Хинухци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хинунци
Укупна популација
---
Региони са значајном популацијом
Дагестан ---
Језици
Хинухски језик, Аварски језик, Руски језик
Мапа Дагестана у Русији
Застава Дагестана

Хинухци (енгл. Hinukhs) народ су који живи у сјеверним државама, а највећи број њих тренутно живи у Севернокавкаском федералном округу, у републици Дагестан, која је иначе највећа руска република на сјеверном Кавказу.

Подручје и језик[уреди]

Језик Хинухца говоре становници села Хинух који се налази у Хунтском округу Дагестана, који формира језичку енклаву у насељима дидојских народа. Хинухски језик се често изоставља из родословних дагестанских језика. Најранији подаци о језику Хинухца потичу од руског етнографа и путника А. Сержпутовског, у писмима из 1916. Од тада су хинухски језик истраживали Д. Имнаишвили, Е. Ломтаџе и Е. Бокарев. Прва два од ових истраживача сматрају да је хинухски дијалекат припада дидовским језика, али је Бокарев сматрао да је то био посебан језик који припада дидојској подгрупи која се користи негдје између западних (Дидо и Хваршинских) и источних језика (Бежтинаца и Хунзибца). Током вијекова знатно су утицали аварски, дидојски и грузијски језик. Током 20. вијека руски језик је имао доминантан утицај. Хинухци нема писану форму свог језика, па се из тог разлога користи аварски.

Хинухци живи у Дагестану, у горњем дијелу ријеке Анди-Коису.

Становништво[уреди]

Информације о Хинухцима као популацији су непотпуни и нејасни. Само попис из 1926. године забележио је Хинухце као припаднике посебаног народа. У свим другим случајевима забиљежени су као Авари. Следећи подаци су подаци који су прикупљени из академске литературе и резултата истраживања многих академика и истраживача.

Антрополошки, Хинухци су припадници кавкаског типа балканско-кавкаске расе, са неким видљивим карактеристикама каспијског типа. Планински регион Дагестана обликује границу између ова два антрополошка типа.

Година Број становништва
1958. 200 (Ј. Дешеријев)
1967. 200 (Е. Бокарев)

Религија[уреди]

Хинухци су муслимани (сунити). Уз ислам, који је своје коријене поставио у Дагестану у 8. вијеку од стране Арапа, у 9. и 11. вијеку хришћанство је почело да се шири уз подршку владара Грузије и Кахетије. Војне кампање које је водио Тимур (крајем 16. вијека) помогло је у сузбијању ширења хришћанства и знатно учврстио ислам на овим просторима. До 17. вијека ислам је постао званична религија. До појаве ислама и хришћанства Хинухци су били пагани који су практиковали своје обичаје. Елементи паганских обичаја преживјели су до данас.

Култура и поријекло[уреди]

Културни развој Хинухца прати опште карактеристике дагестанске културе. Једини културни елемент који их разликује од других Андо-дидисјких етничких група је језик, све остале компоненте разликују се само у детаљима. Међутим, примјетни су грузијски и кашетски утицаји на културу Хинухца и то су изражени углавном у архитектури и стигли су до њих преко Тушинаца или Батинаца.

Поријекло Хинухца је предмет академског спора већ неколико година и постоји неколико хипотеза о овом питању. Током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека покушали су да објасне етничку разноликост Дагестана кроз традиционалну теорију територијалне изолације. Међутим, у случају Андо-дидијских народа ово објашњење не одговара. У сливу ријеке Анди-Коису, нема изолације између суседних етничких група. 1980. година М. Агларов сугерисао је да је етничка разноликост овог региона резултат полиструктурног политичког система, који је због својих малих независних политичких јединица (слободне заједнице, удруживања заједница), стабилног друштва и фиксних граница фаворизовао лингвистичко факализирање.

Историја[уреди]

Територијом Хинухца су углавном владали припадници Авара (Серир). Према неким грузијским изворима, југозападни дио територије Дагестана, што укључује и територију Хинухца били су дио територије Грузије и Кахетије у периоду око 11. вијека. Први записи о независној дидојској политичкој јединици, или познатијој „слободној заједници”, која је само номинално зависила од Авара, датира из 15. вијека. Блиске економске и политичке везе везане за Дидојце и друге Андо-дидијске заједнице, имале су добре односе са Тушинцима који живе у Кахетији. Усвајањем ислама у 18. вијеку резултирало је низ вјерских ратова са хришћанима из Грузије.

У Хинухском друштву владали су патријархални феудални односи. Са једне стране, племенски односи су доминантни у друштвеним сферама (скупштина заједнице, заједничко власништво над земљиштем, изборна управна тијела итд.), а с друге стране почело се развијати феудално друштво (хијерархија власти, диференцијација на основу имовине ). Међутим, у село Хинухца није било дозвољено да се развија феудални систем у својој класичној форми, јер су 1806. године њихове територије прикључене (анексија) Руском царству. Али до стварне власти над овим просторима дошло је тек 1870. година када је први пут профункционисао руски управни и судски систем.

Период од 1917. до 1920. године је предсатвљао веома буран период у Дагестану за све народе који су живјели на овим просторима, па тако и за Хинухце. У то вријеме неколико нових групација моћи настало је на основу три главна идеолошка кретања: национализам, религиозност и бољшевизам. Прве двије идеолошке групе су удружиле снаге са националним ослободењем, и као свој циљ истицали слободу од совјетске власти. Упркос ослободилачком рату у трајању од четири године, 1920. године у Дагестану је успостављена совјетска власт, а Аутономна Република Дагестан је инкорпорирана у Совјетску Русију. Једна од најважнијих војних сила Руског царства је војска Деникина, која је у мају 1918. године освојила велики број значајних центара и побједила бољшевички Комитет у Петровску који је формиран је у децембру 1917. У периоду од 1918. до 1919. године Кавказ је нападнут од стране турске и енглеске војске. Националистичке трупе које су исцрпљене борбом против Деникинове војске морале су се предати у прољеће 1920. године. Ипак, политичка напетост је опстала. У септембру 1920. године било је организовано још неколико устанка и један од центара незадовољства био је на територији народа Андо-дидијске групе народа. Међутим, као и прошли устанци и ратови, ови покушаји су заустављени. Наредни покрети отпора су организовани са појавом колективизације. Стабилност на овим просторима је постигнута је тек након Другог свјетског рата.

Економија[уреди]

Економија Хинухца је одређена њиховим окружењем. Изобиље пашњака, и обратно, недостатак обрадивог земљишта, значило је да је сезонско сточарство било најпрофитабилније занимање. Хинухци су углавном одгајали овце и, у мањој мери, стоку и коње који су служили у сврху помоћне стоке око обрађивања земљишта. Као и њихови сународници, за своје потребе, су узгајали пшеницу и раж, али због неплодности земљаних површина ти усјеви нису били одвољни за читаву годину. Због тога су били приморани да набављају одређене културе од сусједних народа. Током вијекова, народи Андо-дидијске групе који живе у басену ријеке Анди-Коису развили су добар систем економске сарадње.

Период русификације[уреди]

Антинационалистичка политика совјетске власти изразила је израз у следећим активностима:

  • уништавање историјског друштвено-политичког система и традиционалног начина живота, замјена старих система са новим и прекид природног културног развоја;
  • раздвајање ислама из друштва, уништавање џамија и прогон духовника, као и замјена комунистичке идеологије за религију;
  • образовање на страном језику (првих пет година на аварском језику, а након тога се прелази на руски језик);
  • присиљено усвајање европске цивилизације.

Данас се у материјалној и интелектуалној култури Хинухца могу уочити значајне промјене. У педесетим и шездесетим годинама, европска урбана култура постаје широко распрострањена. Ово се прије свега манифестује у одјећи, кућним апаратима, зградама и промењеним навикама у исхрани. У одређеној мјери још увијек се поштују старе традиције и обичаји, али млади људи више нису везани за њих, у смислу обавезности. Совјетски начини, дуго наметани од стране централних власти, превазишли су традиционалне начине живота и културе овог народа. Како су нестале бивше ендогамске структуре које су некада била карактеристика овог друштво, број мјешовитих бракова се повећао. Такође је порасла и миграција у равнице и у веће индустријске центре.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Hinukhs”. eki.ee. Приступљено 11. 9. 2017.