Арчинци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арчинци
Укупна популација
1 200
Региони са значајном популацијом
Дагестан 1 200
Језици
Арчински језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Арчини (енгл. Archis) су народ који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у граду Дагестану, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Арчинци су групација народа у Русији који живе у јужном Дагестану. Они говоре језик арчинским језиком, који је члан југозападне, источне групе дагестанских језика. Њихово станиште је око 2000 метара надморске висине у басену Кара-Коису на Кавказу. Постоји осам села у којима су Арчинци живјели. Данас је још остало седам села, а свака три мјесеца сваке године Арчинци се поново састају ради прегледа бројног стања и одржавања као заједнице. Село се протеже дуж падине од југоистокчне до сјеверозападне стране. То је типично планинско село са блиско запакованим кућама и уским улицама. Села у селу нису стално настањена до 1930. година. Озбиљна планинска клима не чини њихов живот лакшим. Почетак зиме обично је у октобру, а љети су и обилне кишни. Постоје брзе планинске реке и бујне пашњаци, али апсолутно нема шуме. Исти услови су карактеристични за сусједна подручја, насељена Аварима на сјевероистоку, Лакцима на истоку и Рутулса на југу, преко планине Диултидаг. У претходном вјеку комуникација је била могућа само са Аварима и Лаксима.

Популација[уреди]

Као и Абазини, траг о постојању овог народа појавио се крајем 19. вијека.

Година Број становништва
1866. 592
1886. 804
1917. 863
1926. 854
1960. 700

Услед пописа из 1959. године, Арчинци се сматрају Аварима. На основу података може се закључити да је број Арчина констатан још од пописа из 1917. године упркос суочавању са свим политичким и економским промјенама. Упркос предвиђањима етнографа Д. Бутаева, из 1930. године, да ће Арчинци ускоро бити асимиловани од стране окружења Авара, може се рећи да су задржали свој национални идентитет.

Језик[уреди]

Академска студија Арчина започела је у другој половини 19. вјека. Главни акценат тог истраживања је стављен на лингвистичке студије. (П. Услар, А. Дир, Р. Ерцкерт), док су антрополошка и етнографска истраживања започела су 1930. године и 1950. година (П. Свидерски, А. Гаџиев, Е. Шилинг, А. Сергејева).

Генетска класификација језика Арчинаца је била тема контроверзе. Према неким научницима (Услар) њих треба сматрати варијантом Авара, али по мишљењу других (Ерцкерт) ближе су Лакцима. Језик је такође сматран посебним тако да се може поставити негдје између Авара и Лакца. Италијански лингвист, Тромбети, ставио је језик Арчинаца у групу авар-андо-дидо, али данас је најраспростањеје мишљење од совјетског учењака Е. Бокарева, који Арчине сматра као једним од лезгиан-самур групе дагестанских језици. Антрополошки гледано Арчинци припадају балканско-кавкаском типу. Типолошки леже негде између врста кавкаских (Лакца, Авара) и Лезгина. Карактерише их изузетно закривљен нос, шири од просечног лица, високо чело, тамне очи и коса и релативно кратак раст (најкраћи људи у Дагестану).

Арчини немају писани језик па из тог разлога користе аварски језик.

Религија[уреди]

Арчини су муслимани и припадници покрета сунита. Према вјеровању, Арчини, заједно са Лакцима, су прихватили ислам прије 10. вијека. Пре тога су били хришћани - што се доказало појавом кршћанских надгробних споменика на гробљу Арчина.

Није познато много о историји Арчина. Недостају археолошки подаци, тако да је свако спомињање у древним изворима. Према А. Комарову, Арчини се сматрају засебним племеном, једном прилично бројним. Није немогуће да су потомци једног древног дагестанског племена који су се, из непознатих разлога, нашли у неком тренутку у изолацији. Ову хипотезу поткрепљују и лингвистички и антрополошки подаци.

Прво писано помињање арчинских људи је направљено у хроници Ширвана Мохамеда Рафија (крај 13. - 14. вијека) гдје су Арчини као једним од припадника који су плаћали порез заједницама Дагестана. Послије 17. вијека заједница Арчина била је подређена контроли Казикумукхових владара. Крајем 18. и прве половине 19. вијека стално су били ангажовани у оружаним борбама. Они су учествовали иу кавкаским ратовима и устанку Шамила Муриди. У 1860. и 1870. година Русија је појачала своје присуство у арчинским племенима, што је стабилизовало ситуацију.

Економија[уреди]

Арчини су одувјек у великој мјери зависила од околине. Планински пејзаж и оскудица обрадивих површина били су повољни само за сезонско узгајање стоке. Овце су биле примарне животиње са неким кравама и коњима који се чувају у домаћинству. Зими су животиње остајале близу села или у шупама, док су се током љета шетали на планинским пашњацима.

Узгој оваца је искључиво окупација мушкараца, жене су биле одговорне за узгој земљишта и водиле рачуна о стоку. Оранице су биле оскудне и технологија за њихово обрађивање на примитивном нивоу. Од производа су се истицали пшеница и јечам. Хортикултура није била практикована. Жетва је потрошена за шест или седам месеци, а жито је требало купити на тржишту. Капиталистичка економија и диференцијација материјала тек су почели да се развијају на прелому овог века.

Совјетски период[уреди]

Пре совјетизације, друштво Арчина засновано је на сеоској заједници на челу са сељарским старјешином (бегаоулом), који је изабрао сељански скуп (џамат). Скупштине су изабрали и село судије (карте) и помоћне село старјешине (чаушеи). Локални клерик (кади) био је задужен за питање насљеђа и породична питања. Породице Арчина биле су строго ендогамна, а брак између рођака је био широко распрострањен. Ово је у великој мјери условљено територијалном и језичком изолацијом. Брак је био у раном добу: за дјечаке пожељно чим су имали право да носе бодеж, тј. у доби од 15 година, док су дјевојчице су стицали право на брак у старости од 12 до 14 година.

Иако је Дагестанска аутономна република проглашена 1921. године , совјетска владавина је споро успостављана и њено присуство није заиста осјетило све до краја другог свјетског рата. Један од разлога за то је несумњиво територијална изолација. До 1938. године планинске стазе биле су једина веза са остатком света. Поред тога постојала је и језичка баријера. Прво, марксистичка-лењинистичка теорија и принципи колективизације уплашени су у свест Авара, па је пажња усмерена на Арчи људе.

Реформе[уреди]

Међутим, 1930. година совјети су направили низ напретака: спроведена је административна реформа, почела је велика изградња путева и почела је колективизација. Прве задруге дошле у племена Арчина 1928. године, а 1935. године основана је и прва колективна фарма. Према својим статусима, одређени дио земље и стоке остали су као приватна својина. Као резултат тога, сваки појединац (породица) се бринула само о својој фарми. Међутим, 1939. године, право на приватну имовину је поништено и до 1940. године на снази је била колективизација. Током 1960. година завршени су и путеви који су прекинули период изолације ових племена. Ово је ефективно завршило територијалну изолацију и отворило пут многим промјенама. Неке од значајнијих промјена су се десиле у социјалној сфери. Административне функције прешле су из села у новоформирани село села и локална партијска организација. Улога ендогамије се смањила - иако до данас родитељи једне девојке у браку сматрају правилним да се распитују о плановима било којег неожењеног рођака пре него што се оженише дјевојчице са неким другим. Појавио се потпуно нови феномен: мешовитих бракова. Миграција је такође порасла (у 1965. години 60 породица Арчи живело је изван традиционалне Арчије територије).

Школство[уреди]

До 19. вјека Арчини су се школовали у школама при џамијама. Школовање је било на арапском језику под утицајем ислама. Неколико познатих имена у арапској култури заправо имају своје порекло у етничком Арцхи: на пример, арапски Казакилов из 18. века, који је такође био математичар, астролог и путописац. Године 1930. први пут код Арчина је отворена секуларна основна школа. Чак и тамо, инструкција није била на матерњем језику ученика, већ на аварском језику. Стварање писане верзије језика сматрало се непотребним, јер су људи били толико мали и мислили су да ће ускоро постати асимиловани од стране других бројнијих народа. Године 1965. постојале су двије школе - осмогодишња школа и основна школа. У периоду од 1965. до 1966. године школе преузимају руски језик као основни језик и као такав и званичан. Иако је језик образовања био страни језик, локални језик (аварски) се говорио ван просторија школа.

Интересантно за овај народ је и то да је постојала је оштра контрадикција између старог и новог менталитета. Обични закон и вјерска увјерења и предрасуде су били истакнути код старијих мушкараца. Они дефинишу јавно мњење. Ниједна промјена није очигледна у њиховом односу према женском полу. Образовање за дјевојчице, изван онога што се налази у селу, нису сматрали погодним за усвајање и промјену по том питању. Положај жена у породици је мало побољшан, али то није због сопствене иницијативе жена. Њихове жене за разлику од мушкараца се више држе старих обичаја и традиција. Материјална култура Арчина је слична другим кавкаских народа. Разлике су само у детаљима.

Током совјетске владавине, фабрички производи и елементи урбане културе почињу да се мало шире. Већина промена се односи на посуђе и мушку одећу. Преживљавање друштва Арчина највише је угрожено ерозијом њихове територијалне и језичке изолације. Напредна урбана култура показала се лао привлачна за Арчине, а велики број њих је емигрирао из својих родних села. Према вјеровањима демографа ако се овај тренд одлазака из села у град, арчинске територије ће бити испражњене да би их попунили авари, који су навикли на тешкоће живота на планинама. То би довело до, како кажу, распарчавања заједница Арчина лингвистички и потпуни губитак језика. Пропагандирање Руса и Авара као бољег средства комуникације негативно је утицало на језик Арчина.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Archis”. eki.ee. Приступљено 23. 8. 2017.