Јован Бранковић

Свети Јован Бранковић
Свети Јован Бранковић
Лични подаци
Датум рођења	1465.
Датум смрти	10. децембар 1502. (36/37 год.)
Место смрти	Манастир Крушедол,
Световни подаци
Поштује се у	Српској православној цркви
Канонизација	Његов култ је почео у првој половини 16. века од стране Српске православне цркве
Главно светилиште	Сачувани су само мањи делови моштију у Манастиру Крушедол
Празник	10 (23) Децембар

Јован Бранковић
Јован Бранковић
Деспот Србије
	Фреска у манастиру Крушедол
Лични подаци
Пуно име	Јован Стефановић Бранковић
Датум рођења	1465.
Место рођења	Манастир Крушедол,
Датум смрти	10. децембар 1502.
Место смрти	Манастир Крушедол,
Породица
Супружник	Јелена Јакшић
Родитељи	Стефан Бранковић; Ангелина Бранковић
Династија	Бранковићи
Деспот Србије
Период	1496—1502.
Претходник	Ђорђе Бранковић
Наследник	Јелена, Деспотица Србије
Јелена, Деспотица Србије
Период	1502—1504.
Претходник	Јован Бранковић
Наследник	Иваниш Бериславић

Јован Стефановић Бранковић (1465—1502) био је српски деспот, син деспота Стефана Бранковића и млађи брат деспота Ђорђа Бранковића. Почевши од 1493. године, делио је деспотску титулу са братом Ђорђем, а од 1496. године, када се Ђорђе закалуђерио, сам је наставио да носи деспотску титулу. Држао је простране поседе у Срему и другим крајевима тадашње Краљевине Угарске.^[1]^[2]

Биографија

Деспот Јован је имао сасвим другачије погледе на свет него његов брат Ђорђе. Он је схватио као задатак свога живота не да постом и молитвом стече себи небеско царство, већ да својом војском победи Турке и да их истера из некадашње деспотовине, па да се попне на престо својих предака.^[3]

Прославио се у борбама са Турцима, својим војничким продорима у Босни, а нарочито код Зворника (Звоника). Припремао је веома опсежне планове да уз помоћ Млетачке републике настави борбу са Турцима до потпуног ослобођења свога народа од њих, али га је смрт спречила у томе 1502. године.

Деспот Јован је и последњи српски деспот из владарске династије Бранковића, који су се осећали као легитимни наследници „светородних Немањића“ и прихватили су се ктиторства Хиландара и других светиња чувајући свој народ и веру.^[4]

Породица

Деспот Јован је био ожењен Јеленом († након 1536) из српске племићке породице Јакшића.^[5] Синове нису имали. У изворима и историографији постоје недоумице о броју и идентитету њихових кћери, а поједини истраживачи сматрају да их је било чак пет.

Поуздано се зна да је Јованова и Јеленина кћи била Марија Бранковић (1500-1540), која се удала за озаљског кнежевића Фердинанда Франкопана (†1524) из хрватске великашке куће Франкопана. У остале ћерке се убрајају:

Деспина Милица (1485-1554), удата за влашког војводу Нагоја V Басарабу
Јелена Бранковић (1502-1552), удата за Петра IV Рареша, војводу Молдавије
Марија-Магдалена Бранковић (1507-1571), удата за Ивана Вишњевецког, а касније за Александра Федоровича Чарторијског (обојица русински племићи из Волиније)
Ана Бранковић (1512-1578), удата за Фјодора Сангушка, маршала Волиније

После Јованове смрти, Јелена се преудала за Иваниша Бериславића коме је 1504. године угарски краљ доделио титулу деспота Србије. Јелена и Иваниш су имали сина Стевана Бериславића који је наследио титулу српског деспота.

Задужбине

Манастир Месић је вероватно његова задужбина, а Манастир Средиште сигурно.

Светост

Чланови династије Бранковић били су познати по својој привржености православном хришћанству,^[6]^[7] а ту породичну традицију је заступао и Јован Бранковић. Његов култ је почео у првој половини 16. века. Сахрањен је у манастиру Крушедолу, и положен са осталим члановима своје породице, у ковчезима у олтару.^[8] За време Аустро-турског рата (1716–1718) турска војска је 1716. године упала у Срем, заузела манастир Крушедол и спалила свете мошти, убрзо после Петроварадинске битке. Сачувани су само мањи делови моштију.^[9]