Каратинци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Каратинци
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Језици
Каратански језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Каратинци (енгл. Karatas) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Каратинци припада андијској подгрупи сјеверозападних дагестанских језика (Авар-Андо-дидијских језика) који припадају породици кавкаских језика. Разликују се два дијалекта (Карата, Токита) и четири субдијалекта (Анчих, Арчи, Ратсит и Рачабалда). Карате и Токита дијалекти се разликују и по питању фонетике и морфологије, али су међусобно разумљиви. Каратинци немају сопствени писани језик, па из тог разлога се служе аварским језиком, који је широко распростањен. Древни рјечник Каратинаца је прилично добро очуван. Међутим, постоји значајан аварски и руски утицај, који се посебно огледа у рјечнику који се односи на свакодневни живот и друштвено-политичку терминологију.

Каратинци насељавају десет села у Ахвахнском и Чазавиурт округу у Дагестану. Девет од десет села се налазе на лијевој обали ријеке Анди-Коису: Карати, Рачабалда, Арчо, Анчих, Маштада, Тшабакоро, Ратситл и Токита. Једино село Карата које се налази у округу Чазавиурт је Сиуч. Њихови сусједи на истоку и сјеверу су Андијци, западно Авари, а на југу Ахвахци и Багулали.

Становништво[уреди]

Први и последњи попис на којем су Каратинци били на попису као посебан народ урађен је, као и код осталих мањих народа Дагестана, 1926. године. Послије тога, они су се сматрани Аварима. У академским публикацијама у периоду послије Другог свјетског рата било је неких повремених примједби о њиховом броју, али то су обично биле врло приближне процјене.

По званичном попису из 1926. године је било око 5.305 припадника Картинаца, од којих је 100% говорило каратинским језиком (матерњи језик), 1958. године (према И. Дешеријеву) је било око 6.000, а 1967. године (према З. Магомедбеку) око 5.000 припадника овог народа.

Антрополошки Каратинци припада кавкаском типу балканско-кавкаске расе, и одликује се лаганом пигментацијом, великом главом и високим растом. Неке карактеристике за каспијски тип народа су такође примјећење.

Година Број становништва
1926. 5 305
1958. 6 000 (Ј. Дешеријев)
1967. 5 000 (З. Магомедбек)

Религија[уреди]

Каратинци су, као и остали народи Дагестана, муслимани (сунити). Први исламски мисионари стигли су на обале Анди-Коису у 8. вијеку, али је Ислам успоставио тек у 16. вијеку. У 8. и 9. вијеку хришћанство је уведено у сјеверозападом дијелу Аварије и подручје који су настањивали Каратинци, уз помоћ грузијских и кахетских владара са запада. Хришћанство је изгубило борбу послије војне кампање Тимура (Тамерлан) и распада Грузије у 13. и 14. вијеку.

Култура[уреди]

Етнолошки су Каратанци и Авари веома слични, као и већина других мањих народа. То и не чуди због тога што су већина тих народа сматрани Аварима и развијали се под њиховим утицајем. То је очигледно и у материјалној култури и народним традицијама. Постоје неке локалне разлике, али оне су минималне.

Историја[уреди]

Авари и Каратинци дијеле исту историју. Авари и њихова територија, као и етничка група, споменути су у радовима класика. Није познато када се аварски језик издвојио од каратинскг језика. Претпоставља се да је мулти-лингуализам, у басену ријеке Анди-Коису, изазван дугорочном територијалном изолацијом. Међутим, ову теорија оповргавају историјски контакти и блиска економска сарадња имеђу народа у сливу ријеке Анди-Коису. Данас су популарније теорије које подржавају ендогамску организацију заједнице (Л. Лавров) или полиструктурни политички систем (М. Агларов).

Од 8. до 12. вијека, аварска територија и подручја мањих народа међу којима су и Каратинци, су била под контролом арапских освајача. Током монголско-татарских освајања у 13. и 14. вијеку. и турско-перзијске инвазије у 15. вијеку формиран је аварски хан. Међутим, у 18. вијеку, као и код осталих народа Дагестана, основана је друштвена организација, познатија као "слободна заједница". Током наредних векова Каратинци су као наорд били ангажовани у ратовима с сусједним народима Андо-дидијске групе. Сукоби су настали углавном због подручја који су обухватали пашњаке на планинским подручјима. У 18. вијеку Каратинци су формирали савез са другим сусједним народима против Ахвахца. Цијели 19. вијек карактеришу немири у северозападној Аварији због активности „муридија” (исламског мистичног братства) под вођством Шамила и континуираног рата на Кавказу. Упркос чињеници да су се званично Дагестан и Аварија придружили Русији 1806. године, административна структура није развијена на овим просторима све до 1870. година.

Најмања јединица каратинског друштва била су села („џамат”) чији је највиши орган била скупштина села („рукен”). Скупштина је бирала најстарије припаднике села који су били савјетници (чауби) и његова два помоћника. Религијски живот заједнице водио је „кади” (исламски лидер). Успостављањем руске администрације ове институције су биле повезане са руском бирократијом.

Совјетска надмоћ је званично призната у Дагестану 1920. године. Постојало је неколико препрека за да се руски режим у потпуности прихвати. Ове препреке биле су у облику националистичких и вјерских покрете чији је циљ био независност. У региону Андо-дидијских народа настао је јак сепаратистички покрет који је покушао да успостави везе са планинском државом формираној у Грузији 1917. године. Међутим, тај покушај је убрзо заустављен. Да би ојачала своју контролу, Москва је користила разне начине, у почетку силу, а ксније је прешла на мирније методе. Први такав покушај је настао прије Другог свјетског рата. Наиме, покренуте су двије кампање: колективизација и културна револуција.

Економија[уреди]

Економска активност Каратинаца увијек је зависила од природних услова. Присутност добрих пашњака током љета и зиме довела је до значајности сезонског сточарства. Највише су се бавили угојом оваца, али су узгајане и друге животиње, стока и коњи и за рад и транспорт. Пошто је дошло до недостатка обрадивог земљишта, а природни услови били неповољни, пољопривреда је имала статус секундарне важности. Од култура највише су се издвојили пшеница, раж, лан, а касније су полако уводили и кромпир и поврће.

Поред ових активности, кућне рукотворине, заузеле су важно мјесто и биле су високо развијене. Људи су покушали да побољшају своју финансијску ситуацију радећи чудне послове у другим окрузима и градовима Аварије. Анексија Дагестана Русији је економски дала постицај јер је поставила нову основу за трговину и финансије. Међутим, није постојао брз економски развој, што се може приписати релативној изолацији подручја. С друге стране, анексија је уводила колонијализам који се залагао за интересе централних власти, а не за потребе локалних људи.

Друштво[уреди]

Кључна питања за преживљавање Каратинаца, како то виде многи истраживачи, данас су: виталност и очување њиховог језика, очување материјалне етничке културе против напретка европске урбане културе (одјећа, намештај, кућански апарати, становање), очување народних традиција насупрот совјетској традицији. Најважније од наведених је очување језика, јер је то једина ствар која разликује Каратинце од другх народа. Али, данас се каратински језиком говори само у домовима њихових припадника. За комуникацију изван куће и за административне потребе Каратинци користе аварски језик. Резултат свега овога је распрострањен билингуализам. Совјетски стил образовног система који су усвојили Авари помаже напредовању других језика (основно образовање на аварском језику, средње образовање на руском језику). Уплитање европске урбане културе везано је за раст градова и развој монетарне и трговинске политике, а истовремено губитаком територијалне изолације и прилив масовне производње. Домаће рукотворине као могућост зараде изумире.

Етничка култура додатно је оштетила насилно уздизање совјетске традиције. Школе су одиграле кључну улогу у обликовању нових ставова. Резултати су очигледни у различитим ставовима према народној традицији коју су изразите код старијих и млађих генерација. Старе традиције су се одржаване док су их млади људи нису напустили и постепено су усвојали совјетске обичаје.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Karatas”. eki.ee. Приступљено 10. 9. 2017.