Неретљанска кнежевина

Неретљанска кнежевина (Паганија)
Неретљанска област (Паганија) у саставу Кнежевине Србије у 10. веку
Географија
Континент		Европа
Регија		Југоисточна Европа
Политика
Облик државе		кнежевина
— Кнез
Историја
Историјско доба		средњи век
— Оснивање		9. век
— Укидање		12. век
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Византија	Дукља
	Кнежевина Србија	Захумље

Неретљанска кнежевина, такође позната и као Паганија (грч. Παγανία) или Маронија (лат. Maronia) била је српска средњовековна кнежевина, односно земља, која се у периоду од 7. до 10. века простирала у приморским областима између река Неретве и Цетине. Ову област су настањивали Срби, који су по реци Неретви прозвани Неретљани (грч. ᾿Αρεντανοί), а Византинци су њихову земљу називали и „Паганија” због тога што њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба и осталих Јужних Словена. Неретљанском облашћу су владали домаћи српски кнезови или жупани, а у појединим периодима то подручје се већ током раног средњег века налазило у саставу тадашње Кнежевине Србије, тако да је управо у области Неретљана око 912. године дошло до сусрета српског кнеза Петра Гојниковића и драчког стратега Лава Равдуха.

Положај

Неретљанска област (Паганија) у 9. веку

Неретљанска кнежевина се према југоистоку, на реци Неретви, граничила са Захумљем, док се према северозападу, око ушћа реке Цетине, граничила са суседном Кнежевином Хрватском. Неретљанска област се састојала од три главне жупе: Макар, Расток (од Имотског до Љубушког) и Дален. Такође је укључивала и острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најважнији градови Неретљанске кнежевине били су Вруља, Мокро, Острог и Лавцен или Славинеца; али далеко најважнији је био утврђени Омиш у каснијим годинама.

Неретљанско приморје се простирало дуж Јадранске обале (око 75 km), од ушћа Неретве у Јадранско море на југоистоку до ушћа реке Цетине на северозападу, а према унутрашњости је захватало непосредни приморски појас са залеђем. Већи део области састојао се од шума и мочвара, док је обрадиве земље била мало.

Управо по свом специфичном приморско-острвском положају, Неретљанска област је у појединим изворима називана и Маронија (лат. Maronia), а њени становници су помињани и као Маријани (лат. Mariani), што се тумачи као приморска област, односно Приморци или Приморјани, док се у каснијим изворима област Неретљана назива и Крајина, а њени становници се помињу и као Крајињани.

Историја

Српске области у 9. и 10. веку

Неретљанска кнежевина је основана након досељавања Срба у првој половини 7. века, за време владавине визанстијског цара Ираклија. Након доласка на просторе између Неретве и Цетине, новодосељени Срби су се сусрели са остацима домаћег романског становништва, од којег су научили вештину бродоградње и пловидбе, а то им је потом омогућило да запоседну и околна далматинска острва, чиме је Неретљанска област добила свој пуни приморско-острвски опсег. Тадашњи просторни опсег српског етничког подручја у ширем захвату историјске Далмације потврђују и Анали франачког краљевства, у којима је под 822. годином забележено да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur).

Прве године

Неретљанска област (Паганија) у 10. веку

Неретљански пирати су почели да унапређују своје бродоградитељске вештине када су Арапи масовно почели да угрожавају воде Источног римског царства. Већ половином 7. века, 642. Словени су испловили са далматинске обале и напали беневетски Сипонте у заливу Монте Гаргано. Касније су се напади на Јадрану брзо повећавали, све док Неретљани нису постали највећа претња по безбедно путовање.

827-828, док је главнина млетачке поморске силе био у кампањи у сицилијанским водама, Неретљани су узели више слободе у својим пљачкашким походима, али када се млетачка морнарица вратила, Неретљани су се опет смирили. Један неретљански вођа је био покршен у Млетачкој републици 829, означивши мир између Неретљанске кнежевине и Млетачке републике. Међутим, не осећајући било какву изричиту обавезу лојалности, чим су се прилике на Јадрану или у Млетачкој републици погоршале, они су наставили са својом старом навиком, прекршивши мир. Када су Неретљани опљачкали и убили неке млетачке трговце који су се враћали из Беневента 834/835, Млечани су били запрепашћени. Због овога је нови млетачки дужд Пјетро Традонико 839. повео велику флоту против ових словенских пирата. Да би сузбили словенског гуарење на источној обали Јадрана, Млечани су прво успоставили мир са Хрватима, а потом и са неретљанским племенима под кнезом Дружаком. Млетачка офанзива је касније покренута још једном 840. против неретљанског кнеза Људислава, али је имала мало успеха. Дужд Пјетро је у походу изгубио више од 100 људи и морао је неславно да се врати у Венецију.

Неретљани су искористили тренутак млетачке слабости када су их Арапи напали и предузимали су све смелије војне походе против Млечана. 846. су стигли до саме Венеције и опљачкали оближњи град Каорле. Неретљани су били први Словени који су преузели иницијативу у борби, али за разлику од осталих Словена, ово је било стриктно због личне добити и загарантованог добијања плена.

Неретљани су до друге половине 9. века покушавали да оставе своје пиратске навике и комплетно промене свој начин живота. Половином марта 870, Неретљани су отели емисаре ромејског епископа који су се враћали са Црквеног сабора у Константинопољу. Неретљани су се дуго одупирали утицају хришћанства, све док их источноримски цар Василије I из македонске династије није коначно умирио војним путем, након којег је ујединио целу Далмацију под византијском влашћу. Притиснути, Неретљани су послали емисаре цару и затражили покрштавање. Византијски цар је послао свештенике у Неретљанску кнежевину и ставио Неретљане по своју заштиту.

Арапски морнари су опљачкали неретљански Брач 872. Арапи су наставили да доминирају Јадраном све док их Ромеји нису протерали одавде и из околних подручја. Чим је царска флота напустила Јадранско море, Неретљани нису могли да издрже да још једном не обнове своје старе навике — што је изазвало млетачки војни поход против њих 886. Млетачки дужд Пјетро I Кандијано је 887. лично кренуо са 12 галија да нападне Неретљане и потопио је 5 неретљанских бродова у луци Мокро. Након што је искрцао своје снаге поред Мокрог, гонио је Неретљане, напредујући дубоко у копно. 18. септембра, Неретљани су га напали и нанели му тежак пораз. Сам дужд Пјетро је скоро изгубио живот у бици. Ово је изазвало да Млетачка република обнови антисловенски савез са италијанским владаром Берингом 7. маја 888.

Касније године

Наком мира из 893. између Кнежевине Србије и Бугарске, велики кнез Петар Гојниковић из династије Властимировића је почео успешно да шири свој утицај на Неретљанску кнежевину. Командант Драча Лав Равдух је дошао до Неретљанске крајине да тражи савезнике против Бугарске. Срео се са великим кнезом Петром управо на Неретљанском приморју, где је владар Србије преговарао о савезу са Византинцима.

917. велики кнез Петар је преварен и Бугари су на његово место поставили његовог рођака Павла Брановића. Како Павле није признавао врховну власт Бугарске, цар Симеон га је збацио због овога и поставио његовог брата од стрица Захарија Прибисављевића 920—923, али недуго потом је дошло до бугарског запоседања Кнежевине Србије око 924. године.

Кнежевић Часлав Клонимировић из лозе Властимировића вратио се око 927. године из бугарског заробљеништва и обновио независност Кнежевине Србије, признајући Византију као врховног владара. Средином 10. века, Неретљани су освојили и стрва Каза, Вис и Ластово. Пошто су одбијали да се оставе пиратских навика, млетачки дужд Пјетро III Кандијано 948. повео флоту од 33 галије против Неретљана, напавши их у два таласа. Оба војна покушаја нису успела да окончају доминацију Неретљана на Јадрану, а након другог покушаја, Млечани су морали да плаћају порез Неретљанима за безбедан пролаз Јадранским морем.

Млетачки дужд Пјетро II Орсеоло је око 1000. године одлучио да покори Хрвате и Неретљане, штитећи интересе млетачких трговачких колонија и романизованог становништва у Далмацији. Без потешкоћа је напао целу источну обалу Јадранског мора, а само су Неретљани пружили некакав отпор. Заузврат, Неретљани су отели 40 богатих грађана Задра и украли транспорт који је преносио робу из Апулије. На повратку, дужд Пјетро је послао 10 бродова који су изненадили Неретљане између Ластова и Каце и одвели их као заробљенике у Трогир. Неретљански емисари су дошли у дуждеву привремену палату у Сплиту да моле ослобађање заробљеника. Гарантовали су да ће се појавити неретљански кнез и да ће се одрећи старог права да наплаћују Млечанима за слободан пролаз и да ће гарантовати слободан пролаз млетачким бродовима. Свим заробљеницима је дозвољено да се врате кућама, осим 6 Неретљана који су држани као таоци. Неретљани су се мало смирили, осим Ластова и Корчуле који су наставили да се супротстављају Млечанима. Корчулу је освоји дужд Пјетро II, а Ластово је пало тек након дугих крвавих борби. Пошто је Ластово било врло злогласно јер је било пиратски рај, дужд је наредио да се град Ластово евакуише да би било уништено. Након што су становници Ластова чврсто одбили да се покоре, Млечани су напали град. Град је освоје и сравњен са земљом.

Након што је византијски цар Василије II уништио Самуилово царство (1018) и успоставио врховну византијску власт у српским земљама, Неретљанска област је заједно са осталим српским кнежевинама потпала под византијски утицај, који је ослабио након успешног српског устанка (1034-1042) и осамостаљивања српске државе Војислављевића. Иако је Византија средином 12. века успела да привремено обнови своју власт над суседним подрчјима у северној Далмацији и Хрватској (1167-1180), Неретљанска област је управо у то време ушла у састав српске државе Немањића.

Неретљанска Крајина

Неретљанска Крајина, најзападнија област у држави Стефана Вукчића Косаче, првог херцега од Светог Саве

Током друге половине 12. века, неретљанска област је заједно са суседним Захумљем била у саставу државе великог кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање. У то време, власт кнеза Мирослава се према западу простирала све до Омиша и ушћа Цетине, обухватајући и читаво неретљанско приморје. Као погранична област (крајина), неретљанска земља је од тог времена почела да се назива и Крајина, а њени становници Крајињани. Током 13. века, неретљанска Крајина је била најзападнија област државе Немањића. Почетком 1247. године, Крајина је склопила уговор о пријатељству са Дубровачком републиком. У име неретљанске Крајине, уговор је заклетвом потврдио кнез Држимир. У самом уговору и заклетви, доследно се употребљавају називи Крајина и Крајињани.

У међувремену, након оснивања Српске архиепископије (1219), целокупно подручје неретљанске Крајине је у црквеном смислу ушло у састав српске православне Хумске епархије, чије је прво средиште било у оближњем манастиру Богородице Стонске. Српске владарске повеље из тог времена сведоче да је хумско епархијско властелинство обухватало и поседе у неретљанској Крајини, укључујући села Живогошће и Дрвеник.

Неретљанска Крајина као најзападнија област у саставу Херцеговачког санџака, око 1600. године

Крајина је остала у саставу државе Немањића све до смрти краља Стефана Милутина (1282-1321). Искористивши потоње немире у Србији (1321-1322), неретљанску Крајину је својој држави прикључио босански бан Стефан II Котроманић. Средином 15. века, то подручје је потпало под власт Стефана Вукчића Косаче, првог херцега од Светог Саве, чиме је неретљанска Крајина постала део Војводства Светог Саве.

Крајина је потпала под власт Турака око 1465. године, након чега је та област прикључена Херцеговачком вилајету, који је око 1482. године преуређен као Херцеговачки санџак. За време турске власти, највећи део неретљанске Крајине је био организован као нахија Приморје, а најзначајније место у тој области била је Макарска. Током Кандијског рата (1645-1669), на тим просторима је дошло до знатног померања становништва, а масовна миграциона кретања су настављена и током Морејског рата (1684-1699), када је највећи део неретљанске Крајине потпао под млетачку власт, након чега је укључен у састав Млетачке Далмације.

Приморске области Херцештва Светог Саве и потоњег Херцеговачког санџака, укључујући и неретљанску Крајину између ушћа Неретве и ушћа Цетине, биле су саставни део Херцеговачког приморја.

Становништво

Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, „Паганија” је била једна од кнежевина насељених Србима. Становништво Неретљанске кнежевине се жестоко опирало хришћанству, видећи га као средство притиска и дуго су задржали словенску народну веру.

Поред морепловства, Неретљани су били добри у трговини, гајењу маслина, смокви и винове лозе. Изван Биокова и Мосора и на острвима, гајили су стоку и такође су обрађивали поља. У каснијим годинама, Неретљанска кнежевина је је увозила пшеницу, а извозила вино, усољену рибу, осушено воће, итд...

Најбоља вештина и највећи приход Неретљана је било гусарство. Плен је дељен на традиционалан начин као и улов рибе — једна половина иде набављачу брода и организатору лова (кнезу или старешини), а друга половина је дељена између посаде. Главни тип брода који су Неретљани користили је била Сагена од почетка 9. века, варијација викиншког дракара. То је био дуг, релативно, плитак брод који се одликовао великом брзином, узаним трупом, оштрим луком и јарболом. Њиме је управљало око 40 чланова посаде који су у исто време били војници. Друга врста брода који су Неретљани користили је Кондура, сличан Сагени, али много мањи, са посадом од 20 људи. Постојали су и други типови бродова и баржи који су користили Неретљани.

Неретљанске вође су се називале судије, иако се црква њима обраћа као краљевима. Титуле племства су биле: кнез, чувар блага, капетан, витез и ризар.

Историографски спорови

Изворни подаци о Неретљанској кнежевини као српској области и Неретљанима као српском племену прихваћени су у српској историографији. Такав став је између осталих заступао и Љубо Влачић, као и многи други српски истраживачи, а такође и поједини хрватски научници, међу којима је био и Ватрослав Јагић Насупрот томе, великохрватски аутори оспоравају податке о српском идентитету Неретљана и сматрају, без историјског основа, да је Неретљанска област била хрватска још од раног средњег века.

Види још

• Неретљани
• Историја Срба у раном средњем веку
• Српске земље у раном средњем веку
• Хумска епархија
• Херцеговачко приморје
• Српско приморје
• Срби у Далмацији
• Далматинска Србија

Извори и литература

Извори

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Kurze, Fridericus, ур. (1895). Annales regni Francorum inde ab a. 741 usque ad a. 829 qui dicuntur Annales Laurissenses maiores et Einhardi. Hannoverae: Impensis Bibliopolii Hahniani. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (PDF) (2. изд.). Београд: Просвета; Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula; Jenkins, Romilly, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт. 
• Scholz, Bernhard Walter; Rogers, Barbara, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 
• Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press. 

Литература

• Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт. 
• Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126. 
• Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Влачић, Љубо (1901). Из прошлости српске области неретљанске. Мостар: Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 
• Vlačić, Ljubo (1903). Iz prošlosti srpske oblasti neretljanske. Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića. 
• Ђекић, Ђорђе Н.; Павловић, Милош Н. (2016). „Drosiaco, Marianorum iudice” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 46 (4): 243—253. 
• Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог. 
• Živković, Tibor (2011). „The Origin of the Royal Frankish Annalist's Information about the Serbs in Dalmatia”. Homage to Academician Sima Ćirković. Belgrade: The Institute for History. стр. 381—398. 
• Живковић, Тибор (2012). „Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку” (PDF). Историјски часопис. 61: 11—25. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 20. 07. 2018. 
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис. 9-10 (1959): 79—95. 
• Jagić, Vatroslav (1867). Historija književnosti naroda hrvatskoga i srbskoga. 1. Zagreb: Štamparija Dragutina Albrechta. 
• Klaić, Nada (1970). „Historijska uloga Neretvanske kneževine u stoljetnoj borbi za Jadran”. Makarski zbornik: Zbornik znanstvenog savjetovanja o Makarskoj i Makarskom primorju. 1. Makarska. стр. 121—168. 
• Коматина, Предраг (2021). Константин Порфирогенит и рана историја Јужних Словена (PDF). Београд: Византолошки институт. 
• Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес. 
• Острогорски, Георгије (1955). „Лав Равдух и Лав Хиросфакт”. Зборник радова Византолошког института. 3: 29—36. 
• Порчић, Небојша (2017). Документи српских средњовековних владара у дубровачким збиркама: Доба Немањића. Београд: Балканолошки институт. 
• Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт. 
• Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964b). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. 
• Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. 
• Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија. 
• Фарчић, Антоније П. (1963). „»Maronia« и »Mariani«” (PDF). Историјски записи. 16 (20): 297—303. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine. 

Спољашње везе

• Hrvatska enciklopedija: Neretvani