Операција Бљесак

Операција Бљесак
	Део рата у Хрватској
	; Операција Бљесак
Време:	1 — 3. мај 1995.
Место:	Западна Славонија, Република Српска Крајина
Исход:	Победа Хрватске војске и полиције Етничко чишћење Западне Славоније;
Сукобљене стране
; Хрватска	; Р. С. Крајина
Команданти и вође
Јанко Бобетко; Лука Џанко; Петар Стипетић	Лазо Бабић; Милан Челекетић
Јачина
7.500 војника; 9 тенкова Т-55	4.000 војника
Жртве и губици
Убијено од 40 до 60 војника; Рањено 186; 1 авион и 2 хеликоптера оборени, 1 тенк уништен	283 људи, укључујући 57 жена и 9 деце; 1.450 војника и официра заробљено; 15.000-18.000 избеглица

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и деветоро деце. Војска Републике Српске и Војска Југославије нису реаговале нити су се укључивале док је "Бљесак" трајао.^{[тражи се извор]}

Војна операција[уреди | уреди извор]

Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имре Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске). Операција је почела у 05.00 часова ујутро 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Окучана са источне стране ЗС. Око 15.000 припадника хрватских снага (војске и полиције) напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 05.30 сати, а становништво је затечено на спавању.^[1] Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон зону“, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су српски положаји око градова Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се преко 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.^{[тражи се извор]}

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију тог јутра, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само "полицијска операција" којом се "жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца", приписавши јој "локални карактер".^{[тражи се извор]}

Као одговор хрватској страни на напад на Западну Славонију, Милан Мартић је наредио ракетирање Загреба.^{[тражи се извор]}

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима.^[2]

Око 1.500 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих још увек 17-орица издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.^{[тражи се извор]}

Већина од око 18.000 Срба напустила је своја огњишта и избегла у Републику Српску и тадашњу Савезну Републику Југославију, одакле се, према подацима УНХЦР-а, вратио незнатан број у односу на број избеглих, и то углавном старијих људи.^{[тражи се извор]}

Ток операције[уреди | уреди извор]

Операција је почела ујутро 1. маја у 5.00 сати, снажном артиљеријском ватром. Напад је изведен на неколико праваца: са запада од Новске према Окучанима, са истока од Нове Градишке, такође према Окучанима. Већих дејстава на правцу од Пакраца према Псуњу, које је бранила 51. пјешадијска бригада, првог и другог дана операције није било.

Српска војска Крајине (СВК) је бранила подручје Западне Славоније са око 4.000 војника, распоређених у три пешадијске бригаде, заједно са једним мешовито-артиљеријским пуком. Међутим, 18. корпус СВК није очекивао у својој зони одговорности већи напад Хрватске војске (ХВ) на своје положаје. Уз то јединице корпуса углавном нису биле спремне да пруже жесток отпор. Већ у првих неколико сати пробијени су најважнији положаји у западном делу корпуса, тачније зона одговорности 98. пјешадијске бригаде СВК (Новска). Заузета су села Пакленица, Доњи Чаглић, Ковачевац, Бијела Стијена, Воћарица, Рајић, Јазавица, Боровац... Али и Јасеновац, Уштица, Кошутарица. Бригада је на Кричком брду била разбијена. Са друге стране, на подручју зоне одговорности 54. пјешадијске бригаде СВК (Нова Градишка), напад је текао спорије али такође силовито, са губицима у људству и техници на обе стране, нарочито код села Медари. До краја првог дана операције, хрватске снаге су успеле да уђу у село Доње Богићевце.

Другог маја, настављена је операција тако што су Хрватске снаге заузеле места Медаре, Драгалић, Орашје, Смртић, Ратковац, Цаге, као и села Врбовљани и Човац. Убрзо су окружиле Окучане, а 81. гардијска бојна ХВ је ушла у место.

Током 3. и 4. маја, на правцу од Пакраца према Псуњу, у зони одговорности 51. пјешадијске бригаде СВК, Хрватска војска убацује једну ојачану пешадијску чету. Овим потезом, команда 51. бригаде СВК, иако вољна да настави са пружањем отпора, била је принуђена на предају.

Ратни злочини и етничко чишћење[уреди | уреди извор]

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција „Олуја“ и „Бљесак“ присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине.^[3] Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва ^[4] Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.

Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба, што представља свега око 10 % прогнаних.^{[тражи се извор]}

У Хрватској се 1. мај обележава као празник када је ослобођена Западна Славонија, док се у Србији иде на парастос у цркву Светог Марка у Београду.^[5]^[6]

Референце[уреди | уреди извор]

^ Godišnjica stradanja u akciji "Bljesak", Приступљено 1. 4. 2013.
^ UN Commission on Human Rights - Situation of human rights in former Yugoslavia (Jul 95)
^ Gotovinin Doprinos Udruženom Zločinačkom Poduhvatu | Sense Agency, Приступљено 1. 4. 2013.
^ Међународни кривични суд за бившу Југославију: Саопштење пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку
^ „Odluka o ustanovljenju medalja za sudjelovanje u vojno-redarstvenim operacijama i u iznimnim pothvatima (NN 060/1995)[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2013. Приступљено 17. 2. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
^ „Bebić: "Bljesak" je obasjao nadolazeću "Oluju" – Nacional.hr[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2013. Приступљено 17. 2. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]

Brigović, Ivan (2009). „Osvrt na operaciju "Bljesak" u dokumentima Republike Srpske Krajine”. Časopis za suvremenu povijest. 41 (1): 39—70.
Godić, Darjan (2014). „Stanje morala, bojne spremnosti i problemi opskrbe u 18. korpusu Srpske vojske Krajine”. Časopis za suvremenu povijest. 46 (2): 243—264.
Радишић, Драган (2002). Хронологија догађаја на простору претходне Југославије 1990-1995. Бања Лука: Глас српски.
Sekulić, Milisav (2000). Knin je pao u Beogradu. Bad Vilbel: Nidda Verlag Gmbh.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Godišnjica stradanja u akciji "Bljesak", Приступљено 1. 4. 2013.

[2] UN Commission on Human Rights - Situation of human rights in former Yugoslavia (Jul 95)

[3] Gotovinin Doprinos Udruženom Zločinačkom Poduhvatu | Sense Agency, Приступљено 1. 4. 2013.

[4] Међународни кривични суд за бившу Југославију: Саопштење пресуде Готовини, Маркачу и Чермаку

[5] „Odluka o ustanovljenju medalja za sudjelovanje u vojno-redarstvenim operacijama i u iznimnim pothvatima (NN 060/1995)[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2013. Приступљено 17. 2. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

[6] „Bebić: "Bljesak" je obasjao nadolazeću "Oluju" – Nacional.hr[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 17. 2. 2013. Приступљено 17. 2. 2013. Сукоб URL—викивеза (помоћ)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]