Južna Koreja

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Republika Koreja
대한민국 Dehanminguk
Krilatica: 널리 인간 세계를 이롭게 하라
Donosi dobrobit čovečanstvu
Himna: Aegukga
Položaj Južne Koreje
Glavni grad Seul
37°35′N 127°0′E / 37.583° SGŠ; 127.000° IGD / 37.583; 127.000Koordinate: 37°35′N 127°0′E / 37.583° SGŠ; 127.000° IGD / 37.583; 127.000
Službeni jezik korejski
Vladavina
Predsednik Mun Džae In
Predsednik Vlade Lii Nak-jon
Istorija
Nezavisnost 15. avgust 1948.
Geografija
Površina
 — ukupno 99.646 km2(109)
 — voda (%) 0,3
Stanovništvo
 — 2014. 50.423.955[1][2](26)
 — gustina 492/km2
Ekonomija
Valuta Južnokorejski von[3]
 — stoti deo valute ‍KRW‍
Ostale informacije
Vremenska zona UTC +9
Internet domen .kr
Pozivni broj ++82
Mapa Južne Koreje

Južna Koreja, zvanično Republika Koreja, država je smeštena na južnoj polovini Korejskog poluostrva,[4] na istoku Azije.[5] Na korejskom jeziku to ime glasi Dehanminguk (korejski 대한민국, 大韓民國). Sa severne strane graniči sa Severnom Korejom sa kojom je činila jedinstvenu državu do 1948. godine. Ovo je njena jedina kopnena granica i duga je 243 km. Na zapadu je ograničena Žutim, na jugu Istočnokineskim, a na istoku Japanskim morem. Glavni grad je Seul. U celoj državi preovlađuje planinska klima. Arheološka istraživanja vezana za ovu teritoriju su povezana sa periodom kasnog paleolita. Država je podeljena na 16 okruga. Proglašena je za četvrtu najrazvijeniju azijsku ekonomiju.[6] Članica je sledećih organizacija: Ujedinjene nacije, Svetska trgovinska organizacija, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, G20 industrijski razvijenih zemalja (trenutno predsedavajuća). Takođe je i jedna od osnivača Azijsko-pacifičke ekonomske organizacije i Istočnoazijskog samita.

Geografija[uredi]

Položaj[uredi]

Površina Južne Koreje iznosi 99.646 km². Od toga 290 km² pripadaju vodenim površinama; Južna Koreja nema prirodnih jezera. Dužina obale iznosi 2413 km. Najveće ostrvo je Čedžu koje se nalazi 150 km južno od kopnenog dela Južne Koreje. Površina ovog ostrva je 1845 km², i sa nekoliko okolnih ostrvaca formira istoimenu provinciju.

Južna Koreja obuhvata južni deo Korejskog poluostrva i zahvata okolna ostrva. Većina stanovništva Južne Koreje živi u nizijama koje se prostiru duž zapadne obale. Ostatak zemlje je pretežno planinski. Šume se prostiru preko dve trećine njene teritorije.

Geologija i reljef[uredi]

Najviši vrh Južne Koreje nalazi se na vulkanu Halasan, na ostrvu Čedžu, na 1950 metara nadmorske visine. U kopnenom delu, najviši vrh je Jirisan koji se nalazi na 1.915 metara iznad nivoa mora.

Vode[uredi]

Najveća reka je Nakdonggang i dugačka je 525 km.

Klima[uredi]

Veći deo zemlje ima umerenu klimu i mogu se razlikovati četiri godišnja doba. Izuzetak su nizije na jugu i ostrvo Jeju-do koji imaju suptropsku klimu. Proleće obično počinje krajem marta ili početkom aprila, blago je i sunčano. Leti južni vetrovi donose topao i vlažan vazduh sa Filipina. Sezona letnjih monsuna u Južnoj Koreji obično počinje krajem juna ili početkom jula.

Istorija[uredi]

Najstarija istorija Južne Koreje veže se uz doseljenike iz Mandžurije i Sibira, koji su bili preteča današnjeg korejskog naroda.

Nezavisnost od Japana[uredi]

Posle kapitulacije Japana u Drugom svetskom ratu 1945. godine, Koreja je podeljena po 38. paraleli na severnu polovinu pod okupacijom Sovjetskog Saveza i na južnu polovinu pod okupacijom SAD. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1947. godine odlučila da održi zajedničke izbore na oba dela zemlje, ali je ova odluka odbijena od strane Sovjetskog Saveza. Zbog ovoga, izbori su održani samo na jugu. Petnaestog avgusta 1948. osnovana je država Republika Koreja. Sa svojim sedištem u Pjongjangu, vlada Severne Koreje, koja je sebe smatrala za jedinu legitimnu vlast, najavljuje borbe.

Sredinom 1949. godine su i Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države napustile Severnu, odnosno Južnu Koreju. Severna Koreja je uz pomoć Kine i Sovjetskog Saveza bila u stanju da brže izgradi svoju industriju od Južne. U prilog Severnoj Koreji je išlo i to što je najveći deo Japanske teške industrije iz vremena kolonizacije bio smešten na resursima bogatom severu. Jug je bio primoran da podstiče svoju poljoprivredu. Zbog svih ovih prednosti, a i uz pomoć Sovjetskog Saveza u energentima, Severna Koreja je bila u stanju da za jako kratko vreme ekonomski ojača i izgradi moćnu armiju.

Korejski rat[uredi]

Glavni članak: Korejski rat

Dvadesetpetog juna 1950. godine, narodna armija Severne Koreje je prešla granicu i time započela Korejski rat. Sjedinjene Američke Države šalju neke svoje trupe nazad u Južnu Koreju ali nedovoljno da nadoknade superiornost koju je Severna Koreja imala nad Južnom. Glavni grad, Seul, pao je za tri dana, a za oko mesec dana celo poluostrvo bilo je pod kontrolom Severne Koreje, sem nekih ostrva i uskog pojasa na jugoistoku.

Operacijom „Hromit“ sredinom septembra 1950. godine su trupe Ujedinjenih nacija uspele da zaustave napredovanje Severne Koreje. Dana 30. septembra iste godine trupe Južne Koreje u kontranapadu prelaze 38. stepen geografske širine i ponovo postavljaju svoju zastavu na Korejsko poluostrvo. U novembru su došli do rečne granice sa Kinom na reci Jalu. Kinezi nisu želeli ujedinjenu Koreju pod američkim uticajem, te su sa 300.000 vojnika „Dobrovoljačke armije“ napali Severnu Koreju. Posle ovog poteza Kine, jedinice Ujedinjenih nacija su se povukle nazad na 38. stepen geografske širine i tu se front stabilizovao.

Primirje između UN-a, Kine i Severne Koreje je potpisano 27. jula 1953. godine. Predsednik Južne Koreje odbio je da potpiše ovaj ugovor. Dokument je određivao stvaranje demilitarizovane zone oko duž 38. paralele. Iako i dalje postoje ratne tenzije, ova zona i dan danas predstavlja granicu između dve Koreje. Iako je bilo pokušaja, mirovni ugovor između ove dve države još uvek nije potpisan.

Posledice ovog rata su bile strašne. Broj ubijenih vojnika se procenjuje na između milion i tri miliona, dok je broj ranjenih višestruko veći. Infrastruktura je posle rata bila u katastrofalnom stanju. Pored materijalne štete, ovaj rat je na stanovništvo jako uticao na psihološkom planu. Opasnost od nove invazije danas vodi politike obe Koreje.

Administrativna podela[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj odeljak treba proširiti.

Vlada[uredi]

Ban Ki-moon
Predsednica ulazi u Narodnu skupštinu

Južna Koreja je višestranačka republika sa jednim zakonodavnim domom.[7] Na čelu države je predsednik koji se bira na mandat od pet godina neposrednim biranjem..[8] Osim što je na čelu države i vojske, predsednik predstavlja vrh izvršne vlasti, jer imenuje premijera kojega potvrđuje narodna skupština (parlament).[9][10]

Vlast je u Južnoj Koreji podeljena na izvršnu, sudsku i zakonodavnu vlast. Izvršna i zakonodavna vlast rade na nacionalnom nivou, iako nekoliko ministara u izvršnoj vlasti radi na lokalnom nivou. Lokalna uprava ima polu-autonomiju i sadržava izvršnu i zakonodavnu vlast. Sudska vlast radi i na nacionalnom i na lokalnom nivou. Glavni sekretar UN-a je Korejac Ban Ki-moon, što je veliko priznanje Južnoj Koreji.

Privreda[uredi]

Noćni satelitski snimak pokazuje razliku u razvijenosti među Korejama
Sedište Samsunga[11]
Voz koji postiže brzinu od 350 km/h

Od početka 1960-ih godina do danas Južna Koreja je doživela spektakularan privredni rast koji ju je svrstao među tzv. „azijske tigrove“..[12][13] Od pretežno agrarne zemlje čiji je dohodak po stanovniku bio usporediv sa siromašnim afričkim zemljama, izrasla je u snažnu industrijsku silu i jednu od 15 najvećih svetskih ekonomija.[14][15][16] U prvim dekadama privredom je upravljala država. Vlada je podsticala uvoz sirovina i tehnologije umetosto potrošnih dobara i ohrabrivala štednju i investicije nasuprot potrošnje. U prvim planovima naglasak je bio na radnointenzivnim industrijama (posebice tekstilnoj) kako bi se zaposlilo rastuće stanovništvo.

Od 1970-ih potpora države data je crnoj i obojenoj metalurgiji, brodogradnji, hemijskoj industriji, a od 1980-ih automobilskoj, elektrotehničkoj i elektroničkoj industriji. Posebno su se podsticale velika preduzeća i industrijski kompleksi. Uz nisku cenu rada i potporu države ostvarivane su visoke stope rasta koje su u nekim godinama bile i dvocifrene. Od 1980-ih postupno popušta središnje planiranje i uticaj države, a sve se više uvode tržišni principi. Porast cene rada učinila je neke industrije manje konkurentnima, ali je korejska privreda i dalje među najuspješnijima u Aziji.

Uprkos visoke stope rasta i strukturne stabilnosti Južne Koreje, kreditni rejting ove zemlje ispašta na berzi zbog političkih stavova Severne Koreje u periodima dubokih vojnih kriza, što ima nepovoljan uticaj na Južno Korejska finansijska tržišta.[17][18] Međunarodni Monetarni Fond pohvaljuje otpornost Južno Korejske ekonomije tokom raznih ekonomskih kriza, navodeći nizak nivo državnog duga i visoke finansijske rezerve koje mogu biti brzo mobilizovane u rešavanju finansijskih hitnih slučajeva.[19] Azijska financijska kriza potkraj 1990-ih odrazila se i na Južnu Koreju, kad su došle do izražaja slabosti privrednog sistema. Uz veliku pomoć MMF-a i financijske reforme kriza je prevladana, iako smanjene, stope privrednog rasta su ostale pozitivne.[20]

BNP po stanovniku iznosi oko 10.000 USD, a više od 40 % otvaruje se u industriji što je među najvećim udelima u svetu.[21][22][23][24] Važnost poljoprivrede se smanjuje, jednako po udelu u zaposlenosti i u dohotku. Obrađuje se manje od 20 % površine zemlje, a glavni su problemi sastav zemljišne raspodele, koji je doveo do rascepkanosti parcela i nedostatak radne snage u ostarelim ruralnim sredinama. Glavni je usev riža koja se uzgaja na polovini površine (na jugu i dve žetve godišnje), zatim ostale žitarice (ječam, pšenica), soja, krompir, pasulj i ostalo povrće, voće (agrumi – 7. u svetu, jabuke, kruške, breskve, pomorandže), pamuk. U stočarstvu je najznačajnije svinjarstvo. U proizvodnji hrane važno je ribarstvo (12. u svetu), morsko ribarstvo daje oko 2/3 ukupnog, a razvijena je i akvakultura. Usprkos intenzivnom programu pošumljavanja Koreja proizvodi samo mali deo potreba za drvom, a razvijena drvna industrija uveliko počiva na uvozu.

Rudna su bogatstva ograničena, među najvažnijima su kameni ugalj (ali je Južna Koreja i dalje drugi najveći uvoznik), olovo i cink, grafit, nešto rude gvožđa, zlata i srebra, te krečnjak koji je važna sirovina u cementnoj industriji. Južna Koreja je veliki potrošač energije. Iako su izgrađene mnogobrojne hidroelektrane, u proizvodnji električne struje učestvuju sa 1 %. Najvažnije su termoelektrane, nekad na ugalj, danas sve više na naftu, a oko 35 % proizvodi se u nuklearnim elektranama. Industrija je od početka bila izvozno orijentirana. Danas su među najvažnijim industrijama elektrotehnička i elektronskka, posebno industrija telekomunikacione opreme, računara, računarskih komponenti i zabavne elektronike, pri čemu je Samsung postao jedno od vodećih svetskih preduzeća. Južna Koreja je drugi po veličini proizvođač televizora i peti proizvođač putničkih automobila, sirovog čelika i cementa, te je vodeća u svetskoj brodogradnji. Ostale važne grane industrije su hemijska i petrohemijska (Južna Koreja je 7. svetski potrošač nafte), mašinska, prehrambena i tekstilna. Glavnina bazne industrije locirana je na južnom priobalju, a prerađivačke u zapadnom, posebno oko Seoula. Intenzivan razvoj industrije ima i negativne posledice, ponajprije jako zagađenje (Južna Koreja je 9. u svetu po emisiji CO2). Značaj turizma je još dosta mali, iako zemlju godišnje poseti više od pet miliona stranih turista.[25]

Spoljna trgovina je visoko razvijena, a trgovinski bilans je pozitivan. Izvoze se elektrotehnički i elektronski uređaji, telekomunikacijska oprema, mašine i vozila, gvožđe i čelik, brodovi, najviše u SAD, Japan, Kinu, JAR, Tajvan. Uvoze se industrijska oprema, nafta i derivati, ugalj, hemijski proizvodi, različite sirovine i prehrambeni proizvodi. Glavni partneri su: Japan, SAD, Kina, Saudijska Arabija, Nemačka, Australija.

Uporedno s razvojem industrije razvijao se i saobraćajni sistem. Nekad dominantna željeznica (i u putničkom i u teretnom prometu) izgubila je primat iako je mreža dobro razvijena i velikim delom elektrificirana. Putna mreža, iako brzo građena, zaostaje za još bržom automobilizacijom pa se u gradskim regijama stvaraju gužve. Integracija u privrede nije bila moguća bez razvoja vazdušnog i pomorskog prometa. Međunarodni aerodrom Seoul-Inčon je peti u svetu po teretnom prometu,[26][27] a među 15 najvećih svetskih morskih luka četiri su korejske: Kwangyang/Gwangyang, Ulsan, Inch’on/Incheon, i Pusan/Busan, svaka s prometom većim od 140 miliona tona godišnje.

Stanovništvo[uredi]

Panorama dela glavnog grada Seoula
Pagoda Namdaemun

Južna Koreja ima 49.976.963 stanovnika (od toga 99,9% čine Korejci) i visoku gustinu naseljenosti od 480 stanovnika po kilometru kvadratnom. Najgušće su naseljene nizije na zapadu i kotline na jugu zemlje. Oko 81% stanovništva živi u gradovima. Trenutni godišnji rast stanovništva je oko 0,25% na godišnjem nivou. U zvaničnom izveštaju „Ministarstva Bezbednosti i Javnog Upravljanja“ navodi se da Južna Koreja ima 25.034.736 muškaraca i 24.942.224 žena.[28] Prosečan životni vek Korejaca je visok i iznosi 75,5 godina za muškarce i 82,2 godina za žene. Ovako dug životni vek je doveo do naglog porasta procenta starog stanovništva. Godine 1999. je samo 6,9% stanovništva imalo 65 ili više godina, dok je ova starosna grupa 2010. godine činila 11,1% stanovništva. Prosečna starost je 37,9 godina.

Sa 99 % Korejaca (pripadaju mongolskoj grupi naroda) spada među etnički najhomogenije zemlje sveta. Najznačajnija manjina su Kinezi,[29] a nakon uspešnog privrednog razvoja povećava se broj stranih radnika, većinom iz jugoistočne Azije, te poslovnih ljudi iz celog sveta. Ipak, oni u masi od oko 50 milijuna stanovnika čine zanemarivu manjinu. Službeni jezik je korejski, koji se piše posebnim korejskim pismom (fonetskim), a u Južnij Koreji naziva se han’gul (hangul). U novinama i ostaloj štampi uz njega se koristi i određen broj kineskih znakova.

S oko 480 st./km2 Južna Koreja jedna je od najgušće naseljenih zemalja sveta (ne računajući „minijaturne“ države). Pritom je došlo do izrazite polarizacije između velikih gradskih aglomeracija na zapadu i jugu zemlje, u kojima se stanovništvo i dalje povećava, i prostranih ruralnih područja u unutrašnjosti koja su retko naseljena i dalje gube stanovništvo, te imaju nepovoljnu dobnu strukturu.[30] Danas u gradovima živi više od 80 % stanovništva, a u samo tri najveća gradska područja oko 30 %. Seul (Seoul, Soul) ima više od 10 miliona stanovnika, a njegova gradska regija oko 21,5 milijuna stanovnika. Ostali veći gradovi: Busan (3,678.600 stanovnika, aglomeracija 4,6 miliona), Inčon (deo aglomeracije Seula, 2,580.800), Taegu/Daegu (2,566.500 stanovnika, aglomeracija 3,2 miliona), Taejon/Daejeon (1,475.200 stanovnika, aglomeracija 1,9 miliona), Kvangdžu (1.416.900), Suvon (1.242.800), Koyang/Goyang (1.195.600), Seongnam (1,032.100) itd.[31]

Sredinom 20. veka porast stanovništva zbog visoke stope rodnosti bio je brz, a od 1950. do 1990. stanovništvo se udvostručilo. Ipak, od sredine 1960-ih, uporedo s prelaskom iz agrarnog i ruralnog u industrijsko i urbano društvo došlo je do smanjenja rodnosti (tome je pridonela i nacionalna kampanja planiranja porodice koja se provodi od 1965.), a time i do usporavanja rasta stadnovništva i on danas iznosi oko 10‰ godišnje. Poslednjih godina stopa rodnosti kreće se od 12 do 13‰, a smrtnosti oko 6‰.

Osim migracija selo–grad, značajno je useljenje nekoliko milijuna stanovnika neposredno nakon podele na dve korejske države 1948. godine.[32][33] S druge strane, idućih decenija došlo je do emigracije Korejaca, najviše u Japan, SAD i Kanadu. Očekivano trajanje života 74 godina. Dobna struktura je povoljna, mlađih od 15 godina (21 %) triput je više nego starijih od 65 godina (7 %).

Obrazovna struktura je dobra, nepismenih je samo 2 – 3 %. Osnovno školovanje od šest godina i niža srednja škola (tri godine) su obvezni, a gotovo sva deca nastavljaju i trogodišnju višu srednju školu. Snažna je svest o važnosti obrazovanja, sve je veći udeo visokoobrazovanih. Najprestižniji i najstariji univerziteti su u glavnom gradu (najstariji je osnovan 1885.), a postoje i u drugim velikim gradovima.

Religija[uredi]

Religijska struktura je složena i pomalo nejasna jer se mnogi stanovnici ne opredeljuju za pripadnost nekoj veri, a u svojem življenju primenjuju principe različitih religija ili filozofija. Hrišćanstvo (uglavnom protestanti, nešto katolika) i budizam dve su najzastupljenije religije. Od ostalih važnije su konfucijanizam, taoizam, autohtoni ch’ondo-gyo (kombinacija budizma i konfucijanizma), šamanizma. Oko 46,5% Korejaca nije religiozno. Ostatak čine budisti sa 22,8%, hrišćani protestanti sa 18,3% i hrišćani katolici koji čine 10,3% stanovništva. Ostatak stanovništva pripada ostalim religijama.

Najveći gradovi[uredi]

 
Grad Teritorija Populacija

Seul
Busan
Busan
Inčon
Inčon
Tegu
Tegu
1. Seul Seul 9,794,304 Daejeon
Daejeon

Kvangdžu
Ulsan
Ulsan
Suvon
Suvon
2. Busan Busan 3,414,950
3. Inčon Inčon 2,662,509
4. Tegu Tegu 2,446,418
5. Daejeon Daejeon 1,501,859
6. Kvangdžu Kvangdžu 1,475,745
7. Ulsan Ulsan 1,082,567
8. Suwon Gyeonggi 1,071,913
9. Changwon South Gyeongsang 1,058,021
10. Seongnam Gyeonggi 949,964
11. Goyang Gyeonggi 905,076
12. Yongin Gyeonggi 856,765
13. Bucheon Gyeonggi 853,039
14. Ansan Gyeonggi 728,775
15. Cheongju North Chungcheong 666,924
16. Jeonju North Jeolla 649,728
17. Anyang Gyeonggi 602,122
18. Cheonan South Chungcheong 574,623
19. Namyangju Gyeonggi 529,898
20. Pohang North Gyeongsang 511,390

Reference[uredi]

  1. „Population Projections for Provinces (2013~2040)” (PDF). Statistics Korea. 16. 4. 2016. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  2. „Major Indicators of Korea”. Korean Statistical Information Service. Pristupljeno 9. 9. 2016. 
  3. „South Korea”. International Monetary Fund. 2016. 
  4.  Ovaj članak sadrži materijal u javnom vlasništvu CIA World Factbook sa veb-sajta https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/index.html.
  5. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  6. 지표상세. Index.go.kr. 24. 7. 2015. Приступљено 20. 6. 2016. 
  7. „Index of Democracy 2008” (PDF). The Economist Intelligence Unit. Приступљено 25. 4. 2010. 
  8. „South Korea – Constitution”. International Constitutional Law. Приступљено 16. 2. 2009. 
  9. „Korea, South”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. 10. 2. 2009. Приступљено 16. 2. 2009. 
  10. „Country Profiles”. Transparency International. Transparency International. 
  11. „Samsung Electronics”. Fortune. 
  12. Economic Growth Rates of Advanced Economies. International Monetary Fund. Приступљено 8. 9. 2010. 
  13. Kleiner, Jürgen (2001). Korea, A Century of Change. River Edge, NJ: World Scientific. ISBN 978-981-02-4657-0. 
  14. South Korea: Introduction >> globalEDGE: Your source for Global Business Knowledge. Globaledge.msu.edu. Retrieved on October 5, 2016.
  15. SOUTH KOREA Market overview. tiq.qld.gov.au
  16. Kerr, Anne; Wright, Edmund (2015). A Dictionary of World History. Oxford University Press. стр. 367. ISBN 978-0-19-968569-1. 
  17. „Moody's Raises Korea's Credit Range”. Chosun Ilbo. Seoul. 2. 8. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  18. „Financial markets unstable in S.Korea following Cheonan sinking”. Hankyeoreh. 26. 5. 2010. Приступљено 14. 8. 2010. 
  19. „S Korea stands among world's highest-level fiscal reserve holders: IMF”. Xinhua. Beijing. 7. 9. 2010. Приступљено 8. 9. 2010. 
  20. Nattavud Pimpa (6. 12. 2013). „Lessons from South Korea's Chaebol economy”. The Conversation Australia. Приступљено 15. 12. 2013. 
  21. Koh Young-aah (11. 10. 2010). „G20 to boost Korean economy by W31.3tr”. Korea Herald. Seoul. Приступљено 29. 3. 2012. 
  22. „South Korea Survived Recession With CEO Tactics”. Newsweek. New York. 10. 5. 2010. Приступљено 8. 9. 2010. 
  23. „South Korea GDP grew revised 6.2pc in 2010”. Business Recorder. Karachi. Agence France-Presse. 30. 3. 2011. 
  24. „Background Note: South Korea”. US State Department. 7. 7. 2011. 
  25. „Official Site of Korea Tourism Org.: Subway – Official Korea Tourism Organization”. visitkorea.or.kr. 
  26. „Eight Years in Coming” (Саопштење). Incheon International Airport Corp. 27. 3. 2009. Приступљено 20. 5. 2005. 
  27. „Transportation Statistics > Heliports (most recent) by country”. NationMaster. 2008. Приступљено 21. 2. 2009. 
  28. „:: 행정안전부 뉴스 ::”. news.mopas.go.kr. Приступљено 14. 9. 2011. 
  29. „More Than 1 Million Foreigners Live in Korea (According to the article, approximately 443,566 people are considered to be Chinese residents in South Korea with Korean ethnicity.)”. Chosun Ilbo. 6. 8. 2009. Приступљено 18. 10. 2009. 
  30. „South Korea”. CIA Country Studies. Приступљено 22. 4. 2006. 
  31. Populations for all cities ажурирано: 2005. г., „Summary of Census Population (by administrative district/sex/age)”. NSO Database. Приступљено 11. 5. 2009. 
  32. "South Korea – Population Trends". Library of Congress Country Studies.
  33. „Korea's Population Tops 50 Million”. English.chosun.com. 1. 2. 2010. Приступљено 25. 4. 2010. 
  34. The result of 2010 Population and Housing Census of Korea, Statistics Korea

Литература[uredi]

  • Economic Growth Rates of Advanced Economies. International Monetary Fund. Приступљено 8. 9. 2010. 
  • Breen, Michael (2004). The Koreans: Who They Are, What They Want, Where Their Future Lies. St. Martin's Griffin. ISBN 0-312-32609-2. 
  • Hart, Dennis (2003). From Tradition to Consumption: Constructing a Capitalist Culture in South Korea. Seoul: Author. ISBN 89-88095-44-8. 
  • Cumings, Bruce (1997). Korea's place in the sun. New York: W.W. Norton. ISBN 0-393-31681-5. 
  • Lew, Yong Ick. The Making of the First Korean President: Syngman Rhee's Quest for Independence (University of Hawai'i Press; 2013); scholarly biography; 576 pages;
  • Nahm, Andrew C. (1996). Korea: A history of the Korean people (2nd ed.). Seoul: Hollym. ISBN 1-56591-070-2. 
  • Yang Sung-chul (1999). The North and South Korean political systems: A comparative analysis (rev. ed.). Seoul: Hollym. ISBN 1-56591-105-9. 
  • Yonhap News Agency (2004). Korea Annual 2004. Seoul: Author. ISBN 89-7433-070-9. 
  • Christoph Neidhart: Die Kinder des Konfuzius. Was Ostasien so erfolgreich macht. Orig.-Ausg., Verlag Herder, Freiburg im Breisgau. 2008. ISBN 978-3-451-03006-2. (= Herder-Spektrum; 3006)
  • Thomas Kern, Patrick Köllner (2005). Südkorea und Nordkorea. Einführung in Geschichte, Politik, Wirtschaft und Gesellschaft. Frankfurt/New York: Campus. ISBN 3-593-37739-X. 
  • Robert Nilsen: Moon Handbooks: South Korea. 3. Auflage. Avalon Travel Publishing. 2003. ISBN 1-56691-418-3.
  • Südkorea. HB-Bildatlas Special 49. Harksheider Verlagsgesellschaft, Norderstedt. 1998. ISBN 3-616-06449-X.
  • Tatsachen über Korea. Koreanischer Übersee-Informationsdienst, Seoul. 2003. ISBN 89-7375-101-8. (online)
  • Song Du-yul / Rainer Werning: Korea. Von der Kolonie zum geteilten Land. Promedia Verlag, Wien. 2012. ISBN 978-3-85371-340-2.

Spoljašnje veze[uredi]