Вељко Милатовић

вељко милатовић
Вељко Милатовић
Лични подаци
Датум рођења	(1921-12-05)5. децембар 1921.
Место рођења	Никшић, Краљевина СХС
Датум смрти	19. октобар 2004.(2004-10-19) (82 год.)
Место смрти	Херцег-Нови, Црна Гора, Србија и Црна Гора
Професија	друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	1940.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије 1941—1945.
У току НОБ	политички комесар чете у Никшићком НОП одреду
председник Скупштине СР Црне Горе
Период	5. мај 1967 — 6. октобар 1969.
Претходник	Андрија Мугоша
Наследник	Видоје Жарковић
председник Председништва СР Црне Горе
Период	5. април 1974 — 7. мај 1982.
Претходник	Будислав Шошкић
Наследник	Веселин Ђурановић
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Вељко Милатовић (Никшић, 5. децембар 1921 — Херцег-Нови, 19. октобар 2004), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Црне Горе и народни херој Југославије. Био је председник Народне скупштине, односно Председништва СР Црне Горе у два наврата.

Биографија

Рођен је 5. децембра 1921. године у Никшићу, у службеничкој породици. Гимназију је учио и завршио у Никшићу. Врло рано је ступио на пут револуционарне борбе. Члан СКОЈ-а постао је као ученик шестог разреда гимназије. Брзо се истакао и постао руководилац ђачке литерарне дружине, која је осим талената и приврженика књижевности, окупљала напредну омладину што се васпитавала и развијала под утицајем Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и СКОЈ-а.

Када се уписао на Технички факултет у Београду, Милатовић је наставио своју активност у револуционарном студентском покрету главног града Југославије. Активан на свим задацима, 1940. године постао је члан Комунистичке партије Југославије. Био је учесник многих акција које су СКОЈ и КПЈ организовали на Београдском универзитету. Био је један од организатора успелог штрајка студената на Техничком факултету 1940. године.

Поред свих послова који су му додељивани крајем 1940. године, радио је на одговорном задатку у партијској техници Окружног комитета КПЈ за Београд.

Народноослободилачка борба

После фашистичке агресије на Југославију и капитулације режима Краљевине Југославије, Милатовић се вратио у свој родни Никшић, где се укључио у припреме за оружани устанак у овом крају. Када је, после позива КПЈ, устанак захватио Црну Гору, Вељко Милатовић је постао политички комесар чете у Никшићком партизанском одреду.

Никшићки одред је ослободио знатну територију, готово цело подручје, осим блокираног Никшића и уског обалног појаса и градова у Боки, на коме је изграђена народна власт, организација жена и омладине. Милатовић је већ тада био истакнути омладински руководилац.

После Треће непријатељске офанзиве главнина непријатељских јединица морала је да се повуче из Црне Горе. По одлуци КПЈ, Милатовић је остављен да илегално ради на привремено окупираној територији Никшићког округа. Као секретар Окружног комитета СКОЈ-а, провео је дуги и тешки период борбе против окупатора.

Касније је именован за организационог секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Црну Гору и Боку. Био је потпредседник Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије. Након формирања Одељења за заштиту народа (ОЗНА), Милатовић је постављен за првог начелника ОЗНЕ за Црну Гору.

Послератна каријера

После рата, Милатовић је радио на истакнутим дужностима у Црној Гори и Југославији:

• помоћник министра у Влади Црне Горе,
• опуномоћени министар у Савезном секретаријату за иностране послове СФР Југославије,
• председник Народне скупштине СР Црне Горе од 5. маја 1967. до 6. октобра 1969. године,
• председник Председништва СР Црне Горе од 5. априла 1974. до 7. маја 1982. године,
• члан Савета федерације.

У СКЈ је такође вршио одговорне функције:

• секретар Среског комитета у Никшићу,
• секретар Идеолошке комисије Централног комитета СК Црне Горе,
• секретар Комисије за међународне везе Централног комитета СКЈ,
• члан Централног комитета и Председништва ЦК СК Црне Горе.

Поред дужности у СКЈ и представничким телима, вршио је и истакнуте друштвено-политичке функције:

• секретар Централног одбора Савеза синдиката Југославије,
• председник Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије,
• директор и главни уредник „Побједе“.

Године 1984, изненада и без јавног објашњења, дао је оставку на све функције и од тада је живео у пензији.

За време ратних 90-их, неколико пута се јавно противио сејању мржње међу зараћеним народима, ратном разарању и злочинима.

Умро је 19. октобра 2004. године у Херцег-Новом. Сахрањен је у селу Винићи, код Даниловграда.

Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

• Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48700167
• Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970.  COBISS.SR 4897031
• Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982.  COBISS.SR 48703239

Спољашње везе

• Монтенегрина. орг - Вељко Милатовић