Полонијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Полонијум (84Po)
Bi - Po - At
Te
Po
 
Po-TableImage.png
Општи подаци
Припадност скупу металоиди
група, периода VIA, 6
густина, тврдоћа 9196 kg/m3, bd
боја сребрносива
Особине атома
атомска маса 209 u
атомски радијус 190 (135) pm
ковалентни радијус без података
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Xe]4f145d106s26p4
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 32, 18, 6
оксидациони број 4, 2
Особине оксида амфотерни
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 527 K (254 °C)
температура кључања 1.235 K (962 °C)
молска запремина 21,97×10-3 m³/mol
топлота испаравања 100,8 kJ/mol
топлота топљења 10kJ/mol
брзина звука без података
Остале особине
Електронегативност 2,0 (Паулинг)
1,76 (Алред)
специфична топлота 126 J/(kg*K)
специфична проводљивост 2,19×106 S/m
топлотна проводљивост 20 W/(m*K)
I енергија јонизације 812,1kJ/mol
II енергија јонизације 1.800kJ/mol
III енергија јонизације 2.700kJ/mol
IV енергија јонизације 3.700kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Полонијум (Po, латински - polonium) - је металоид VIА групе. Име је добио по латинском називу за Пољску.[1]

Историјат[уреди]

Откривен је 1898. од стране Марије Кири (истовремено са радијумом), која га је изоловала из пехбленде (уранинит).

Заступљеност[уреди]

Полонијум се у земљиној кори налази у траговима и то само у рудама урана. Не може се у већој количини нагомилати у минералима због кратког времена полураспада. Равнотежна количина је око 0,004 mg по једној тони. Полонијум има 33 изотопа чије се атомске масе налазе између 194-218. Не поседује постојане изотопе. Најпостојанији је изотоп 209 (време полу распада је 105 година), али он се не јавља у природи, него је добијен услед вештачке синтезе једара бизмута бомбардованих неутронима. Најпостојанији изотоп који се јавља у природи је изотоп 210, који има време полураспада 138 дана.

Добијање[уреди]

Полонијум се у природи јавља као оксид. Ипак његова количина у рудама је веома мала тако да се у индустрији исплати добијање бомбардовањем бизмута неутронима. Његова годишња проукција у свету износи свега 20- 30 грама. Значајан извор овог елемента је распаднути радон из болница где се овај гас употребљава за лечење рака.

Једињења[уреди]

Познато је неколико једињења полонијума: хидрид PoH2, оксиди: PoO, Po2O3, PoO2 и PoO3, сулфид (по чему се разликује од селена и телура), хлориде PoCl2 и PoCl4 и металоорганска једињења. Та једињења немају практичну употребу због огромних трошкова продукције самог полонијума.[2]

Особине[уреди]

Чист полонијум је радиоактиван, сребрносив метал. Његове физичке и хемијске особине су сличне селену.

Извори[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.

Спољашње везе[уреди]