T-34
Iz projekta Википедија
 Ratni memorijal u Gdanjsku, Poljska |
|
T-34 Model 1943  |
|
|---|---|
| Glavne karakteristike | |
| Dužina | 6.75 m |
| Širina | 3.00 m |
| Visina | 2.45 m |
| Težina | 30.9 T |
| Brzina | 55 km/h na putu 26 km/h izvan puta |
| Doseg | 465 km |
| Glavno naoružanje | 76.2mm F-34 |
| Sporedno naoružanje | 2×7.62mm mitraljezi |
| Maksimalan oklop | 70 mm |
| Motor | Diesel model V-2 500 konja (373 kW) |
| Posada | 4 |
T-34 je sovjetski srednji tenk često označavan kao najbolji i najuticajniji tenk Drugog svetskog rata, iako su kasniji tenkovi iz tog perioda imali bolji oklop i naoružanje.[1] Prvi takav tenk proizveden je 1940. u Harkovu, a proizvođen je do 1958. godine. Tenk T-34 je bio osnova sovjetskih oklopnih snaga tokom Drugog svetskog rata, a kasnije je izvožen u druge zemlje. Bio je najproizvođeniji tenk u Drugom svetsku ratu i drugi svih vremena nakon serije T-54/T-55.[2] Publikacija objavljena 1996. je pokazala da se T-34 još uvek koristio u 27 država.
T-34 je razvijen iz BT serije brzih tenkova i dizajniran je da zameni pešadijske tenkove BT-5 i BT-7. Nakon uvođenja u službu, bio je tenk sa najboljim odnosom vatrene moći, pokretljivosti i oklopa, iako je u početku borbena efikasnost patila zbog nezadovoljavajuće ergonomije u odeljku za posadu, nedostatka radija i loše taktičke upotrebe. Raspored sa dva čoveka na topu je zahtevao da zapovednik bude takođe i nišandžija, što je bilo tipično za većinu sovjetskih tenkova iz tog vremena; ovo se pokazalo slabijim od nemačkog rasporeda sa trojicom ljudi (zapovednik, nišandžija i punilac).
Dizajn i konstrukcija tenka su bili konstantno unapređivani tokom rata da bi se poboljšala efikasnost i smanjili troškovi, što je omogućilo proizvodnju većeg broja tenkova. Početkom 1944. uveden je T-34-85 sa moćnim topom od 85 mm koji su opsluživala trojica. Do kraja rata, raznovrsni i jevtini tenkovi T-34 su zamenili mnoge lake i teške tenkove u službi i brojali su većinu proizvedenih sovjetskih tenkova u ratu. Njegov evolucioni razvoj je vodio direktno do T-54/T-55 serije tenkova, koji su se proizvodili do 1981. i koji se još uvek koriste.
Sadržaj |
[uredi] Razvoj
Sovjetski tenk T-34 proizveden je u fabrici lokomotiva Kominterna u Harkovu. Na razvoju ovog tenka radio je mladi ruski inženjer Mihail Koškin koji je 1936. god. prebačen u fabriku Kominterna kao glavni projektant. Ova fabrika je bila zadužena za konstantnu modernizaciju BT tenkova (tzv. brzohodni tenkovi koji su mogli da se kreću i bez gusenica što im je omogućilo da na putu razviju velike brzine). Iskustva iz Španskog građanskog rata su pokazala da su naoružanje i oklop ruskog tenka BT nedovoljni da bi mogao uspešno da se suprotstavi novim modelima tenkova čija je proizvodnja već počela u nekim evropskim zemljama. Zbog toga je 1937. godine fabrika dobila zadatak da projektuje novi srednji tenk, takođe sa mogućnošću kretanja i na gusenicama i na točkovima kao i BT. Prototip, koji je nosio oznaku A-20, završen je novembra iste godine. Novi srednji tenk bio je težak 17.7 t i bio je naoružan topom kalibra 45 mm. Oklop je bio postavljen pod velikim uglom, što će kasnije biti jedna od glavnih karakteristika tenka T-34. A-20 je bio prvi u seriji tzv. tenkova otpornih na granate. Šasija je bila ista kao i kod BT modela, ali sa manjim izmenama. Ubrzo je proizveden i model A-30 koji je bio naoružan topom kalibra 76.2 mm.
Koškin je ubrzo došao do zaključka da je insistiranje na mogućnosti da ruski tenkovi mogu da se kreću i bez gusenica pogrešno. Crvena armija je vrlo retko koristila mogućnost da BT tenkove upotrebljava bez gusenica, a ovakav dizajn je dodatno komplikovao proces proizvodnje i nametao je određena ograničenja u pogledu maksimalne težine. Zbog toga je predložio konstruisanje novog tenka koji će se kretati isključivo na gusenicama. Novi model nosio je oznaku A-32 (kasnije T-32). Glavni vojni komitet SSSR-a dozvolio je konstruisanje modela A-32, ali nije odustao od ideje korišćenja tenka sa mogućnošću kretanja i na točkovima. Zato je zatraženo da se A-20 i A-32 uporedno testiraju. Oba prototipa proizvedena su 1939. godine u Harkovu i predstavljena su Upravi za oklopne snage. Uprava je predložila da se na modelu T-32 pojačaju oklopna zaštita i glavno naoružanje. Novi model na kojem su izvršene ove modifikacije dobio je oznaku T-34.
Zbog ozbiljne međunarodne situacije Glavni vojni komitet SSSR-a je, nakon završetka prototipa 19. decembra 1939. godine prihvatio uvođenje T-34 kao osnovnog oklopnog vozila u naoružanju sovjetskih snaga. Pred kraj januara 1940. godine proizveden je prvi serijski T-34. Tokom februara iste godine dva primerka ovog tenka prošla su stroga terenska ispitivanja pod nadzorom samog Koškina. Krajem juna 1940. godine završena je izrada proizvodnih nacrta i započela je serijska proizvodnja T-34. S obzirom na to da se Koškin u međuvremenu razboleo, projekat je preuzeo Aleksandar Morozov.
Između 1940. i 1944. godine proizvedeno je skoro 36.000 komada T-34. Od 1944. do 1945. godine proizvedeno je i 23.000 komada modela T-34/85. Posle rata T-34 nije više masovno proizvođen, ali je do 1946. godine proizvedeno preko 2.000 komada. Proizvodnja T-34 je ponovo pokrenuta 1951. godine u Poljskoj i Čehoslovačkoj u kojima je proizvedeno 1.380 i 3.185 komada modela T-34/85. Prema nekim procenama ukupno je proizvedeno 65.947 šasija ovog tenka koje nisu upotrebljene za izradu jurišnih topova ili bilo koje druge varijante oklopnog vozila. Mnogi od ovih tenkova učestvovali su u sukobima širom planete tokom Hladnog rata.
[uredi] Borbena upotreba
[uredi] Drugi svetski rat
T-34 je veoma brzo postao simbol sovjetskog otpora nemačkom argesoru. Nemački vojnici, koji su obučavani da nipodaštavaju Crvenu armiju i da sovjetskog vojnika smatraju pripadnikom niže rase bili su veoma iznenađeni pojavom T-34 koji se po kvalitetu i vatrenoj moći u velikoj meri razlikovao od svih tenkova sa kojima su se do tada susretali na evropskom ratištu. T-34 je mogao bez problema da se suprotstavi bilo kom nemačkom tenku koji se tada nalazio u naoružanju nemačke armije. Međutim, kao i svako novo vozilo T-34 je patio od određenih mehaničkih nedostataka. Nije bilo neuobičajeno da prvi T-34 idu u napad noseći rezervnu kutiju menjača sa sobom. Mehanički nedostaci su ubrzo otklonjeni i T-34 je postao jedan od najboljih tenkova u Drugom svetskom ratu.
Tokom zime 1941-42. godine T-34 je bio u prednosti nad nemačkim tenkovima zbog svoje sposobnosti da se kreće kroz duboki sneg ili blato zahvaljujući svojim širokim gusenicama i velikim nosećim točkovima. Nemačka pešadija, koja je na početku napada na SSSR uglavnom bila naoružana protivtenkovskim topovima Pak 36 kalibra 37 mm i PaK 38 kalibra 50 mm nije imala oruđe kojim bi mogla da se suprotstavi novom ruskom tenku. Uprkos tome, nizak nivo obuke sovjetskih tenkovskih posada i neiskustvo njihovih komandanata onemogućili su da T-34 dokaže svoj kvalitet na bojnom polju.
Akcenat u proizvodnji sovjetskh tenkova, a naročito T-34 bio je stavljen na popunu jedinica koje su pretrpele velike gubitke tokom prve godine nemačkog napada. Zbog toga je ostalo malo mesta za tehničko usavršavanje koje bi dovelo do smanjenja masovne proizvodnje. Sredinom 1943. godine proizvodnja T-34 premašila je 1.000 komada mesečno što je bilo više od nemačke mesečne proizvodnje tenkova. Međutim, zbog loše taktičke upotrebe ruski tenkovski gubici su takođe bili mnogo veći od nemačkih.
Suočeni sa dobro naoružanim i oklopljenim sovjetskim tenkovima Nemci su počeli da opremaju svoje jedinice novim protivtenkovskim topom PaK 40 kalibra 75 mm. Takođe, sredinom 1943. godine Nemci su na bojištu počeli da koriste tenkove Pancer V Panter i Pancer VI Tiger koji su imali topove kalibra 75 i 88 mm i koji su bili tehnički superiorniji u odnosu na T-34 zbog čega su ruski tenkovski gubici i dalje bili izuzetno visoki.
Tokom poslednje godine rata sovjetska taktička upotreba oklopnih jedinica se značajno popravila, ali su gubici u tenkovima i dalje bili veliki. Zbog toga je 1944. godine u naoružanje uvedena nova verzija T-34/85 koja je bila naoružana topom kalibra 85 mm i sa poboljšanom oklopnom zaštitom i pokretljivošću. Novi T-34/85 je i dalje bio inferioran u odnosu na nemački tenk Panter što je nadoknađivao svojom brojnošću. Ipak, koristeći svoje prednosti kao i prilagođavajući se trenutnoj taktičkoj situaciji na bojištu T-34/85 je bio dovoljno dobar da preokrene jezičak na vagi u korist Sovjetskog Saveza.
Na početku Drugog svetskog rata T-34 je činio jedva 5% od ukupnog broja ruskih tenkova; do sredine 1943. godine udeo tenka T-34 u ukupnom broju ruskih tenkova je dostigao 50-60% i nastavio je da raste sve do kraja rata. Do trenutka kada je T-34 postao najbrojniji sovjetski tenk Nemci su već razvili nove tenkove (npr. Panter koji je nastao po ugledu na T-34) koji su imali bolje performanse. Sovjetski teški tenkovi IS serije, koju su proizvođeni u drugoj polovini rata, takođe su imali bolje karakteristike od T-34.
U odnosu na tenkove zapadnih sila u Drugom svetskom ratu T-34 se najlakše mogao uporediti sa američkim Šermanom. Oba tenka su predstavljala značajan napredak u vreme kada su konstruisani. Oba tenka su prošla brojne modifikacije koje su povećale njihovu borbenu sposobnost. Oba tenka su bila prilagođena masovnoj proizvodnji i lako su se održavala u terenskim uslovima. Ni jedan nije mogao samostalno da se suprotstavi najnovijim nemačkim tenkovima Panter i Tigar. Tenk ima mnoge uloge na ratištu. Jedna od njih je da pruža podršku pešadiji. Međutim, osnovna uloga tenka je borba sa neprijateljskim tenkovima. Nemačka proizvodnja tenkova je bila ograničena na relativno mali broj superiornih tenkova čija komplikovana konstrukcija je onemogućavala masovnu proizvodnju kao što je bila sovjetska. Sovjetska odluka da proizvede veliki broj tenkova T-34 uz postepeno otklanjanje nedostataka i poboljšanje konstrukcije pokazala se kao ispravnijom od nemačke i u velikoj meri je doprinela pobedi u Drugom svetskom ratu.
[uredi] Hladni rat
Posle Drugog svetskog rata T-35/85 je korišćen u ratu u Koreji - prethodnicu invazije Severnokorejskih snaga na Južnu Koreju 1950. godine činili su pukovi ovih tenkova. Na Južnokorejskoj strani suprotstavili su im se američki tenkovi Šerman i M-26 Peršing koji su se nalazili u sastavu snaga UN. T-34 je takođe korišćen u sukobima na Bliskom Istoku, Vijetnamu i u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Hrvatska vojska je nasledila 25-30 T-34 od bivše JNA, ali su oni povučeni iz upotrebe. Takođe je učestovao i u gušenju ustanka u Mađarskoj 1956. godine, a nekoliko komada nalazilo se i u naoružanju zaraćenih strana u Avganistanu.
[uredi] Borbena efikasnost
- "Najbolji tenk na svetu" - Feldmaršal Paul Ludvig Evald fon Klajst (Lidel Hart, 1951.).
Borbena efikasnost sovjetskog tenka T-34 na početku rata može se oceniti na osnovu njegovih „čvrstih“ i „mekih“ karakteristika, s tim da se pod „čvrstim“ karakteristikama podrazumevaju, oklop, vatrena moć i pokretljivost, dok se pod „mekim“ karakteristikama podrazumevaju ergonomske osobine kao što su jednostavost upotrebe, preglednost iz tenka, raspored posade i dr. T-34 je imao izvanredne „čvrste“ karakteristike, dok su „meke“ karakteristike bile loše.
„Velika trojka“ tj. najvažnije tri karakteristike konstrukcije tenkova su oduvek bili oklop, vatrena moć i pokretljivost. T-34 je imao izvanredan balans između ova tri činioca. Model proizveden početkom 1941. godine imao je debeo, zakošen oklop koji je na srednjim rastojanjima mogao da izdrži pogodak bilo kog standardnog nemačkog protivtenkovskog oruđa. T-34 je mogao biti uništen samo dejstvom nemačkog protivavionskog topa kalibra 88 mm ili dejstvom protivtenkovskog topa kalibra 50 mm i kratkocevnog topa od 75 mm sa malih rastojanja. Najveći broj nemačkih tenkova tokom 1941. godine nije bio naoružan topom kalibra 75 mm; standardno naoružanje nemačkih tenkova u to vreme bio je top kalibra 37 mm. Od sredine 1942. godine T-34 je postao ranjiv na poboljšana nemačka protivtenkovska oruđa i tako je ostalo do kraja rata, ali je njegova oklopna zaštita bila ravnopravna ako ne i bolja od oklopne zaštite američkog tenka M-4 Šerman i nemačkog tenka Pancer IV.
Po pitanju vatrene moći, T-34 je početkom 1941. godine bio superioran u odnosu na sve nemačke tenkove. Njegov top kalibra 76 mm mogao je bez problema da probije oklop bilo kog nemačkog tenka. Ovaj top je pored protivoklopne koristio i visoko-eksplozivne granate kojima je dejstvovao protiv mekih ciljeva i neprijateljske pešadije. Sa uvođenjem novih nemačkih tenkova tipa Panter i Tigar u naoružanje početkom 1943. godine T-34 je izgubio prednost u vatrenoj moći koju je do tada uživao. Zbog toga su sovjetski konstruktori modifikovali kupolu tenka i u nju ugradili top kalibra 85 mm. Ova modifikacija nije ga učinila boljim od novih nemačkih tenkova, ali je granata ispaljivana iz ovog topa mogla pod određenim uslovima i sa određenih rastojanja da probije oklop tenkova Panter i Tigar.
Pokretljivost je bila velika prednost T-34. Široke gusenice, odlično vešanje tipa „kristi“ i snažan motor učinili su ga jednim od najpokretljivijih i najbržih srednjih tenkova u Drugom svetskom ratu. Široke gusenice omogućavale su mu da se relativno lako kreće po blatu i dubokom snegu, a široki samonoseći točkovi „kristi“ suspenzije mogli su bez problema da izdrže vožnju izvan puta i pružali su dodatnu bočnu zaštitu.
Odlični čvrsti faktori učinili su da T-34 postavi standarde koje će tokom Drugog svetskog rata nerado usvojiti čak i nemački konstruktori.
Međutim, neki faktori kod T-34 su bili izuzetno loši, uprkos nekim poboljšanjima tokom rata. Sve verzije ovog tenka naoružane topom od 76 mm imale su skučenu kupolu sa dva člana posade. Komandir je imao lošu preglednost izvan kupole: zbog poklopca na kupoli, koji se otvarao unapred, bio je prinuđen da situaciju na boljnom polju prati kroz jedan vizir i jedan pokretni periskop. Pored komandovanja tenkom, morao je da rukuje i glavnim naoružanjem za razliku od nemačkih, britanskih i engleskih tenkova koji su uglavnom imali kupole sa tri člana posade, komandirom, topdžijom i poslužiocem (puniocem). Komandir koji je imao još dva člana posade u kupoli mogao je u potpunosti da se posveti svom zadatku. Ovaj nedostatak ispravljen je u modelu T-34/85 koji je imao kupolu sa tri člana posade.
Preglednost sa pozicije vozača je takođe bila loša. Pojedini vozači su čak prijavili da im je optika bila toliko loša da su tokom bitke uvek držali poklopac na prednjoj ploči malo odškrinut kako bi videli teren ispred sebe. Ovaj nedostatak je predstavljao veliko taktičko ograničenje upotrebe T-34 zato što vozači nisu mogli da koriste konfiguraciju terena u svoju korist. Punilac je takođe imao veoma težak posao zato što kupola nije imala korpu (pod kupole koji se okreće zajedno sa njom i u kojoj su smešteni članovi posade). Sličan problem postojao je i kod nekih savezničkih tenkova kao što je M-3 Stjuart. Pod tenka bio je pokriven sanducima sa granatama. U tenku je postojalo 9 granata spremnih za upotrebu, smeštenih u bočnim nosačima borbenog odeljenja. Nakon što bi ovih 9 granata bilo potrošeno, poslužilac je morao da vadi granate iz sanduka na podu što je znatno usporavalo brzinu paljbe.
Dodatni faktori koji su umanjili početni uticaj T-34 na bojnom bolju bili su loše stanje u rukovodstvu armije, nerazvijena taktika upotrebe tenkovskih jedinica i loš sistem obuke, što je sve bila posledica Staljinovih čistki u Crvenom armiji tokom 1930-ih godina. Mnoge tenkovske posade išle su u borbu samo uz osnovnu vojničku obuku i 72 sata provedena u učionici. Ovi problemi dodatno su povećani lošim ergonomskim osobinama tenka kao i nedostatkom radija bez kojeg se nije mogla zamisliti koordinacija napada tenkovskih jedinica. Nemački tenkisti veoma brzo su shvatili da sovjetski tenkovski napadi dolaze u krutim formacijama i bez iskorišćavanja prednosti terena. Do 1943-44. god. ovi nedostaci su u velikoj meri otklonjeni, ali nivo obuke sovjetskih tenkovskih posada nikada nije dostigao nemački.
[uredi] Nemačka viđenja tenka T-34
Veoma je važno napomenuti da su Nemci bili vrlo neprijatno iznenađeni pojavom tenka T-34. Iako je još 1938. godine izvestan broj tih tenkova učestvovao u borbama sa Japancima na granicama Mandžurije, Nemci praktično nisu ni naslutili da postoji. Na njih su naleteli ubrzo po otpočinjanju operacije „Barbarosa“, 22. juna 1941. godine. T-34 su ubrzo sejali stravu među nemačkim vojnicima na poprištu, jer je njihov čeoni oklop lako odbijao u stranu projektile ispaljene iz nemačkih protivoklopnih i protivavionskih topova, sem kalibra 88 mm. Jedan nemački pešadijski puk se prvi put susreo s njima jugoistočno od Smolenska, u jesen 1941. godine, o čemu postoji svedočanstvo jednog od preživelih: "Najpre smo začuli jaku buku motora... Nešto kasnije smo pomoću dvogleda videli kako se čelični kolos probija kroz drveće šumice ispred nas. Za njim se kotrljao još jedan, još jedan i još jedan: prema nama su išla četiri tenka T-34... Lake haubice nisu mogle ništa tim gigantima iako su tačno gađale... Posade naših protivtenkovskih topova u zasedi su hladnokrvo pustile da im se približe na samo trideset metara, a onda su otvorile vatru. Direktan pogodak - ali se projektil odbio u stranu! Tenk se sve više približavao, kotrljajući se prema našim topdžijama. Dobijao je pogodak za pogotkom, tačno u čelo, ali bez ikakvih posledica. Na kraju se tako dokotrljao do topa i zgazio ga kao insekta, pretvorivši ga u bezobličnu gomilu čelika... Tada je sa 2000 metara udaljenosti otvorila na te tenkove paljbu naša teška artiljerija. Protivoklopne granate su ostavljale fosforescentan trag (radi lakše korekcije vatre) pa smo mogli da vidimo kako je četvrta granata postigla direktan pogodak. Međutim, ispaljena sa ovako velike udaljenosti, čak i granata kao ova, teška 20 kilograma, naprosto je skliznula sa monstrumovog oklopa... Malo kasnije začuli smo iz pozadine nama dobro poznatu tutnjavu, koja nam je sada zvučala kao najlepša muzika. U pomoć su nam dolazila dva jurišna topa... Opet smo videli granate kako lete ka sovjetskim tenkovima... svaka je postigla direktan pogodak, ali (nismo mogli da poverujemo sopstvenim očima) SVAKA se odbila od tenka ..."
Priznanje generala Eriha Šnajdera (nem. Erich Schneider):
"Sovjeti su stvorivši izuzetno dobar tenk izvršili ogroman korak napred ... Iznenadna pojava tih tenkova na frontu je imala veliki učinak. Tenk T-34 predstavljao je pravu senzaciju. Imao je 26 tona, bio je naoružan topom 76,2 mm, čije su granate u početku probijale oklop naših tenkova i na udaljenostima od 1500 do 2000 metara, dok su granate naših tenkova probijale njegov oklop tek sa razdaljine manje od 500 metara, i to u slučajevima kad su bili gađani bokovi ili zadnji deo tenka T-34."
Nemci su, u početku, uspevali da onesposobe T-34 samo ako bi on, pokušavajući da zauzme što bolji položaj za paljbu, okrenuo nemačkim protivtenkovskim topovima svoje bokove. Nemci će ubrzo usavršiti svoje protivtenkovske topove i konstruisati sopstvene tenkove sposobne da se bore sa tenkovima T-34, ali su svoju nepripremljenost na početku kampanje platili sa mnogo topova i druge tehnike i sa mnogo ljudskih života.
[uredi] Vidi još
|
|
|
|---|---|
| Tenkovi | |
| T-26 | T-28 | T-34 | T-35 | T-44 | T-50 | T-60 | T-70 | T-80 | KV-1 | KV-2 | KV-85 | JS-1 | JS-2 |
