Овај чланак је добар. Кликни овде за више информација.

Петар Гојниковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Петар Гојниковић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Пуно име Петар Гојниковић Властимировић
Датум рођења између 843. и 846.
Место рођења Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png Србија
Датум смрти после 917.
Место смрти Monogram on the silver eagle from the Voznesenka treasure.svg Бугарска
Династија Властимировићи
Отац Гојник
Кнез (архонт) Србије
Период 892917.
Претходник Прибислав Мутимировић
Наследник Павле Брановић

Петар Гојниковић (између 843 и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Детињство и младост[уреди]

Петар је био син Гојника, који је био брат од српског кнеза Мутимира и син српског кнеза Властимира. Кнез Властимир (око 830 — око 850) је око 849. године ратовао са бугарским царем Пресијаном, којег је у том рату и победио. Властимирова владавина се завршава око 850. године, а наслеђују га његови синови Бран, Стројимир и Мутимир као најстарији син и главни владар. Борис, бугарски цар, због претходно изгубљеног рата са Србима, објављује рат Мутимиру око 854. године. Рат се завршио победом Мутимира, а у том рату је заробљен и Борисов наследник Владимир. Након мировног споразума Мутимир шаље своје синове Стефана и Брана, да отпрате таоца Владимира до границе, и да га предају бугарском цару Борису. Тада Стефан и Бран вероватно нису имали више од 14 година, што значи да је Петар вероватно рођен између 843. и 846. године, али никако после 850. године. Након овог рата Србија побољшава односе са Бугарском и према њој води спољдну политику. После овог долази до сукоба између Мутимира и његове браће, Стројимира и Гојника. Мутимир их је протерао у Бугарску и у то време се први пут помиње Петар. Мутимир је Петра задржао на свом двору као таоца. Касније Петар бежи у Хрвастку. Мутимир је умро 891. године, а наследили су га синови, Стефан, Бран и Прибислав као главни владар.[1]

Романтичарска представа кнеза Мутимира (19. век)

Владавина[уреди]

Преузимање власти (892)[уреди]

Године 892. Петар долази у Србију из Хрватске због освете, заузима престо и збацује Прибислава, а Прибислав, Бран и Стефан су се склонили у Хрватску, али могуће је да су се склонили и у Бугарску. У то време у Хрватској је владао Бранимир и 892. године се његова владавина и завршава, а наследио га је Мунцимир. Живковић мисли да је могуће да их је Бранимиров син Мунцимир вероватно пустио, а они су вероватно отишли у Бугарску[2][3] Изгледа да на Петрово преузимање власти није утицала ни једна већа сила, осим можда Хрватске преко родбинских веза. Долази до питања са којом војском је Петар збацио Прибислава? Живковић мисли да је ту политичку моћ Петар, на хрватском двору добио преко женидбе. Изгледа да је Петру за такво преузимање престола фалио легитимитет.[4]

Бран је дошао из Хрватске или Бугарске, 895. године, како би се осветио Петру и заузео престо, али бива поражен од стране Петра и ослепљен.[5]

Клонимирова побуна (896)[уреди]

Споменик хрватском кнезу Бранимиру.

У време византијско-бугарског рата 894896. године, пада покушај и Стројимировог сина, Клонимира, да преузме власт у Србији.[2][6] Симеон је тада освојио 30 драчких утврђења, а Клонимира је тада вероватно послао у Србију, да се не би Петар умешао на страну Византије.[7]

Клонимиру је Борис, цар Бугарске, за жену дао Бугарку. Изгледа да је она била из царске породице, а са њом је имао и сина Часлава. Тако да је та родбинска веза вероватно била и разлог зашто је Симеон послао њега, јер је знао да ако Клонимир заузме престо, он ће имати добре односе са Бугарском.[8][9][10]

Клонимирова побуна је на почетку била веома успешна, успео је да заузме град Дестиник и то „са циљем да преузме власт”. Обично се сматрало да је Дестиник неки град на граници Србије и Бугарске, али пишчев исказ „са циљем да преузме власт” вероватно наглашава да је тај град био престоно место оновреме Србије. Порфирогенит увек ставља главни град неке државе као први на месту списка градова, као што је за Хрватску Нин, за Србију је то Дестиник.[11][12][13]

Петар је Клонимира896/897. године поразио, вероватно код Дестиника и напокон је можда постао признат исте године као легитимни владар Србије од стране византијског цара. Проблеме са Бугарском је решио тако што је потписао мир са Бугарима вероватно исте године, а са Симеоном се чак и окумио.[2] Наредних 20 година ће Петар да влада у миру.[14]

Порфирогенитов навод да је Симеон био кум Петру, остао је неразјашњен. Према српском преводу Б. Ферјанчића, излази да је Симеон постао кум Петру, док је према Џепкинсоновом енглеском преводу Симеон постао крштени кум Петровом детету.[15] С друге стране, Симеонов млађи син се такође звао Петар, рођен око 900. године и био је то будући бугарски цар (927—969). Да ли је ово кумство утицало на то да Симеон да свом сину име Петар, баш због Петра Гојниковића? Могуће је и да су се Симеон и Петар побратили.[16]

Сукоб Бугарске и Византије[уреди]

Византијски цар Лав VI Мудри је преминуо 11. маја 913. године, а његов брат Александар III га је наследио. Александар је владао до своје смрти 6. јуна 913. године. Ово је било идеално за Симеона, и напао је Византију у области Тракије. У августу 913. године, Симеон се појавио код Цариграда, али није хтео да пљачка или заузме град, већ је хтео само круну. Симеон је за разлику од цара Бориса, био школован у Цариграду и имао је византијску идеологију. Патријарх Никола Мистик признао је Симеона као цара Бугарске, и оженио је његову ћерку са Константином VII Порфирогенитом. У фебруару 914. године, Зоја Карбонопсина, мајка Константина, брзо је збацила Николу као регента (иако га је пуститила да остане патријарх), и она, као регент, поништила је Симеонову круну и брачне планове. Зоје је разбеснела Симеона, па је кренуо на освајање Тракије. Ромеји нису имали избора него да траже савезнике, Мађаре, Печењезе и Србе.[17] Изгледа да је Петар чувао неутралност све до 917. године, када се Србија увукла у тај рат.[14]

Константин и Симеон на вечери.

Тајни савез против Бугарске[уреди]

Као што је наведено, 913. године је започет сукоб између Византије и Бугарске, али је Петар упао у тај сукоб, због завере суседа, захумског кнеза Михаила Вишевића. Драчки стратег Лав Рабдух се састао са Петром у Паганији, који га је убеђивао да са Угарима интервенише против Бугара. Изгледа да су Ромеји хтели да увуку бугарске суседе у коалицију против Симеона, али до коалиције никада није дошло. Изгледа да је за ово сазнао Михаило Вишевић и обавестио Симеона.[18][19][13] Порфирогенит је записао да је ово он урадио због љубоморе. Не може се рећи да је баш љубомора, више из политичких разлога, јер изгледа да је Михаило Вишевић хтео да он завлада Србијом уместо Петра, а ту помоћ је пронашао у Бугарској.[20]

Крај владавине и збацивање са власти (917)[уреди]

Непосредно након битке код Анхајала, 20. августа 917. године, која се завршила катастрофалним визнатијским поразом, Симеон се окренуо ка Србији и послао војску под заповедништвом Сиргице Теодора и Мармаја. Заједно са бугарским војводама послат је и Павле, син слепог Брана, као будући владар Србије.[21][22][23]

Српске кнежевине у 9. и 10. веку.

Бугарски заповедници су ступили у преговоре са Петром и убедили да се преда, рекавши да му неће ништа лоше наудити. Петар их је послушао, а они су га заробили и одвели у Бугарску, где је касније умро у затвору.[24][25][23]

Уклањањем кнеза Петра са власти, доведен је бугарски штићеник Павле, син слепог Брана, унук кнеза Мутимира. Касније ће се две силе, Бугарска и Византији, борити да придобију Србију као савезника.[26]

Границе државе[уреди]

Кнез Петар је држао Рашку, Босну и Паганију, а Травунију као вазала. Паганију је освојио пре 913. године, Босна је вероватно била и саставни део државе и пре, а Травунија је вазал Србије још од времена кнеза Властимира.[27] За време Петра у Травунији су вероватно владали Хвалимир (друга половина 9. века – почетак 10. века) и Чучимир (почетак 10. века – 931).[28] Према америчком историчару Фајну, Петар је између 914. и 917. године освојио Босну, од босанског кнеза Тишемира, а касније је освојио и Паганију,[29] ова теорија је мање вероватна. Изван његове власти били су Захумље, под независним кнезом Михаилом Вишевићем, и Дукља, која је вероватно била под утицајем Византије.[27]

Базилика у Мартинићима

Базилика у Мартинићима[уреди]

Базилика се налази на локалитету Градина, село Мартинићи, близу Подгорице у Црној Гори, можда на месту града Лонтодукла, који је поменут у делу Порфирогенита. Пронађени су даљим ископовањем фрагменти на грчком језику, које су поједини истраживачи довели у везу са Ктитором. Мисле да је то могао бити Петар Гојниковић. Натписи могу да указују и на то да датирају у време византијске власти на територији Дукље. Изградња ове базилике би могла да датира у време владавине византијског цара Василија I, што је и период покрштавања Срба. Остаци грађавине су откривени 1956. године. О овој базилици не постоје никакве информације, а сва сазнања о њој заснована су на археолошким истраживањима у периоду између 1972. и 1989. године.[30]

Референце[уреди]

  1. ^ Живковић 2006, стр. 44 — 46.
  2. 2,0 2,1 2,2 ВИНЈ, II 1959, стр. 53.
  3. ^ DAI I, 32.72 – 74
  4. ^ Живковић 2006, стр. 47.
  5. ^ Живковић 2006, стр. 48.
  6. ^ DAI I, 32.74 – 77
  7. ^ Живковић 2006, стр. 48 — 49.
  8. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 52 — 53.
  9. ^ DAI I, 32.62 – 65
  10. ^ Живковић 2006, стр. 49.
  11. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 41, 61, 63, 65.
  12. ^ DAI I, 31.69; 33.21; 34.20; 36.14
  13. 13,0 13,1 Живковић 2006, стр. 49 — 50.
  14. 14,0 14,1 Живковић 2006, стр. 50.
  15. ^ Живковић 2006, стр. 50 — 51.
  16. ^ Живковић 2006, стр. 51.
  17. ^ Ферјанчић 1959, стр. 54.
  18. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 53 — 54.
  19. ^ DAI, 32.81 – 90
  20. ^ Живковић 2006, стр. 52 — 53.
  21. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 54.
  22. ^ DAI, 32.91 – 95
  23. 23,0 23,1 Живковић 2006, стр. 53.
  24. ^ ВИНЈ, II 1959, стр. 54 — 55.
  25. ^ DAI, 32.95 – 99
  26. ^ Живковић 2006, стр. 54.
  27. 27,0 27,1 Живковић 2006, стр. 54 — 55.
  28. ^ Venance Grumel, La chronologie, Paris 1958, 390 p.
  29. ^ Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. стр. 148. 
  30. ^ „НАЈМИСТЕРИОЗНИЈЕ ЦРКВЕ БАЛКАНА: Остаци моћне државе од ПРЕ НЕМАЊИЋА”. www.carsa.rs. Центар академске речи, Шабац. 03. 03. 2018. Приступљено 10. 9. 2018. 

Извори и литература[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Викизворник[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Прибислав Мутимировић
Српски кнез
(892917)

Наследник:
Павле Брановић