Хунзибци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хунзибци
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Грузија ---
Језици
Хунзибски језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Хунзибци (енгл. Hunzibs) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Хунзибци су мали народ у Дагестану који је добио име по имена њиховог највећег села, Хунзиб. Хунзибски језик спада у дидојску подгрупу северозападне групе (Авар-Андо-дидојске) дагестанских језика. Не постоји заједничко усаглашавање академика и истраживача о положају њиховог језика у дидојској групи језика. Е. Бокарев сматра да је то независни језик, док Е. Ломтаџе сматра да је то само дијалект унутар дидојског језика. Не постоје различити дијалекти унутар самог хунзибског језика, само мале разлике у изговору. У свакодневном животу Хунзибаца, матерњи језик користи само у њиховим домовима, а у свим друштвеним ситуацијама и образовним сферама користи се аварски језик и руски језик. Хунзибци немају сопствени књижевни језик и па се због тога користе аварским језиком. Током свог развоја, кроз много вијекова, Хунзибци су био под утицајем многих народа. Самим тим, у рјечнику и свакодневном говору могу се примјетити многе туђице из турских, арапских, аварских и грузијских језика. Данас, све већи утицај има руски језик, посебно у области политике и техничких питањима.

Административно, Хунзибци насељује три села (Хунзиб, Горбутљ и Начада) у Хунтијском Дистрикту Дагестана. Неке породице Хунзибаца живе на равницама Дагестана и на подручју Кварели у Грузији. Најближи сусједи Хунзибаца на сјеверу, истоку и југу су Авари и на западу Бежтинци. Географско гледано, њихова села се налазе у планинском подручју са оштром климом, у горњим крајевима реке Авар-Коису.

Становништво[уреди]

Информације о Хинухцима као популацији су непотпуни и нејасни. Само попис из 1926. године забележио је Хинухце као припаднике посебаног народа. У свим другим случајевима забиљежени су као Авари. Следећи подаци су подаци који су прикупљени из академске литературе и резултата истраживања многих академика и истраживача.

Антрополошки, Хинухци су припадници кавкаског типа балканско-кавкаске расе, са неким видљивим карактеристикама каспијског типа. Планински регион Дагестана обликује границу између ова два антрополошка типа.

Година Број становништва
1926. 105
1958. 600 (Ј. Дешеријев)
1967. 600 (Е. Бокарев)

Религија[уреди]

Хунзибци су муслимани (сунити). Уз ислам, који је своје коријене поставио у Дагестану у 8. вијеку од стране Арапа, у 9. и 11. вијеку хришћанство је почело да се шири уз подршку владара Грузије и Кахетије. Војне кампање које је водио Тимур (крајем 16. вијека) помогло је у сузбијању ширења хришћанства и знатно учврстио ислам на овим просторима. До 17. вијека ислам је постао званична религија. До појаве ислама и хришћанства Хинухци су били пагани који су практиковали своје обичаје. Елементи паганских обичаја преживјели су до данас.

Култура и поријекло[уреди]

Културни развој Хунзибаца је у великој мјери исти као и код осталих мањих народа на простору Дагестана. Једини културни елемент који их разликује од других Андо-дидисјких етничких група је њихов језик, док се све остале компоненте разликују се само у детаљима. Међутим, примјетни су грузијски и кашетски утицаји на културу Хинухца.

Поријекло Хунзибаца је предмет академског спора већ неколико година и постоји неколико хипотеза о овом питању. Међутим, не постоји усаглашен одговор свих истраживача и академика о овом питању. Током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека покушали су да објасне етничку разноликост Дагестана кроз традиционалну теорију територијалне изолације. Међутим, у случају Андо-дидијских народа ово објашњење не одговара. У сливу ријеке Анди-Коису, нема изолације између суседних етничких група. 1980. година М. Агларов сугерисао је да је етничка разноликост овог региона резултат полиструктурног политичког система, који је због својих малих независних политичких јединица (слободне заједнице, удруживања заједница), стабилног друштва и фиксних граница фаворизовао лингвистичко факализирање.

Данас се у материјалној и интелектуалној култури Хунзибаца могу уочити значајне промјене. У педесетим и шездесетим годинама, европска урбана култура постаје широко распрострањена. Ово се прије свега манифестује у одјећи, кућним апаратима, зградама и промењеним навикама у исхрани. У одређеној мјери још увијек се поштују старе традиције и обичаји, али млади људи више нису везани за њих, у смислу обавезности. Совјетски начини, дуго наметани од стране централних власти, превазишли су традиционалне начине живота и културе овог народа. Како су нестале бивше ендогамске структуре које су некада била карактеристика овог друштво, број мјешовитих бракова се повећао. Такође је порасла и миграција у равнице и у веће индустријске центре.

Историја[уреди]

Територијом Хунзибаца су углавном владали припадници аварских племена (Серири). Према неким грузијским изворима, југозападни дио територије Дагестана, што укључује и територију Хинухца били су дио територије Грузије и Кахетије у периоду око 11. вијека. Први записи о независној дидојској политичкој јединици, или познатијој „слободној заједници”, која је само номинално зависила од Авара, датира из 15. вијека.

Историја Хунзибаца је слична аварској историји, а обликована су свим према главним догађајима који су се догодили у аварским селима. Од 8. вијека ова област је била под владавином разних народа (Арапи, Монголи и Татари, Турци, Руси).

Период од 1917. до 1920. године је предсатвљао веома буран период у Дагестану за све народе који су живјели на овим просторима, па тако и за Хунзибце. У то вријеме неколико нових групација моћи настало је на основу три главна идеолошка кретања: национализам, религиозност и бољшевизам. Прве двије идеолошке групе су удружиле снаге са националним ослободењем, и као свој циљ истицали слободу од совјетске власти. Упркос ослободилачком рату у трајању од четири године, 1920. године у Дагестану је успостављена совјетска власт, а Аутономна Република Дагестан је инкорпорирана у Совјетску Русију. Једна од најважнијих војних сила Руског царства, је била војска Деникина, која је у мају 1918. године освојила велики број значајних центара и побједила бољшевички Комитет у Петровску који је формиран је у децембру 1917. У периоду од 1918. до 1919. године Кавказ је нападнут од стране турске и енглеске војске. Националистичке трупе које су исцрпљене борбом против Деникинове војске морале су се предати у прољеће 1920. године. Ипак, политичка напетост је опстала. У септембру 1920. године било је организовано још неколико устанка и један од центара незадовољства био је на територији народа Андо-дидијске групе народа. Међутим, као и прошли устанци и ратови, ови покушаји су заустављени. Наредни покрети отпора су организовани са појавом колективизације. Стабилност на овим просторима је постигнута је тек након Другог свјетског рата.

Економија[уреди]

Економија Хунзибаца је одређена, као и код њихових сусједа, њиховим окружењем. Изобиље пашњака, као и недостатак обрадивог земљишта, значило је да је сезонско сточарство било најпрофитабилније занимање. Хинухци су углавном одгајали овце и, у мањој мери, стоку и коње који су служили у сврху помоћне стоке око обрађивања земљишта. Као и њихови сународници, за своје потребе, су узгајали пшеницу и раж, али због неплодности земљаних површина ти усјеви нису били одвољни за читаву годину. Због тога су били приморани да набављају одређене културе од сусједних народа. Током вијекова, народи Андо-дидијске групе који живе у басену ријеке Анди-Коису развили су добар систем економске сарадње.

Период русификације[уреди]

Антинационалистичка политика совјетске власти изразила је израз у следећим активностима:

  • отуђивање људи смислу њиховог традиционалног начина размишљања и развоја и замјена бивших друштвених односа са новим системом вриједности;
  • прислилна промјена у економском систему;
  • елиминација ислама из друштва, уништавање џамија и прогон свештеника;
  • образовање на страном језику (првих пет година на аварском језику, а након тога се прелази на руски језик);
  • присиљено усвајање европске цивилизације.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Hinukhs”. eki.ee. Приступљено 11. 9. 2017.