Властимировићи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Властимировићи
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Држава: Кнежевина Србија
Владарска титула: кнез
Први владар: Вишеслав
Посљедњи владар: Часлав
Националност: Српска
Вјера: Паганизам
Православље

Властимировићи (негде Вишеславићи и Војиславићи) су прва српска владарска породица о којој постоје историјске белешке[1], и која је, владала Србима и у њиховој прапостојбини тзв. Белој Србији.

Порекло[уреди]

Цар Константин VII Порфирогенит у свом делу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о пореклу, постојбини и познатим члановима владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му подари земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом. Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав за кога се сматра да је владао око 780. године. После њега влада његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој.

Држава[уреди]

Србија у време кнеза Властимир

Након доласка на Балканско полуострво, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. века, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. века - 860) је први српски жупан (кнез) о коме имамо више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. г.) против бугарског кана Пресијана Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју отаџбину, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије“ 879. године. Последњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927.), он долази у Србију из Бугарске (где је провео готово цео дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум где су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како сведочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић. који се после пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. века у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У време византијског цара Јована Цимискије (969-976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распала.

Назив[уреди]

Назив династије Властимировићи створили су историчари према првом владару из ове династије који је створио независну државу (до тада је Србија била у саставу Византије) кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у своје време.

Понекад, мада доста ретко, ова се владарска породица назива Вишеславићи или Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато, кнезу Вишеславу.

Значај Властимировића[уреди]

Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску независну државу на Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт над свим српским областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт престаје да постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након тога често наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.

Владари[уреди]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Вишеслав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Радослав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Просигој
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Властимир
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Белоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Мутимир
 
 
 
 
 
Стројимир
 
Гојник
 
 
ћерка
 
Крајина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Прибислав
 
Бран
 
Стефан
 
Клонимир
 
Петар
 
 
 
 
Хвалимир
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Захарија
 
Павле
 
 
 
 
 
Часлав
 
 
 
 
 
 
 
 
Чучимир
 


Напомена: Родослов династије Властимировића је рађен према делу Константин VII Порфирогенит, De administrando imperio , .

Релевантна издања извора и научних радова о њима[уреди]

  • Антоновић, М., Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд 2009.
  • Византијски извори за историју народа Југославије. Том III, ур. Љ. Максимовић, Београд 2007.
  • Gesta regum Sclavorum. Том I. Критичко издање и превод, ур. Т. Живковић, Београд 2009.
  • Gesta regum Sclavorum. Том II. Коментар, ур. Т. Живковић, Београд 2009.
  • Живковић, Т., De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Београд 2013.

Релвантна литература[уреди]

  • Бешић, З. и др., Историја Црне Горе. Књига прва. Од најстаријих времена до краја XII вијека, Подгорица 2006.
  • Бабић, А. и др., Историја народа Југославије. Књига прва, Београд 1953.
  • Благојевић, М., Преглед историјске географије средњовековне Србије, ЗИМС 20 (1983), 45—126.
  • Благојевић, М., Србија у доба Немањића. Од кнежевине до царства: 1168—1371. Илустрована хроника, Београд 1991.
  • Благојевић, М., Српска државност у средњем веку, Београд 2011.
  • Благојевић, М., Српске удеоне кнежевине, ЗРВИ 36 (1997), 45—62.
  • Веселиновић, А., Љушић, Р., Српске династије, Београд 2008.
  • Живковић, Т., Јужни Словени под византијском влашћу 600—1025, Београд 2007.
  • Живковић, Т., О северним границама Србије у раном средњем веку, Зборник МС за историју 63/64 (2001), 7—17.
  • Живковић, Т., Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006.
  • Живковић, Т., Словени и Ромеји. Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.
  • Živković, T., Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550—1150, Belgrade 2008.
  • Живковић, Т., Црквена организација у српским земљама. Рани средњи век, Београд 2011.
  • Историја српског народа. Књига прва. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), ур. С. Ћирковић, Београд 2000.
  • Јиречек, К., Историја Срба. Књига прва. Политичка историја до 1537. године, Пирот 2010.
  • Максимовић, Љ., Византијски свет и Срби, Београд 2009.
  • Максимовић, Љ., О времену похода бугарског кнеза Бориса на Србију, ЗФФ 14/1 (1979), 69—76.
  • Максимовић, Љ., Покрштавање Срба и Хрвата, ЗРВИ 35 (1996), 155—173.
  • Максимовић, Љ., Структура 32. главе списа De administrando imperio, ЗРВИ 21 (1984), 25—32.
  • Мишић, С., Хумска земља у средњем веку, Београд 1996.
  • Мргић, Ј., Северна Босна. 13—16. век, Београд 2008.
  • Оболенски, Д., Византијски комонвелт, Београд 1996.
  • Острогорски, Г., Историја Византије, Београд 1998.
  • Острогорски, Г., Порфирогенитова хроника владара и њени хронолошки подаци, ИЧ 1 (1949), 24—29.
  • Станојевић, С., Историја српског народа, Диселдорф 1982.
  • Рокаи, П. и др., Историја Мађара, Београд 2002.
  • Ћирковић, С., Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.
  • Ћирковић, С., Срби међу европским народима, Београд 2004.
  • Ћирковић, С., Срби у средњем веку, Београд 2005.
  • Ћоровић, В., Хисторија Босне, Бања Лука 1999.
  • Ферјанчић, Б., Византија и Јужни Словени, Београд 2009.

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. ^ Б. Ферјанчић, Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 1959
    De administrando imperio

Спољашње везе[уреди]