Хваршини

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хваршини
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Језици
Хваршински језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Хваршини (енгл. Кhvarshis) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Хваршини живе у селима у источној регији планине Дагестан на десној обали горњег дела реке Анди-Коису. Административно, живе у пет села (Хварши, Инхокари, Квантлиада, Сантлиада и Хваини) који припадају совјетским селима Хварши и Инхокари у округу Цумада у Дагестану. Сусједи Хваршина су Чамалали на сјеверу, Тиндинци на сјеверозападу, Авари на истоку и западу и Дидојци на југу.

Хваршински језик припада Дидо подгрупи сјеверозападне групе дагестанских језика и подијељена је на два дијалекта: Хваршински и Инхокари дијалекат. Током вијекова у рјечницима овог народа су преузете многе ријечи других народа. Тако, у свакодневној комуникацији могу се примјетити ријечи аварског, арапског, турског и грузијског језика. У 20. вијек руски језик је имао најјачи утицај посебно у смислу политичког и техничког вокабулара.

Хваршини немају сопствени писани језик, па из тог разлога користе аварски. Аварски језик је постао заједнички језик за комуникацију, а матерњи језик је сведен на кућну употребу унутар домова Хваршинаца. Хваршински језик је мало истражен. Прве записе о њиховом језику написао је Р. Ерцкерт на крају 19. вијека. Током протеклих 50 година хваршински језик су озбиљније проучавали Е. Бокарев, Д. Ломаишвили и Е. Ломаџе.

Становништво[уреди]

Званично, Хваршини су сматрани као посебан народ, само на попису из 1926. године. У новијим пописи сматрани су као припадници Авара. Подаци који су изнешени до сад су од стране академика и истраживача који су се бавили истраживањем овог народа.

Антрополошки гледано, Хваршини су најсличнији кавкаском типу балканско-кавкаске расе. Такође се могу открити карактеристичне карактеристике каспијског типа. Хваршини се од осталих народа разликују пошто имају релативно равнију косу и блажу пигментацију кожу него остатак дагестанских народа.

Година Број становништва
1926. 1 019
1958. 1 800 (Ј. Дешеријев)
1967. више од 1 000 (Е. Бокарев)

Религија[уреди]

Хваршини су муслимани (сунити). Уз ислам, који је своје коријене поставио у Дагестану у 8. вијеку од стране Арапа, у 9. и 11. вијеку хришћанство је почело да се шири уз подршку владара Грузије и Кахетије. Војне кампање које је водио Тимур (крајем 16. вијека) помогло је у сузбијању ширења хришћанства и знатно учврстио ислам на овим просторима. До 17. вијека ислам је постао званична религија. До појаве ислама и хришћанства Хваршини су били пагани који су практиковали своје обичаје. Елементи паганских обичаја преживјели су до данас.

Култура и поријекло[уреди]

Културни развој Хваршина прати опште карактеристике дагестанске културе. Једини културни елемент који их разликује од других Андо-дидисјких етничких народа је језик, све остале компоненте разликују се само у детаљима. Међутим, грузијски и кашетски су код ових народа имали одређене утицаје на њихову културу.

Поријекло Хварпина је предмет академског спора већ неколико година и постоји неколико хипотеза о овом питању, као и код већина мањих народа који се налазе на подручју Дагетана. Током педесетих и шесдесетих година прошлог вијека покушали су да објасне етничку разноликост Дагестана кроз традиционалну теорију територијалне изолације. Међутим, у случају Андо-дидијских народа ово објашњење не одговара. У сливу ријеке Анди-Коису, нема изолације између суседних етничких група. 1980. година М. Агларов сугерисао је да је етничка разноликост овог региона резултат полиструктурног политичког система, који је због својих малих независних политичких јединица (слободне заједнице, удруживања заједница), стабилног друштва и фиксних граница фаворизовао лингвистичко факализирање.

Историја[уреди]

Историјски гледано, Хваршани су уско повезани повезани са Аварима, као и остали мањи народи Дагестана, и поменути су као Серири, у радовима древних аутора. Упркос тешким планинским условима, трупе неколико страних армија су стизале до територија Хваршана: Арапи у 8. вијеку, у 12. и 13. вијеку, па затим Монголи и Татари, у 16. и у 17. вијеку Турци и Перзијанци. Након њих, у 18. вијеку овај дио освајају Руси. У 16. и у 17. вијеку Хваршини су формирали своју властиту политичку јединицу под називом „слободна заједница”. Та слободна заједница се састојала се од шест села у планинама Квала-Кир. Њихова зависност од Авара била је само номинална.

Хваршинско друштво је било структуирано као патријархално-феудално друштво у којем су живот регулисали „адат” (обични закон) и шеријат (исламски закон). Упркос разликама у индивидуалном богатству, класични облици феудализма нису били развијени у њиховом друштву. Скупштина заједнице („рукен”) коју је водио савет старјешина („џамат”) чинио је највиши орган у заједници. Извршни и судски органи су бирани од стране скупштине.

Године 1806. територије Хваршана су биле уједињене са Русијом кроз централну власт која је почела да утиче на локални живот тек 1870. година након административне реформе. Као резултат тога дошло је до раста локалне економије (развоја монетарних односа, веза између дагестана и руских тржишта).

Економија[уреди]

Планинско окружење је било погодно за развој сезонског узгоја стоке, такође фаворизовано од стране локалне климе и обиља пашњака. Највише су узгајане овце, али су се узгајала и говеда и коњи дкао помоћне животиње за обрађивање земље и вучу. Планинско олакшање и оскудица земљишта отежавали су оплођивање земљишта. Користили су разне начине да би промјенили тадашњу ситуацију и обогатили земљиште. То је резултирало узгоој кромпира и одређеног поврћа, у периоду током друге половине 19. вијека, али је ипак жетва била оскудна, а додатне залихе су морали добијати из села која су била у равниарским дијеловима. Економска сарадња развијена је међу народима слива ријеке Анди-Коису и заједницама специјализованих за комерцијалну производњу.

Рат и период русификације[уреди]

Почетком 20. вијека живот Хаваршинског народа био је у честим немирима који су покренути од стране религиозних и националистичких покрета који су се појавили током Првог светског рата. У том периоду сепаратизам и панисламизам постали су популарни у Дагестану, иако није било неких акција у виду борбе за независност међу Хваршинцима. Током следећих година 1917./1918. у Дагестану је консолидовано неколико центара моћи. „Национални одбор” у Дагестану формиран је у Темир-Хан-Шуру у септембру 1917., док је Савез планинара у Тбилисију основан 11. маја 1918. године. Циљ ових институција био је ослободити народ Кавказа и Дагестана од суверенитета Русије.

Једна од најважнијих војних сила Руског царства је војска Деникина, која је у мају 1918. године освојила велики број значајних центара (Дербент, Хасавјурт, Петровск) и побједила бољшевички Комитет у Петровску који је формиран је у децембру 1917. У периоду од 1918. до 1919. године Кавказ је нападнут од стране турске и енглеске војске. Националистичке трупе које су исцрпљене борбом против Деникинове војске морале су се предати у прољеће 1920. године. Совјетски режим је успостављен у Дагестану до јесени исте године. Планинске регије Дагестан задржале су своје националистичке тежње и до 10 или 15 година године касније, све док их нису угушили физичким истребљењем и депортацијама током периода колективизације.

Послије Другог светског рата, совјетски политичари промјенили су начин и методе којим би утицали и промјенили размишљања и ставове планинских народа. Резултати су евидентни у савременом хваршинском друштву. Најочигледније су промјене у материјалној култури, због притиска европског урбанизма. Промене су утицале на традиционалну одјећу, уређаје за домаћинство, начин градње и традиционалну храну. Промјене у нематеријалној култури нису у толикој мјери примјећени. Дезинтеграција ендогамије довела је до мешовитих бракова и све већих миграција у равнице и подножје планина. Данас, најважнија јединица друштвене организације је породица, која је замјенила бивши клан или заједницу („тухум”) који је нестао. Положај жена се такође промијенио у хваршинском друштву, јер су се сада асимилирали у друштвени живот изван куће, што није била карактеристика у прошлим временима.

Школовање[уреди]

Образовање на матерњем језику никада није било могућност за Хваршинце, иако је то предложено у декретима 10. конгреса комунистичке (бољшевичке) партије Русије. То се оправдава чињеницом да су Хваршини, као народ мали, и да је њихова култура и језик за цијелокупну идеологију небитни. Из тог разлога, као и остали мањи народи Дагестана, образовни систем се састојао у учењу за њих страних језика (до 5. године аварски језик, а касније на руски језик) и подређен идеологији централне власти. Ово је било и главно средство за ширење новог начина размишљања.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Кhvarshis”. eki.ee. Приступљено 10. 9. 2017.