Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca objavila odluku (odluka je doneta na sednici Vlade 23. decembra 1924) o primeni člana 18 Zakona o zaštiti države (donet avgusta 1920. radi zabrane Komunističke partije Jugoslavije i sprovođen je nad komunistima) nad Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS) čime je ova partija zabranjena i pokrenut krivični postupak protiv njenih vođa. Ova odluka doneta je na osnovu bojazni od „boljševičke opasnosti“ jer je ova stranka pristupila Crvenoj seljačkoj internacionali u Moskvi, koja se nalazila u okviru Kominterne. Tokom ovog dana i sutradan bili su uhapšeni fuknkcioneri HRSS - Vlatko Maček, Josip Predavec, Juraj Krnjević, August Košutić i Stjepan Košutić, a 5. januara i vođa stranke Stjepan Radić (ova odluka važila je do kraja marta, kada se vođa HRSS odrekao republikanizma i pristao da uđe u Vladu. Tada je i promenjeno ime ove partije u Hrvatska seljalka stranka).
U Beogradu ilegalno počeo da izlazi list „Komunist“ (iako je prvi broj bio datiran na 1. januar, izašao je tek 6. januara). List je bio organ Komunističke partije Jugoslavije, a pokrenut je na inicijativu CK KPJ. Uređivanje lista i organizovanje njegovog štampanja u ilegalnoj štampariji bilo je povereno Moši Pijadi. Ukupno su izašla tri broja ovog lista — prvi 6. januara u kome je obajvljen članak o stvaranju „balkanskog antiboljševičkog pakta“, drugi 21. januara koji je bio posvećen godišnjici Lenjinove smrti i treći početkom februara. Ubrzo po izlasku trećeg broja, policija je otkrila ilegalnu štampariju, a njen organizator Moša Pijade uhapšen i osuđen na 20 godina zatvora (list „Komunist“ je ponovo privremeno pokrenut 1935, a od 1946. godine je počeo redovno da izlazi kao organ CK KPJ).[2]
Održana Oblasna konferencija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Srbiju, kojoj su pored delegata, prisustvovali i predstavnici Izvršnog odbora SKOJ-a i Oblasnog sekreterijata KPJ, kao i predstavnici Balkanske komunističke omladinske federacije i Izvršnog odbora Komunističke omladinske internacionale. Na Konferenciji je doneta odluka o stvaranju jakih ilegalnih organizacija i većem zalaganju u sindikalnoj borbi.[2]
Održana Oblasna konferencija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Hrvatsku i Slavoniju. Na Konferenciji je doneseno nekoliko odluka, koje su veoma imale za cilj prekretnicu u daljem radu SKOJ-a - stvaranje partijskih ćelija u preduzećima, da bih se povećao broj članova mladim radnicima; veća aktivnost među seljačkom omladinom, posebno na teritoriji Hrvatske, gde su „seljačke mase politički ne zadovoljne zbog nerešenog nacionalnog i agrarnog pitanja“. Među važne odluke za dalji rad su navedene i antimilitaristička propaganda, rad u sportskim društvima i osposobljavanje članstva za konspirativnu delatnost. Sekretar Oblasnog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku i Slavoniju u vreme održavanja ove Kongerencije je bio Vilim Horvaj.[2]
U Parizu (Francuska), grupa jugoslovenskih studenata-komunista pokrenula list-bilten „Ćelija“, koji je bio glasilo jugoslovenske komunističke ćelije u Parizu. Ovaj list pokrenut je bez znanja rukovodstva KPJ i SKOJ, a među onima koji su ga pokrenuli su bili Milan Vinković Volner i Vojislav Vujović. List je imao za cilj da se bavi pitanjima organizacije borbenih partijskih ćelija i informisanjem jugoslovenske radničke klase o važnim događajima u internacionalnog značaja i do avgusta je izašlo ukupno šest brojeva. List je u Kraljevinu SHS slat preko konduktera voza „Orijent ekspresa“.[3]
Od 16. do 18. februara održana sednica Centralne uprave Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) na kojoj je odlučeno da se izvrši organizaciona izmena SKOJ-a — umesto teritorijalnih organizacija formirane su partijske ćelije u fabričkim organizacijama i po ulicama (rejonima). Sve partijske ćelije bile su povezane sa Mesnim i Okružnim komitetima. Na sednici je takođe traženo da se prestane sa frkacijskim borbama u Komunističkoj partiji Jugoslavije, koje su se prenosile i na SKOJ.[3]
U Beogradu policija uspela da otkrije ilegalnu partijsku štampariju, koja se nalazila u Đurićevoj ulici broj 8 na Zvezdari. U ovoj ilegalnoj štampariji štampan je list „Komunist“, organ KP Jugoslavije. Istog dana u Zemunu je uhapšen Moša Pijade, koji je rukovodio radom štamparije i bio urednik lista. Pored Moše, uhapšeni su tada radnik Kosta Čipčić i njegova žena Sida, koji su bili „legalni“ stanari u stanu zakupljenom za ilegalnu štampariju, kao i apotekar Đorđe Pašić (suđenje im je održano od 25. do 29. maja).[4]
Na inicijativu SKOJ-a održana Konferencija Komunističke sportske frakcije na kojoj je traženo osnivanje novih i povezivanje postojećih radničkih sportskih društava i povezivanje u „Blok radničkih sportskih klubova“. Konferencija je zaključila da je i radnički sport deo revolucionarne radničke borbe.[4]
U selu Markovac, kod Križevaca metalski radnici Josip Broz i Đuro Šegović, po nalogu Okružnog komiteta KPJ za Bjelovar, organizuju sahranu Josipa Valente Vinceka (1888—1925), stolarskog radnika, učesnika Oktobarske revolucije i člana Okružnog komiteta. Na sahrani je Broz održao posmrtni govor u kome je govorio protiv režima. Na prijavu sveštenika Franje Ričkog, policija je ovaj pogreb proglasila za „nedozvoljenu političku manifestaciju“ i otpočela potragu za organizatorima. Krajem marta su najpre uhapsili Šegovića, a potom i Broza. Proveli su osam dana u zatvoru u Bjelovaru, potom su protiv njih podnete prijave sudskim vlastima.[5]
U Moskvi (Sovjetski Savez), od 21. marta do 6. aprila, održan Peti plenum Izvršnog komiteta Komunističke internacionale na kome je Kominterana donela zadatak da sve komunističke partije izvrše boljševizaciju partija. Na Plenumu je raspravljano o situaciji na Balkanu, a sekretar Kominterne Dmitrij Manuiljski i član Izvršnog komiteta Kominterne Georgi Dimitrov istakli su da je svuda na Balkanu doživljen poraz. Prilikom ocene situaciji na Balkanu, Filip Filipović je istakao „da kriza raste, ali da komunisti nisu uspeli da pridobiju seljake“. Takođe, na Plenumu se raspravljalo o stanju u KPJ i stavovima nekih funkcionera o nacionalnom pitanju. U ovoj raspravi su učestvovali Georgi Dimitrov, Dmitri Manulinski, Vasil Kolarov, Grigorij Zinovjev i Josif Staljin (Staljin je 25. marta kritikovao stavove Sime Markovića o nacionalnom pitanju i istakao da je nacionalno pitanje u stvari seljačko pitanje i da se seljak ugnjetenih naroda mora pokrenuti nacionalnim pitanjem). Plenum je doneo „Rezoluciju o jugoslovenskom pitanju“, u kojoj traženo da se politički deluje na seljake obespravljenih nacija, dao preporu za održavanje partijskog kongresa i imenovao privremeni CK KPJ (članovi: Triša Kaclerović, Laza Stefanović, Đuro Cvijić i Sima Miljuš).[4]
U Beogradu u Dalmatinskoj ulici broj 28 policija upala u stan studenta filozofije Vladislava Milenkovića i izvršila pretres. Neposredno pre upada policije Milenković i Zlatko Šnajder, obojica članovi Centralne uprave Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), su pokušali da spale partijsku arhivu koja se nalazila kod njih (što su većim delom uspeli). Pošto je policija osujetila tu njihovu nameru, oni su bili uhapšeni. Suđenje im je održano 16. decembra, ali ih je Prvostepeni sud u Beogradu, zbog nedostatka dokaza oslobodio (ovu presudu je Kasacioni poništio pa su 20. oktobra 1926. bili osuđeni na po godinu dana zatvora).[4]
U Beogradu održan Kongres Saveza radnika metalne industije i obrta Jugoslavije (SRMIOJ), na kome je prisustvovalo 37 delegata, koji su predstavljali 24 aktivna pododbora sa preko 2.700 članova. Na Kongresu je usvojeno nekoliko Rezolucija, od kojih je najvažnija o postavljanju organizacija SRMIOJ na industrijske principe.[4]
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS na čijem je čelu bio Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke (ova Vlada, formirana posle izbora je bila identična prethodnoj Vladi. Postojala je samo do 18. jula 1925. kada je postignut dogovor sa HSS-om i formirana nova Vlada, na čijem je čelu takođe bio Nikola Pašić).
Širom Jugoslavije proslavljen 1. maj — Praznik rada. U Beogradu, Nišu, Valjevu, Čačku, Šapcu, Smederevu, Kragujevcu, Novom Sadu, Sarajevu, Skoplju i drugim mestima, Praznik rada po prvi put, posle 1920. godine i rascepa među sindikatima, proslavljen u zajedničkoj organizaciji Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (bio pod uticajem komunista), Glavnog radničkog saveza Jugoslavije (bio pod uticajem socijalista) i Saveza grafičkih radnika Jugoslavije (nisu pripadali nijednom sindikatu). U toku ovih proslava održavani su radnički zborovi, vršena je obustava rada i održan velik broj priredbi. U Beogradu je proslava održana ispred zgrade novog Radničkog doma. Proslavu je otvorio Luka Pavićević, a na njoj su govorili Laza Stefanović, ume CRSOJ, Dragomir Marjanović, u ime SGRJ i Živko Topalović, u ime GRSJ. U Zagrebu, je tokom proslave Praznika rada, na Zrinjevcu došlo do sukoba oko 150 radnika i policije. U ovom sukobu je jedan radnik teško, a nekoliko lakše povređeno, dok je više lica uhapšeno. Proslava Praznika rada ove godine je bila zabranjena jedino u Kruševcu.[4]
U Beogradu, od 25. do 29. maja, pred Prvostepenim sudom vođen proces protiv Moše Pijade i još petoro lica, koji su bili optuženi za delo „podsticanja masa protiv države i na rušenje postojećeg poretka nasiljem i terorom“, kao i za izdavanje ilegalnog lista „Komunist“. Moša Pijade je tada kao prvooptuženi osuđen na 20 godina zatvora, a ostali optuženi — Kosta Čipičić, Đorđe Pašić i Mihailo Životić na po deset godina, Ilija Vuković na šest i Sida Čipčić na dve godine zatvora. Optužene su na suđenju branili advokati — Svetolik Grebenac, Rajko Jovanović, Uglješa Jovanović i Čedomir Plećević. Svi osuđeni su se žalili Apelacionom sudu, koji je 29. septembra doneo odluku o smanjenju kazni — Moši Pijadi je tada kazna smanjena na 12 godina (tokom boravka u zatvoru, zbog učešća u štrajku političkih zatvorenika, 21. juna 1934. godine je bio osuđen na još dve godine), a Kosti Čipčiću na šest godina. Ostali osuđeni su bili oslobođeni i pušteni na slobodu.
U Zagrebu izašla brošura „Stjepan Radić i Republika“ u kojoj je August Cesareca dao marksističku analizu političkog delovanja Stjepana Radića, lidera Hrvatske seljačke stranke (HSS). U brošuri su sakupljene Cesarčeve rasprave o „fenomenu Radić“, koje je objavljivao tokom 1923. i 1924. godine, u kojima on analizom poriče Radićev kompromis od marta 1925. godine. Poslednja rasprava, koja je napisana posle postignutog kompromisa između Radića i vlasti, predstavlja zaključak brošure.[6]
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS, koju su sačinjavali predstavnici Narodne radikalne stranke i Hrvatske seljačke stranke. Dogovor između ove dve stranke bio je potpisan 14. jula, kada su dogovorili sastav vlade i njene zadatke. Obrazovanje ove vlade je predstavljalo veliku političku promenu jer se HSS, koja je imala vodeću podršku hrvatskih nacionalnih krugova, odrekla republikanizma i priznala Ustav. Predsednik vlade je bio Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke (ova Vlada postojala je do 8. aprila 1926. kada je formirana nova Vlada radikala Nikole Uzunovića).
Povodom formiranja nove Vlade, kralj Aleksandar abolirao lidera HSS-a Stjepana Radića, kao i druge istaknute fukncionere ove stranke — Vlatka Mačeka, Josipa Predaveca i dr, koji su istog dana pušteni iz zatvora. Dva dana kasnije, 20. jula Radića je išao na audijenciju kod kralja, koji ga je primio u rezidenciji na Bledu, a 18. novembra je ušao u Vladu kao ministar prosvete.
U Beogradu, u hotelu „Slavija“ održan radnički zbor protiv uvođenja poreza na radničke nadnice. Na zboru je doneta i Rezolucija. Tokom jula su slični zborovi održani u Leskovcu, Obrenovcu, Nišu i Šapcu.[6]
U Beogradu, 16. i 17. avgusta, održan prošireni Plenum Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ), kome su pored članova Centralne uprave, učestvovali i delegati svih sindikalnih saveza, koji su bili učlanjeni u Nezavisne sindikate. Na Plenumu je raspravljano o pitanju sindikalnog ujedinjenja sa Glavnim radničkim savezom Jugoslavije (GRSJ), a referate na ovu temu su podneli Laza Stefanović i Stojan Stanković. Oko pitanja sindikalnog ujedinjenja je došlo sukoba jer su jedni zalagali za bezuslovno ujedinjenje sa GRSJ, dok su se drugi zalagali za ujedinjenje sindikata na platformi koju je 8. aprila predložio CRSOJ. Prilikom glasanja 19 delegata je bilo za ujedinjenje na platformi CRSOJ, a njih 6 za bezuslovno ujedinjenje. Takođe na Plenumu je osuđeno i delovanje četvorice članova rukovodstva - Stojana Stankovića, Dragutina Bukvića, Milana Grojića i Janka Petakovića, koji su zalagali za bezuslovno ujedinjenje sa reformističkim sindikatom i raspuštanje CRSOJ (oni su u oktobru prišli GRSOJ i formirali Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije).[6]
U Beogradu počeo da izlazi list „Mladi boljševik“, koji je bio ilegalno glasilo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Umnožavan je na ciklostilu, u ilegalnoj štampariji, a uređivali su ga Janko Mišić, Mijo Oreški i dr. Izlazio je do 1934. godine i ukupno je izašlo 35 brojeva. Tokom 1927. godine je imao duži prekid u izlaženju — od maja do novembra, a od 1928. je umnožavan u Zagrebu, gde se tada nalazilo sedište CK SKOJ-a. Potom je od 1930. štampan u inostranstvu.[6]
U Beogradu održan radnički protestni zbor na kome je raspravljano o pitanju sindikalnog ujedinjenja. Na zboru je doneta Rezolucija u kojoj se osuđuju „razbijači sindikalnog jedinstva“. Prethodno je Centralni radnički sindikalni odbor Jugoslavije (CRSOJ) pozvao predstavnike Glavnog radničkog saveza Jugoslavije (GRSJ) na zbor u Zagrebu, ali se oni nisu odazvali.[6]
Spomen-ploča na mestu, na kome se nalazila kuća u kojoj je stanovao Josip Broz Tito tokom boravka u Kraljevici od septembra 1925. do oktobra 1926. godine
U Kraljevici se Josip Broz zaposlio u preduzeću „Jugoslovenska brodogradilišta“ (posle Drugog svetskog rata ovo brodogradilište, osnovano 1729. godine, je nazvano „Titovo brodogradilište“, a posle raspada SFRJ je preimenovano u „Brodgoradilište Kraljevica“ i 2012. ugašeno), gde je radio u radionici za popravku i izradu delova za brodske motore. Broz je u Kraljevicu došao, polovinom septembra, na preporuku članova Pokrajinskog komiteta KPJ za Hrvatsku i Slavoniju. Tokom boravka je radio na osnivanju partijske ćelije i sindikalne organizacije u brodogradilištu, a sarađivao je i sa dr Pavlom Gregorićem. Kao sekretar partijske ćelije i sekretar sindikalne podružnice Nezavisnih sindikata, septembra 1926. godine je bio organizator štrajka 135 radnika na doku, zbog čega je bio otpušten 2. oktobra. Ubrzo potom je napustio Kraljevicu i otišao u Zagreb.[5]
U Zagrebu ilegalno objavljena brošura por kamufliranim nazivom „Pčelarstvo — prkatične upute o racionalnom gajenju pčela“. Ova brošura je sadržala „Rezoluciju o jugoslovenskom pitanju“ i govore predstavnika Kominterne u Jugoslovenskoj komisiji — Georgi Dimitrova, Dmitri Manuiljskog, Nikolaja Skripnika, Josifa Staljina, Grigorija Zinovjeva i Sime Markovića, na Petom plenumu Izvršnog odbora Komunističke internacionale, održanom tokom marta i aprila. Pošto su u ovoj brošuri bili kritikovani stavovi Sime Markovića o rešavanju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji, počele su se širiti glasine da je ova brošura falsifikat. Zbog toga je PolitbiroCK KPJ izdao saopštenje koje je uputio svim partijskim organizacijama.[7]
U Beogradu održan vanredni Plenum Saveza radnika šivačko-odevne industrije i obrta Jugoslavije, na kome je sa funkcije saveznog sekretara smenjen Stojan Stanković, a pred njega smenjena su još četiri člana Centralne uprave Saveza. Takođe, oni su pored smenjivanja i isključeni iz članstva Nezavisnih sindikata. Do ovih smena je došlo jer Stanković nije prihvatio odluke donete na prethodnom plenumu Saveza, održanom od 6. do 8. septembra. On je pokušavao da ovaj Savez izdvoji iz Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ) i uključi ga u novoformirani URSSJ (osnovan 12. oktobra). Takođe na Plenumu je doneta odluka da Savez ostane u članstvu CRSOJ i da nešalje delegate na tzv Kongres sindikalnog ujedinjenja, zakazan za 10. oktobar.[7]
U Beogradu, u kafani „Petrovgrad“ održan o radnički skup na kome je govoreno o ujedinjenju sindikalnog pokreta i stavu Radničke komore prema tom pitanju.[7]
Odlukom Radničke komore za Srbiju, na čelu sa Lukom Pavićevićem sve sindikalne organizacije Nezavisnih sindikata sa teritorije beogradske komore su iskuljčene iz ove organizacije. One su isključene jer nisu prihavtile predlog Glavnog radničkog saveza Jugoslavije (GRSJ), da učestvuju na Kongresu sindikalnog ujedinjenja, zakazanom za 10. oktobar.[7]
U Beogradu, od 10. do 12. oktobra, održan tzv „Kongres sindikalnog ujedinjenja“ na kome je stvoren Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije (URSSJ). Prema prvobitnom planu na ovom Kongresu je trebalo da dođe do ujedinjenja Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ), koje je bilo pod uticajem komunista i Glavnog radničkog saveza Jugoslavije (GRSJ), koje je bilo pod uticajem socijalista (dogovori za ujedinjenje su počelu u aprilu, ali su kasnije prekinuti). Pošto su rukovodioci GRSJ odbili skoro sve predloge CRSOJ, oni su odbili da se ujedine. Tada je došlo do rascepa u CRSOJ i deo njenog rukovodstva (tzv desničari) je pristao na ujedinjenje (Dragutin Bukvić, Stojan Stanković, Milan Grojić, Janko Petaković i dr). Pored desničara iz Nezavisnih sindikata, Kongresu su prisustvovale i organizacije činovnika i železničara iz Ljubljane. Stoga je URSSJ u početku bio samo produžetak rada GRSJ i nastavio je njegovo članstvo u Amsterdamskoj sindikalnoj internacionali. Godine 1929. uvođenjem „šestojanuarske diktaure“, bio je zabranjen rad URSSJ, ali je kasnije ponovo obnovljen. Polovinom tridesetih godina URSSJ je potpao pod uticaj komunista i zbog toga bio zabranjen 24. decembra 1940. godine.[7]
U Beogradu 11. i 12. oktobra održan prošireni Plenum Centralnog radničkog sindikalnog odbora Jugoslavije (CRSOJ), kome su pored članova Centralne uprave, učestvovali i delegati sindikalnih saveza i većih mesnih sindikalnih veća. Na Plenumu se raspravljalo o ujedinjenju sindikata i popunjavanju mesta upražnjenih mesta u Izvršnom odboru. Ovaj plenum održan je u isto vreme kada i tzv „Kongres sindikalnog ujedinjenja“ i imao je za cilj da zaustavi eventualno cepanje sindikalnih organizacija. Na Plenumu je došlo do zajedničkog stava komunista, uprkos tadašnjim frakcijskim borbama.[8]
U Beogradu pred Prvostepenim sudom održano suđenje Vladislavu Milenkoviću i Zlatku Šnajderu, koji su bili uhapšeni 22. marta i optuženi za širenje komunističke propagande. Usled nedostatka dokaza, sud ih je oslobodio (ovu presudu je Kasacioni poništio pa su na ponovnom suđenju 20. oktobra 1926. obojica bili osuđeni na po godinu dana zatvora). Branioci optuženih su bili advokati Uglješa i Rajko Jovanović.
Na Zagrebačkom sveučilištu održan protest studenata i omladine protiv vandalizma italijanskih fašista nad Jugoslovenima u Trstu i Julijskoj krajini (ovi neredi nastali posle atentata na Musolinija, a 5. novembra su bili veliki nemiri u Trst, kada je i demolirana redakcija lista na slovenalkom jeziku „Jedinstvo“). Posle skupa je održana protestna šetnja na kojoj su ispred zgrade konzulata Kraljevine Italije spaljene dve italijanske zastave. Policija je tada uhapsila nekoliko studenata zbog paljenja zastave, ali su istog dana pušteni kućama (na intervenciju iz Beograda, sutradan su ovi studenti ponovo uhapšeni i potom osuđeni na po 14 dana zatvora).[8]
Studenti Zagrebačkog sveučilišta stupili u petodnevni generalni štrajk zbog hapšenja studenata i njihovog osuđivanja. Optuženi studenti su tvrdili da nisu učestvovali u paljenju zastave (samo je jedan od optuženih učestvovao u paljenju zastave i on se sam prijavio policiji).[8]
Studenti Univerziteta u Beogradu, Skoplju i Subotici stupili i trodnevni štrajk, u znak solidarnosti sa zagrebačkim studentima. Istog dana na Beogradskom univerzitetu je održan studentski skup na kome je osuđeno divljanje italijanskih fašista u Trstu 5. novembra.[8]
U Podgorici održana Četvrta pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru, na kojoj su prisustvovali delegati partijskih organizacija iz Podgorice, Nikšića, Danilovgrada, Grahova, Kotora, Cetinja, Ulcinja, Rijeke Crnojevića i Kolašina. Na Konferenciji je analiziran političko stanje u Crnoj Gori i dotadašnji rad Partije, kao i zadaci za naredni period. Usvojena je Rezolucija i izabrani delegati za Treći kongres KPJ (održan maja 1926 u Beču). Takođe izabran je i novi Pokrajinski komitet, na čijem je čelu bio Nikola Kovačević (on je na ovoj funkciji zamenio Aleksu Pavićevića i ostao je sve do februara 1928, kada je otišao u SSSR).[9]
U Beogradu 4. i 5. decembra boravio Anri Barbis, poznati francuski književnik i novinar. Kao ratni izveštač, tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, nekoliko puta je boravio u Srbiji. Inspirisan tim iskustvima napisao je nekoliko knjiga, u kojima je opisao pobede srpske vojske, a takođe je napisao i čuveni antiratni roman „Oganj“. Kasnije se priključio komunistima i bio član KP Francuske. Tokom boravka u Beogradu, posetio je Centralni radnički sindikalni odbor Jugoslavije (CRSOJ), a u kafani „Petrovgrad“ u njegovu čast je priređena čajanka na kojoj ga je u ime jugoslovenskih komunista pozdravio dr Sima Marković.
Na Beogradskom univerzitetu održan studentski protestni zbor protiv predloga rektora Pavla Popovića da se izbori za Potporni fond studenata održe bez isticanja partijskih kandidatskih lista i da se u vezi sa tim izmene pravila Potpornog fonda. Zboru je prisustvovao veliki broj studenata i na njemu je odbačen rektorov predlog.[9]
U Zagrebu održana Oblasna konferencija Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) za Hrvatsku i Slavoniju. Oblasni sekretarijat SKOJ-a je tada bio u sukobu sa Pokrajinskim komitetom KPJ za Hrvatsku i Slavoniju, pa je i pored zapaženih rezultata na aktivizaciji skojevskih organizacija tokom 1925. godine, doneo Rezoluciju u kojoj je naglašen „raspad“ i „teška kriza“ organizacija u celoj oblasti (u pismu upućenom Oblasnom sekreterijatu, 5. maja 1936. godine, CK SKOJ-a je u celosti odbacio ovu Rezoluciju, ocenivši je kao netačnu i sračunatu).[9]
u Ljubljani 26. i 27. decembra održana Pokrajinska strukovna konferencija (nazvana Tivolski kongres ujedinjenja) na kojoj je došlo do ujedinjenja bivših Nezavisnih sindikata u Sloveniji i sindikata Strukovne komisije, čime je formiran jedinstveni Ujedinjeni radnički sindikalni savez Jugoslavije (URSSJ) za Sloveniju. Konferenciji je prisustvovalo 89 delegata, a od istaknutih slovenačkih komunista ovo „ujedinjenje“ su podržali Ciril Štukelj, Sedej i Makuc (oni su posle ovog ujedinjenja bili isključeni iz KPJ. Štukelj i Sedej su se tada priključili Socijalističkoj partiji, a Makuc se posle nekoliko godina ponovo vratio u KPJ).[9]
U Skoplju održana Oblasna konferencija SKOJ-a za Makedoniju, kojoj su prisustvovali delgati iz Skoplja, Kumanova, Prilepa, Velesa, Štipa i Tetova, kao i predstavnik CK SKOJ-a Zlatko Šnajder. Na Konferenciji je analiziran dotadašnji rad SKOJ-a u Makedioniji, postavljeni novi zadaci i doneto nekoliko Rezolucija. Kao osnovni zadaci SKOJ-a u Makedoniji su postavljeni - rad u sindikatima, rad u kulturno-prosvetnim i sportskim organizacijama i rad u nacionalno-revolucionarnim organizacijama. Na Koferenciji je izabran nov Oblasni komitet u koji su ušli: Seko Pop Stefanov, Stepo Stepanović, Bane Andreev, Mića Ilić i Ljuba Petrović Konzul.[9]
.svg)
.svg)
