Годоберинци

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Годеберинци)
Годеберинци
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Језици
Годеберински језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Годеберинци (енгл. Godoberis) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Годоберински језик припада андијској подгрупи сјеверозападне групе (Авар-дидијске) дагестанских језика. Постоје два различита дијалекта - годоберински и зибирхали дијалекат, који се прије свега између себе разликују у изговору. Не постоји Годоберински писани језик, већ се користи аварски. Гледајући друге језике, језику Годеберинаца су најближи језици Чамалала и Ботлихца. Током вијекова неколико страних ријечи су ушчле у рјечник Годоберинаца, и то прије свега из аварског, турског и арапског језика. Током двадесетог вијека руски језик је оставио најјачи утицај на годеберински језик, а читав друштвено-политички и технички рјечник позајмљен је из руског језика. Није било посебних истраживања о годоберинском језику и култури, иако су неке забиљешке направио грузијски истраживач Т. Гудава.

Годоберинци живи у планинама на сјеверозападу јужног Дагестана. Званична имена два села у којима живе су Годобери (на њиховом језику Гјуду) и Зибирхали (Шалу), који се налазе на лијевој обали ријеке Анди-Коису, и поријеклом су из аварског језика. Сусједи Годоберинцима су сви говорници Андо-дидијске групе језика: Ботлихци на сјеверу, Андијци на истоку, и Багулали и Чамалали на југу. Западно од станишта Годоберинаца је територија Чеченије, где се говоре Нах језици.

Не постоји писани језик, већ се користи аварско писмо. Аварски језик се користи у већини ситуација у редовној комуникацији, док се матерњим језиком служе само у кућама.

Становништво[уреди]

Списак припадника Годоберинаца званично је забиљежено тек 1926. године, као и већина мањих сусједних народа. у свим наредним пописима Годоберинци су сматрани као Авари. Сви следећи приближни подаци скупљени су током педесетих и шездесетих година.

Антрополошки, Годоберови су најближи кавкаском типу балканско-кавкаске расе, мада као и остали мањи народи имају и карактеристике за каспијску расу (релативно јака пигментација, мала лобања).


Година Број становништва
1926. 1 425
1958. 2 000 (Ј. Дешеријев)
1967. 2 500 (Т. Гудава)

Религија[уреди]

Годоберици су муслимани (сунити). Ислам је дошао на ове просторе кроз арапскиа освајања у 8. и 9. вијеку. У исто вријеме, хришћанство је напредовало из Грузије. У конкуренцији између двије вјере побједио је ислам и био је потпуно консолидован на подручју слива ријеке Анди-Коису у 16. - 17. вијеку. Паганске традиције Годоберинаца никада нису биле потпуно напуштене, већ су прилагођене муслиманским обичајима и практикују их све до данашњег дана.

Култура[уреди]

Материјална и интелектуална култура Годоберинаца подсјећа на културу Авара, једине разлике се огледају у традиционалној хаљини, обичајима и кућама. Главна карактеристика Годоберинаца је њихов језик. Не постоји званична теорија која би објаснила када и зашто су се Годоберинци развили у посебној групи народа. Поријекло Годоберинаца се не може објаснити теоријом територијалне изолације, јер су народи Андо-дидијске групе народа имали блиске везе и економски су сарађивали вијековима. Теорија која је постала популарна у последње вријеме указује на то да је језичка разноликост слива ријеке Анди-Коису настала усљед традиционалног ендогичног друштвеног поретка или политичког полиструктурализма.

Историја[уреди]

Годоберинци су, као и други народи из слива ријеке Анди-Коису, повезани са Аварима, па се из тог разлога може самтрати да дијеле заједничку историју. Древни Грци и Римљани били су први који су споменули земљу Авара и његове аутохтоне народе. Почевши од 8. вијека, Аварија је скренула пажњу бројним страним народима (Арапи, Монголи и Татари, Иранци, Турци, Руси). Бројни ратови и борбе економски је ослабила земљу Годеберинаца и ометала њен напредак. У 16. вијеку Годоберинци су формирали засебно политичку заједницу под називом "слободна заједница", чији становници су само номинално зависили од Авара. Ова слободна заједница је организована у складу са феудално-патријархалним системом. Том заједницом је управљала скупштина заједнице („џамат”), која је бирала вијеће заједнице („чухби”) и сеоске судије („карте”). Те институције постале су у 18. вијеку насљедне. Вјерске проблеме је рјешавао „кади” (муслимански клерик), који је именован од аварског Хана. Кади је такође имао право да суди људима према правилима шеријата (исламски закон о праву). Други Андо-дидијски народи су имали сличне слободне заједнице. Године 1806. године Аварија и Дагестан били су инкорпорирани у Руско царство, али је нова централна сила свој утицај успоставила тек 1860. година. Са новом управом дошло је до развоја нових комерцијалних и монетарних односа.

Период од 1917. до 1920. године је предсатвљао веома компликован период у Дагестану за све народе који су живјели на овим просторима. У то вријеме неколико нових групација моћи настало је на основу три главна идеолошка кретања: национализам, религиозност и бољшевизам. Прве двије идеолошке групе су удружиле снаге са националним ослободењем, и као свој циљ истицали слободу од совјетске власти. Упркос ослободилачком рату у трајању од четири године, 1920. године у Дагестану је успостављена совјетска власт, а Аутономна Република Дагестан је инкорпорирана у Совјетску Русију. Ипак, политичка напетост је опстала. У септембру 1920. године било је организовано још неколико устанка и један од центара незадовољства био је на територији народа Андо-дидијске групе народа. Међутим, као и прошли устанци и ратови, ови покушаји су заустављени. Наредни покрети отпора су организовани са појавом колективизације. Стабилност на овим просторима је постигнута је тек након Другог свјетског рата.

Економија[уреди]

Привреда Годоберинаца била је одређена њиховим окружењем. Планинска клима и пашњаци били су повољни за сезонско сточарство. Највише су узгајали овце, али су поред оваца и узгајали, али у мањој мјери, и коње. Обрађиање земљишта није било од велике важности за Годоберинце јер је земља била ријетка и тешка за обраду. Годоберови су, слично својим су народницима, узгајали за своје потребе пшеницу и раж. У 19. вијеку су почели и да узгајају и кромпир. Годоберинци су успоставили блиске трговинске односе са другим Андо-дидијским народима који живе у сливу ријеке Анди-Коису.

Школство[уреди]

У периоду од 1920. до 1930. година Годоберинци су били под великом притиском од стране централне власти. Касније су коришћена суптилнија и индиректнија средства, али једнако ефикасна. Значајну улогу у овом процесу одиграо је совјетски образовни и школски систем, који је као секундарни циљ имао ширење совјетске идеологије. Годоберинци немају националне школе у којима би учили свој језик. У недостатку школа, совјетима је било лако да наметну совјетски режим. За првих пет година школовања користи се аварски језик, након кога се та настава настављала на руском језику. Наравно, ово је паралисало употребу матерњег језика. Данас Годоберинци матерњи језик говоре само у својим домовима. Млађе генерације су изгубиле све везе са својим етничким традицијама, које се сматрају обавезним рутином, а не као саставни део националног идентитета. Како нестаје етничка традиција, то се све више шире совјетски обичаји и европске навике живота (одјећа, кућански апарати, архитектура, храна). Породични односи пролазе кроз дубоке промјене, уз распад бивше заједнице и замјену великих породица малим. Губитак ендогамних стандарда изазвао је пораст броја мјешовитих бракова, а миграција у градове такође је у порасту.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Godoberis”. eki.ee. Приступљено 8. 9. 2017.