Пређи на садржај

Петар Гојниковић

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Гојниковић
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Лични подаци
Датум рођењаизмеђу 843. и 846.
Место рођењаСрбија
Датум смртипосле 917.
Место смртиБугарска
РодитељиГојник
ДинастијаВластимировићи
Кнез (архонт) Србије
Период892 — 917.
ПретходникПрибислав Мутимировић
НаследникПавле Брановић

Петар Гојниковић (грч. Πέτρος; средина 9. века — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године. Један је од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син кнежевића Гојника, који је за време владавине кнеза Мутимира избегао из Србије услед сукоба око власти. Око 892. године, Петар је преотео власт од Мутимировог сина и наследника, кнеза Првослава, поставши тиме нови владар Србије. Током наредних година, успео је да сузбије узастопне покушаје појединих чланова династије да му преотму власт. Одржавао је добре односе са Византијским царством. За време његове владавине, Кнежевина Србија је поред средишњих области у унутрашњости обухватала и Травунију, а такође и Неретљанску област. Петрова владавина је окончана превратом, који је око 917. године уз бугарску помоћ извршио његов рођак Павле, поставши нови владар Србије. Петар је био први српски монарх са несловенским (хришћанским) именом.[1][2]

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Петар је рођен између 870. и 874. године, као син кнеза Гојника, најмлађег сина оснивача династије Властимира.[3] Његово византијско хришћанско име, у односу на претходну генерацију паганских имена, показује ширење христијанизације међу Србима.[4] У време његовог рођења, Србијом је владала као олигархија коју су чинила три брата Мутимир, Гојник и Стројимир,[5] иако је Мутимир, најстарији, имао врховну власт.[6]

Кнежевина Србија за време владавине кнеза Петра Гојниковића

880-их година Мутимир је преузео престо, протеравши своју млађу браћу и Клонимира, Стројимировог сина, на двор Бориса Бугарског.[5] Ово је највероватније било због издаје.[6] Млади Петар је из политичких разлога задржан на српском двору Мутимиру,[6] али је убрзо побегао код Бранимира из Хрватске.[5]

Тада Стефан и Бран вероватно нису имали више од 14 година, што значи да је Петар вероватно рођен између 843. и 846. године, али никако после 850. године. Након овог рата Србија побољшава односе са Бугарском и према њој води спољну политику.

После овог долази до сукоба између Мутимира и његове браће, Стројимира и Гојника. Мутимир их је протерао у Бугарску и у то време се први пут помиње Петар. Мутимир је Петра задржао на свом двору као таоца. Касније Петар бежи у Хрватску. Мутимир је умро 891. године, а наследили су га синови, Стефан, Бран и Прибислав као главни владар.[7]

Владавина

[уреди | уреди извор]

Крајем 9. и почетком 10. века, тадашња Кнежевина Србија обухватала је средишње српске области у унутршњости, а такође и поједине приморске крајеве (Травунија и Неретљанска област). Поред података из историографских дела византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945-959), просторни опсег српског етничког подручја у ширем захвату историјске Далмације током 9. века потврђују и Анали франачког краљевства, у којима је под 822. годином забележено да су Срби народ који држи велики део Далмације (лат. ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem optinere dicitur).[8][9][10]

Преузимање власти (892)

[уреди | уреди извор]

Године 892. Петар се из Хрватске враћа у Кнежевину Србију, заузима престо и збацује Прибислава, а Прибислав, Бран и Стефан су се склонили у Хрватску, али могуће је да су се склонили и у Бугарску. У то време у Хрватској је владао Бранимир и 892. године се његова владавина и завршава, а наследио га је Мунцимир. Живковић мисли да је могуће да их је Бранимиров син Мунцимир вероватно пустио, а они су вероватно отишли у Бугарску[11][12] Изгледа да на Петрово преузимање власти није утицала ни једна већа сила, осим можда Хрватске преко родбинских веза. Долази до питања са којом војском је Петар збацио Прибислава? Живковић мисли да је ту политичку моћ Петар, на хрватском двору добио преко женидбе. Изгледа да је Петру за такво преузимање престола фалио легитимитет.[13]

Бран је дошао из Хрватске или Бугарске, 895. године, како би се осветио Петру и заузео престо, али бива поражен од стране Петра и ослепљен.[14] Сматра се да је Петар ослепео Брана како би га спречио да поново покуша да преотме српски престо. Истовремено, та казна је била одличан пример како би могао да прође свако ко покуша да уђе у борбу за владарски трон. Та епизода из историје династије Властимировић је први у изворима забележени случај извршења телесне казне у средњовековној Србији и једини који се односи на династију Властимировић.[15][16]

Клонимирова побуна (896)

[уреди | уреди извор]

У време византијско-бугарског рата 894 — 896. године, пада покушај и Стројимировог сина, Клонимира, да преузме власт у Србији.[11][17] Симеон је тада освојио 30 драчких утврђења, а Клонимира је тада вероватно послао у Србију, да се не би Петар умешао на страну Византије.[18]

Клонимиру је Борис, цар Бугарске, за жену дао Бугарку. Изгледа да је она била из царске породице, а са њом је имао и сина Часлава. Тако да је та родбинска веза вероватно била и разлог зашто је Симеон послао њега, јер је знао да ако Клонимир заузме престо, он ће имати добре односе са Бугарском.[19][20][21]

Клонимирова побуна је на почетку била веома успешна, успео је да заузме град Дестиник и то „са циљем да преузме власт”. Обично се сматрало да је Дестиник неки град на граници Србије и Бугарске, али пишчев исказ „са циљем да преузме власт” вероватно наглашава да је тај град био престоно место оновремене Србије. Порфирогенит увек ставља главни град неке државе као први на месту списка градова, као што је за Хрватску Нин, за Србију је то Дестиник.[22][23][24]

Константин и Симеон на вечери.

Петар је Клонимира896/897. године поразио, вероватно код Дестиника и напокон је можда постао признат исте године као легитимни владар Србије од стране византијског цара. Проблеме са Бугарском је решио тако што је потписао мир са Бугарима вероватно исте године, а са Симеоном се чак и окумио.[11] Наредних 20 година ће Петар да влада у миру.[25]

Порфирогенитов навод да је Симеон био кум Петру, остао је неразјашњен. Према српском преводу Б. Ферјанчића, излази да је Симеон постао кум Петру, док је према Џепкинсоновом енглеском преводу Симеон постао крштени кум Петровом детету.[26] С друге стране, Симеонов млађи син се такође звао Петар, рођен око 900. године и био је то будући бугарски цар (927—969). Да ли је ово кумство утицало на то да Симеон да свом сину име Петар, баш због Петра Гојниковића? Могуће је и да су се Симеон и Петар побратили.[27]

Сукоб Бугарске и Византије

[уреди | уреди извор]

Византијски цар Лав VI Мудри је преминуо 11. маја 913. године, а његов брат Александар III га је наследио. Александар је владао до своје смрти 6. јуна 913. године. Ово је било идеално за Симеона, и напао је Византију у области Тракије. У августу 913. године, Симеон се појавио код Цариграда, али није хтео да пљачка или заузме град, већ је хтео само круну. Симеон је за разлику од цара Бориса, био школован у Цариграду и имао је византијску идеологију. Патријарх Никола Мистик признао је Симеона као цара Бугарске, и оженио је његову ћерку са Константином VII Порфирогенитом. У фебруару 914. године, Зоја Карбонопсина, мајка Константина, брзо је збацила Николу као регента (иако га је пустила да остане патријарх), и она, као регент, поништила је Симеонову круну и брачне планове. Зоје је разбеснела Симеона, па је кренуо на освајање Тракије. Ромеји нису имали избора него да траже савезнике, Мађаре, Печењезе и Србе.[28] Изгледа да је Петар чувао неутралност све до 917. године, када се Србија увукла у тај рат.[25]

Савез против Бугарске

[уреди | уреди извор]

Током 913. године, избио је отворени сукоб између Византије и Бугарске, а врменом је у тај конфликт била увучена и Кнежевина Србија, којом је владао кнез Петар. Тадашњи драчки стратег Лав Равдух састао се са Петром у Неретљанској области, који га је убеђивао да са Угарима интервенише против Бугара. Изгледа да су Ромеји хтели да увуку бугарске суседе у коалицију против Симеона, али до коалиције никада није дошло. Изгледа да је за ово сазнао Михаило Вишевић и обавестио Симеона.[29][30][31] Порфирогенит је записао да је ово он урадио због љубоморе. Не може се рећи да је баш љубомора, више из политичких разлога, јер изгледа да је Михаило Вишевић хтео да он завлада Србијом уместо Петра, а ту помоћ је пронашао у Бугарској.[32]

Крај владавине и збацивање са власти (917)

[уреди | уреди извор]
Печат из 10. или 11. века, који је припадао извесном Петру, управитељу и архонту Србије, али питање атрибуције се још увек сматра као нерешено.[33]

Непосредно након битке код Анхајала, 20. августа 917. године, која се завршила катастрофалним византијским поразом, Симеон се окренуо ка Србији и послао војску под заповедништвом Сиргице Теодора и Мармаја. Заједно са бугарским војводама послат је и Павле, син слепог Брана, као будући владар Србије.[28][34][35]

Бугарски заповедници су ступили у преговоре са Петром и убедили да се преда, рекавши да му неће ништа лоше наудити. Петар их је послушао, а они су га заробили и одвели у Бугарску, где је касније умро у затвору.[36][37][35]

Уклањањем кнеза Петра са власти, доведен је бугарски штићеник Павле, син слепог Брана, унук кнеза Мутимира. Касније ће се две силе, Бугарска и Византији, борити да придобију Србију као савезника.[38]

Границе државе

[уреди | уреди извор]

Кнез Петар је држао централне српске области у унутрашњости, укључујући Босну и Соли, а такође и Нетерљаснку област, као и Травунију, која је била вазална кнежевина. Неретљанску област је освојио пре 913. године, Босна је вероватно била и саставни део државе и пре, а Травунија је вазал Србије још од времена кнеза Властимира.[39] За време Петра у Травунији су вероватно владали Хвалимир (друга половина 9. века – почетак 10. века) и Туђимир (почетак 10. века – 931).[40] Према америчком историчару Фајну, Петар је између 914. и 917. године освојио Босну, од босанског кнеза Тишемира, а касније је освојио и Неретљаснку област,[41] ова теорија је мање вероватна. Изван његове власти били су Захумље, под независним кнезом Михаилом Вишевићем, и Дукља, која је вероватно била под утицајем Византије.[42]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ферјанчић 1959.
  2. ^ Moravcsik & Jenkins 1967.
  3. ^ Konstantin Jireček
  4. ^ The entry of the Slavs into Christendom. стр. 209. 
  5. ^ а б в Fine 1991, стр. 141.
  6. ^ а б в Đekić, Đ. „Why did prince Mutimir keep Petar Gojnikovic?” (PDF). Teme. 33 (2): 683—688. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2013. г. Приступљено 19. 07. 2024. 
  7. ^ Живковић 2006, стр. 44 — 46.
  8. ^ Kurze 1895, стр. 158.
  9. ^ Scholz & Rogers 1970, стр. 111.
  10. ^ Živković 2011, стр. 381-398.
  11. ^ а б в Ферјанчић 1959, стр. 53.
  12. ^ DAI I, 32.72 – 74
  13. ^ Живковић 2006, стр. 47.
  14. ^ Живковић 2006, стр. 48.
  15. ^ „Телесне казне у средњовековној Србији – зашто је кнез Петар Гојниковић ослепео Брана Мутимировића”. Српска средњовековна историја. 6. 8. 2024. Приступљено 2. 1. 2025. 
  16. ^ Живковић 2020, стр. 54-64.
  17. ^ DAI I, 32.74 – 77
  18. ^ Живковић 2006, стр. 48 — 49.
  19. ^ Ферјанчић 1959, стр. 52-53.
  20. ^ DAI I, 32.62 – 65
  21. ^ Живковић 2006, стр. 49.
  22. ^ Ферјанчић 1959, стр. 41, 61, 63, 65.
  23. ^ DAI I, 31.69; 33.21; 34.20; 36.14
  24. ^ Живковић 2006, стр. 49 — 50.
  25. ^ а б Живковић 2006, стр. 50.
  26. ^ Живковић 2006, стр. 50 — 51.
  27. ^ Живковић 2006, стр. 51.
  28. ^ а б Ферјанчић 1959, стр. 54.
  29. ^ Ферјанчић 1959, стр. 53-54.
  30. ^ DAI, 32.81 – 90
  31. ^ Живковић 2006, стр. 49-50.
  32. ^ Живковић 2006, стр. 52 — 53.
  33. ^ Рашко Рамадански: Оловни висећи печат Петра, управитеља и архонта Србије
  34. ^ DAI, 32.91 – 95
  35. ^ а б Живковић 2006, стр. 53.
  36. ^ Ферјанчић 1959, стр. 54 — 55.
  37. ^ DAI, 32.95 – 99
  38. ^ Живковић 2006, стр. 54.
  39. ^ Живковић 2006, стр. 54 — 55.
  40. ^ Venance Grumel, La chronologie, Paris 1958, 390 p.
  41. ^ Fine 1991, стр. 148.
  42. ^ Живковић 2006, стр. 54-55.

Литература

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]

Викизворник

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Петар Гојниковић
Рођење: 870 Смрт: 917
Владарске титуле
српски кнез
892–917

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Гојниковић&oldid=30910255”