Удегејци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Удегејци
Udege Family.jpg
Удегејска породица
Укупна популација
1.700
Региони са значајном популацијом
 Русија 1.496[1]
 Украјина 42
Језици
удегејски, руски
Религија
шаманизам, православље
Сродне етничке групе
остали тунгуско-манџурски народи

Удегејци (рус. Удэгейцы, енгл. Udege) су тунгуско-манџурски народ, чији језик припада јужој (манџурској) грани тунгуско-манџурских језика. Традиционална територија Удегејаца се налази у Хабаровском и Приморском крају Руске Федерације.

Територија[уреди]

Традиционална територија Удегејаца се простире од обале Јапанског мора на истоку, средњег тока десних притока реке Усури: Хор, Бикин и Велика Усурка на западу, територије Ороча у близини данашњег руског града Совјетскаја Гавањ на североистоку, до нанајског села Најхина на северу и до територије Таза на југу. Изоловане групе Удегејаца су живеле окружене Нанајцима на обалама притока реке Амур: Ањуј, Гур (или Хунгари) и Урми.[2]

Популација[уреди]

Према резултатима пописа становништва Руске Федерације, Удегејаца је 2010. било 1.496.[1]

Језик[уреди]

Удегејски језик припада јужој (манџурској) грани тунгуско-манџурских језика и најближи је орочком језику. Постоје три дијалекта удегејског,[3] а то су хорско-ањујски, бикинско-имански и самаргинско-хунгаријски дијалекат.[4] Почетком 21. века већина Удегејаца говори руским као матерњим језиком, а проценат говорника удегејског је у непрестаном опадању.

Вера[уреди]

Удегејци су одржали традиционална анимистичка веровања и шаманизам, део је православне вероисповести.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 „Резултати пописа становништва Русије 2010. Национални састав становништва” (PDF). 2010. 
  2. Арсеньев, В. К. (1914). „Китайцы в Уссурийском крае”. стр. 34-35.
  3. Удегејци - „Црвена књига народа Руске Империје”
  4. Суник, А. П. (1968). „Удэгейский язык”. стр. 54.

Литература[уреди]

  • Арсеньев, В. К. (1914). Китайцы в Уссурийском крае. // Записки Рус. геогр. о-ва. — т. 10. — вып. 1. Хабаровск. стр. 34—35. 
  • Суник, А. П. (1968). Удэгейский язык // Языки народов СССР. Т 5. — Л. стр. 54. 

Спољашње везе[уреди]