Операција Бљесак

С Википедије, слободне енциклопедије
Операција Бљесак
Део рата у Хрватској
Map 52 - Croatia - Western Slavonia, May 1995.jpg
Операција Бљесак
Време:13. мај 1995.
Место:Западна Славонија, Република Српска Крајина
Исход:

Победа хрватске војске и полиције

  • Етничко чишћење Западне Славоније (558 km²)
Сукобљене стране
 Хрватска Република Српска Крајина
Команданти и вође
Хрватска Јанко Бобетко
Хрватска Лука Џанко
Хрватска Петар Стипетић
Лазо Бабић
Милан Челекетић
Јачина
Хрватска 7.500+ војника и полицајаца
9 тенкова Т-55
3.500 – 4.000 војника
7 тенкова Т-55
Жртве и губици
Хрватска Убијено од 40 до 60 војника
Хрватска Рањено 186
Хрватска 1 авион и 2 хеликоптера оборени, 1 тенк уништен
283 људи убијено, укључујући 57 жена и 9 деце
Око 1.500 војника и официра заробљено
15.000 – 18.000 избеглица

Операција Бљесак је војно-полицијска акција коју су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. и 2. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења тог простора. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 18.000 Срба, 283 их је убијено и нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао. Тадашњи медији у Србији нису одмах извештавали о нападу Хрватске на енклаву Западну Славонију.[тражи се извор]

Војна операција[уреди | уреди извор]

Операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имра Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал-мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске). Операција је почела у 5.00 часова ујутро 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Окучана са источне стране енклаве ЗС. Око 15.000 припадника хрватских снага (војске и полиције) напало је из неколико праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању.[1] Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон зону“, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су српски положаји око града Пакраца и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се преко 15.000 Срба, што значи да је нападача било скоро као становника у овој области, а однос војних снага четири према један.[тражи се извор]

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на енклаву Западну Славонију тог јутра, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били у обавези да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само "полицијска операција" којом се "жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца", приписавши јој "локални карактер".[тражи се извор]

Као одговор хрватској страни на напад на Западну Славонију, Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба.[тражи се извор]

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег је био гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.[2]

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих неки још увек издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.[тражи се извор]

Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио тек незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.[тражи се извор]

Ток операције[уреди | уреди извор]

Операција је започела у рано јутро 1. маја у 5.00 сати, снажном артиљеријском ватром. Напад је изведен на неколико праваца: са запада смером НовскаРајићОкучани; са истока смером Висока ГредаДоњи Богићевци — Окучани, уз помоћни правац Машићка ШаговинаЦаге — Окучани. Већих дејстава на правцу ПакрацПсуњ, које је бранила 51. пјешадијска бригада СВК, првог и другог дана операције није било.

Српска војска Крајине (СВК) је бранила подручје Западне Славоније са око 4.000 војника, распоређених у три пешадијске бригаде, заједно са једним мешовито-артиљеријским пуком. Међутим, 18. западнославонски корпус СВК није очекивао већи напад Хрватске војске (ХВ) у својој зони одговорности. Уз то, јединице корпуса углавном нису биле спремне да пруже јачи и дуготрајнији отпор. Већ у првих неколико сати напада пробијени су најважнији положаји у западном делу корпуса, тачније зона одговорности 98. пјешадијске бригаде СВК (Јасеновац). Заузета су села Пакленица, Воћарица, Јазавица, Рожданик, Рајић, Боровац, као и Јасеновац, Уштица, Кошутарица. Бригада је на Кричком брду била разбијена. Са друге стране, на подручју зоне одговорности 54. пјешадијске бригаде СВК (Окучани), напад је текао спорије али такође снажно, са обостраним губицима у људству и техници, нарочито код села Медари. До краја првог дана операције, хрватске снаге су успеле да уђу у Доње Богићевце.

Другог маја ујутру, настављена је операција тако што су угрожене српске снаге започеле повлачење према Сави и Градишци. Пали су Доњи Чаглић, Ковачевац, Бијела Стијена. Хрватске снаге су затим заузеле Медаре, Драгалић, Орашје, Смртић, Ратковац, Цаге, Врбовљане, Човац, Нови Варош и Стару Градишку. Убрзо су окружиле Окучане, а нешто после поднева 81. гардијска бојна ХВ је ушла у место.

Током 3. и 4. маја, на правцу од Пакраца према Псуњу, у зони одговорности 51. пјешадијске бригаде СВК, команда Хрватске војске убацује једну ојачану пешадијску чету и додатно појачава гранатирање. Овим потезом, преостале српске снаге, будући да су се нашле у потпуном окружењу, принуђене су на предају.

Ратни злочини и етничко чишћење[уреди | уреди извор]

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Бљесак“ и „Олуја“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.[3] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва.[4] Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.

Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се у периоду 1996—2006. на своја огњишта у западној Славонији вратило око 1.300 прогнаних Срба, што представља свега око 10% прогнаних. Вратили су се претежно људи старијег доба.[тражи се извор]

Српски повратници ни данас нису добродошли у Хрватској. Стално трпе претње и увреде, а имовина им се узурпира или уништава.[тражи се извор]

У Хрватској се 1. мај обележава као државни празник када је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији иде на парастос у цркву Светог Марка у Београду.[5][6]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]