Петар Гојниковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петар Гојниковић
Serb lands in the 10th century (sr).png
Србија кнеза Петра Гојниковића
Датум рођења између 870. и 874.
Датум смрти 917.
Династија Властимировићи
Отац Гојник
Период 892918.
Претходник Прибислав Мутимировић
Наследник Павле Брановић

Петар Гојниковић (око 870 — после 918) из династије Властимировића је био кнез српских земаља од 892. до 918. године.

Почетак[уреди]

Петар се родио негде између 870. и 874. године[1] као син српског принца Гојника, последњег сина родоначелника Властимира. Тада је Властимиров најстарији син, Мутимир, био на власти, али у некој врсти примитивне олигархије заједно са Гојником и најмлађим братом, Стројимиром. Мутимир је, 880-их година уз бугарску подршку, извршио државни удар, ухватио Стројимира, његовог сина Клонимира, и Гојника и све их депортовао у Бугарски канат кана Бориса. Из непознатих разлога је држао младог Петра при себи. Но ипак, Петар је, шокиран оним што је стриц учинио оцу и страхујући за сопствени живот, потражио азил у хрватском далматинском војводству Бранимирa.

Петар је био сахрањен у цркви Петра и Павла у Старом Расу.[2]

Петар 891. године уз помоћ хрватских наоружаних снага продире из Хрватске Далмације у Србију и свргава с власти Мутимировог сина Прибислава. Мутимировићи, Прибислав и браћа му Бран и Стефан, и сами беже у егзил у Хрватску. У свим српским земљама учвршћује се нови кнез Петар, један од најпознатијих чланова породице Властимировић, са једва двадесет година. По његовом хришћанском имену се изводи да је крштен, што значи да је Петар постао први српски владар који је хришћанин.

Оспоравана власт[уреди]

Како се традиција примогенитуре пореметила, велики број претендената на српски престо се појавио. Већ 895. године средњи Мутимиров син Бран уз хрватску помоћ Мунцимирa покушава свргнути Петра, али не успева. Бива ухваћен и за казну ослепљен. Казна ослепљивањем је била традиционална у оно време и преузета од Византије, значила је свако онемогућавање кажњенога да преузме неко политичко место. Због ове подршке, прекинуо је све дипломатске односе са Хрватском, дојучерашњим протектором. 897. године из Бугарске продире Стројимиров син Клонимир. У тешком рату Клонимир је успео да освоји једну од српских утврда, Достиницу, али је ипак опет Петар извојевао коначну победу у рату и убио Клонимира у боју.

Утврђивање[уреди]

На целу источну границу Петрове земље је излазила Бугарска, једино је у Дукљи било Византијско царство. Како би осигурао мир на тој страни, он се окумио са бугарским новим владарем, Симеоном. Започео је утврђивање своје власти на западу и у Приморју током 890.-их. Анектирао је Неретљанску област ("Паганија") и окончао анархију у Босни извојевањем победе над Тишемиром и учвршћивањем своје власти над целом долином реке Босне[3]. Окупирао је и Захумље, потпуно потиснувши удеоног српског кнеза Михаила Вишевића на суседна острва. Тако је један српски владар по први пут чврсто завладао целим Поморјем. Направио је заокрет у верској политици, Хришћанску цркву у својој држави везао је за запад и латинску културу.

Опстанак[уреди]

Константин и Симеон на вечери.

Византијски цар Лав VI Мудри је преминуо 11. маја 913, а његов брат Александар III га је наследио. Непопуларан, неискусан, болестан и вероватно пијан цар Александар владао је до своје смрти 6. јуна 913. Ово је било идеално за Симеона, јер је имао своју армију у Тракији и чекао је да нападне Византију. У августу 913, Симеон се појавио код Царинграда, није хтео да пљачка, већ је хтео само круну. Симеон је за разлику од цара Бориса, био школован у Цариграду и имао је Византијску идеологију, и хтео је да влада Бугарском и Византијом као цар Византије. Патријарх Никола Мистик признао је Симеона као цара Бугарске, и оженио је његову ћерку за Константина VII. У фебруару 914, Зоја Карбонопсина, мајка Константина, брзо збацила Николу као регента (иако га је пуститила да остане патријарх), и она, као регент, поништен је назив који је дат Симеону, као и брачне планове. Зоје је разбеснела Симеона, који је ишао на освајање Тракије. Византинци нису имали избора него да траже савезнике; слање изасланике за Мађаре, Печењезе и Србе.[4]

Бугарски цар Симеон је жестоко освајао византијске земље. У нади да заустави Бугаре, Цариград је радио на окупљању ширег савеза са Србима и Мађарима против Бугара. Тим поводом у неком од Петрових дворова на обали у Неретљанској крајини срео се ромејски стратег Драчa Лав Равдух да преговара 912. године. Петар је изгледа био спреман за такав чин, желео је да се ослободи доминантног бугарског утицаја у Србији за свагда. Али за овај састанак је дознао потиснути захумски кнез Михаило, који је одмах информисао цара Симеона, па чак и заробио једну млетачку лађу у којо је био дуждов наследник Петар Бадоари и послао њега и његову посаду Симеону као таоце у знак лојалности. Разлог овоме лежи у чињеници да су Млечани тада још увек били византијски поданици. Већ унапред разоткривени савез се распао пре него што је било каква заједничка кација извршена.

Симеон је 917. године након битке код Анхилаја у којој је убедљиво потукао Византинце, ради одмазде упутио једну војску на Србију, с циљем да збаци Петра и постави Мутимировог унука и Брановог сина Павла, који би био њему одан. И овај пут, без неке веће тешкоће, Петар је извојевао победу. Тражећи алтернативу, Симеон је под заклетвом позвао Петра на мировне преговоре како би, наводно, изгладили сукоб. Када је дошао, бугарски војници су ухватили и везали, као сужња га одвели у тамницу у Бугарској. Павлу није било много тешко да преузме власт у Србији, и то као обичан бугарски вазал, док се у Српском Поморју скроз учврстио некада потиснути Михаило Вишевић. Павле је вратио источни обред у цркве и од тада па надаље Србија ће бити у честим унутрашњим сукобима између присталица латинске и словенске службе. У бугарском заточеништву Петар је убрзо и умро највероватније од тешких услова.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]



Претходник:
Прибислав Мутимировић
Српски кнез
(892918)

Наследник:
Павле Брановић