i vojno-administrativnu komandu nad svim trupama. Sporazumi između četnika i NDH bili su sugerisani i odobreni od strane nemačke komande, tako da su ti sporazumi predstavljali faktičku integraciju četnika u operativnu i okupacionu upravu. Nemačka operativna komanda uspostavila je puno operativno jedinstvo taktičkog komandovanja, tako da su u zajedničkim operacijama protiv partizana rame uz rame učestvovale Nemačke snage, snage NDH i četnički odredi. Primer ovakvih zajedničkih operacija su operacije na planini Manjači septembra 1942. u kojima su učestvovale 3. bataljon 721. nemačkog pešadijskog puka, 2. čete 1. domobranskog regrutne bojne, 1. i 2. bojna Petrinjskog zdruga, vod haubica i 8 tenkova zajedno sa četnicima Manjače protiv partizanske grupacije sastavljene od 1. krajiške, 2. proleterske i delova 2. krajiške, 3. sandžačke i 4. crnogorske brigade.

Početkom 1943. ovi ugovori su obnovljeni.

U svim italijanskim i nemačkim operacijama do kraja rata četnici i snage NDH nastupale su u operativnom jedinstvu i pod operativnom komandom okupatora.

Ipak, zabeležen je znatan broj incidenata u odnosima četnika i NDH, kao i u četničko-nemačkim odnosima, ali ih je zajedničko neprijateljstvo prema NOVJ do kraja održalo u kakvom-takvom jedinstvu.

Saradnja sa Italijanima

Momčilo Đujić s italijanskim oficirom.

Za razliku od Nemaca i NDH, saradnja četnika sa italijanskom okupacionom upravom odvijala se glatko, bila je vrlo uspešna, razvijena i praktično javna. Mihailovićev opunomoćenik vojvoda Ilija Trifunović - Birčanin stanovao je u okupiranom Splitu, sastajao se i javno družio sa italijanskim visokim oficirima. Kad je umro, 3. februara 1943, italijanske vlasti priredile su mu svečanu sahranu. U okupiranim gradovima - u Opatiji, Rijeci, Kninu, Splitu, Cetinju, Podgorici, Nikšiću, Pljevljima - stanovali su oficiri JVuO, a povremeno su bile smeštene i cele jedinice. Veći broj oficira Italijani su pustili iz zarobljeništva da bi bili angažovani u četničkim jedinicama. Četničke jedinice opremane su i snabdevane od strane italijanskih štabova korpusa. Zvanično, te su jedinice Italijani nazivali Dobrovoljačkom antikomunističkom milicijom.

Vojvoda Jevđević posećivao je komandu talijanske Druge armije u Sušaku i ugovarao zajedničke operacije. Tokom oktobra 1942. izvedene su zajedničke operacije Alfa i Beta, u kojoj su učestvovale i snage NDH. Za jednu od takvih operacija Italijani su decembra 1942. brodovima prevezli 3000 četnika Petra Baćovića iz Metkovića u Split, a zatim kamionima u Knin. U drugoj operaciji u februaru 1943, prevezli su crnogorske četnike pod komandom Baja Stanišića vozom iz Nikšića u Mostar.

Italijani su četnike snabdevali oružjem, municijom, ostalom vojnom opremom, davali im plate po osnovu prijavljenog broja ljudstva, i formirali zajedničke taktičke sklopove za borbu. Ovi taktički sklopovi sastojali su se uglavnom od četničke pešadije i italijanske artiljerije.

S obzirom na nivo saradnje sa italijanskim fašističkim snagama, kontroverzno je četnike nazivati antifašističkim pokretom. Sledeći dokumenti iz operacije Švarc svedoče o brizi i zalaganju za četnike koje su italijanski komandanti ispoljavali pred svojim nemačkim kolegama:

Nakon kapitulacije Italije 8. septembra 1943. sve četničke snage iz italijanske okupacione zone (Đujić, Baćović i drugi - v. Uputstvo komandanta nevesinjskog korpusa od 30. decembra 1943. komandantu konjičke brigade, Izveštaj majora JVUO Vasilija Marovića od 17. februara 1944., Izveštaj kapetana JVUO Franca Kovača od 23. februara 1944....) ubrzo su uspostavile punu saradnju sa novouspostavljenim nemačkim okupacionim vlastima. Ova saradnja uključivala je učestvovanje u zajedničkim operacijama (na primer operacija Citen (Ziethen), operacija Bora), vršenje zaštitne i stražarske službe za okupatora i učestvovanje u diverzantskoj i obaveštajnoj delatnosti. Nemci su četnike snabdevali oružjem i opremom i dozvoljavali im da prema potrebi koriste njihove garnizone za smeštaj i motorizaciju za transport.

Uspostavljanje saradnje sa Nemcima

Područja komandanata JVuO, prema sporazumima o primirju sa Nemcima (1943. godine)

Glavni članak: Ugovori o saradnji između JVuO i komande Jugoistoka

Nakon kapitulacije Italije 8. septembra 1943. nemačke pozicije na Balkanu postale su mnogo ranjivije. Kapitulacija Italije praćena je rasplamsavanjem ustanka protiv okupatora, pa su nemačka vlada i nemačka vrhovna komanda dovele na Balkan krupna vojna pojačanja i izvršile korenitu reorganizaciju. Na mesto opunomoćenika za Balkan nemačko ministarstvo inostranih poslova postavilo je 28. avgusta 1943. Hermana Nojbahera. Nojbaher se pokazao kao pragmatičan organizator i u njemu je Mihailović našao perspektivnog partnera za pregovore.

O stavu prema situaciji na Balkanu i odnosu prema četnicima Mihailovića, govori procena situacije na području Jugoistoka krajem oktobra 1943. od komandanta Jugoistoka fon Vajhsa.

Do druge polovine 1943. JVUO je uspešno izvršila organizacionu obnovu i putem mobilizacija ojačala svoje jedinice u Srbiji. Ponesen entuzijazmom posle pada Italije, Mihailović je podigao stepen neprijateljstva prema Nemcima na viši nivo. Najočiglednija posledica bio je napad na garnizon u Višegradu 5. oktobra 1943. u kojem su se, pored trupa NDH, nalazile i dve čete 369. divizije Vermahta.

Međutim, ovaj entuzijazam je kratko trajao usled narasle opasnosti od NOVJ koja je ugrozila i JVUO i Nemce. Na inicijativu Nojbahera otpočeli su pregovori, koji su rezultovali potpisivanjem ugovora o zajedničkoj borbi. Prvi ugovor o saradnji potpisan je 19. 11. 1943. između Voje Lukačevića, komandanta Mileševskog korpusa i nemačkog komandanta Jugoistoka koga je predstavljao kapetan fon Vrede, a 27.11. sa Nikolom Kalabićem. U narednim nedeljama ugovori su potpisani i sa drugim komandantima korpusa od operativne važnosti. Sam Mihailović nikad nije potpisao ni jedan ovakav ugovor, ali je ovim ugovorima bio pokriven veći deo okupirane Srbije. Prema nemačkim obaveštajnim podacima, Mihailović je lično izdao naređenje svojim potčinjenim da sarađuju sa Nemcima, ali nije želeo lično da potpiše nikakav sporazum usled mogućih reakcija naroda.

Mihailović je, prema sigurnom izvoru (tj. prisluškivanju radio-saobraćaja) svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima; on sam međutim ne može da istupi na ovaj način zbog raspoloženja naroda. (nem. Mihailovic hat nach sicherer Quelle seinen Unterführern den Befehl gegeben, mit den Deutschen zusammenzuarbeiten; er selbst können mit Rücksicht auf die Stimmung der Bevölkerung nicht in diesem Sinne hervortreten.)

Termin „siguran izvor“ (sichere Quelle) u nemačkoj obaveštajnoj terminologiji označava podatke dobijene neposredno, najčešće dekodiranjem radio-saobraćaja.

Ovi sporazumi bili su u velikoj meri tipizirani, nalik na Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943.

Sporazumi su sklopljeni na šest nedelja, a zatim su još jednom produženi.

Primena sporazuma, raskid sporazuma i nastavak saradnje

Nemci su bili nezadovoljni primenom ovih sporazuma, jer je uprkos njima došlo do jednog broja incidenata, odnosno sabotaža i nasilja prema pripadnicima Srpske državne straže od strane četnika. Vojnoupravni komandant Jugoistoka general Felber tokom februara raskinuo je sporazume i pokrenuo je nekoliko racija, hapšenja i prepada protiv pripadnika JVUO počev od februara 1944.

Međutim, kad je sredinom marta 1944. operativna grupa sastavljena od Druge i Pete divizije prodrla iz Sandžaka u zapadnu Srbiju, sve nesuglasice su potisnute i sve trupe sastavljene od jedinica Vermahta i SS, bugarskog okupacionog korpusa, korpusa JVUO iz zapadne i jugozapadne Srbije, SDS, SDK i RZK pod objedinjenom nemačkom komandom generala Felbera funkcionisale su kao jedinstvena operativna grupa za operaciju protiv NOVJ (operacija Kamerjeger). Kod četničke nadležne komande Neška Nedića bio je akreditovan nemački kapetan Vajel kao oficir za vezu. Zajedničke operacije trajale su nešto duže od dva meseca (v. Izveštaj Vojnoupravnog komandanta jugoistoka od 13. maja 1944.).

U vreme prodora Udarne grupe divizije u dolinu Ibra i dalje, jedinice 2. kosovskog četničkog korpusa otvoreno sarađuju sa okupatorom od koga primaju oružje i druge potrebe. Kapetan Živojin Marković, komandant 2. kosovskog korpusa, obaveštava 8. aprila 1944. Vrhovnu komandu JVUO da se sastao „sa nemačkim šefom SD policije iz Mitrovice koji je još pre tri meseca tražio da se vidi i da razgovara sa mnom... Onda, obećao je da će da pohvata sve komuniste sa Kosova, bilo Srbe bilo Arnaute o čemu smo dali dokaze i podatke... Učinio sam pokušaj da dobijem i municiju od Nemaca. Obećali su, jer sam im predstavio strašno stanje u vezi sa partizanima”.

Iz sačuvanih dokumenata se vidi kako je i praktično funkcionisala saradnja između četnika i Nemaca. Godine 1944. 11. juna komandant 2. kosovskog četničkog korpusa izveštava nemačkog komandanta SD policije u Kosovskoj Mitrovici o borbama sa jedinicama NOP–a. Pored vesti o spuštanju engleskih ili američkih padobranaca kaže se:

Ne znam šta je bilo sa njima pošto to nije moj rejon... Nastojaću da proverim tačno gde su pali i ko ih je uhvatio i gde će se nalaziti, pa ću vas izvestiti. Ja sam na položaju sa celim korpusom. Noćas sam blokirao dva srpska sela i uhvatio jednu komunističku trojku koju sam odmah likvidirao... Ako me sada ne pomognete u najtežoj situaciji u borbi sa partizanima, biću prinuđen da se povučem.

Sutradan, 12. juna, usledio je odgovor nemačkog komandanta SD policije iz Kosovske Mitrovice:

Mnogo Vam hvala za Vaša dva izveštaja. Juče sam imao duži razgovor sa Vašim oficirom za vezu koji Vas je sigurno već sada o svemu što smo razgovarali izvestio. Raduje me mnogo što imate takve uspehe u borbi protiv komunista i čestitam Vam na tome... Primite puno pozdrava i moje želje da postignete još mnogo uspeha i slave u borbi protiv komunista.

Polovinom septembra 1944. godine četnička saradnja sa Nemcima postaje legalna. Štab 2. kosovskog četničkog korpusa dobija od Nemaca 10. septembra 1944. godine „tri vagona municije i ukupno 800.000 metaka od 7,9 mm”. U Raškoj su mogli zajedno da se vide nemački vojnici i četnici. Krajem oktobra 1944. godine u Zvečanu pregovaraju predstavnici četnika, Nemaca i albanskih kvislinga o zajedničkoj borbi protiv NOV i PO Jugoslavije.

Nemačkom okupatoru je bilo u interesu da se ostvari saradnja između četnika i balista na teritoriji Kosova i Metohije. Draža Mihailović je nastojao i u praksi da provodi takvu politiku. Na tome planu poslao je telegram komandantu južnomoravskog četničkog korpusa sledeće sadržine:

Radi ostvarenja naših ciljeva potrebno je stupiti u tešnju vezu sa nacionalistima albanske države koje vodi pukovnik Muharem Bajraktari. Predstavnik Muharema Bajraktarija za vezu sa nama je Šerif Lipa, poručnik italijanske vojske, sada na službi u Prištini.

Tokom 1944. godine Dragoljub Mihailović je nastojao da uspostavi što čvršću vezu sa balistima. To se vidi i iz upućenih pisama Živojinu Markoviću, komandantu 2. kosovskog četničkog korpusa, koji mu odgovara da nije uspostavio vezu sa Muharemom Bajraktarijem iz čega može da se vidi da je još ranije dobijao uputstva da uspostavi saradnju.

Istovremeno je, radi korišćenja slabljenja snaga NOVJ u Crnoj Gori 21. korpus pokrenuo 10. aprila 1944. operaciju „Frilingservahen“, uz masovno učešće četnika. Operacija je pripremljena u saradnji sa Pavlom Đurišićem i izvedena zajedničkim snagama, tako što su četnici zajedno sa Nemcima iz nemačkih garnizona krenuli na slobodnu teritoriju.

1.) Niže navedeni plan majora Đurišića za sprovođenje operacije „Frilingservahen“ na znanje:

Prva borbena grupa, 700 ljudi, iz si. pravca preko rejona 5 km j. Bijelo Polje za Mojkovac (16 km ssi. Kolašin). Druga borbena grupa, 1200 ljudi, pod komandom Đurišićevog Operativnog štaba, od Brodareva preko Šahovića za Mojkovac — Kolašin. Treća borbena grupa, 1000 ljudi, od sredine puta Pljevlja — Prijepolje pravcem Mojkovac. Četvrta borbena grupa, 1500 ljudi, od Pljevalja pravcem Mojkovac. Mojkovac treba da bude dostignut za 2 dana. Posle toga skretanje glavnine u rejon z. Tara — sz. Kolašin — Mojkovac. Nemačke snage: 1 ojač. mot. č. prodire od Brodareva do Bijelog Polja. 1 ojač. mot. č. od Pljevalja do prelaza preko Tare 22 jjz. Pljevlja. Bat. SDK, 600 ljudi, sledi nemačke snage za Bijelo Polje, onda skreće zaMojkovac. Milicija iz Brodareva, 700 ljudi, čisti svoj rejon i prodire od Brodareva ka jjz. Početak napada: 10. 4. 44.

2.) 181. peš. div. obezbediće odgovarajuće informisanje četničke Grupe „Jug“ (major Lašić i Bukatonović u Podgorici) kao i Grupe „Nikšić“...

Ova harmonična saradnja ponovila se i prilikom nemačke operacije „Trumpf“ u jablaničko-topličkoj oblasti protiv 21. 22. 24. i 25. divizije NOVJ tokom jula i avgusta.

Tokom jula i avgusta 1944. intenzivirali su se kontakti između predstavnika nemačke komande Jugoistoka, poslanika Nojbahera, predsednika vlade Nedića i predstavnika Mihailovića (v Nemački izveštaj o razgovoru s četnicima od 14.7.1944, Nemački zapisnik sa pregovora sa četnicima 11.8.1944. ). Ovi razgovori završili su formulisanjem inicijative za formiranje srpske armije jačine 50.000 ljudi za borbu protiv komunizma kojom bi rukovodio Mihailović, a koju bi opremila Nemačka. Hitler je međutim odbacio inicijativu (v. Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.), i odobrio samo taktičku saradnju sa četnicima.

Ipak, pod patronatom komande Jugoistoka, u skladu sa razgovorima o formiranju srpskog korpusa pod komandom Mihailovića koji bi se borio na strani Nemaca, 6. septembra 1944. Srpska državna straža i Srpska granična straža pod patronatom Nemaca stavljene su pod komandu Mihailovića, odnosno Mihailovićevog komandanta Srbije generala Trifunovića. U dogovoru sa generalom Miroslavom Trifunovićem, jedinice Srpske državne straže (SDS) i Srpske granične straže (SGS) 6. oktobra 1944. okupile su se u Jagodini. Tu je od tih jedinica formiran Srpski udarni korpus (SUK) sa tri divizije. Za komandanta SUK-a imenovan je divizijski general Stevan Steva Radovanović, za njegovog pomoćnika brigadni general Borivoje Jonić (do tada komandant SDS) a za načelnika štaba major Danilo Dača Stojanović; za komandanta divizije imenovani su: Branimir Brana Živković (do tada načelnik Operativnog odeljenja SDS), Dragutin Redić (do tada komandant SDS Kraljevačke oblasti) i Ljudevit Pogačar (do tada komandant SGS), svi pukovnici. SUK je tada brojao oko 6.800 ljudi.

Saradnja tokom bitke za Srbiju

Glavni članak: Bitka za Srbiju 1944.

U prelomnom trenutku bitke za Srbiju, 8. oktobra 1944. u Beogradu je održan sastanak nemačke uprave na najvišem nivou posvećen četnicima, na kojem su učestvovali izaslanik Herman Nojbaher, komandant Armijske grupe F Maksimilijan fon Vajhs, i viši SS i policijske vođe Hrvatske Kamerhofer (nem. Kammerhoffer) i Srbije Berends (nem. Behrends). Konstatovano je kako se četnici u Srbiji bore protiv komunizma, delimično u naslonu na nemačke trupe, i dogovoreno da u predstojećem pomeranju nemačkih trupa na teritoriju Hrvatske (tj. NDH) Mihailovićevi četnici treba da budu upotrebljeni kao nemačka prethodnica.

Ovaj plan se u velikoj meri ostvario, jer je glavnina Mihailovićevih snaga u Srbiji krajem oktobra združena sa „prethodnicom Šojerlen“ grupe armija E tokom njenog proboja kroz Sandžak.

U tom periodu došlo je do napada nekih četničkih grupa na Nemce. Međutim, obaveštajno odeljenje štaba Armijske grupe F konstatovalo je da je iz „sigurnog izvora“ kako je sam Mihailović „izričito osudio njihovo protivnemačko držanje“.

Saradnja tokom probijanja grupe armija E iz Grčke

Glavni članak: Proboj grupe armija E iz Grčke

Tokom septembra 1944. glavna Mihailovićeva mobilna formacija u centralnoj i zapadnoj Srbiji, Četvrta grupa jurišnih korpusa pod komandom Dragoslava Račića, zajedno sa brojnim pridruženim jedinicama, poražena je od nastupajućih snaga NOVJ u bici na Jelovoj gori i potisnuta prema Beogradu. Ove jedinice Nemci su tokom 3, 4. i 5. oktobra 1944. vozovima prebacili sa železničkih stanica Topčider i Ripanj do Kraljeva. Ovu epizodu pominju u svojim knjigama sećanja Nedićev ministar Ratko Parežanin, kao i Radovan Milošević Čeda, operativni oficir Avalskog korpusa JVuO.

Noću, iza ponoći, između 3. i 4. oktobra 1944, krenuli smo iz Beograda, sa železničke stanice u Topčideru... Uveče sam se oprostio sa komandantom Korpusa, generalom Kostom Mušickim... Kod Mušickog je u tom trenutku bio Nikola Kalabić, a u štabu Dobrovoljačkog Korpusa sam primetio i Neška Nedića... Došli su da se dogovaraju sa Dobrovoljačkom komandom i da traže opremu i ostalo. Na brzinu progovorio sam nekoliko reči sa Neškom Nedićem. U vozu su s nama putovali i Kalabićevi četnici. Rekoše nam da idu do Kraljeva, gde se vrši koncentracija četnika za borbu...

Izbijanje Crvene armije na severoistočnu granicu Jugoslavije usled ove vezanosti za Nemce i straha od komunizma izazvalo je konfuziju u četničkim redovima. Znatan deo trupa JVUO tokom septembra razbijen je od strane NOVJ u zapadnoj Srbiji. I sam Mihailović sa manjom grupom boraca nateran je na povlačenje u Bosnu. Grupacija korpusa JVUO pristigla iz Beograda, te korpusi iz istočne i južne Srbije okupile su se u centralnoj Srbiji. Neki su pokušali da napadom na Nemce pred samo nastupanje Crvene armije ponovo steknu saveznički status (Raković, Keserović, Račić), ali je i ovaj entuzijazam bio kratkotrajan. Nakon neuspeha, glavnina se krajem oktobra koncentrisala u oblasti Ivanjice. Upravo u tom periodu napadni klin grupe armija E iz Grčke izbio je do Novog Pazara. Četnici su se priključili prodoru grupe armija E kroz Sandžak u istočnu Bosnu.

Komandant grupe armija E Ler u svom pregledu brojnog stanja od 16. novembra 1944. navodi 10.000 četnika Pavla Đurišića kao svoje vlastite snage, dok u izveštaju vrhovnoj za četnike iz Srbije kaže da se „drže u senci Vermahta“. Ovaj status nesigurnih i nevoljnih saputnika i saboraca koji su četnici i Nemci imali u poslednjoj fazi rata najbolje odslikava ovaj deo izveštaja:

"...2. Grupa Marković (Žiivorad Žika, komandant 2. kosovskog korpusa) (2500—3000), u sporazumu sa nem. vojskom, osigurava odsek Mitrovica — Raška (mesta uklj.) — Novi Pazar. Izviđanje protiv Bugara, Tita i Sovjeta. Do sada nije bilo ozbiljnih incidenata. Potrebna je opreznost. Trifunović (general Miiroslav Trifunović, četnički komandant Srbije), sa oko 10.000 četnika Račića i Keserovića, uporedno sa nem. pokretima u rejonu Prijepolje. Pravac marša Foča. U početku učešće u borbenim dejstvima na nemačkoj strani (zaštita bokova). U poslednje vreme samo saputnici. Utisak: dokle god postoje zajednički interesi — uopšte mir. Ako vide mogućnost uspeha, bezuslovno treba očekivati prepade na nemački Vermaht, naročito na odvojene grupe."

Proboj iz Srbije

Jedinice Crvene armije i NOVJ u prvoj polovini oktobra 1944. zaposele su komunikaciju dolinom Južne i Velike Morave između Vranja i Velike Plane, što je otežalo proboj grupe armija E iz Grčke. Ova formacija time je bila usmerena na komunikaciju Skoplje - Kosovska Mitrovica - Raška, odnosno dolinom Ibra, i zatim na otvaranje puteva prema Sarajevu pod borbom. Tokom ovog četvoromesečnog proboja saradnja između grupe armija E s jedne strane, i četnika iz Srbije i Crne Gore sa druge, imala je više vidova.

Prilikom proboja od Sjenice prema Prijepolju 24-31. oktobra 1944. Nemci su nastupali zajedno sa borcima Srpskog udarnog korpusa protiv snaga 37. sandžačke divizije u sastavu prethodnice grupe armija E pod komandom generala Šojerlena (Proboj grupe armija E ). Od Prijepolja se glavnina grupe armija E kroz Sandžak usmerila na pravac Prijepolje - Višegrad - Rogatica - Sarajevo. Jednim motorizovanim bataljonom Nemci su 1. novembra otvorili su put Prijepolje - Pljevlja, i usmerili celokupne četničke snage iz Srbije na pravac Sjenica - Prijepolje - Pljevlja - Goražde. Time su iskoristili snage JVUO iz Srbije kao svoju levu pobočnicu. Nakon toga, svojim napadom na NOVJ u pravcu Tuzle (Ofanziva JVuO u istočnoj Bosni decembra 1944) sadejstvovale su snagama grupe armija E u njihovom proboju na sever.

Saradnja u Crnoj Gori

Za to vreme jedinice crnogorskih četnika, koje su od strane Nemaca takođe preformirane u dobrovoljačke pukove ("Crnogorski dobrovoljački korpus"), borile su se u sastavu nemačkog 21. brdskog korpusa u oblasti između Danilovgrada i Cetinja rame uz rame sa nemačkim vojnicima. Ove snage učestvovale su zajedno sa nemačkim snagama u operacijama protiv NOVJ (Frilingservahen, Ribecal). Komandant grupe armija E je u svom izveštaju od ove četnike ubrojao u brojno stanje svojih jedinica.

C. D. K. od 3 puka, pod komandom potpukovnika Đurišića, formiran neposredno od strane K-de 2. OkA (Druga oklopna armija), bio je do sada u službenom pogledu potčinjen K-di 2. OkA, a u snabdevačkom i taktičkom pogledu 181. peš. div., koja je trebalo da se obimno uključi u obuku.

Saradnja u istočnoj i srednjoj Bosni

Grupa armija E imala je u planu otvaranje komunikacija kroz istočnu Bosnu, pa je krajem novembra jedna njena divizija (11. vazduhoplovna poljska divizija (Nemačka)) poslata napad pravcem od Rogatice prema Zvorniku, protiv snaga Trećeg udarnog korpusa NOVJ. Međutim, kako su tokom ofanzive NOVJ i Crvene armije od 3. decembra nemačke pozicije na Sremskom frontu ozbiljno ugrožene, ova divizija hitno je izvučena i transportovana prugom Sarajevo - Slavonski Brod na Sremski front. Na njeno mesto usmerena je glavnina četnika iz Srbije.

Oni su, pod ličnom komandom Mihailovića, nakon koncentrisanja unutar nemačko-ustaških linija, izvršili napad na snage NOVJ. 8. decembra 1944. ujutro iz nemačko-ustaških položaja u okolini Rogatice krenuli u silovit napad prema Zvorniku. Ovaj napad bio je usklađen sa napadom nemačkog 34. armijskog korpusa sa druge strane, pravcem Užice - Ljubovija - Zvornik. Ovom prilikom četnicima su Nemci obezbedili snabdevanje municijom, kao i zbrinjavanje ranjenika u nemačkim bolnicama u Sarajevu.

Pošto je prodor četnika prema Zvorniku odbijen, njihova glavnina usmerila se prema oslobođenoj Tuzli. U neizvesnim borbama od 24. do 28. decembra Treći udarni korpus NOVJ krajnjim naporom odbio je ovaj napad.

Nakon ovog poraza, glavnina Mihailovićevih snaga razmestila se u Modriči i okolini, gde su nakon kraćeg sukoba uspostavili sporazum sa snagama NDH. Tako su se našli na za Nemce vitalnoj komunikaciji Sarajevo - Brod, vodeći zajedno sa Nemcima teške dvomesečne borbe protiv Druge jugoslovanske armije, koja je nastojala da je prekine. Preko pukovnika Borote, komandanta Romanijskog korpusa JVuO, uspostavljena je saradnja sa nemačkim štabom u Sarajevu, od kojeg je obezbeđeno snabdevanje municijom i bolničko zbrinjavanje ranjenika. Mihailovićeva grupacija takođe je uspostavila vezu sa Štefanom Hedrihom (nem. Stefan Hedrich), SS-oberfirerom i inspektorom u glavnom štabu SS, komandantom SS-oblasti Severozapadna Bosna.

Vidi još:

• Proboj grupe armija E kroz istočnu Bosnu
• Ofanziva JVuO u istočnoj Bosni decembra 1944

Saveznici i četnička kolaboracija

Zapadni saveznici pridavali su veliki značaj protivosovinskim aktivnostima u okupiranoj Evropi. Tokom prvih meseci ustanka, na osnovu raspoloživih informacija, pružili su podršku Mihailovićevom ustanku. Zauzeli su stanovište da sve grupe otpora, uključujući i komunističke, treba da se uključe u opštenarodni pokret otpora kojim bi rukovodio Mihailović prema uputstvima svoje vlade i prema direktivama savezničkih strategijskih i operativnih štabova. Putem svojih sredstava informisanja u cilju stimulisanja otpora stvorili su legendu o komandantu Mihailoviću i njegovim gerilcima. U Mihailovićev štab uputili su misiju za vezu na čelu sa kapetanom Hadsonom. Misija je dignuta na viši nivo imenovanjem pukovnika Bejlija (u decembru 1942) i kasnije generala Armstronga (u septembru 1943) za šefa misije. Tokom proleća i leta 1943. saveznici su poslali u Srbiju devet svojih misija u štabove JVUO u cilju održavanja veze i organizovanja diverzija i otpora.

Tokom 1942. i prve polovine 1943. godine saveznici su preko izveštaja svojih misija, praćenjem osovinske, naročito italijanske, štampe, i putem dešifrovanja neprijateljskog radio-saobraćaja, došli do dva zaključka:

1. Mihailovićeve trupe ne pokazuju značajnu protivosovinsku aktivnost
2. Jedan broj Mihailovićevih komandanata sarađuje sa osovinskim snagama.

Zbog toga je saveznički komandant Sredozemlja, general Vilson, u maju 1943. naložio pukovniku Bejliju da Mihailoviću dostavi naređenje u kojem je između ostalog navedeno:

Apsolutno je potrebno da general Mihailović sada počne da izvršava obaveze koje je ranije prihvatio i da u ovom trenutku sarađuje u potpunosti... Mihailović ne predstavlja borbenu snagu od nekog značaja zapadno od Kopaonika. Njegove jedinice u Crnoj Gori, Hercegovini i Bosni već su uništene ili tesno sarađuju sa Osovinom. Isto tako je teško reći da njegove jedinice postoje u Hrvatskoj, Sloveniji i Slavoniji... Partizani predstavljaju dobru i efikasnu borbenu snagu u svim krajevima, gde jedino kvislinzi predstavljaju generala Mihailovića. Zato je odlučeno: obavestićete Mihailovića da britanska Glavna komanda Srednjeg istoka zahteva da on, kao saveznik, prekine svaku saradnju sa Osovinom i da krene na istok, u Srbiju.

U aprilu 1943. saveznici su uspostavili kontakt sa partizanima i postepeno počeli da im pružaju materijalnu i propagandnu podršku. Mihailoviću je postavljen ultimatum i zadat rok da otpočne sa protivosovinskim aktivnostima prema instrukcijama savezničke Komande Sredozemlja. Budući da do tih protivosovinskih aktivnosti JVUO nije došlo, u decembru 1943. saveznici su doneli odluku da uskrate svaku pomoć Mihailoviću i da svu pomoć i podršku prenesu na partizane. Savezničke misije su do maja 1944. povučene iz štabova JVUO.

Jedan od učesnika u događajima, Ficroj Maklejn (Fitzroy MacLean) u knjizi Eastern Approaches ovako je opisao taj preokret u savezničkoj politici:

... Odluka, doneta iz vojnih razloga, da se Mihailoviću uskrati pomoć i pruži podrška Titu, automatski je postavila i politički problem. Na prvom mestu ona je izazvala najsnažniji otpor kraljevske jugoslovenske vlade i grupe oko kralja Petra, iako se sam kralj na kraju prećutno složio. Drugo, ona je postavila i pitanje da li će, s naše strane, posle vojnog priznavanja Tita kao saveznika, uslediti u bilo kojoj meri i političko priznavanje.

... Strategijski značaj Srbije bio je očigledan. Ona se nalazila na železničkoj pruzi Beograd—Solun, komunikaciji od životne važnosti za neprijatelja. Njen bi značaj bio povećan ako se iskrcaju saveznici negde na Balkanu, što je u to vreme još uvek bila mogućnost koja je dolazila u obzir. Do tada smo Srbiju smatrali za prvenstveno četnički domen. Materijal koji smo im tamo ranije dostavljali izbacivan je Mihailoviću. Ali rezultati su, po mišljenju Komande Bliskog istoka, bili razočaravajući. Naročito nije dolazilo ili veoma malo do presecanja saobraćaja na pruzi Beograd-Solun. Kao što se sećate, Mihailoviću je dat ograničen period vremena, u kome je trebalo da izvrši određenu operaciju. Ovo vreme je sad isteklo, a on nije ispunio ovaj zahtev i zato je doneta važna odluka da se Saveznička misija povuče iz njegovog štaba i da mu se obustavi dalje dostavljanje materijala. Dostavljanje je odmah obustavljeno; povlačenje britanskih oficira za vezu potrajalo je duže i tek krajem meseca maja, brigadir Armstrong, moj kolega u suprotnom taboru, oprostio se od Mihailovića, koji je bio pun prekora, ali još uvek učtiv. U Donjem domu g. Čerčil je objasnio postupak vlade. „Razlog — rekao je — zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem.

S druge strane, Mihailovićeve snage sarađivale su sa saveznicima u akcijama spasavanja i evakuacije njihovih vazduhoplovaca koji su se prinudno spustili u Jugoslaviji (operacija Haljard) istovremeno sarađujući sa Nemcima. Ovaj prividni paradoks pokušao je da objasni Tomas Mateson (Thomas T. Matteson) u svojoj analizi okolnosti operacije evakuacije vazduhoplovaca. Po njemu, četnici su partizane smatrali znatno većom pretnjom nego Nemce. Pri tom su, u situaciji odlaska Nemaca, jedinoj podršci mogli da se nadaju od Sjedinjenih država. Predajom vazduhoplovaca Nemcima nisu imali ništa da dobiju, dok su evakuisani Amerikanci predstavljali materijal za prvorazrednu propagandu u korist četnika. Pored toga, četnički lideri koristili su prisustvo Amerikanaca kako bi ohrabrili svoje ljude i uverili ih u američku podršku.

Od 25. avgusta do 1. novembra 1944. u Mihailovićevom štabu boravio je pukovnik Makdauel iz američke obaveštajne službe OSS na specijalnom zadatku. Njegova misija predstavljala je između ostalog i pokušaj spasavanja Mihailovićevog pokreta kao zaloga budućeg američkog uticaja. Iako je predsednik Ruzvelt praktičko odmah, već 3. septembra, opozvao, Makdauelova misija zadržala se još neko vreme izgovarajući se nepostojanjem mogućnosti za evakuaciju. Iako je inicijativa krugova iz OSS u tom periodu obustavljena i odbačena na svim nivoima, ona je imala uticaj na Mihailovića i četnike u tom periodu, a posle rata je ostala predmet kontroverzi, s obzirom da se svi kasniji pokušaji pozitivnog i pro-savezničkog prikazivanja Mihailovića tumačenja bez izuzetka pozivaju na nju.

Literatura

• Jelić-Butić, Fikreta (1986). Četnici u Hrvatskoj. Zagreb: Globus. ISBN 978-86-343-0010-9. Arhivirano iz originala 25. 09. 2010. g. Pristupljeno 25. 05. 2010. 
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom XII, knj. 4, Dokumenti nemačkog Rajha : 1944-1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2011), Vojnoistorijski institut, Beograd
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom XIV, knj. 1, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1941—1942 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2011), Beograd, Vojnoistorijski institut, 1972, COBISS.SR-ID: 32586252
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom XIV, knj. 2, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića januar-septembar 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973, COBISS.SR-ID: 32586253
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom XIV, knj. 3, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića, septembar 1944 - avgust 1944 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. septembar 2011), Beograd, Vojnoistorijski institut, 1973, COBISS.SR-ID: 32586254
• Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda. Tom XIV, knj. 4, Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića, avgust 1944 - maj 1945 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. фебруар 2012), Београд, Војноисторијски институт, 1976.
• Латас, Бранко (2006). ДОКУМЕНТИ О САРАДЊИ ЧЕТНИКА СА ОСОВИНОМ. Београд. 
• Milovanović, Nikola (1983a). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Izdaja. I. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 12. 02. 2011. 
• Milovanović, Nikola (1983b). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Poraz. II. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 12. 02. 2011. 
• Milovanović, Nikola (1983c). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Rasulo. III. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 12. 02. 2011. 
• Milovanović, Nikola (1983d). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Slom. IV. Beograd: Slovo ljubve. Архивирано из оригинала 23. 04. 2013. г. Приступљено 12. 02. 2011. 
• Елизабет Баркер: Британска политика према југоисточној Европи у Другом свјетскиом рату, Загреб, Глобус 1979, COBISS.SR-ID: 77735943
• Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 Архивирано на сајту Wayback Machine (7. februar 2011), Sveučilišna naklada Liber - Zagreb 1979
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 

Spoljašnje veze

• Chetnik collaboration with NDH, both in English and Serbian
• Chetnik collaboration with Italians, both in English and Serbian
• Chetniks in Montenegro, both in English and Serbian
• Chetnik movement during World War II
• Web Archive - The Trial of Dragoljub-Draza Mihailovic – 1946
• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а, том XIV, књига 3 - Војноиздавачки завод, Београд
  • -Izveštaj Komande 15. brdskog armijskog korpusa od 19. novembra 1943. Štabu 2. oklopne armije o saradnji četnika sa nemačkim trupama u Dalmaciji i zapadnoj Bosni
  • -Sporazum između komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009)
  • -Objašnjenje komandanta Jugoistoka od 21. novembra 1943. o cilju i načinu sklapanja sporazuma sa četničkim komandantima
  • -Sporazum od 27. novembra 1943. između pukovnika Jevrema Simića i kapetana Nikole Kalabića sa nemačkim predstavnikom o saradnji u borbama protiv NOVJ Архивирано на сајту Wayback Machine (1. новембар 2009)
  • -Izveštaj Štaba 2. oklopne armije od 7. decembra 1943. komandantu Jugoistoka o molbi Vojislava Lukačevića da mu se omogući sastanak sa Pavlom Đurišićem radi dogovora o proširenju saradnje četnika sa Nemcima
  • -Sporazum komandanta Jugoistoka sa komandantom Ravaničke brigade od 14. decembra 1943. o saradnji četnika sa nemačkim trupama u borbama protiv NOVJ
  • -Naređenje Štaba 2. oklopne armije od 22. decembra 1943. godine 2. puku »Brandenburg« o premeštanju nemačkog oficira za vezu iz štaba Vojislava Lukačevića u štab Pavla Đurišića
  • -Sporazum između Krajskomandanture u Zaječaru i komandanta Timočkog korpusa od 25. decembra 1943. o saradnji u borbama protiv NOVJ
  • -Izveštaj Abver-grupe od 23. 1. 1944. o sklopljenom sporazumu između vojnoupravnog komandanta Jugoistoka i inspektora četničkih jedinica u Srbiji
  • -Obaveštenje komandanta Jugoistoka od 24. 1. 1944. nemačkom opunomoćenom generalu u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj o angažovanju četnika u Dalmaciji i Hercegovini zajedno sa nemačkim trupama
  • -Izveštaj Feldkomandanture u Čačku od 25. 3. 1944. komandantu Jugoistoka o pregovorima sa komandantom 2. ravnogorskog korpusa
  • -Izveštaj obaveštajnog odeljenja nemačke 264. pesadijske divizije od 18. 4. 1944. o razgovorima sa Momčilom Đujićem i Miodragom Kapetanovićem
  • -Izveštaj Obaveštajne grupe »Konrad« od 11. maja 1944. Komandi 2. oklopne armije o pregovorima sa Momčilom Đujićem
  • -Informacije vojnoupravnog komandanta Jugoistoka od 16. maja 1944. potčinjenim komandama i štabovima o držanju prema četnicima
  • -Izveštaj vojnoupravnog komandanta Jugoistoka od 15. jula 1944. Komandi Grupe armija »F« o razgovoru sa kapetanom Neškom Nedićem u Kruševcu
• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том XIV, књига 4 - Војноиздавачки завод, Београд
  • -Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 11. avgusta 1944. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića o uslovima za sastanak Draže Mihailovića sa Nojbahetom
  • -Obaveštenje operativnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 16. avgusta 1944. obaveštajnom odeljenju o odobrenim količinama oružja i municije četničkim jedinicama
  • -Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 18. avgusta 1944. sa sastanka održanog 17. i 18. avgusta u komandi Jugoistoka povodom ponude Draže Mihailovića za saradnju u borbi protiv jedinica NOVJ
  • -Obaveštenje generalštaba vrhovne komande Vermahta od 25. avgusta 1944. ministarstvu inostranih poslova o razgovorima Milana Nedića sa komandantom jugoistoka o saradnji Draže Mihailovića sa Nemcima u borbi protiv NOVJ
  • -Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih komandi na Jugoistoku od 30 avgusta 1944. sa savetovanja u štabu komande Jugoistoka o aktuelnim pitanjima saradnje sa Dražom Mihailovićem i razvoju celokupne situacije na području Jugoistoka