Piščevi zapisi 1993—1999.

Piščevi zapisi 1993—1999. su zbirka odabranih dnevničkih zapisa Dobrice Ćosića koja se nadovezuje na Piščeve zapise 1992–1993. Ova knjiga vremenski obuhvata period od Ćosićevog smenjivanja sa mesta predsednika Savezne Republike Jugoslavije do početka NATO bombardovanja 1999. godine. Ova knjiga je objavljena 2008. godine. Nastavak svojih zapisa Ćosić je objavio u Piščevim zapisima 1999–2000: Vreme zmija.

1993.

U prvom dnevničkom zapisu posle smene sa mesta predsednika Jugoslavije Ćosić objašnjava zašto je odbio nagovaranja opozicije da se protiv Miloševića kandiduje na izborima za predsednika 1992. godine: „Ja nisam pristao da budem predsednik Republike da bih se odrekao svojih političkih uverenja – republikanskih i socijaldemokratskih; da bih se podredio pročetničkim, monarhističkim i konzervativnim strankama. Ja sam se distancirao od Socijalističke partije i Miloševića, generalno stao na stranu opozicije i oglasio podršku onima koji prihvataju moj državni program izložen u govoru naučnim radnicima Instituta u Vinči. A da sam se kandidovao i pobedio na izborima, šta bih mogao bez svoje stranke u Skupštini? Dogodio bi se neminovan sukob sa većinom u parlamentu koja bi me svakako smenila.”

Načelnik Generalštaba, general Života Panić, šalje Ćosiću zapisnik sa sastanka sa komandnim kadrom Vojske Jugoslavije, kome je Ćosić prisustvovao, a kasnije optužen da je na njemu „pripremao puč“, zbog čega je, između ostalog, smenjen sa dužnosti predsednika SRJ. Iako taj zapisnik dokazuje da Ćosić nije spremao puč, on nije zainteresovan da to dokazuje široj javnosti obelodanjujući ga, jer samu optužbu smatra besmislenom. Predsednik Skupštine Srbije Zoran Lilić optužuje Ćosića na konferenciji za štampu za spremanje puča, na šta mu Ćosić odgovara javnim pismom.

Ćosića posećuje fransuski general Pjer Mari Galoa, a Ćosić zapisuje: „Nisam skoro razgovarao sa pametnijim Francuzom i većim prijateljem Srbije.“

4. jula Ćosić u u zatvorskoj bolnici posećuje Vuka Draškovića, koji štrajkuje glađu, zahtevajućio oslobođenje iz zatvora. Ćosić zatim, uz Draškovićevo odobravanje, šalje pismo Slobodanu Miloševiću, moleći ga da abolira Danicu i Vuka Draškovića.

Dana 2. oktobra Ćosića posećuje princeza Katarina Karađorđević. Ćosić zapisuje: "Molila me je da prestolonasledniku Aleksandru budem „glavni savetnik, otac, brat“, jer su članovi Krunskog saveta „više vodili brigu o svojim ličnim interesima nego o interesima monarhije i demokratije u Srbiji.“ Zahvalio sam joj na poverenju. Molila me je da primim princa Aleksandra na razgovor. To sam obećao. Ali samo kao pisac."

Ćosić zapisuje i ono što svakodnevno gleda: „A beda je nepodnošljiva. Na Dedinju kontejnere pretražuju gladni. Po mnogo čemu živi se teže no pod okupacijom. Hiperinflacija je nezapamćena u istoriji. Pljačka opšta, krađe svuda, i nerad, i nered. Nova klasa pljačkaša živi kako nikad eksploatatori u ovoj zemlji nisu živeli. Neviđen luksuz i neviđena beda!“

Ćosić radi na novom romanu „Vreme vlasti“, a Momo Kapor je oduševljen i ohrbaruje ga da ga što pre to završi, jer to može biti „naša kopča sa Evropom“.

Kao predsednik Državnog odbora za obeležavanje stogodišnjice rođenja Miloša Crnjanskog, Ćosić drži govor o ovom piscu.

Dana 4. decembra Srpska akademija nauka i umetnosti održala je neuspešne izbore za predsednika, a posle izbora Ćosić razgovara sa akademicima Dejanom Medakovićem, Vojislavom Đurićem, Vasilijom Krestićem, Nikšom Stepčevićem i Draganom Nedeljkovićem o stanju u Srbiji i sutrašnjici.

Radovan Karadžić i Gojko Đogo dolaze kod Ćosića 5. decembra i konsultuju se sa njim u vezi sa razgraničenjem tri naroda u Bosni i Hercegovini. Karadžić i Đogo su optimisti, a Ćosić je pesimista što se tiče budućnosti srpskog naroda u BiH i Hrvatskoj.

1994.

U toku januara patrijarh Pavle organizuje dva sastanka srpskih intelektualaca kojima je prisustvovao i Ćosić. On je ponovo predložio teritorijalnu podelu Kosova.

15. januara Ćosića posećuju lord Oven i Tornvald Stoltenberg, koji mu izlažu novi plan teritorijalnog uređenja BiH. Posle ovih razgovora Dobrica telefonira Radovanu Karadžiću i savetuje ga da obavezno prihvati novi projekat mapa. 20. januara oko ponoći Karadžić telefonira Ćosiću, koji u pozadini čuje pucnjavu, pa ga pita da li su napadnuti, na šta mu Karadžić odgovara da nisu, već da Srbi pucanjem slave mir, odnosno da su prihvaćene mape koje su predložili Lord Oven i Tornvald Stoltenberg. Dva dana kasnije Karadžić telefonira Dobrici i obaveštava ga da je Alija Izetbegović, na zahtev Amerikanaca, porekao dogovor sa Ovenom i Stoltenbergom. Rat se nastavlja.

5. februara desio se masakr na pijaci Markale, a Ćosić u svoj dnevnik zapisuje: „Grozan događaj! Na sarajevskoj pijaci Markale minama iz bacača ubijeno je šezdeset osam ljudi i stotinak ranjeno. Naravno, optuženi su Srbi. Ako bi to bila istina, Karadžić, Mladić, Koljević, Krajišnik treba odmah da podnesu ostavke, Skupština Republike Srpske da osudi taj zločin i sve političke ustanove u SR Jugoslaviji moraju najoštrije da osude taj masakr civila u Sarajevu na pijaci. Došli gladni, ustrašeni mučenici da kupe krompir, luk, neku glavicu rotkve i cvekle.“ Ćosić zove Gojka Đoga, Milorada Ekmečića i Nikolu Koljevića da proveri ovu vest, a oni ga ubeđuju da iza ovog zločina stoje bosanski muslimani. Dva dana kasnije, Nikola Koljević dolazi kod njega i njih dvojica razgovaraju o budućnosti srpskog naroda u BiH. Njih dvojica su i nadalje ostali u telefonskom kontaktu.

Dana18. maja ponovo ga posećuju lord Oven i Tornvald Stoltenberg. Razgovoru je prisustvovao i Svetozar Stojanović, koji je za Ćosića sačinio beleške ovog razgovora. Tema je bila okončanje rata u BiH. Ćosić poziva Radovana Karadžića da dođe u Beograd kako bi razgovarali o Ovenovim i Stoltenbergovim predlozima

Danijel Boaje, predsednik američke Demokratske stranke za Evropu telefonira Ćosiću i obaveštava ga da se na zapadu očekuje njegovo političko angažovanje u bosanskoj krizi i kaže mu: „Zapad sada samo vama veruje. Jedino vi imate ovde nekakav autoritet“. Dobrica mu odgovara: „Dockan je, Danijel. Nisu me pomogli kada je trebalo i kada sam mogao nešto da učinim“. Sledeće noći policija je onemogućila Ćosićev telefonski razgovor sa Boajeom.

Dana 5. juna Ćosića je napao predsednik Evropske komisije Žak Delor kao „ideologa etničkog čišćenja“. Ćosić mu je odgovorio pismom koje su preneli mediji.

11. jula lord Oven i Tornvald Stoltenberg opet posećuju Ćosića i mole ga da izvrši uticaj na Republiku Srpsku da prihvate njihov predlog teritorijalnog razgraničenja sa muslimanima. Ćosić smatra da se ovaj mirovni predlog mora prihvatiti i šalje Karadžiću skicu deklaracije kojom Skupština Republike Srpske može da prihvati ovaj plan.

5. avgusta Ćosić se sastaje sa patrijarhom Pavlom i predlaže mu da poseti srpsko vođstvo u Bosni, na Palama, da bi time demonstriralo duhovno jedinstvo srpskog naroda. Patrijarh podržava Ćosićevu inicijativu.

Novembra meseca predsednik SAD Bil Klinton ukinuo je embargo na uvoz oružja bosanskim muslimanima, a NATO pakt je bombardovao srpske vojne ciljeve u Bosni. Ćosić predlaže patrijarhu Pavlu da crkva povede svesrpsku akciju za pomoć Srbima u Bosni. Sinod SPC usvojio je ovaj predlog; planira se prikupljanje para, hrane i sanitetskog materijala.

Sukob Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića se produbljuje, Karadžić moli Ćosića da pred lordom Ovenom i Tornvaldom Stoltenbergom podrži stavove Republike Srpske.

1995.

Ćosić je posetio bolesnog Borislava Mihajlovića Mihiza, koji smatra da je Ćosićeva najveća greška što 1989. godine nije osnovao Socijaldemokratsku partiju i stao na čelo opozicije.

Ćosiću u SANU dolaze dva ranjenika iz Bosne i izlažu mu svoje probleme. Prepričavaju mu šta im se tog dana desilo: „Ušli su u radnju i kupili po komad hleba. Zamolili su prodavačicu da im da samo po koturić salame na hleb. Ona se izdrala :“Ne dam! Dosta mi je vas izbeglica!“ „Mi nismo Srbi, mi smo Muslimani iz Sarajeva“ kazali su. „E ako ste Muslimani, daću vam salamu“. I odrezala im po komad salame.“ Ćosić je ovim ranjenicima ponudio nešto para, što su oni odlučno odbili.

21. februara Dobricu je posetio Dušan Kozić, predsednik Vlade Republike Srpske. On mu izlaže stanje Srba u Bosni, koje je više nego kritično.

Ćosić u Višegradu prisustvuje obeležavanju pedesetogodišnjice izlaska romana “Na Drini ćuprija” i dvadesetogodišnjici smrti Ive Andrića. Posle manifestacije razgovara sa vođstvom Republike Srpske: Radovanom Karadžićem, Biljanom Plavšić, Nikolom Koljevićem, Aleksom Buhom i Vojislavom Maksimovićem. Od srpskih intelektualaca, osim Ćosića, razgovoru su prisustvovali Ljubomir Tadić, Milorad Ekmečić, Tanasije Mladenović, Miodrag Perišić i Dragan Nedeljković. Zaključak razgovora je da Srbi prihvaraju da dobiju 49% teritorije BiH, ali da njihov suverenitet mora biti zagarantovan.

Dobrica razgovara sa generalom Ratkom Mladićem, koji ga obaveštava o svom sukobu sa Karadžićem. Zabrinut ovim raskolom, Ćosić je napisao Karadžiću pismo u s adekvatnim predlozima koje je poslao po Miodragu Perišiću, koji je sa Zoranom Đinđićem išao na Pale da poseti Karadžića. Karadžić je u razgovoru sa Đinđićem i Perišićem iskazao odlučnost da se ne miri sa generalom Mladićem, tako da mu Perišić nije ni predao Ćosićevo pismo.

20. aprila umro je Milovan Đilas, koga Ćosić naziva prijateljem sa kojim je, zbog suprotstavljenih političkih stavova u vezi sa raspadom Jugoslavije, prekinuo druženje.

Ćosić je šokiran što predsednik Srbije Slobodan Milošević ćuti povodom zločinačke operacije etničkog čišćenja, koju je hrvatska vojska nazvala „Bljesak“, pa zapisuje: „O ustaškom genocidu u Zapadnoj Slavoniji Milošević sa svojom kamarilom poltrona i mafijaša i dalje ćuti, verujući: ono što se ne kaže, nije se ni dogodilo.“

Od privatnih firmi Ćosić je skupio novac da se kupi higijenski materijal za vojsku i sapun za narod u Bosni.

Ni povodom pada Republike Srpske Krajine i etničkog čišćenja hrvatske vojske u „Oluja“ Slobodan Milošević se nije oglasio, a Ćosić piše: „Ta kukavica nema hrabrosti ni ustaše da osudi. Ćuti bezdušnik. O srpskom narodu sada brine samo Crveni krst.“

10. avgusta Ćosić šalje pisma generalu Mladiću i Radovanu Karadžiću „sa savetom da se pomire i dogovore kako da spasavaju srpski narod u Bosni“. Dan kasnije razgovarao je telefonom sa obojicom i uspeo da ih nagovori da se sastanu i likvidiraju nesporazume.

Dana 23. oktobra Ćosić prisustvuje sastanku Političkog saveta Republike Srpske u Bijeljini. Ćosić upozorava na neophodnost realizma u politici i jedinstva u njenom ostvarivanju.

Dana 13. decembra Nikola Koljević telefonira Ćosiću iz Pariza, gde treba da potpiše Dejtonski mirovni sporazum, a još nema ovlašćenje da ga potpiše. Glavni odbor Srpske demokratske stranke doneo je odluku da samo Radovan Karadžić ima pravo da potpiše mirovni sporazum, a Karadžić ne sme da putuje u Pariz, kako ne bi bio uhapšen i odveden u Hag. Koljević moli Ćosića da pozove Karadžića i ubedi ga da ga ovlasti da potpiše sporazum. Ćosić zove Karadžića i nagovara ga da ovlasti Koljevića da potpiše mirovni sporazum, ali Karadžić mu ne daje definitivan odgovor. Nekoliko dana posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, Koljević je posetio Ćosića. Njih dvojica se saglašavaju da je stvaranje prve srpske države preko Drine: Republike Srpske značajan momenat u istoriji srpskog naroda.

1996.

Ćosić objavljuje roman „ Vreme vlasti“. Širom Srbije se održavaju književne večeri na kojima Ćosića narod dočekuje sa ovacijama. Za ovaj roman dodeljene su mu nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju domaću knjigu, nagrada Meša Selimović, nagrada Petar Kočić i nagrada Laza Kostić, koju je Ćosić odbio da primi.

Dana 12. maja umro je akademik Vojislav Đurić, koga Ćosić naziva najprisnijim prijateljem.

Na poziv vođstva Demokratske stranke, Ćosić govori na mitingu opozicije na Terazijama, protiv poništavanja rezultata lokalnih izbora.

Krajem godine Ćosić, sa ćerkom Anom, putuje u Francusku i Švajcarsku povodom objavljivanja Vremena vlasti na francuskom jeziku.

Dana 22. decembra preminuo je Ćosićev prijatelj Mića Popović.

1. godine na Terazijama Milošević je održao skup „Za Srbiju“, dok se u isto vreme na Trgu republike održavao protestni skup opozicije protiv krađe lokalnih izbora. Ćosić o Miloševićevom kontramitingu zapisuje: „Ovim mitingom Milošević je pokrenuo narod protiv naroda. Vulgarna obnova titoizma. Vampirski zbor, zbog vampira političara, za vampirskom scenografijom i ikonografijom. Srbiju je taj novi vođa, sa svojom kamarilom, vratio u Titovo doba. Vođa kukavica, pojavio se na kraju mitinga na tribini da održi kratak, a sraman govor o zavere svetskih moćnika koji uz pomoć pete kolone žele da destabilizuju i razdele Srbiju. Njegova televizija tvrdi da je bilo pola miliona ljudi; stručnjaci i novinari govore da je bilo najviše osamdeset hiljada.“ Ćosić je zabrinut: „Čitav dan slušam lokalne radio stanice B92 i Indeks koje prenose zbivanja u Beogradu. Gledao sam i Studio B koji je prenosio prizore kako se ljudi očajnički tuku letvama, bodu noževima, razbijaju glave kamenicama, u knez Mihajlovoj se i pucalo, a Televizija Beograd je prikazivala crtane filmove. Ništa tako ubedljivo ne pokazuje karakter Miloševićevog režima kao njegova televizija pod Vučelićevom komandom.“

1997.

1. januara Ćosić započinje rad na drugoj knjizi “Vremena Vlasti”. Studenti, vođstvo Glavog odbora studentskog pokreta, dolaze pred Ćosićevu kuću da mu čestitaju Novu godinu, što je Dobricu veoma obradovalo.

16. januara Nikola Koljević je pucao sebi u glavu, a od posledica je preminuo 25. januara. Ćosić je tužan zbog smrti prijatelja: „Nije bio političar, a bavio se politikom iz patriotskih i demokratskih razloga. Bio je hrabar i častan borac; i pametniji no što je za politiku potrebno; i moralniji no što je za politiku korisno.“

Patrijarh Pavle je u Patrijaršiji organizovao razgovor desetak intelektualca posvećen Kosovu i Metohiji, kome je i Ćosić prisustvovao i tamo, između ostalog, rekao: „Izvući odlučne konskvence iz poraza u 20. veku, sabiti rasut srpski narod na svoju teritoriju, odseći, dati sve što neće da bude srpsko. Sandžak – ne! Time bi se jačala antievropska, muslimanska država. Verujem da se može u Vojvodini živeti sa Mađarima, ali sa Albancima – ne! Tom narodu omogućiti da stvori svoju jedinstvenu državu – neka se Amerika i Evropska unija bave islamskim fundamentalizmom, ali van srpske državne teritorije... Crkva je svoje najkrupnije pitanje ovoga doba prepustila episkopu raško-prizrenskom Artemiju, čoveku koji za tu politiku nema izražene sposobnosti, umesto da politiku Crkve o Kosovu vode najsposobniji ljudi koje Crkva danas ima... Republiku Srpsku braniti elastično i kolaboracionističkom politikom, ali mudro i uporno... Moramo po svaku cenu zaustaviti odliv mozgova u Ameriku i Kanadu. Ostajemo bez naučnika, bez intelektualnog kapitala. Budžet za Miloševićevu policijsku armiju treba skresati i preneti u nauku i razvoj mladih naučnika...“

Tokom leta Ćosić u Igalu prisustvuje naučnom skupu „Tehnologija, kultura, razvoj“ na kome je pročitao izlaganje „Neophodnost prilagođavanja“.

Krajem septembra putuje u Grčku, gde provodi nekoliko dana na Svetoj gori.

Dana 15. decembra umro je Ćosićev višedecenijski prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz. Dobrica je govorio na komemoraciji u Ateljeu 212, a napisao je i nekrolog za Blic.

1998.

Početkom godine Ćosić piše Momčilu Krajišniku savetujući ga kako da se bori za očuvanje Republike Srpske kao posebnog entiteta. To pismo pokazuje i patrijaru Pavlu, koji se sa njim potpuno saglašava.

Umro je Živorad Stojković, koga Ćosić naziva svojim „najpouzdanijim prijateljem“, a ispraća ga i tekstom koji je objavio Blic.

2. maja Dobrica govori u Sremskim Karlovcima na skupu posvećenom životu i delu svog prijatelja Jovana Raškovića, a taj govor objavio je i Nedeljni Telegraf.

U Galeriji SANU prisustvuje otvaranju izložbe Petra Omčikusa.

28. avgusta razgovara sa Milanom Panićem, čija kompanija „Aj-Si-En Galenika“ treba da štampa Ćosićeva sabrana dela. Panić želi da se politički reaktivira i moli Ćosića da se uključi u politički život, makar na godinu dana, da bi zajedno smenili Miloševića, ali Ćosić odbija svaku političku aktivizaciju.

Krajem oktobra Ćosić u Bijeljini otvara skup u organizaciji Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske pod nazivom „Srpski duhovni prostor“.

Vladike Irinej, Sava i Ignjatije se savetuju sa Ćosićem, uoči predstojećeg Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, o tome koju poziciju SPC treba da zauzme po pitanju Kosova. Na Saboru su prihvaćene neke Ćosićeve ideje i predlozi, ali ne u potpunosti.

Dana 7. novembra Ćosić je održao predavanje prosvetnim radnicima u zemunskoj školi „Gavrilo Princip“.

Dana 1. decembra Ćosić ruča sa Dragoslavom Avramovićem i Milanom Panićem koji ga nagovaraju da uđe u vođstvo Saveza za promene i postanje njegov predsednik. Ćosić njima, kao i Nebojši Čoviću dva dana prethodno, odgovara da se neće politički aktivirati, jer u Savezu sa promene ima ljudi i stranaka koji ne zaslužuju podršku, ali da će dati moralnu podršku „pojedincima koji vode socijaldemokratsku politiku, odnosno politiku levog centra“.

1999.

Na molbu ambasade Francuske, Ćosić je primio francuskog ambasadora Kelera, zamenika šefa OEBS-a na Kosovu, Vilijama Vokera. Ambasador Keler je od Ćosića tražio da mu izloži svoju koncepciju rešavanja kosovskog pitanja. Ćosić se još jednom založio za podelu Kosova, a Keler je obećao da će njegove stavove preneti Vilijamu Vokeru i svojoj vladi.

Predrag Palavestra i Ljubomir Simović nagovaraju Ćosića da prihvati kandidaturu za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti, što Ćosić odbija, a u dnevniku to ovako obrazlaže: „Nisam sposoban za tu elitnu dužnost. Nemam ni volje ni snage za tu odgovornu ulogu. A pre svega, nisam spreman da sarađujem sa režimom, što predsednik Akademije mora da čini.“

30. januara kod Ćosića dolaze vođe Srpskog pokreta otpora sa Kosova, tražeći od njega savet šta da čine. Ćosić ih je savetovao da pošalju energičan zahtev Milanu Milutinoviću i Momiru Bulatoviću za uključenje u zvaničnu delegaciju koja će putovati u Rambuje na pregovore sa kosovskim Albancima, a da svoj zahtev za učešće u pregovorima upute i vladama članicama Kontakt grupe. Oni su uradili kako ih je Ćosić savetovao, ali Milošević nije pristao da ih uvrsti u delegaciju.

4. marta Dobrica je primio političkog savetnika američke ambasade Hila, brata ambasadora Kristofera Hila, glavnog pregovarača i medijatora između Srba i Albanaca, koji je želeo da čuje Ćosićevo mišljenje o kosovskom problemu. Ćosić mu je izneo svoju koncepciju kompromisnog teritorijalnog razgraničenja. Hil je izrazio žaljenje što za njegove stavove tek sada čuje, obećavši da će o njima odmah obavestiti Vašington i Kontakt grupu. Razgovor je trajao više od dva časa i stenografisan je.

Ćosić ovu knjigu piščevih zapisa završava sledećim unosom: „Danas, 20. marta 1999. u 12 sati pozvao me je patrijarh Pavle i upitao da li sutra oko podne može da me poseti. Zbunjen njegovom spremnošću da dođe u moju kuću odgovorio sam mu da ću ja sutra u 12 sati doći u Patrijaršiju. O čemu to sada srpski patrijarh Pavle želi da razgovara sa mnom? On nije Gavrilo Dožić, ja nisam ni general Simović, ni knez Pavle, ni Slobodan Jovanović. Razmišljam i strepim.“

Vidi još

• Piščevi zapisi 1951—1968.
• Piščevi zapisi 1969—1980.
• Piščevi zapisi 1981—1991.
• Piščevi zapisi 1992—1993.
• Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija