Азери у Русији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Азери у Русији
Flag of Azerbaijan.svg
Агаларов, Арас Искендерович.png
Арас Агаларов
Stamps of Azerbaijan, 2012-1047.jpg
Муслим Магомајев
Tair Salakhov.jpg
Тахир Салахов
İbrahim bəy Aslanbəyov.jpeg
Аврам Асланбегов
U2mir musa manarov.jpg
A famous orientalist, historian and philologist of Azeri origin Mirza Kazim bey.jpg
Александар Казембек
Вагит Алекперов.jpg
Вагит Алекперов
Мамедов Рамиз Михманович (футболист сборной РФ).JPG
Рамиз Мамедов
Укупна популација
603.070 (попис 2010)[1] - 1.500.000 - 3.000.000[2][3][4]
Региони са значајном популацијом
Дагестан130.919
Москва (урбани део града)57.123
Тјуменска област43.610
Московска област (без Москве)19.061
Ростовска област17.961
Ставропољска Покрајина17.800
Санкт Петербург (урбани део града)17.717
Краснојарска Покрајина16.341
Краснојарска Покрајина16.341
Саратовска област14.868
Волгоградска област14.398
Свердловска област14.215
Самарска област14.093
Језици
руски, азерски
Религија
Муслимани
Сродне етничке групе
Азербејџанска дијаспора

Азербејџанци у Русији (азер. Русија азәрбајҹанлылары, рус. Азербайджанцы в России) једна су од етничких мањина Руске Федерације. Постоји велики број Азера у Дагестану, а већина њих у Русију су имиграли у новијем добу. Азери су почели да се насељују у Русији (изузев Дагестана) крајем 19. века, али се њихова миграција интензивирала после Другог светског рата, а нарочито након распада Совјетског Савеза 1991. године. Према попису становништва у Русији за 2010. годину, у Русији живи 603.070 Азера, међутим садашњи број може бити много већи због доласка великог броја радника из Азербејџана. Процењено је да је укупно Азерско становништво Русије од 2002. године могло да достигне чак 3.000.000 људи,[4][5] са више од пола милиона који живе у Москви, иако се у наредној деценији већина Азера вратило у Азербејџан.[6] Већина азерских миграната после 1991. године дошла је у Русију из руралних делова Азербејџана, Грузије и Јерменије. Данас већина провинција у Русији има више или мање значајне азерске заједнице, највеће, а према статистикама највише их има у Москви, Хантију-Мансију, Краснојарку покрајини, Ростову на Дону, Саратову, Свердловску и у Самари.

По попису из 2010. године 130.919 Азера је живело у Дагестанској Републици, што их чини шестом највећом етничком групом у региону и они чине 4,5 % укупног становништва. Већина њих су становници града Дербента који живе у историјској четврти Махал и чине око једну трећину градске популације. Азери чине 58% становништва Дербентског региона (у више од 20. градова и села), 18% становника Табасаранског региона 2,35% Кизларског региона (села Болљшебредихинској и Персидској),[7] 1,64% у Магарамкетском региону и 1,56% у Рутулском региону. Остатак живи у градовима Махачкала, Хасавјурт, Бујнакск и у граду Кизљар.[8]

Међу културним добрима, доступним Азерима у Дагестану, на азерском језику штампане су новине и часописи, постоје 72. јавне школе где се азерски предаје као други језик, као и азерско позориште у Дербенту, основано 1904. године.[9] Кроз историју, азерски народ у Дагестану бавио се производњом тепиха, кројењем, израдом накита и бакарних посуда.[10] У руралним деловима Дагестана, Азери су се углавном бавили пољопривредом.[11] Већина Азера из Дагестана су муслимани шиити.[12][13]

2000. године, у председничком декрету, Азери су је заједно са још 13 других етничких група Дагестана добили статус етничке заједнице Дагестана.[14] Од 2011. године, Дагестанско државно веће има четири представника азерске популације.[15]

Почетком 2014. године, азерско становништво Дербента изразило је забринутост због незаинтересованости владе према лошем стању инфраструктуре, честим вандализмима[16][17][18] и неовлашћеном уклањању[19] азерских културних знаменитости у граду. Ове забринутости довеле су до протеста и захтева за бољу заступљеност на општинском нивоу.[20] Амерички политички аналитичар Паул Гобле окарактерисао је ове догађаје као "кључну тачку" у међуетничким односима у Дербенту и није искључио могућност да доведу до етничког сукоба који би претио да ће се протезати преко руско-азербејџанске границе.[21]

Након дезинтеграције калифата, град Дербент и његова околина постали су независни емират блиско повезани са суседном државом Ширван. Током овог периода, емират је постао одредиште за миграцију бројних турскијских народа. Овај фактор, као и утицај Селџучког царства, осигуравао је ширење Огхуза у Дербенту већ у 11. веку.[11] Монголска инвазија окончала је независност емирата у наредна два века. У 15. веку, Ибрахим I, постао је нови владар Ширвана и припојио Дербент држави Ширван.[22]

Етничка структура Дербента остала је непромењена све док град није постао део Сафавидског царства у раном 16. веку. Правило овог царства карактерише активна политика пресељења, која има за циљ осигуравање доминације шиитске муслиманске државе у освајаним земљама. Године 1509. у Дербенту се настанило 500 породица Турка Карамана из Табриза. Непознати број турских говорника из Курчи племена било је расељено 1540. године. Пола века касније,400 породица турског говорног клана Баиат пресељено је у Дербент по наређењу које је издао Абас I Велики. 1741. године, Нејдер Шах преселио турске говорнике из клана Микри у Дербент. Треба напоменути да су до 1870. године сви становници Дербента сматрали да говоре заједнички, азерски језик.[23]

Адам Олеариус, који је посећивао ово подручје око 1635. године, описао је Ширван као државу многих народа, а сви, поред њиховог језика, говорили су и турски.[24] У време Петра Великог, током Првог руско-персијсог рата 1722. године, град Дербент су претежно населили Азери.[11]

Северни део Дербента кроз историју насељавали су Тараками, људи који говоре турски, средни народ са Карапапаксима, који су се понекад класификовали као посебна етничка група до 20. века. Тараками потичу из разних делова Ширвана, а населио их је Хан Мухамед на север града Дербента око 1600. године. Од тада подручје је названо Таракама махал и представљало је административну јединицу до почетка 20. века. [28] Округ Таракама махал је обухватао 10 села. Године 1736. око 300 породица Таракама из Каитага напредовало је даље преко реке Сулак и населило се у Терек долини у три села, где су касније помешали с Кумиксима.[25] Остатак народа се постепено асимиловао међу Азерима, а и данас се већина њих изјашњава Азери.[26]

Данас је 16 од 40 насеља у Дербенту већинско насељено Азерима, а у још девет, Азери чине релативну већину или значајну мањину. Дербент је још увек био претежно насељен Азерима 1897. године, са 9.767 особа које су чиниле 66,7 % њеног становништва.[27] Иако је њихов број наставио да расте, због велике имиграције у граду, по попису из 2010. године, Азери су чинили само 32,3% укупног становништва са 38.523 лица.[28]

Референце[уреди]

  1. ^ Портал "Всероссийская перепись населения 2010 года" - Окончательные итоги Всероссийской переписи населения 2010 года :Национальный состав населения Российской Федерации Archived 2012-04-24 at the Wayback Machine
  2. ^ „Итоги переписи”. 2002 census. Russian Federation State Statistics Service. 2004. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2012. Приступљено 17. 01. 2012. 
  3. ^ van der Leeuw, Charles (2000). Azerbaijan: a quest for identity : a short history. Palgrave Macmillan. стр. 19. ISBN 978-0-312-21903-1. 
  4. 4,0 4,1 Azerbaijan Acts to Limit the Discrimination Against Azeris in Russia by Nailia Sohbetqizi. Eurasianet.org. 11 November 2002. Приступљено 15 September 2006
  5. ^ Mammadov, Ramiz. Ethnic Azeris Returning Home, Says Expert. Aze.az. 29 November 2012. Приступљено 17 January 2015.
  6. ^ 2002 All-Russian Population Census Archived 2011-07-19 at the Wayback Machine. Official website. Приступљено 15 September 2006
  7. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 23. 07. 2011. Приступљено 19. 06. 2009. 
  8. ^ Islam and the Problems of National Security in the Southern Federal District Archived 2007-09-28 at the Wayback Machine by K. Khanbabaev. RIA-Dagestan News Agency. 5 September 2005. Приступљено 15 September 2006 (in Russian)
  9. ^ History of the Azerbaijani State Drama Theatre in Derbent Archived 2013-08-29 at WebCite.
  10. ^ The Peoples of Dagestan. Lakia.net. Приступљено 15 September 2006 (in Russian)
  11. 11,0 11,1 11,2 Magomedkhan Magomedkhanov. Building of the Tower of Babel: Ethnolinguistic Processes in Dagestan. Russian Academy of Sciences, Dagestan Science Centre.
  12. ^ (на језику: руски) Igor Dobayev. Radicalisation of Islamic Movements in Central Asia and the North Caucasus: A Comparative Political Analysis. Chapter IV: Islam and Islamism in the Republic of Dagestan Archived 2013-03-16 at the Wayback Machine. СКНЦ ВШ ЮФУ: Moscow, 2010.
  13. ^ Boyle, Kevin; Sheen, Juliet (1997). Freedom of Religion and Belief. Routledge. стр. 273. ISBN 978-0-415-15978-4. 
  14. ^ Decree 191 of the Dagestan State Council "On the Native Communities of Dagestan".
  15. ^ Number of Azeris in Dagestan Increasing. Timeturk Azerbaijan. 21 April 2011. Приступљено 10 August 2012.
  16. ^ Unrest in Derbent: Azeris on Verge of Protesting. Haqqin.az. 7 January 2015. Приступљено 17 January 2015.
  17. ^ Adamova, Rahimat. Another Azeri Sanctuary Vandalised in Derbent. Haqqin.az. 12 January 2015. Приступљено 17 January 2015.
  18. ^ Nizami Monument Vandalised Thus. Haqqin.az. 9 January 2015. Приступљено 17 January 2015.
  19. ^ Monument of Azeri Hero Demolished in Derbent. Haqqin.az. 15 October 2014. Приступљено 17 January 2015.
  20. ^ Another Azeri Deposed in Derbent. Haqqin.az. 16 January 2015. Приступљено 17 January 2015.
  21. ^ Goble, Paul. City on Russian-Azerbaijani Border Ready to Explode. Eurasia Daily Monitor Volume: 12 Issue: 7. 13 January 2015. Приступљено 17 January 2015.
  22. ^ Barthold, W., C.E. Bosworth "Shirwan Shah, Sharwan Shah. "Encyclopaedia of Islam. Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill, 2nd edition.
  23. ^ Notes of the Caucasus Department of the Russian Imperial Geographical Society; pp. 24.
  24. ^ Adam Olearius. Kurtzer Begriff einer holsteinischen Chronic. Schleswig, 1663; Book IV, Chapter 20.
  25. ^ Muratbek Mansurov. History of the Village of Temiraul. Makhachkala, (1999). стр. 1.
  26. ^ Sakinat Hajiyeva. The Tarakama of Dagestan in the 19th and 20th Centuries. Nauka: Moscow, 1990.
  27. ^ 1897 Russian Census.
  28. ^ „НАСЕЛЕНИЕ ПО НАЦИОНАЛЬНОСТИ И ВЛАДЕНИЮ РУССКИМ ЯЗЫКОМ ПО ГОРОДСКИМ ОКРУГАМ И МУНИЦИПАЛЬНЫМ РАЙОНАМ РЕСПУБЛИКИ ДАГЕСТАН”. Dagstat. 

Литература[уреди]