Хронологија радничког покрета код јужнословенских народа до 1879.
|
1919—1929. ► |
---|
Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за раднички и социјалистички покрет код јужнословенских народа који су се догодили до 1879 године. Хронологија се бави догађајима на подручју бивше Југославије, а тада Аустроугарске и Османлијског царства, као и независних држава Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе и општим догађајима везаним за међународни раднички покрет и јужнословенске народе.
Напомена: За догађаје који су се одигравали на територији данашњих држава Србије (без Војводине), Црне Горе и Македоније, где је до 1919. био на снази стари календар, односно јулијански календар, у загради се налази датум по старом календару.
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1842. година[уреди | уреди извор]
у току јуна[уреди | уреди извор]
- У Београду типографски радници Државне штампарије ступили у штрајк захтевајући повољније услове рада (према досадашњим истраживањима ово је био први раднички штрајк у Србији).[1]
у току септембра[уреди | уреди извор]
- У Кнежевини Србији дошло до смене династија — кнез Михаило Обреновић протеран из земље, а на власт дошао кнез Александар Карађорђевић.
1848. година[уреди | уреди извор]
21. фебруар[уреди | уреди извор]
- У Лондону објављен Манифест Комунистичке партије, који је поставио циљеве и програм Савеза комуниста. Манифест, који су написали Карл Маркс и Фридрих Енгелс, предлагао је правац деловања ради подизања пролетерске револуције и свргавања капитализма и коначног креирања бескласног друштва (овај Манифест објављен је на српскохрватском језику 1871. године у Панчеву).
2. децембар[уреди | уреди извор]
- Под притиском промена, насталих током таласа националних револуција у Европи, абдицирао Фердинанд I, цар Аустрије, краљ Угарске, краљ Чешке и председник Немачке конфедерације, који је на власти био од 1830, а на власти га је заменио синовац Франц Јозеф I.
у току 1848.[уреди | уреди извор]
- Национални револуционарни покрети, који су отпочели устанком у Италији, пренели су се на неколико земаља Европе — Француску, Немачку и Аустроугарка. Иако су ове револуције у основи биле буржоаско-демократског типа, у неким земљама је у њима учествовао и раднички покрет. После ових револуција, код јужнословенских народа долази до јачања идеје о стварању заједничке јужнословенске државе.
1849. година[уреди | уреди извор]
9. август (28. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду носачи запослени при царинарници на Сави ступили у штрајк захтевајући повећање месечне плате за 2 талира. Штрајк је успешно завршен.[1]
1850. година[уреди | уреди извор]
28. март[уреди | уреди извор]
- У Бечу између јужнословенских књижевника потписан „Бечки књижевни договор“ којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику (потписници Вук Караџић, Иван Мажуранић, Ђуро Даничић, Франц Миклошич и др).
1853. година[уреди | уреди извор]
у току октобра[уреди | уреди извор]
- У Крагујевцу отпочела са радом „Тополивница“ (данас фабрика Застава Оружје).
1857. година[уреди | уреди извор]
7. новембар (26. октобар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду објављен штрајк 40 радника Државне радионице за градњу и оправку чамаца и скела. Штрајк је успешно завршен 3. јануара 1858. године.[1]
у току децембра[уреди | уреди извор]
- У Мајданпеку дошло до протеста око 230 отпуштених рудара, од којих су већина били странци.[1]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1858. година[уреди | уреди извор]
у току децембра[уреди | уреди извор]
- У Кнежевини Србији дошло до смене династија — кнез Александар Карађорђевић протеран из земље, а на власт по други пут дошао кнез Милош Обреновић.
1860. година[уреди | уреди извор]
13. августа[уреди | уреди извор]
- Умро Кнез Данило Петровић-Његош (1826—1860), на власти га заменио синовац кнез Никола Петровић-Његош.
26. септембра[уреди | уреди извор]
- Умро кнез Милош Обреновић (1780—1860), на власти га заменио син кнез Михаило Обреновић.
1864. година[уреди | уреди извор]
28. септембар[уреди | уреди извор]
- У Лондону основано Међународно удружење радника — прва међународна револуционарна организација пролетаријата позната и под називом Прва интернационала. Ово удружење постојало је до 1876. и имало је великог утицаја на јужнословенске народе, где се под његовим утицајем јављају први социјалисти, покрећу се први социјалистички листови и преводи марксистичке литературе.[1]
1866. година[уреди | уреди извор]
4. март[уреди | уреди извор]
- У Загребу основана Југословенска академија наука и уметности (хрв. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti - JAZU) која данас делује као Хрватска академија знаности и умјетности (ХАЗУ).
1867. година[уреди | уреди извор]
у току априла и маја[уреди | уреди извор]
20. октобар[уреди | уреди извор]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1868. година[уреди | уреди извор]
9. фебруар[уреди | уреди извор]
- У Будимпешти основано Опште радничко друштво, као прва земаљска радничка организација у Мађарској и Војводини.[2]
10. јун (29. мај по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду убијен кнез Михаило Обреновић (1823—1968). На власти га је 2. јула (20. јуна по с.к.) наследио рођак кнез Милан Обреновић.
2. август[уреди | уреди извор]
- У Марибору основано Радничко образовно друштво (прво у Словенији). Ово друштво је било под утицајем из радничког друштва из Граца и било је социјалдемократски оријентисано.[2]
24. септембар[уреди | уреди извор]
- Хрватски сабор прихватио „Хрватско-угарску нагодбу“ којом је формирана Краљевина Хрватска и Славонија, која је била аутономна краљевина у саставу Аустроугарске. Постојала је до 1918. и стварања Државе Словенаца, Хрвата и Срба, а потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
1869. година[уреди | уреди извор]
13. април[уреди | уреди извор]
- У Панчеву почео излазити лист Панчевац под уредништвом Јована Павловића. Излазио је до 1875, када је забрањен.[2]
1. мај[уреди | уреди извор]
- У Будимпешти покренут недељни лист „Типографија“, гласило типографских радника. У листу су сарађивали и типографски радници са територије Војводине. Под утицајем овог часописа и у Војводини су се почели организовати штампарски радници.[3]
20. септембар[уреди | уреди извор]
у току октобра[уреди | уреди извор]
- У Ријеци радници ковачких, постоларских и столарских радионица ступили у штрајк. Штрајкачи су тражили да им се смањи радно време (које је тада трајало 13 часова) и Градском већу су упутили захтев да посредује између радника и послодаваца.[3]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1870. година[уреди | уреди извор]
20. фебруар[уреди | уреди извор]
- У Љубљани одржана Оснивачка скупштина „радничког-просветног друштва“ на којој је учествовало око 400 учесника.[3]
21. фебруар (9. фебруар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду на збору шест столарски и осам браварских мајстора донета одлука о оснивању Прве столарско-браварске дружине.[3]
3. април[уреди | уреди извор]
- У Будимпешти основана „Општа радничко-болесничка и инвалидска каса“ која је деловала у оквир Општег радничког друштва са циљем да на основу узајамности пружи помоћ својим члановима у случају болести или инвалидитета. У почетку чланови су били само радници из Будимпеште, а од 1874. се отварају испоставе и у Белој Цркви, Вршцу, Панчеву, Великом Бечкереку (данас Зрењанин), Великој Кикинди, Суботици и др.[3]
7. мај (25. април по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду умро Живојин Жујовић (1838—1870), први пропагатор и социјалистички идеолог у Србији.[3]
26. април[уреди | уреди извор]
- У Марибору избио први штрајк кројачких помоћника, који су тражили боље услове рада и повећање надница. Штрајк је успешно завршен 29. априла.[4]
16. јун[уреди | уреди извор]
- У Панчеву, од 16. јуна до 3. јула, у листу Панчевац штампан чланак Светозара Марковића „Друштвене и политичке борбе у Европи“.[4]
5. јул[уреди | уреди извор]
- У Земуну покренут часопис Народни пријатељ, под уредништвом Симе Поповића. Најистакнутији сарадници листа били су Светозар Марковић и др Драгиша Станојевић.[4]
24. јул[уреди | уреди извор]
- У Загребу одржана скупштина типографских радника на којој је основано „Типографичко друштво за међусобно подупирање и наображење“, која је обухватала све графичке раднике у Хрватској и Славонији.[4]
16. септембар (4. септембар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду потврђена правила Прве потрошачке кооперативе. Око њеног оснивања и рада посебно се ангажовао Светозар Марковић.[4]
25. октобар[уреди | уреди извор]
- У Осијеку кројачки помоћници ступили су у штрајк тражећи повећање зараде и ограничење радног времена на 10 сати. Због претње полиције, део штрајкача се после три дана вратио на посао, услед чега је штрајк пропао.[4]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1871. година[уреди | уреди извор]
21. јануар (9. јануар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Шапцу на иницијативу социјалиста донета одлука о оснивању Обућарске дружине, као произвођачке кооперативе.[4]
28. јануар (16. јануар о с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду на радничком збору донета одлука о оснивању Општег радничког друштва. Тада су била усвојена и правила друштва, која власти нису хтеле да потврде.[4]
у току јануара[уреди | уреди извор]
- У Београду донета одлука о оснивању Прве кројачке дружине, на кооперативној основи. Ова дружина је отпочела са радом током фебруара.[4]
18. март[уреди | уреди извор]
- У току француско-пруског рата у Паризу избила побуна радника у којој је град ослобођен и створена „Париска комуна“. Ова краткотрајна држава била је прва „радничка држава“ на свету у којој је спроведен низ друштвених реформи која су касније имале доста утицаја на даљи ток развитка социјалистичке идеологије. Снаге одане француској влади, уз пруску помоћ, су успеле да угуше револуцију. У току тзв „крваве недеље“ од 21. до 28. маја убијено је преко 30.000 Парижана.[4]
30. март[уреди | уреди извор]
3. април[уреди | уреди извор]
- У Љубљану дошао Јохан Мост, један од вођа аустријског радничког покрета. Он је требало да одржи говор на радничком збору, али су власти тај скуп забраниле.[4]
6. април[уреди | уреди извор]
- У Марибору одржан раднички збор на ком је говорио Јохан Мост. Мариборско образовно радничко друштво се тада, после поделе у аустријском радничком покрету (на умерене и радикале) нашло у рукама радикалне струје, коју је предводио Мост.[4]
20. април[уреди | уреди извор]
- У Панчеву, од 20. априла до 4. јуна у листу Панчевац почело објављивање у наставцима, Комунистичког манифеста Карла Маркса на српскохрватском преводу (касније је овај превод штампан и као брошура).[4]
29. април (17. април по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду објављен огледни број листа Раденик — првог социјалистичког листа у Србији и на Балкану. Лист је редовно почео излазити 13. јуна (1. јуна по с.к.) исте године, као гласило социјалистичке групе Светозара Марковића. Због оштре критике власти, лист је забрањен 29. маја (17. маја по с.к.) 1872. године.[5]
3. мај[уреди | уреди извор]
- У Загребу избио штрајк столара. Полиција је у циљу заустављања штрајка најпре ухапсила вође штрајка, а потом су следећег ухапшени и остали штрајкачи. Убрзо су сви пуштени на слободу.[5]
13. јун (1. јун по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Кнежевини Србији почела продаја брошуре Манифест комунистичке партије од Карла Маркса, која је била штампана у Панчеву.[5]
18. јун[уреди | уреди извор]
- У Вршцу основано Вршачко опште радничко друштво чији је циљ био стручно и културно образовање радника, као и одржавање слободних конференција и других активности. Због политичких говора, који су били чести на радничким зборовима, друштво је 1875. године било забрањено.[5]
22. јул[уреди | уреди извор]
- У Љубљани избио штрајк радница фабрике бомбона и слаткиша. Уз помоћ полиције, штрајк је био угушен, а две раднице, које су биле организаторке штрајка, су отпуштене.[5]
25. јул (13. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду лист Раденик почео у наставцима да објављује „Грађански рат у Француској“ од Карла Маркса.[5]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1872. година[уреди | уреди извор]
13. јануар[уреди | уреди извор]
- У Загребу избио штрајк типографских радника, који је окончан 21. јануара. У току штрајка Градско поглаварство је забранило рад Типографског друштва и запленило његову имовину. Типографи су потом примали новачну помоћ од типографских друштава из Беча, Новог Места, Граца, Прага, Брна, Пеште и Печуја.[5]
20. март (8. март по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду лист Раденик почео објављивати текст „Шта је то радни дан“, који је био писан према чланку Карла Маркса.[5]
22. август (10. август по с.к.)[уреди | уреди извор]
- Кнез Милан Обреновић постао пунолетан и преузео владарске дужности од намесништва.
1873. година[уреди | уреди извор]
19. јануар[уреди | уреди извор]
- У Загребу одржана Оснивачка скупштина Загребачког радничког друштва. Скупштина, којој је присуствовало око 200 радника, усвојила је правила друштва, која су била одобрена од Земаљске владе.[6]
23. јануар[уреди | уреди извор]
- У Земуну покренут први социјалистички педагошки часопис Учитељ. Овај први број је изашао под уредништвом Мите Нешковића. Други број под уредништвом Николе Брашована штампан је у Вршцу. Генерална команда у Загребу је 18. јануара 1874. донела одлуку о забрани часописа.[6]
4. октобар[уреди | уреди извор]
- У Загребу изашао први број листа Раднички пријатељ. Оснивачи листа су били загребачки социјалисти, а циљ листа је био политичко образовање радничког сталежа и ширење друштвеног живота. Лист је излазио два пута месечно, пола на хрватском, а пола на немачком језику. Последњи број листа изашао је 25. априла 1875. године.[6]
29. октобар[уреди | уреди извор]
- У Загребу Земаљска влада одобрила правила „Друштва тискарах и словарах у Хрватској, Славонији и Далмацији“, чиме је ово друштво проширило своје деловање на целу Хравтску и истовремено постало претеча Савеза струковних организација типографа.[6]
16. новембар[уреди | уреди извор]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1874. година[уреди | уреди извор]
у току јануара[уреди | уреди извор]
- Због оштрих критика власти Кнежевине Србије ухапшен Светозар Марковић и осуђен на девет месеци затвора.
5. јул[уреди | уреди извор]
- Хајдуци Пере Тунгуза напали турски караван на планини Бишини (овај догађа био је повод за избијање Босанскохерцеговачки устанка.
9. јул[уреди | уреди извор]
- Отпочео Босанскохерцеговачки устанак против Османлијске власти. Устанак је проузроковао избијање српско-турски рат (1876—1877). Иако се устанак завршио поразом, у сукоб су се умешале западне силе што је довело до Берлинског конгреса (1878) на ком је Аустроугарска преузела окупацију Босне и Херцеговине.
27. јул (15. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Крагујевцу покренут лист Глас јавности, који је био гласило социјалистичке групе Светозара Марковића и излазио је током 1874. године.[6]
3. август (22. јул по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду објављен први број теоријског, књижевног и научног часописа Рад. Лист је био покренула социјалистичка група Светозара Марковића и излазио је до 5. априла 1875. (5. јуна по с.к.).[6]
1875. година[уреди | уреди извор]
25. јануар[уреди | уреди извор]
21. фебруар[уреди | уреди извор]
- У Загребу Загребачко радничко друштво, користећи нови „Закон о слободи састајања“, организовало прву јавну радничку скупштину у просторијама градске пиваре на којој је присуствовало око 300 радница.[6]
10. март (26. фебруар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Трсту, где је живео од јануара, умро Светозар Марковић (1846—1875) оснивач, вођа и идеолог социјалистичког покрета у Србији.[6]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
1876. година[уреди | уреди извор]
1. јануар (20. децембар 1876. по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Београду Влада Кнежевине Србије потврдила правила Дружине типографских радника. Ово друштво је у почетку имало само просветно-потпорни карактер, а од 1896. дефинитивно је прерасло у синдикалну организацију.[7]
27. фебруар (15. фебруар по с.к.)[уреди | уреди извор]
- У Крагујевцу одржане демонстрације радника и следбеника Светозара Марковића. Ове демонстрације познате су у историографији као „Црвено барјаче“ — у Крагујевцу су на општинским изборима 13. новембра 1875. (1. новембар по с.к.) победили социјалисти, а власти су да би спречили предају општинске власти социјалистима за 27. фебруар (15. фебруар по с.к.) сазвале збор грађана, у нади да ће на њему дођи до изражавања неповерења грађана према социјалистима. Заказани збор, је уз масовно учешће радника изгласао поверење општинском одбору. Ова победа обележена је масовним радничким демонстрацијама. Поворка демонстраната, на челу са црвеном заставом, на којој је била исписана реч „Самоуправа“ и уз звуке „Марсељезе“ продефиловала је централним крагујевачким улицама.[7]
30. јун[уреди | уреди извор]
- Од 30. јуна 1876. до 3. март 1878. вођен рат Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе, помогнутих Руском Империјом, против Османлијског царства. Узрок за рат је био Босанскохерцеговачки устанак (1874), а резултовао је Берлинским конгресом (1878) на ком су Србија и Црна Гора постале независне државе.
1878. година[уреди | уреди извор]
13. јун[уреди | уреди извор]
- У Бечу од 13. јуна до 13. јула одржан Берлински конгрес на ком је дошло до договора између западних сила (Немачка, Аустроугарска, Француска, Уједињено Краљевство, Италија) и Русије, с једне и Османлијског царства с друге стране. Као резултат овог конгреса — Кнежевина Србија је постала независна држава и добила је територијално проширење (територије освојене у рату); Књажевина Црна Гора је постала независна држава; Кнежевина Румунија је постала независна држава; Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину; Северна Бугарска је постала вазална кнежевина у оквиру Турске, а Јужна Бугарска је постала аутономна покрајина, такође у оквиру Турске.
29. јул[уреди | уреди извор]
- Започела аустроугарска окупација Босне и Херцеговине. Током уласка аустријске војске у Босну и Херцеговину у многим местима су јој Турци, упркос забране султана, пружали отпор (окупација је трајала до 1908. када је извршена анексија).
у току септембра[уреди | уреди извор]
- У Новом Саду покренут социјалистички лист Стража, под уредништвом Лазе Пачуа и Пере Тодоровића и других следбеника Светозара Марковића. Часопис је излазио једном месечно, а забрањен је 1879. године, због пропагирања социјалистичких идеја.[7]
1842. 1848. 1849. 1850. 1853. 1857. 1858. 1864. 1866. 1867. 1868. 1869. 1870. 1871. 1872. 1873. 1874. 1875. 1876. 1878. |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д Hronologija 1 1980, стр. 1.
- ^ а б в г Hronologija 1 1980, стр. 2.
- ^ а б в г д ђ е Hronologija 1 1980, стр. 3.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Hronologija 1 1980, стр. 4.
- ^ а б в г д ђ е ж Hronologija 1 1980, стр. 5.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Hronologija 1 1980, стр. 6.
- ^ а б в Hronologija 1 1980, стр. 7.
Литература[уреди | уреди извор]
- Преглед историје Савеза комуниста Југославије. Београд: Институт за изучавање радничког покрета. 1963. COBISS.SR 54157575
- Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980. COBISS.SR 1539739342
- Историја Савеза комуниста Југославије. Београд: Издавачки центар „Комунист”; Народна књига; Рад. 1985. COBISS.SR 68649479