Lazar Savatić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
lazar savatić
Lazar Savatić Metalac
Lični podaci
NadimakMetalac
Datum rođenja(1914-05-24)24. maj 1914.
Mesto rođenjaRuma, Austrougarska
Datum smrti26. jul 1950.(1950-07-26) (36 god.)
Mesto smrtiNovi Sad, NR Srbija, FNR Jugoslavija
Profesijadruštveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ odjanuara 1942.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
SlužbaNOV i PO Jugoslavije
(1941—1944)
Uprava državne bezbednosti
(1944—1950)
Heroj
Narodni heroj od26. septembra 1953.
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem Orden za hrabrost
Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem
Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem
Partizanska spomenica 1941.

Lazar Savatić — Metalac (Ruma, 24. maj 1914 — Novi Sad, 26. jul 1950) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen u 24. maja 1914. u Rumi.[1] Njegov otac Petar bio je obućarski radnik, a kasnije je radio kao domar u školi. Osnovnu školu i mašinbravarski zanat, završio je u Rumi, gde je do odlaska u vojsku radio kao limar.[2]

Nakon odsluženja vojnog roka, 1938. došao je u Zemun, gde se zaposlio u Fabrici aviona „Zmaj“. Kao mladi radnik, ovde se upoznao sa radničkim pokretom i postao član Ujedinjenog radničkog sindikata (URS).[2] Sredinom maja 1940. u zemunskoj Fabrici aviona „Rogožarski” izbio je radnički štrajk, koji se ubrzo proširio i na druge fabrike — „Zmaj”, „Teleoptik”, „Nestor” i „Mikron” iz Rakovice — čime je postao masovni štrajk radnika beogradske aeronautičke industrije, u kome je učestvovalo oko 2.500 radika. Trajao je preko 80 dana i vremenom je prerastao u široke antifašističke demonstracije protiv profašističke Vlade Cvetković-Maček. Kako bi ugušila štrajk, Vlada je angažovala Jugoslovensku vojsku, koja je preko noći „mobilisala” na prinudni rad oko 1.300 učesnika štrajka. Savatić, koji je bio jedan od organizatora štrajka u „Zmaju”, našao se među oko stotinu mobilisanih radnika „Zmaja” i bio je upućen u Donju Trnavu.[3][2]

Narodnooslobodilačka borba[uredi | uredi izvor]

Nakon povratka u Zemun, zaposlio se u Fabrici aviona „Ikarus“, gde se još više približio revolucionarnom pokretu i postao kandidat za člana Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Nakon Aprilskog rata i okupacije Jugoslavije, 1941. postao je jedan od najaktivnijih pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta u Zemunu.[2] U početku je rasturao propagandni materijal i sakupljao priloge, a potom je širio mrežu pripadnika i aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), pa je ubrzo u „Ikarusu” formirao Udarnu grupu, koja je vršila sitne sabotaže i diverzije. Učestvovao je u pisanju parola u gradu, sečenju telefonsko-telegrafskih stubova i na izradi metalnih „ježeva“, koji su postavljani na puteve i uz pomoć kojih su bušene gume na nemačkim vojnim kamionima. Kao jedan od najaktivnijih ilegalaca, januara 1942. primljen je u članstvo Komunističke partije, a ubrzo potom postavljen za sekretara partijske ćelije u fabrici.[2][4]

Kao istaknuti aktivista Narodnooslobodilačkog pokreta, njegova aktivnost je zapala za oči ustaškoj policiji u Zemunu, koji se tokom okupacije nalazio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske (NDH), pa je bio uhapšen. Pošto se tokom istrage u policiji dobro držao — ništa nije priznao i nikoga nije odao, usled nedostatka dokaza je pušten. Nakon hapšenja, ponovo je radio u „Ikarusu”, gde je nastavio sa izvođenjem sabotaža i diverzija. Jedna od akcija koju on i drugi radnici izvodili bila je sabotaža kod izrade alata za savijanje krila kod aviona „Junkers Ju 87”, poznatog kao „Štuka”.[2] Kako bi sprečio izvođenje sabotaža u fabrici, Gestapo je među radnike „Ikarusa” ubacio svog agenta, izvesnog Močkovića, koji je kao kontrolor na kapiji potkazivao sumnjive radnike. Rukovodstvo Narodnooslobodilakog pokreta u Zemunu donelo je tada odluku da likvidira agenta Močkovića. Prvi pokušaj atentata u avgustu 1942. bio je neuspešan, nakon čega se on još više osilio i proganjao radnike. Zadatak je potom poveren Savatiću, koji je sa još dvojicom ilegalaca, početkom oktobra 1942. ubio Močkovića u blizini Zemunskog parka.[5]

U leto 1943. nekadašnji predsednik Mesnog odbora Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ) u Dobanovcima Milan Bajić se preselio u Zemun. Njegov cilj je bio okupljanje pristalica Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, a sebe je proglasio za četničkog vojvodu. Bajić je aktivno sarađivao sa Nemcima, a plan mu je bio da okupljanjem pristalica četnika oslabi partizanski pokret na teritoriji Zemunskog sreza. U Zemunu je formirao četnički odbor i okupio nešto pristalica, sa kojima je radio na pripremi za prebacivanje određenih snaga Jugoslovenske vojske u otadžbini u donji Srem. Plan za prebacivanje četnika u Srem, došao je u ruke Mesnog komiteta KPJ za Beograd, nakon čega je doneta odluka o likvidiranju Bajića. Za ovu akciju rukovodstvo zemunske partijske organizacije odabralo je dvojicu najboljih ilegalaca — Ivana Radosavljevića Pilota i Lazara Savatića Metalca, koji su ovu akciju izveli 20. oktobra 1943. godine u Ugrinovačkoj ulici.[6]

Spomen-bista u Osnovnoj školi „Lazar Savatić” u Zemunu

Najveći podvig, Lazara Savatića i Ivana Radosavljevića bilo je ubistvo zloglasnog ustaškog natporučnika Martina Volfa, koji je bio lični prijatelj Ante Pavelića i njegov saradnik tokom boravka u Italiji. Volf se po svojim zlodelima pročuo širom Srema i tadašnje Velike župe Vuka — mnoge ljude, žene i decu iz Zemuna i okoline slao je u logore ili lično ubijao. U jesen 1943, neposredno pre likvidacije, na putu između Dobanovaca i Ugrinovaca uhvatio je četvoricu mladića, za koje je pretpostavljao da su pošli u partizane i posle zverskog mučenja, naredio da ih povešaju o bandere pored puta. Nakon toga je u Batajnici, prilikom pljačke jedne kuće, ubio desetogodišnjeg dečaka. Ovi zločini su strahovito odjeknuli selima Zemunskog sreza i izazvali gnev naroda, pa je doneta odluka da se Volf likvidira.[7][8]

Pošto je Volf bio veoma lukav i obazriv čovek, priprema atentata je dugo trajala — stanovao je u samom centru Zemuna, kod hotela „Central” i svuda se uglavnom kretao automobilom, kloneći se periferije i nesigurnih ulica. Dvojica omladinaca bila su zadužena za njegovo praćenje i otkrila su da često odlazio kod svoje ljubavnice u Bregovitoj ulici, na Ćukovcu. Dana 5. novembra 1943, Metalac i Pilot napravili su zasedu u blizini kuće njegove ljubavnice. Pošto su ga dugo čekali, Metalac je odlučio da preskoči ogradu i proveri da nisu možda već stigli kući. Volf je naišao u tom trenutku i iznenadio atentatore. Tada je nastalo obostrano pucanje, tokom koga su obojica ilegalaca bila ranjena, ali je zadatak uspešno obavljen.[9][8]

Vest o ubistvu zločinca Martina Volfa snažno je odjeknula čitavim Sremom, a ustaše su u znak odmazde 11. novembra 1943. na Goveđem Brodu zverski ubile desetoricu uhapšenih pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta iz Batajnice, Zemuna i Surčina. Ubrzo nakon ove akcije, Savatić je napustio Zemun i otišao u partizane. Najpre je bio postavljen na dužnost obaveštajnog oficira u Drugom sremskom partizanskom odredu, koji se u to vreme, nalazio u Bosutskim šumama. Tada je najviše radio na stvaranju obaveštajnog sistema, ali je učestvovao i u borbama ovog odreda kod Sota, Kuzmina, Morovića, Šimanovaca, Manđelosa i dr. Polovinom januara 1944. od partizanskih odreda iz Srema formirana je Šesta vojvođanska udarna brigada, a on je imenovan za obaveštajnog oficira. Juna 1944, na osnovu njegovih obaveštajnih podataka, brigada je uspela da razbije veliku nemačko-ustašku ofanzivu na Frušku goru. Dva bataljona brigade tada su uspela da probiju obruč i zabace se neprijateljskim snagama iza leđa i na taj način prisile neprijatelja da obustavi dalja dejstva na glavninu brigade. Pod Savatićevim rukovodstvom brigada je vršila razne diverzije — likvidacije neprijateljskih uporišta i pojedinaca, vršeni su napadi na neprijateljske kolone, pa i na brodove na Dunavu.[8][10]

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Odlikovanja Lazara Savatića

Posle oslobođenja Novog Sada, oktobra 1944. prešao je na dužnost zamenika načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZN) u Novom Sadu. Aktivno je radio na čišćenju grada i okoline od zaostalih fašističkih snaga i na otkrivanju saradnika okupatora.[8] Jedan od njegovih podviga u ovom periodu, bio je kada je u ličnom vozaču general-lajtnanta Koste Nađa, komandanta Treće armije JA prepoznao ubačenog ustaškog agenta iz Zemuna, koji je jednom prilikom u istom automobilu prevezao i maršala Josipa Broza Tita, Vrhovnog komandanta NOV i POJ.[11]

Novembra 1946. prebačen je u Pančevo, gde ja radio kao šef Uprave državne bezbednosti (UDB) za Pančevački srez. Januara 1948. saznao je da se u selu Dolovu krije bivši četnik Vasa Bagosan, koji je u toku rata vršio zločine u raznim krajevima Srbije. Zajedno sa dvojicom službenika Udbe, Savatić je otišao u Dolovo s namerom da uhapsi Bagosana. Prilikim ulaska u kuću, u kojoj se skrivao odmetnik, na Savatića je Bagosan nasrnuo kamom i teško ga ranio u grudi. Iako ranjen, uspeo je da savlada odmetnika, koji je potom priveden pravdi i osuđen.[8][10]

Od posledica teškog ranjavanja grudnog koša, Savatić se nikada nije oporavio. Preminuo je 26. jula 1950. u Novom Sadu.[8] Prvobitno je sahranjen na Almaškom groblju, a 1986. njegovi posmrtni ostaci su preneti u Aleju narodnih heroja na novosadskom Gradskom groblju.[12]

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva drugog reda, Orden zasluga za narod trećeg reda i Orden za hrabrost. Ukazom predsednika FNR Jugoslavije Josipa Broza Tita, posthumno je 26. septembra 1953. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije.[13]

Njegovo ime od osnivanja septembra 1962. nosi osnovna škola u Zemunu.[11] Takođe njegovo ime nose i dve ulice — jedna u Petrovaradinu, a druga u Zemunu.[14] U holu osnovne škole, s njegovim imenom, podignuta mu je 1972. spomen-bista, rad Aleksandra Đorđevića, profesora likovne kulture.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pali nepobeđeni 1964, str. 391.
  2. ^ a b v g d đ Narodni heroji 2 1982, str. 188.
  3. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 21.
  4. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 124.
  5. ^ Atanacković 1962, str. 135.
  6. ^ Atanacković 1962, str. 153.
  7. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 125.
  8. ^ a b v g d đ Narodni heroji 2 1982, str. 189.
  9. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 126.
  10. ^ a b Pali nepobeđeni 1964, str. 392.
  11. ^ a b „„OŠ Lazar Savatić”. Arhivirano iz originala 26. 10. 2017. g. Pristupljeno 16. 05. 2017. 
  12. ^ „gradsko groblje”. Arhivirano iz originala 07. 05. 2017. g. Pristupljeno 16. 05. 2017. 
  13. ^ „Odlikovani borci vojvođanskih brigada”. istorijskenovine.unilib.rs. Borba. 27. 9. 1953. str. 1. 
  14. ^ „Pretraga ulica — Lazara Savatića”. www.planplus.rs. n.d. 
  15. ^ Zorkić & Turudić 1984, str. 64.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Atanacković, Žarko (1962). Zemun i okolina u ratu i revoluciji. Beograd. 
  • Pali nepobeđeni 1944—1964. Beograd: Savezni odbor za proslavu dvadesete godišnjice službe unutrašnje bezbednosti. 1964. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. 
  • Zorkić, Ljiljana; Turudić, Miroslav (1984). Zemun spomenici revolucije. Beograd. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лазар_Саватић&oldid=27553683”