Дидојци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дидијци
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Језици
Дидојски језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Дидојци (енгл. Didos) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Име Дидојци, који се најчешће користи у академској литератури, поријеклом је из грузијског језика. Не постоји јасно објашњење за ову чињеницу. Дидојски језик припада сјеверозападној групи дагестанских језика и има висок степен унутрашње диференцијације (пет дијалеката: Кидеро, Шејл, Асак, Шапик и Сагада). Сагада дијалект је значајан за разлику од других. Не постоји писани језик, па се умјесто тога користи се аварски језик. Први штампани материјали који се односе на дидјски језик потичу из периода 18. и 19. вијека (П. С. Палас, И. А. Гилденстед, И. вон Клапрох). Озбиљнији истраживачки рад је спроведен почетком 20. вијека, постајући нарочито интензиван током двадесетих и тридесетих година и то од стране А. Дира, Е. Бокарева, Д. Имнаишвила).

Дидос живи у Дагестану, у горњем делу реке Анди-Коису. Највећа села су: Кидеро, Гудат, Азилта, Шаит, Китури, Асах, Ретлоб, Шапих, Хупри, Сагада, Митлуда и Тсибари и налазе се у Тсунта Дистрикту Дагестана.

Становништво[уреди]

Информације о дидојској популацији су непотпуни и нејасни. Само попис из 1926. године забележио је Дидојце као припаднике посебаног народа. У свим другим случајевима забиљежени су као Авари. Следећи подаци су подаци који су прикупљени из академске литературе и резултата истраживања многих академика и истраживача. Подаци којима се располаже указују на то да се становништво удвостручило од званичног пописа из 1926. године. Као разлог повећања објашњава се као да је могао бити узрокован асимилацијом неких мањих етничких група које припадају диојској групи народа.

Антрополошки, Дидојци су припадници кавкаског типа балканско-кавкаске расе, са неким видљивим карактеристикама каспијског типа. Планински регион Дагестана обликује границу између ова два антрополошка типа.

Година Број становништва
1926. 3 276
1958. 7 000 (Ј. Дешеријев)
1967. 7 000 (Е. Бокарев)

Религија[уреди]

Дидојци су муслимани (сунити). Уз ислам, који је своје коријене поставио у Дагестану у 8. вијеку од стране Арапа, у 9. и 11. вијеку хришћанство је почело да се шири уз подршку владара Грузије и Кахетије. Војне кампање које је водио Тимур (крајем 16. вијека) помогло је у сузбијању ширења хришћанства и знатно учврстио ислам на овим просторима. До 17. вијека ислам је постао званична религија. До појаве ислама и хришћанства Дидојци су били пагани који су практиковали своје обичаје. Елементи паганских обичаја преживјели су до данас.

Култура и поријекло[уреди]

Културни развој Дидојаца прати опште карактеристике дагестанске културе. Једини културни елемент који их разликује од других Андо-дидисјких етничких група је језик, све остале компоненте разликују се само у детаљима. Међутим, грузијски и кашетски утицаји на културу Дидојаца су јачи од оних других дагестанских етничких група.

Поријекло Дидојаца је предмет академског спора већ неколико година и постоји неколико хипотеза о овом питању. Током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека покушали су да објасне етничку разноликост Дагестана кроз традиционалну теорију територијалне изолације. Међутим, у случају Андо-дидијских народа ово објашњење не одговара. У сливу ријеке Анди-Коису, нема изолације између суседних етничких група. 1980. година М. Агларов сугерисао је да је етничка разноликост овог региона резултат полиструктурног политичког система, који је због својих малих независних политичких јединица (слободне заједнице, удруживања заједница), стабилног друштва и фиксних граница фаворизовао лингвистичко факализирање.

Историја[уреди]

Територијом Дидојаца су углавном владали приапдници Авара (Серир). Према неким грузијским изворима, југозападни дио територије Дидојаца такође је припадао Грузији и Кахетији у периоду око 11. вијека. Први записи о независној дидојској политичкој јединици, или познатијој „слободној заједници”, која је само номинално зависила од Авара, датира из 15. вијека. Блиске економске и политичке везе везане за Дидојце и друге Андо-дидијске заједнице, имале су добре односе са Тушима који живе у Кахетији. Усвајањем ислама у 18. вијеку резултирало је низ вјерских ратова са хришћанима из Грузије.

Дидојско друштво је било структуирано као патријархално-феудално друштво у којем су живот регулисали „адат” (обични закон) и шеријат (исламски закон). Упркос разликама у индивидуалном богатству, класични облици феудализма нису били развијени у Дидојсом друштву. Скупштина заједнице („рукен”) коју је водио савет старјешина („џамат”) чинио је највиши орган у заједници. Извршни и судски органи су бирани од стране скупштине.

Године 1806. територије Дидојаца су биле уједињене са Русијом кроз централну власт која је почела да утиче на локални живот тек 1870. година након административне реформе. Као резултат тога дошло је до раста локалне економије (развоја монетарних односа, веза између дагестана и руских тржишта).

Економија[уреди]

Економија Дидојаца је одређена њиховим окружењем. Изобиље пашњака, и обратно, недостатак обрадивог земљишта, значило је да је сезонско сточарство било најпрофитабилније занимање. Дидојци су углавном одгајали овце и, у мањој мери, стоку и коње. Као и њихови сународници, за своје потребе, су узгајали пшеницу и раж, али због неплодности земљаних површина ти усјеви нису били одвољни за читаву годину. Због тога су били приморани да набављају одређене културе од сусједних народа. Током вијекова, народи Андо-дидијске групе који живе у басену ријеке Анди-Коису развили су добар систем економске сарадње.

Период русификације[уреди]

Антинационалистичка политика совјетске власти изразила је израз у следећим активностима:

  • уништавање историјског друштвено-политичког система и традиционалног начина живота, замјена старих система са новим и прекид природног културног развоја;
  • раздвајање ислама из друштва, уништавање џамија и прогон духовника;
  • образовање на страном језику (првих пет година на аварском језику, а након тога се прелази на руски језик);
  • присиљено усвајање европске цивилизације.

Као резултат ове свјесно деструктивне политике, мајсторски језик Дидојаца се повукао и заменио је језиком Авара. Елементи дагестанске културе у Дидојском друштву слабе. Европски стил је постао широко распрострањен у одјећи, кућанским апаратима, технологији и архитектури. Млађе генерације губи контакт са старом етничком културом и традицијом. Совјетски обичаји постају све популарнији и распростањенији. Повећан је број мјешовитих бракова, а више људи је почело да мигрира у равнице и индустријске центре, и то све ради лакоће живота.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Didos”. eki.ee. Приступљено 9. 9. 2017.