Ал-Фараби
Из Википедије, слободне енциклопедије
Абу Наср ал-Фараби (око 870-950) је био велики персијски филозоф, научник и музичар. Сматра се »другим учитељем« исламске филозофије, после Аристотела и једним од највећих исламских филозофа и научника свога времена.[1] Бавио се још и космологијом, логиком, музиком, психологијом и социологијом.
Ал-Фараби је био један од првих филозофа који су пренели Аристотелову логику у исламски свет. Исцрпно је коментарисао Аристотелове списе из логике, и развио Аристотелов опис интелекта. О њему се причало да је Аристотелову расправу »О духу« прочитао 40 пута а његову Реторику 200 пута а да при том није осетио никакву презасићеност. »Мора да је имао добар стомак«, коментарисао је ту анегдоту Хегел.[1]
Такође показује утицај неоплатонизма - сматра да је стварање еманација, а тела у прослору слика душе света.[2] Његово дело „Град врлина“ представља верзију Платонове „Државе“, која је опис идеалног друштва где цветају све врлине.[2]
[уреди] Напомене
- ^ 1,0 1,1 Ал-Фараби, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
- ^ 2,0 2,1 Ал-Фараби, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад, 1999. ISBN 86-7047-303-8
