Пређи на садржај

Илија Радаковић

С Википедије, слободне енциклопедије
илија радаковић
Илија Радаковић
Лични подаци
Датум рођења(1923-04-06)6. април 1923.
Место рођењаЈошан, код Удбине, Краљевина СХС
Датум смрти19. април 2015.(2015-04-19) (92 год.)
Место смртиКрањ, Словенија
Професијавојно лице
Деловање
Члан КПЈ од25. децембра 1941.
Учешће у ратовимаАприлски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411985.
Чингенерал-пуковник
Председник ФК Партизан
Период19631965.
ПретходникДимитрије Писковић
НаследникВладимир Дујић
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.

Одликовања
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за војне заслуге са великом звездом Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Илија Радаковић (Јошан, код Удбине, 6. април 1923Крањ, 19. април 2015), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 6. априла 1923. године у Јошану, код Удбине, као друго од петоро деце. Отац, по занимању лугар, често је био премештан, па је Илија детињство провео у више места. Основну школу почео је у Брувну, а завршио у Отрићу. Четири разреда гимназије и два Учитељске школе завршио је у Госпићу. У школи је почетком 1938. године био примљен у Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

У пролеће 1938. године учествовао је као сведок на судском процесу професорима веронауке због клеветања комуниста Јакова Блажевића, Недељка Жакуле и других. Због тога је био кажњен забраном уписа у трећи разред у Госпићу, па је школовање наставио у Петрињи, где је дипломирао 1941. године.

Народноослободилачка борба

[уреди | уреди извор]

У Априлском рату, по одлуци организације СКОЈ-а, јавио се као добровољац у 25. артиљеријски пук у Петрињи. После расула тога пука, 10. априла отишао је у Отрић, где се крио од усташа. Оца су му ухапсили 15. јуна и касније убили, а он се, два пута избегавши хапшење, склонио 21. јуна на планину Поштак. Ту је с Глишом Ћуком учествовао у организовању оружане групе од петнаестак Завлачана и Отрићана. Касније се издвојила Отрићка група, од које је 27. јула формиран Девети герилски одред, чији је Илија био политички комесар, а Ћук командир.

Ноћу 27/28. јула Одред је учествовао у заузимању железничке станице Зрмања, срушио пругу Зрмања–Прибудић и садејствовао у ослобођењу места Зрмање. Илија је био лакше рањен у заузимању железничке станице Малован 29. јула, али је остао у одреду. У августу је учествовао у борбама против усташа и домобрана око Грачаца, а почетком септембра против италијанских војника на Ресановцима.

Након јењавања устанка, Илија је 23. новембра са групом бораца приступио у Другу чету батаљона „Марко Орешковић“. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 25. децембра 1941. године. Постао је политички делегат вода у батаљону, нешто касније политички комесар чете и од 24. априла 1942. године политкомесар батаљона.

Током рата, од 1943. до 1945. године, Илија је променио више јединица и дужности:

Ратни пут завршио је у Трсту маја 1945. године. Током рата, више је пута био похваљен од више штабова и Врховног команданта НОВЈ, Јосипа Броза Тита. Био је рањаван укупно три пута.

Послератни период

[уреди | уреди извор]

После рата, вршио је низ дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Најпре као политички комесар Друге, а затим Прве тенковске дивизије, од 1945. до 1948. године, политички комесар Четвртог механизованог корпуса, у чину пуковника, од 1948. до 1950. године. Потом се налазио на служби као главни инспектор у Политичкој управи ЈНА, током 1950. и 1951. године, да би убрзо био упућен на даље школовање. Након завршене Више војне академије ЈНА, био је војни изасланик у Бурми, од 1954. до 1957. године, помоћник начелника Друге (војно-обавештајне) управе Генералштаба ЈНА, од 1957. до 1961. и командант Гардијске дивизије, од 1961. до 1965. године, у чину генерал-мајора. Завршио је и Курс оператике ЈНА.

Потом је обављао функције заменика начелника Наставне управе Генералштаба ЈНА, од 1965. до 1968. године, заменика команданта за позадину Девете армије у Љубљани, од 1968. до 1970, у чину генерал-потпуковника, а потом начелника, у неколико управа, у Генералштабу ЈНА, од 1970. до 1978, као и заменика Начелника Генералштаба ЈНА, од 1973. до 1978. У периоду од 1978. до 1984. био је помоћник, а од 1984. до јуна 1985. године заменик Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ, након чега је редовно пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА. На Дванаестом конгресу СКЈ, 1982. године, био је изабран за члана Централног комитета СКЈ.

У периоду од 1963. до 1965. године је био председник Фудбалског клуба, а од 1983. до 1989. и Југословенског спортског друштва „Партизан“.[1] До 1998. године живео је у Београду, а од тада у Крању. У време распада СФРЈ, 1990-их година је био један од оснивача и најактивнијих чланова Друштва за истину о антифашистичкој Народноослободилачкој борби у Југославији 1941—1945, као и Савеза антифашиста Србије.[2]

Преминуо је 19. априла 2015. године у Крању.

Литерарни рад и одликовања

[уреди | уреди извор]

Објавио је више радова, од којих су запаженији „Титова мисао у стратегији оружане борбе” („Војно дело”, 1978), „Книнска операција — велика побједа НОВ и ПОЈ” („Книнска операција”), „Искуства из дејстава IV армије у завршним операцијама 1945” („Завршне операције”), „Арапско-израелски рат 1973” (I управа, 1974), „Оперативно-стратегијска искуства ратова послије II свјетског рата”. Из области позадинског обезбеђења и планирања развоја оружаних снага, објавио је више радова у часописима „Позадина” и „Војно дело”.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања, међу којима су и — Орден ратне заставе, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима и два Ордена за храброст. Носилац је и више иностраних одликовања, међу којима су (пољско, бурманско, египатско, совјетско, бугарско и италијанско). Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Југословенски савременици: ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
  • Војна енциклопедија (књига седма). Београд, 1974. година.
  • Народни хероји Југославије. Љубљана — Београд — Титоград: Партизанска књига — Народна књига — Побједа. 1982.