Populizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Deo serije o populizmu
Populizam
Varijante
Koncepti
Ljudi
Nacionalne varijante
Povezane teme
Svojom retorikom "99%" (ljudi) protiv "1%" (elite), međunarodni pokret Okupiraj bio je primer populističkog društvenog pokreta.
Kao što je definisano Nolanskom kartom, populizam (i totalitarizam) nalazi se u donjoj levoj strani.
Crtani film iz 1896. godine u kojem je Vilijam Dženings Brajan, odlučni pobornik populizma, progutao simbol Demokratske stranke Amerike.

Populizam (od lat. populus — narod) jeste politička orijentacija ili stanovište koje se odnosi na interesovanja i shvatanja celokupne populacije (poput nada i strahova), naročito kada predstavlja kontrast nove kolektivne svesti uperen protiv važećih status kvo interesa bilo kojeg dominantnog političkog sektora.[1]

Političke partije i političari često koriste termine populista i populizam kao pogrdne termine uperene protiv svojih političkih protivnika. Takvim stanovištem se gleda na populizam kao orijentaciju koja je u empatičnim odnosima sa javnošću (naročito kroz retoriku ili nerealne predloge), u cilju povećanja demagoške svesti u političkom sektoru.[2] Zasniva se na manihejskom stavu u kojem nema sredine, postoji samo mi (narod) i oni (elita) koja želi da ostvari svoje interese na uštrb naroda.

Akademske definicije[uredi | uredi izvor]

Akademske definicije populizma su umnogome varirale tokom vekova, a termin je često bio korišćen na mnogo labavih i nedoslednih načina — da bi se označile žalbe na narod, demagogija i CATCH ALL politika, kao oznaka za nove vrste stranaka čije klasifikacije su nejasne. Faktor za koji se tradicionalno smatra da umanjuje vrednost ’populizma’ kao kategorije bio je, kako Margaret Kanovan navodi u svojoj studiji Populizam iz 1981, taj da — za razliku od konzervativaca ili socijalista — populisti retko sebe nazivaju ’populistima’ i obično odbacuju taj termin onda kada im je upućen.[3] Ipak, poslednjih godina, akademici su stvorili definicije populizma koje omogućavaju populističku identifikaciju i poređenje. Danijel Albertazi i Dankan Makdonel definisali su populizam kao ideologiju koja garantuje čestit i homogen skup ljudi protiv skupa elita i opasnih „drugih” koji su zajedno opisani kao oni koji lišavaju (ili pokušavaju da liše) suveren narod njihovih prava, vrednosti, prosperiteta, identiteta i glasa.[4] Umesto da sagleda populizam u smislu posebnih socijalnih baza, ekonomskih programa, problema biračkih tela (o čemu često diskutuje desno krilo populizma),[5] ovaj tip definicije je u skladu sa pristupima naučnika kao što su Ernesto Laklau,[6] Pjer-Andre Tagijef,[7] Iv Meni i Iv Sirel, od kojih su svi težili da se fokusiraju na populizam sam po sebi radije nego da ga tretiraju kao potklasu drugih ideologija.

Iako u SAD i Evropi trenutno postoji težnja da populizam bude povezan sa desničarskim partijama, centralno načelo populizma proklamuje da demokratija treba da odražava čistu i nepomućenu volju naroda, što znači da on lako može da se svrsta i među desničarske i levičarske ideologije. Međutim, dok su lideri populističkih pokreta u poslednjih nekoliko decenija tvrdili da se nalaze na levoj ili desnoj liniji političkog spektra, postojalo je i mnogo populista koji odbacuju takve klasifikacije i tvrde da ne pripadaju ni levom ni desnom krilu.[8][9][10]

Iako se termin populista u medijima i političkim debatama najčešće koristi kao negativan, postoje izuzeci, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama. U ovom slučaju, izgleda vrlo verovatno da je to zbog sećanja i tradicije ranijih demokratskih pokreta (na primer: poljoprivrednih pokreta, pokreta Nju dil, kao i pokreta za građanska prava) koji se često nazivaju populistički podjednako od strane njihovih pristalica, ali i onih koji to nisu.[11]

Neki naučnici tvrde da populistička organizacija za osnaživanje predstavlja povratak starijih „aristotelovaca”, odnosno politike horizontalnih interakcija među jednakima, koja je drugačija u pogledu rešavanja problema javnog značaja.[12] Populizam obuhvata leve i desne političke oblike, čak i one centralne, kao i oblike koji okupljaju grupe i pojedince različitih stranačkih stavova. Upotreba populističke retorike u Sjedinjenim Državama nedavno je obuhvatila i odrednice kao što su „moćni sudski advokatski lobi”, „liberalna elita” ili „holivudska elita”.[13] Primeri populističke retorike sa druge strane političkog spektra su antikorporativni pogledi pokreta „Okupirajte Vol strit” na temu „Dve Amerike” 2004. godine u predsedničkoj kampanji kandidata Demokratske stranke Džona Edvarda.

Populisti su od strane nekih političara viđeni kao u velikoj meri demokratske i pozitivne snage u društvu, dok krilo učenih u oblastima političkih nauka tvrdi da su populistički masovni pokreti i racionalni, kao i toda uvode nestabilnost u političke procese. Kanovanova tvrdi da su oba suprotstavljena stava neispravna. Ona je definisala dve osnovne grane populizma u svetskim okvirima: agrarni i politički, i izdvojila sedam njegovih različitih potkategorija.

Agrarni[uredi | uredi izvor]

Politički[uredi | uredi izvor]

Fašizam i populizam[uredi | uredi izvor]

Naučnici su tvrdili da su se populistički elementi ponekad pojavljivali i u okviru autoritarnih ili fašističkih pokreta.[15][16][17][18][19][20] Zavereničko žrtvovanje zaposlenih od strane raznih populističkih pokreta može stvoriti „kolevke fašizma”.[21] Nacionalni socijalistički populizam je bio u nekoj vrsti interakcije i omogućio je fašizam u međuratnoj Nemačkoj.[22] U ovom slučaju, uznemireni populisti srednje klase su u periodu pre nacističkog vajmarskog perioda mobilisali svoj bes na vlast i napravili krupan biznis. Nacisti su ’parazitirali’ na oblicima i temama populista, preselivši svoje pripadnike daleko na desnu stranu putem ideoloških žalbi koje uključuju demagogiju, ispaštanja i zavereništvo.[23] Prema Fričeu:

Nacisti su iskazali populističku čežnju za konstituentima srednje klase, istovremeno se zalažući za jaku i antimarksističku mobilizaciju protiv ’neprirodne’ podele stranaka i organizovanih interesnih grupa. Nacionalni socijalisti su smatrali sebe predstavnicima zajednice, navodno izdate i zapuštene nemačke javnosti... Lomeći socijalne barijere statusa i kasti, slaveći makar populistički retorički ideal narodnog zajedništva.[24]

U Argentini se 1940. godine pojavio lokalni brend autoritarnog populizma poznat kao „peronizam”, po Huanu Peronu. Nastao je iz intelektualnog autoritarnog pokreta 1920-ih i 1930—ih godina koji je delegitimisao demokratiju.[25]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Klasični populizam[uredi | uredi izvor]

Reč populizam potiče od latinske reči populus što znači narod (u smislu ’nacije’, kao u sintagmi „rimski narod” — populus romanus, ne u smislu ’višestrukih pojedinih lica’ kao u rečenici „Danas nas posećuju neki ljudi.”). Stoga se populizam zalaže za vladavinu naroda u celini (to jest, mase). Ovo je u suprotnosti sa aristokratijom, sinarhijom ili plutokratijom, od kojih svaka predstavlja ideologiju koja zastupa vladavinu malih privilegovanih grupa nad masom.[26]

Populizam je čest politički fenomen u istoriji. Populari su bili nezvanična frakcija u Rimskom senatu, čije pristalice su poznate po svom populističkom dnevnom redu. Oni su pokušali da vladaju mobilisanim masama Rimljana. Neki od najpoznatijih su Tiberije Grah, Gaj Marije, Julije Cezar i Cezar Avgustus, od kojih su svi — na kraju — koristili referendum da bi zaobišli rimski Senat i apelovali na ljude direktno.

Rani moderni period u Evropi[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Nemački seljački rat i Ustanak komunerosa

Populizam je porastao tokom reformacije. Protestantske grupe poput anabaptista formirale su ideju o idealnim teokratskim društvima, u kojima bi seljaci bili u stanju da sami čitaju Bibliju. Pokušaji da se ovakva društva ustanove odvijali su se tokom nemačkog Seljačkog rata (1524—1525) i Minsterske bune (1534—1535). Seljački pokret na kraju nije uspeo, kako su gradovi i plemići sklopili mir sa kneževskim vojskama, koje su obnovile stari poredak u ime Karla V kog je u nemačkim pitanjima zastupao njegov mlađi brat Ferdinand. Isti uslovi doprineli su izbijanju Engleske revolucije od 1642—1651, poznate i pod nazivom Engleski građanski rat. Ovakvi uslovi su doveli do širenja ideologija i političkih pokreta među seljacima, samozaposlenim zanatlijama i ljudima radničke klase u Engleskoj. Mnoge od ovih grupa su imale dogmatska protestantska verska ubeđenja. Među njima su bili i puritanci.

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Fridrih Ludvig Jan, luteranski sveštenik, profesor na Univerzitetu u Berlinu i „otac gimnastike” uveo je koncept folkstum, rasni pojam čije se značenje oslanja na suštinu jednog naroda koji je izgubljen u Industrijskoj revoluciji. Adam Miler je otišao i korak dalje, izlaganjem države kao veće jedinice od državne institucije. Ova paternalistička vizija aristokratije koja se bavi društvenim poretkom imala je tamnu stranu i ona se sastojala u tome što su nasuprot silama modernosti stajali Jevreji za koje se govorilo da izjedaju državu. Populizam je takođe imalo ulogu u pokretanju podrške srednje klase za nacističke partije tokom Vajmarske republike.[27][28] U ovom slučaju, uznemireni populisti srednje klase su, u periodu pre vajmarskih nacista, usmerili svoj bes na državu i krupne biznismene.

Francuska[uredi | uredi izvor]

U kasnom 18. veku, Francuska revolucija — iako na čelu sa bogatim intelektualcima — takođe je mogla biti opisana kao manifestacija populističkog sentimenta protiv elitističkih ekscesa i privilegija starog režima.[24] U Francuskoj, populistička i nacionalistička slika bila je više mistična, metafizička i literarna u stvarnosti.[29] Istoričar Žil Mišle (nekada se nazivan i populistom) spojio je nacionalizam i populizam shvatanjem ljudi kao mističnog jedinstva, koji su ujedno pokretačka snaga istorije u kojoj božanstvo nalazi svoju svrhu. Mišle posmatra istoriju kao borbu između duha i materije; on tvrdi da Francuska ima posebno mesto, jer su Francuzi postali ’jedan narod’ kroz jednakost, slobodu i bratstvo. Zbog toga je on verovao da francuski narod nikada ne može da greši. Mišleove ideje nisu socijalizam, niti racionalna politika, budući da njegov populizam uvek smanjuje, ili čak maskira socijalne klasne razlike.

Tokom 1950-ih, Pjer Pužad je bio vođa desničarskog populističkog pokreta „Unija odbrane trgovaca i zanatlija” (franc. Union de défense commerçants et artisans).[30] Žan-Mari le Pen (koji je bio najmlađi poslanik UDCA u 1950) može se okarakterisati kao populista desnog krila ili ekstremno desni populista. Francuski Nacionalni front, na čijem je čelu trenutno Marin le Pen, jedna je od najuspešnijih populističkih partija u Evropi.

Italija[uredi | uredi izvor]

Silvio Berluskoni, lider partije Napred Italijo i premijer Italije gotovo deset godina

Primer modernog populizma može se proučavati na primerima sadašnje italijanske politike. Kada je Silvio Berluskoni ušao u politiku 1994. godine sa svojom novom partijom Napred Italijo, stvorio je novu vrstu populizma usmerenog ka kontrolu medija.[31] Berluskoni i njegovi saveznici pobedili su na trima izborima: 1994. godine, 2001. godine i — sa svojom novom desničarskom partijom Narod slobode — 2008. godini; bio je premijer Italije skoro deset godina, uz mnoštvo skandala koji su ga obeležili.

Još jedna italijanska populistička partija je Severna liga za nezavisnost Padanije.[32] Osnovana je 1991. godine kao federacija nekoliko regionalnih stranaka severne (i centralno-severne) Italije, od kojih je većina iznedrila i proširila deo biračkog tela tokom 1980-ih. Severna liga je bila glavni saveznik Berluskonijevim stranama, uključujući kasnije i „Ljude slobode”. Politički program Severne lige se zalaže za transformaciju Italije u federalnu državu, fiskalni federalizam i veću regionalnu autonomiju, posebno severnog regiona. Povremeno je zagovarala i secesiju Severa, koji je nazvana „Padanija”. Severna liga se takođe bori za implementaciju strožih pravila i zakona, kako bi kontrastirala širenju islama u Evropi. To je u suprotnosti sa turskim članstvom u Evropskoj uniji, pa se smatra jednim od evroskeptičnih pokreta. Takođe se ističe borba protiv ilegalne imigracije. Najbolji izborni rezultat „Lega norda” bio je u 1996, na opštim izborima, gde je osvojio 10,8% glasova. Na izborima 2008. godine liga je podržala Berluskonijevu desničarsku koaliciju, pomažući im da pobedi; dobila je 8,3% glasova, 60 poslanika i 26 senatora.[33] U 2009. godini, Bepe Grilo — bivši komičar, bloger i aktivista — osniva pokret „Fajv star”. Zalaže se za direktnu demokratiju i slobodan pristup internetu, te osuđuje korupciju. Program za M5S takođe sadrži elemente i levičarskog i desničarskog populizma i američki stil libertizma. Stranka se smatra populističkom, ekološkom, a delimično evroskeptičnom.[34] Grilo sam opisuje Fajv star kao populistički u prirodi, tokom političkog skupa koji je održan u Rimu dana 30. oktobra 2013. godine.[35] U 2013. italijanski izbori za Fajv star pokret doneli su 25,5% glasova, sa 109 poslanika i 54 senatora, čime postaje glavni populistička i evroskeptična partija u EU.[36]

Latinska Amerika[uredi | uredi izvor]

Peronizam argentinskog predsednika Huana Perona smatran je populističkim pokretom.

Populizam je bio veoma važna snaga u političkoj istoriji Latinske Amerike, koja je uticala na harizmatične lidere još od početka 20. veka, gde su agrarni oligarsi nestali pod uticajem industrijskog kapitalizma, dozvoljavajući pojavu industrijske buržoazije i aktiviranje urbane radničke klase,[37] koja je izazvala pojavu reformista i višeklasne nacionalne politike, koja je kružila oko harizmatičnih lidera[38] kao što su Aprismo iz Perua, MNR iz Bolivije, i politički pokret koji je kružio oko Getulija Vargasa u Brazilu, Peron iz Argentine, Lazar Kardenas iz Meksika, Velasko Ibara iz Ekvadora i ostali.[39] Ideološki latinskoamerički populizam je isticao izgradnju nacije pod autoritarnim vođstvom kao preduslov za tehnološku modernizaciju, izdatom od strane ranog uticaja Komteanovog pozitivizma. Za mnoge autore kao što je Brazilac Oktavio Jani, populizam bi trebalo razumeti kao politički savez između nastale industrijske buržoazije i nove organizovane urbane radne klase, u kojoj bivši prihvataju socijalne reforme radi ovih drugih sve dok radna klasa ostane politički podređena u manjoj ili većoj meri autoritativnoj državi ili nekom privatnom preduzeću.[40] U procesu uključivanja „mase” u politički sistem,[41] neki marksisti kao što je Francisko Vefort, konstatuju da je prihvaćen od strane najnovije urbane radne klase, s obzirom na njihov pređašnji nedostatak klasne svesti.

Uprkos pokušajima da se ideološki pedigre populizma ustali u Latinskoj Americi, kao što je nekada pokušavano, kao npr. konceptom koji je preuzet od Peronove treće pozicije, zemlje Latinske Amerike nisu uvek imale čiste i dosledne političke ideologije pod okriljem populizma. Populistički praktičari i pokreti u Latinoamerici su se uglavnom prilagođavali raspoloženju koje je prevladavalo među nacijom, pomerajući spektar ideologije sa leve na desnu stranu nekoliko puta tokom svog političkog života.

Kada bi populistički pokret ’30-ih i ’40-ih godina 20. veka u Latinskoj Americi imao očigledne fašističke prizvuke koji su se bazirali na autoritativnoj politici, kao što je bio slučaj Vargasove diktature u Brazilu (1937—1945),[42] ili Peronove neskrivane simpatije,[43] pedesetih godina populizam se prilagodio[44] sve do najviših nivoa mobilizacije radne klase. Dakle, nije iznenađujuće da je populizam ’60-ih godina 20. veka bio povezan uglavnom sa radikalima, levicom, sitnom buržoazijom, koji su lišili državu nekih njenih funkcija kao što je prinudni aparat za upravljanje klasama, i uveli organ za predstavljanje nacije kao celine.[45] Primer je slučaj Gulartove vlade (1961—1964) u Brazilu. Gulart je opisivan kao vatreni populista, koji se istakao uglavnom retorički i pokušao da podstakne da se uz pomoć levice promeni program.[46] Činjenica je da je Gulart na kraju smenjen od strane vojske, ali je u očima nekih autora, kao i neki drugi populisti, bio suočen sa opasnošću. Bili su reformisti u potrazi sa svojim agendama; ohrabrili su opštu mobilizaciju i klasni sukob koji nisu voleli.[47] Stoga, populizam je na kraju okarakterisan, od strane vojnih diktatora iz ’70-ih godina, koa „demagogija” i rizik za stabilnost i društveni poredak.[48]

Da „levi” reformisti i nacionalistički populizma nisu umrli tokom vojnih diktatura ’70-ih godina[49] — kao dokaz postoji brz povratak Brazilca Leonela Brizolsa u izbornu politiku, ranih ’80-ih — drugačiji bi se niz populizma desio nakon militarističke diktatorske ere. Populizam ’90-ih godina 20. veka; ulogu lidera imali su ljudi kao što su Karlos Menem iz Argentine ili Fernando Kolor iz Brazila, koji su se prilagodili neoliberalizmu i ekonomskim promenama, ostavljajući po strani nacionalne reforme i zadržavajući potrebu za harizmatičnim političkim liderom, kog podržava masa i koji se predstavlja kao takav da se interesuje za probleme „običnog čoveka”.[50] U 1990-im i 2000-im, pojavom Uga Čaveza u Venecueli, odbija se da ga smatraju populistom[51] — reformisti i nacionalisti u populističkoj Latinoamerici pojavili su se sa novim šablonima, kako su ih nazivali pojedini autori,[52] kojima su privukli siromašnu masu obećavajući im redistributivnu politiku i državu koja kontroliše svoje prirodne resurse.[53] Nacrt se već pojavio, ali bez otvorene socijalne retorike i nacionalne politike, koja je uključivala i pokretanje državne rafinerije Petrobas, koja je bila oznaka Vargasovog drugog mandata (1951—1954) kao demokratski izabranog predsednika Brazila, a koji ga je na kraju odveo u smrt.

U nekim zemljama Latinske Amerike, populizam je bio fiskalno podržavan tokom perioda rasta koji se desio u ’50-im i ’60-im godinama 20. veka, tokom kog su porasle cene nafte i plemenitih metala. Politički lideri su mogli da okupe pristalice među popularnom klasom pomoću restributivnih programa tokom ovog rasta. U drugim zemljama populizam je bio istorijski povezan sa suprotstavljenim relativnim padom izvoza agrikulturnih proizvoda sa deficitom potrošnje i politike uvoza i zamene koji je bio usmeren na razvoj za domaće markete i za industrijske robe široke potrošnje.[54] Populizam u Latinskoj Americi je bio ponekad kritikovan zvog fiskalne politike mnogih njenih lidera, ali je bio i branjen jer je dozvolio istorijski slabim zemljama da ublaže nerede i postignu donekle mir i stabilnost istovremeno pokrećući industrijalizaciju velikih razmera. Zbog fiskalne i finansijske politike populista, kritikovali su ih konzervativni ekonomisti i slični političari, koji su u populizmu videli nefunkcionalnu subordinaciju ekonomske politike za postizanje političkih ciljeva.[55] Neki autori tvrde da je populizam dozvolio neradikalnim liderima i partijama da upravljaju masom, kako bi ih okrenuli protiv revolucije.[56] Smatra se da populisti žele da naprave reformu sistema, a ne da zbace postojeći. Čestim prilagođavanjem nacionalnom vokabularu i uverljivoj retorici, populizam je korišćen da privuče široku masu, dok ostatak ostaje ideološki neodlučan. Uprkos tome, bilo je izuzetaka; u 21. veku latinoamerički populistički lideri imali su izuzetna, čak uglavnom retorička, socijalna odstupanja.

Kada populisti zauzmu čvrstu poziciju u ekonomiji i filozofiji — kao što je kapitalizam protiv socijalizma, pozicija podstiče jake emocionalne reakcije, o tome kako je najbolje upravljati sadašnjom i budućom društvenom i ekonomskom nacionalnom pozicijom. Tokom predsedničkih izbora 2006. godine u Meksiku, vođena je velika borba između pristalica i protivnika populizma (kandidat Andreas Manuel Lopez Obrador). Profesor Maksimilijano Korstanje je sproveo opsežno istraživanje na Univerzitetu Lids u UK na temu kako se populizam razvio i konsolidovao u Argentini. Bazirajući se na kiršnerizam (šp. kirchnerismo) i kiršnerite, njegov zaključak otkriva da populizam donekle dozvoljava pravedniju distribuciju bogastva, ali i dostaje i dosta skuplji za ekonomije. Populistička ekonomija nije uspela da stekne dovoljno poverenje na međunarodnom tržištu, dok je bogatstvo — od strane elite — vraćeno u inostranstvo. Populizam je dužan da se uključi u sve demokratske institucije da spreče nepravilnosti. Rezultat ovoga je da populizam popločava put za napredak totalitarnih vlada. Oslanjajući se na ideologiju radikalnog pokreta, kao što je slučaj kiršnerita, ima i borbenih elemenata koji otežavaju vezu sa stvarnošću. Ukoliko se ne kontroliše zakonom, populizam i kiršnerizam mogu lako da vode ka terorizmu. Pod nekim uslovima, kiršnerizam napreduje i kanališe lične frustracije u povezane paranoične poruke, koje navode militariste da veruju da su deo nečega veoma važnog kao što je istorijska revolucija koja može da promeni svet. Nagoveštava da se psihološke frustracije i populizam neminovno prepliću.

Nejednakost[uredi | uredi izvor]

Populizam u latinoameričkim zemljama ima i ekonomsku i ideološku stranu. Populizam se u Latinskoj Americi bavio problemima, ne konkretno kapitalističko-ekonomskim razvojem,[57] u pozadini vrlo nejednakog društva u kome su ljudi podeljeni na veoma mali broj bogatih i veliki broj vrlo siromašnih ljudi, čak i u zemlji kao što je Argentina gde je jaka i obrazovana srednja klasa vrlo bitan deo populacije.[58] Ključna uloga države kao institucije u populizmu Latinske Amerike je da bude posrednik između tradicionalnih elita i ljudi generalno.[59] Masama siromašnih ljudi privlačno zvuči priča da će im neko obezbediti osnovne uslove za život, tako da populisti obećavaju toliko traženu hranu, sklonište, zaposlenje, osnovne socijalne potrebe, prihode, ali i moć. Kada dođu do političke moći, neće uvek biti u stanju da ispune sva obećanja, ali skoro uvek uspevaju da obezbede osnovne potrebe.[60][61]

Američka politika[uredi | uredi izvor]

Pošto je kao jedan od ideoloških obeležja Latinske Amerike populizam predstavljao poboljšanje i identifikaciju sa državom,[62] Još jedan primer može se videti i u Kolumbiji, konkretno nakon atentata populističkog vođe Horhea Elijesera Gaitana aprila 1948. godine. Gaitan je sproveo reformu kao i druge populističke inicijative, a smatra se da je njegovo ubistvo sprečilo razvoj populizma u politici same države.[63]

Populistički socijalizam[uredi | uredi izvor]

Ugo Čavez, osnivač pokreta PSUV i bivši predsednik Venecuele

Populizam je oduvek predstavljao veliku snagu za Latinsku Ameriku. Skoro je napredovao pod uticajem levice i obećane su dalekosežne socijalističke promene, kao one što su se desile pod Čavezom i u Boliviji pod Moralesom. Međutim, ovaj proces su neki videli kao kontradiktoran jer pokušava da pomeša tradicionalno sa narodnim i harizmatično vladanje sa doktrinom socijalizma.[64] U stvari, socijalističke promene u današnjoj Venecueli uglavnom podrazumevaju da prihode od rezervi nafte daju siromašnima kao neki oblik socijalne pomoći, koja će im vremenom omogućiti socijalnu transformaciju. Za neke autore, što se ideologije tiče, Čavezov politički pečat predstavlja više vraćanje tradicionalnom populističkom nacionalizmu i redistributivizmu.[65] Vlada Venecuele često optužuje SAD za pokušaje da se Čavez zbaci sa vlasti, pošto su podržavali puč protiv njega. Čavez je bio jedan od ljudi koji su otvoreno govorili o spoljnoj politici SAD. Uprkos svemu tome, trgovina između zemalja je bila nastavljena, zbog ograničenja nafte i blizine ovih dveju zemalja. Kao što populistička tradicija smatra ljude političkim subjektima, dovoljno je reći da — u 21. veku — veliki broj glasača iz Latinske Amerike živi u ogromnom siromaštvu, ali je ona i dalje utočište za nove populističke kandidate.[66]

Do 2008. godine vlada je sa različitim oblicima populizma i nekih oblika levice, socijaldemokrata ili demokratskih socijalista dominirala u svim zemljama Latinske Amerike, sem Kolumbije, El Salvadora i Meksika.[67] Ova politička smena uključuje i razvijene zemlje kao što su Argentina [Front pobede (engl. Front of Victory)] i Čile [Socijalna partija (engl. Socialist Party)], i zemlje sa manjim prihodima kao što su Bolivija [pokreti koji naginju ka socijalizmu] i Paragvaj [Patriotsko udruženje za promene (engl. Patriotic Alliance for Change)]. Čak je tu i Meksiko, koji ima srednje prihode; populistička kandidatkinja Lopez Obrador, iako poražena, pojavila se kao deo jake neopopulističke reakcije. Iako su populistički kandidati bili uspešniji u siromašnijim zemljama, kao što su Bolivija (pod Moralesom), Ekvador (pod Rafaelom Koreom) i Nikaragva (pod Danijelom Ortegom), korišćenjem samoniklih pokreta populističke grupe su uspele da steknu moć od bolje organizovanih finansiranih ukorenjenih grupa kao što su bolivijska Nacionalistička demokratska akcija (engl. Nationalist Democratic Action) i paragvajska Partija Kolorado (engl. Colorado Party). Zemlje Latinske Amerike sa velikom stopom siromaštva, čije vlade podržavaju relativno popularnu pljačkašku privatizaciju i proverene ekonomske zakone koji ne donose socijalne dobitke, podložne su velikom pritisku populističkih političara i pokreta,[68]‍:2–3 uz optužbe da rade u korist više i srednje više klase[69][70] i da sarađuju sa stranim investitorima i rade u njihovu korist.[71][72]

Meksiko[uredi | uredi izvor]

U Meksiku, tokom kandidature Andres Manuel Lopez Obrador je držao veoma emotivne govore širom zemlje o politici i kako ona utiče na ideologiju, klase, jednakost, bogatstvo i društvo. Andresovo najkontroverznije ekonomsko obećanje bilo je da će proširiti mesečnu pomoć za najugroženije i starije iz Meksiko Sitija na celu zemlju i napraviti dogovor o slobodnoj trgovini sa Severnom Amerikom, kako bi zaštitio najsiromašnije.

Vladajuća partija u Meksiku, Nacionalna partija akcije (engl. National Action Party), predstavila ga je kao opasnost za stabilnost Meksika koja je jako teško postignuta. U kritici njegovih redistributnivnih obećanja koja su se odnosila na stvaranje novog pravnog programa nečega što je ličilo socijalno osiguranje u SAD, ali i njegove trgovinske politike za koju su tvrdili da neće moći da ispuni sve što je u dogovoru, ekonomska pitanja između kapitalista i socijalista postala su ogroman deo debate. Felipe Kalderon, kandidat PEN-a, predstavio je sebe ne samo kao nosioca doskorašnje ekonomske politike, nego i kao proaktivnog kandidata, kako bi se distancirao od kritika svoga prethodnika Visentea Foksa i njegovih dela. Dezignirao je sebe kao „poslovnog predsednika” i floskulama obećao veći budžet zemlje, veći finansijski rast, međudržavnu trgovinu i uravnoteženu državnu potrošnju.

Neposredno nakon tesnih izbora u kojima je izborni sud utvrdio da se glasovi podudaraju i proglasio Kalderona za pobednika, Lopez je pokazao značajan uticaj koji je imao na masu, koja je zaštitni znak populističkih političara. Poveo je velike demonstracije; na trgu je okupio veliki broj pristalica svog pokreta. Demonstracije su trajale nekoliko meseci, i nakon što izborni sud nije uspeo da nađe dokaze koji bi preokrenuli rezultat, prestao sa svojim radnjama.[73][74]

Kanada[uredi | uredi izvor]

Populistička politička ideologija je bila veoma jaka u zapadnoj Kanadi i Kebeku, pošto je promovisana od strane lokalne Socijalne kreditne partije (engl. Social Credit parties) u zapadnim delovima i u Kebeku, te kroz federalnu politiku kroz Socijalnu kreditnu partiju Kanade (engl. Social Credit Party of Canadа) i Reformsku partiju Kanade (engl. Reform Party of Canada).

SAD[uredi | uredi izvor]

Džordž Volas, guverner Alabame i osnivač Američke nezavisne partije

Populistička mržnja prema kraljevskoj vladi podstakla je Američku revoluciju.[75]

Bilo je nekoliko različitih populističkih pokreta u Americi.[76] Terminologija je inspirisana od Populističke partije iz ’90-ih godina 19. veka. To je bila partija koja je obuhvatala srednjozapadne i južne farmere kao i nekoliko radničkih sindikata, koji su okarakterisali sistem kao „krađu njihovog mukotrpnog rada, radi bogaćenja nekolicine”.[77]

Druge rane populističke partije u Americi uključuju i Partiju Grinbek (engl. Greenback Party), Progresivnu partiju iz 1912. godine (engl. Progressive Party of 1912) koju je prevodio Teodor Ruzvelt, Progresivnu partija iz 1924. godine (engl. Progressive Party of 1924) koju je predvodio Robert M. la Folet st. i pokret Delimo naše bogatstvo (engl. Share Our Wealth) koji je predvodio Hjui Long od 1933. do 1935. godine.[78][79]

Džordž Volas koji je četiri puta bio guverner Alabame, predvodio je populistički pokret koji je obuhvatao pet država i pobedio sa osvojenih 13,5% glasova na predsedničkim izborima 1968. godine. Kampanjom protiv intelektualaca i liberalnih reformatora, Volas je obezbedio veliku podršku među belom radničkom klasom, koja ga je podržala u prevremenim izborima 1972. godine.[80] Populizam nastavlja bivati jednom od sila i u modernoj politici Amerike, naročito u izborima 1992. i 1996. godine. Mediji su poslednjih godina identifikovali brojne populističke kandidate,[81] A jedan od njih je i kandidat Nezavisne partije i milijarder Ros Pero koji se kandidovao 1996, 2000. i 2004. godine, a tu je i Ralf Nejder koji je 2008. godine imao veliku populističku podršku. Predsednički kandidat Džon Edvards, koji se kandidovao 2004. i 2008. godine, imao je slogan „Jedna ekonomska zajednica, jedno zajedničko bogatstvo”.

Još od svojih početaka, rane 2009. godine, Pokret čajanke (engl. Tea Party movement) koristio je populističku retoriku, naročito na teritorijama i u državama gde su na vlasti bile demokrate. Ime pokreta, veliki otvoreni skupovi, populistička retorika i korišćenje raznih patriotskih simbola karakterišu antifederalne pokrete ’80-ih godina 18. veka.[82] U skorijim primerima populističkih pokreta, pripadnici pokreta za akciju su koristili slogan „Mi smo 99%”. Čelnici ove organizacije aludirali su da se onih 1% odnosi na Amerikance koji su veoma bogati. Verovali su da taj jedan procenat kreira ekonomsku nestabilnost i ruši mreže socijalne stabilnosti postignute Nju dilom. Profesori političkih nauka Džo Laundes i Dorijan Voren među onima su koji su postavili pitanje da li je Vol strit populistički pokret. Složili su se da je to bio prvi veliki populistički pokret u SAD još od 1930. godine.[83][84]

U 2015/16, u predsedničkoj politici istakla su se dva populistička pokreta tokom izbora 2016. godine. Prvi, unutar Demokratske stranke, uključuje pokret koji je veoma popularan među mlađim glasačima koji podržavaju senatora Bernija Sandersa. On poziva na revoluciju protiv kapitalističke pohlepe i političke moći. Kao kada su populisti krajem 19. veka napali milionere, tako je i Sanders sada napao milijardere, govoreći kako se stvara veliki jaz između ljudi koji su jako bogati i ljudi i onih koji su veoma siromašni. Druga se nalazi unutar Republikanske stranke, i to je nacionalni pokret koji podržava Donalda Trampa koji je izabran za predsednika. Privlači „Srednju Ameriku” kroz priče o nacionalnom ponosu, agresivnom trgovinskom politikom. I Sanders i Tramp su bili populisti i protiv establišmenta, iako se njihova politička verovanja potpuno razlikuju.

Srbija

Pojava populizma u Srbiji datira od ranih 70-ih godina 19. veka, od populističkog socijalizma Svetozara Markovića i radikalizma Nikole Pašića. Tokom 20. veka, najizrazitije se pokaza Brozov samoupravni socijalizma, a nakon njega Miloševićev, Dačićev, do populizma Aleksandra Vučića[85].

Karakteristično za njih je da je to zatvoreni sistem koji sve spolja vidi kao neprijateljsko, zbog čega se homogenizacija zasniva na proizvodnji spljnjih i unutrašnjih sukoba. To izostavlja potrebu za institucijama ili zakonima, koji nepotrebno sputavaju iskonske potrebe naroda koje izražava vođa.

Osnova retorike populizma obeležava prefiks: "anti". Ona se predstavlja kao antiurbana, antimodernizatorska, antimigrantska, antikapitalistička, antiindividualistička, antisemitska, anti-nato... Iako predstavlja sebe kao „anti “, kao buntovni, to je zapravo vrlo čvrst poredak, autoritaran u svojoj suštini. Guta sve pred sobom, na sve primenjuje svoje „verovanje”. On poništava institucije, gazi zakone, menja kolektivno pamćenje, konstruiše novi identitet nacije, zadire u sferu privatnosti njenih građana[86].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ »politička doktrina koja podržava snagu i prava običnih ljudi i njihovu borbu protiv privilegovane elite«, Univerzitet Prinston, http://wordnetweb.princeton.edu/perl/webwn?s=populism
  2. ^ Cas Mudde (2004). „Populistički duh vremena”. Vlada i opozicija. 39.4: 542—563 [560].
  3. ^ Canovan 1981, str. 5.
  4. ^ Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan (2008). „21st Century Populism” (PDF). Palgrave MacMillan. str. 3. 
  5. ^ Kitschelt, Herbert (with McGann, Anthony), 1995, The Radical Right in Western Europe. A Comparative Analysis, Ann Arbor: University of Michighan Press
  6. ^ Ernesto Laclau, 2005, Reasons of Populism, London: Verso
  7. ^ Taguieff, Pierre-Andre, 2002, L'illusion populiste, Paris: Berg International
  8. ^ Canovan, Margaret. 1981. Populism.
  9. ^ Betz, Hans-Georg. 1994. Radical Right-wing Populism in Western Europe.
  10. ^ Kazin, Michael. 1995.The Populist Persuasion: An American History.
  11. ^ Boyte, Populism and John Dewey
  12. ^ Harry C. Boyte. "Introduction: Reclaiming Populism as a Different Kind of Politics." The Good Society 21.2 (2012): 173–176. Project MUSE. Web. 21 Oct. 2013. <http://muse.jhu.edu/> (potrebna pretplata)
  13. ^ And The Winner Is…The Hollywood Elite, January 27, 2009
  14. ^ Canovan 1981, str. 13, 128–138.
  15. ^ Ferkiss 1957.
  16. ^ Dobratz & Shanks–Meile 1988.
  17. ^ Berlet & Lyons 2000.
  18. ^ Fritzsche 1990.
  19. ^ Fieschi 2004.
  20. ^ Germani 1978.
  21. ^ Mary Rupert (1997), pp. 96.
  22. ^ Fritzsche 1990, str. 149–150.
  23. ^ Berlet 2005.
  24. ^ a b „PEUPLE ! QUEL PEUPLE ! - DÉRIVES POPULISTES - LE PEUPLE ! QUEL… - LE PEUPLE ! QUEL…”. Le blog de alain laurent-faucon. Arhivirano iz originala 10. 3. 2009. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  25. ^ Blamires 2006, str. 56.
  26. ^ Tom Scott, The Early Reformation in Germany: Between Secular Impact and Radical Vision. Ashgate, 2013.
  27. ^ Cornelia Schmitz-Berning (1998). Vokabular des Nationalsozialismus. New York. ISBN 978-3-11-013379-0. 
  28. ^ Fritzsche 1990, str. 149–150, 1998.
  29. ^ Caroux, Jacques (1994). „Reviewed work: Le mythe du peuple et la société française du XIXe siècle, Alain Pessin”. Annales. Histoire, Sciences Sociales. 49 (6): 1461—1463. JSTOR 27584836. S2CID 181119310. doi:10.1017/S0395264900055347. 
  30. ^ Fieschi 2004, str. 95.
  31. ^ Horsfield 2003, str. 85.
  32. ^ SPIEGEL, ONLINE (28. 9. 2010). „Continent of Fear: The Rise of Europe's Right-Wing Populists”. SPIEGEL ONLINE. Hamburg, Germany. 
  33. ^ „Europe | Italy returns Berlusconi to power”. BBC News. 15. 4. 2008. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  34. ^ „{title}”. Arhivirano iz originala 18. 2. 2014. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  35. ^ "We appeal to the instincts of people. We are populists for real. There is nothing to be ashamed of" Grillo, confessione a eletti M5S: ‘Finzione politica l’impeachment di Napolitano’ Il Fatto Quotidiano, October 30, 2013
  36. ^ „Riepilogo Nazionale - Camera - Elezioni Politiche 24-25 febbraio 2013 - la”. Repubblica.it. 25. 1. 2013. Pristupljeno 20. 5. 2014. 
  37. ^ O'Donnell, Guillermo A. (1988). Bureaucratic authoritarianism: Argentina, 1966–1973, in comparative perspective. Berkeley: University of California Press. str. 9/10. ISBN 978-0-520-04260-5. 
  38. ^ French 1992, str. 4.
  39. ^ Walter Laqueur, ur. (1978). Fascism: A Readers' Guide : Analysis, Interpretations, Bibliography. Berkeley: University of California Press. str. 255. ISBN 978-0-520-03642-0. 
  40. ^ Rafael Torres Quintero & Rafael Quintero López, El mito del populismo: análisis de los fundamentos del Estado ecuatoriano.Quito: Universidad Central del Ecuador. (1980). p. 27.
  41. ^ Mehmet Uğur; Nergis Canefe, ur. (2005). Turkey and European integration: accession prospects and issues. London: Routledge. str. 51. ISBN 978-0-415-32656-8. 
  42. ^ Octavio Rodríguez Araujo, Derechas y ultraderechas en el mundo. Mexico: Siglo XXI. 2004. ISBN 978-968-23-2519-9. str. 140.
  43. ^ Íñigo Bolinaga, Breve historia del fascismo. Madrid: Nowtilus. 2008. ISBN 978-84-9763-452-6. str. 242.
  44. ^ In 1952, viz., Vargas' Labor Minister in Brazil saw his tasks in fervently anticommunist terms: to battle ideologies opposed to "traditions" of social peace—John D. French, . Drowning in laws: labor law and Brazilian political culture. University of North Carolina Press. 2004. str. 81. ISBN 978-0-8078-5527-0. 
  45. ^ Francisco Weffort, O populismo na política brasileira. Rio de Janeiro:Paz e Terra. (1978). p. 43.
  46. ^ Stephen G. Rabe, (1999). Najopasnija era u istoriji: Džon F. Kenedi se suprotstavlja komunističkoj revoluciji u Latino Americi. Chapel Hill: University of North Carolina Press. str. 66. ISBN 978-0-8078-4764-0. 
  47. ^ John D. French, The Brazilian workers' ABC: class conflict and alliances in modern São Paulo. p. 262
  48. ^ Mary P. Lassiter,ed., Economics, politics and social issues in Latin America. New York. . Nova Science Publishers. 2007. str. 25. ISBN 978-1-60021-182-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  49. ^ Thomas E. Skidmore, The Politics of Military Rule in Brazil, 1964–1985. New York: Oxford University Press US. 1989. ISBN 978-0-19-506316-5. str. 265.
  50. ^ Jolle Demmers, Alex E. Fernández Jilberto, Barbara Hogenboom, ur. (2001). Miraculous metamorphoses: the neoliberalization of Latin American populism. New York: St. Martin's Press. str. 11. ISBN 978-1-85649-887-6. 
  51. ^ Kirk Andrew Hawkins,. Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. Cambridge University Press. str. 51. ISBN 978-0-521-76503-9. 
  52. ^ „Search”. Pristupljeno 25. 4. 2015. [mrtva veza]
  53. ^ Anonymous. „Populist Left in South America”. Arhivirano iz originala 20. 11. 2008. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  54. ^ Luiz Renato Vieira, Consagrados e malditos: os intelectuais e a Editora Civilização Brasileira. Brasília: Thsaurus. 1998. ISBN 978-85-7062-139-9. str. 41.
  55. ^ Rüdiger Dornbusch & Sebastian Edwards, ur. (1991). The Macroeconomics of populism in Latin America. Chicago: The University of Chicago Press. str. 16. ISBN 978-0-226-15844-0. 
  56. ^ Mejía, Daniel; Posada, Carlos Esteban (2. 2. 2005). „Populist Policies In The Transition To Democracy”. Borradores de Economia. 
  57. ^ Dornbusch & Edwards, The Macroeconomics of populism in Latin America. p. 1
  58. ^ CURRENT ECONOMIC ISSUES IN ARGENTINA A TEACHING MODULE[mrtva veza], Z. Edward O'Relley, November, 2001
  59. ^ Elizabeth Montes Garcés, ed., (2007). Relocating identities in Latin American cultures. Calgary: University of Calgary Press. str. 74. ISBN 978-1-55238-209-7. 
  60. ^ DEALING WITH POLITICAL FERMENT IN LATIN AMERICA: THE POPULIST REVIVAL, THE EMERGENCE OF THE CENTER, AND IMPLICATIONS OR U.S. POLICY
  61. ^ „The Impact of "Populism" on Social, Political, and Economic Development in the Hemisphere, Vladimir Torres” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 9. 7. 2007. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  62. ^ Loveman 1999, str. 186.
  63. ^ Robert C. Neville, ed., (2002). The human condition. Albany: SUNY Press. str. 25. ISBN 978-0-7914-5346-9. 
  64. ^ Hawkins 2010, str. 84.
  65. ^ Steve Ellner & Daniel Hellinger; ur.. Venezuelan politics in the Chávez era: class, polarization, and conflict. Boulder: Lyne Rienner. 2003. ISBN 978-1-58826-297-4. str. 67.
  66. ^ „BBC NEWS - Business - Venezuela-US trade under the microscope”. 29. 12. 2006. 
  67. ^ „More leftist leaders in Latin America - World news - Americas - NBC News”. msnbc.com. 
  68. ^ Patricio Navia and Ignacio Walker, Chapter 8, Political Institutions, Populism, and Democracy in Latin America, in Scott and Timothy R. Scully (ed), Democratic Governance in Latin America, Stanford University Press, 2008 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2011)
  69. ^ „En 16 años, los gobiernos neoliberales democratizaron el hambre. Discurso de Daniel Ortega en Estelí”. Arhivirano iz originala 13. 6. 2009. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  70. ^ „Pemex y los GOBIERNOS NEOLIBERALES, ALBERTO TORRENTERA” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 11. 5. 2011. g. Pristupljeno 1. 6. 2016. 
  71. ^ World, Upside Down. „Bolivia y el mandato progresista en Latinoamérica”. Pristupljeno 25. 4. 2015. 
  72. ^ Roberto (3. 4. 2008). „¡A babor!”. 
  73. ^ „Mexico”. Pristupljeno 25. 4. 2015. 
  74. ^ The Challenge of Closely Fought Elections, Whitehead, Laurence Project MUSE – Journal of Democracy, Volume 18, Number 2, April 2007
  75. ^ Formisano, Ronald P. (25. 2. 2008). For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850s. ISBN 9780807886113. 
  76. ^ Michael Kazin, The Populist Persuasion: An American History (1995).
  77. ^ Kennedy 2015, str. 525.
  78. ^ Steven J. Rosenstone, Third parties in America (Princeton University Press, 1984)
  79. ^ Ronald P. Formisano, For the People: American Populist Movements from the Revolution to the 1850s (2009)
  80. ^ Rogers 2000.
  81. ^ Vaughn 2007, str. 397.
  82. ^ Boyer 2012, str. 805.
  83. ^ Joe Lowndes and Dorian Warren, Occupy Wall Street: A Twenty-First Century Populist Movement? Dissent October 21, 2011 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2012)
  84. ^ Sheetal D. Agarwal, et al., "Grassroots organizing in the digital age: considering values and technology in Tea Party and Occupy Wall Street." Information, Communication & Society (2014) 17#3 pp: 326–341.
  85. ^ Vučinić, Marinko M. „Marinko M. Vučinić: Ogoljeni populizam i demagogija Aleksandra Vučića”. Nova srpska politička misao (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-04-15. 
  86. ^ Spasojevic, Dusan. „Da li je populizam neizbežan sastojak politike u Srbiji?”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Članci[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Populizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Популизам&oldid=27682977”