Raspad Čehoslovačke

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Češka i Slovačka Federativna Republika 1990—1993.

Raspad Čehoslovačke (češ. Rozdělení Československa, slč. Rozdelenie Česko-Slovenska) proces je koji se odigrao početkom 1990-ih, a koji je na kraju doveo do raspada Čehoslovačke na novogodišnju noć 1992/1993, kada nastaju dvije nove države: Češka i Slovačka.[1] Ovaj proces se takođe naziva i Plišani razvod, jer je revolt protiv Komunističke partije Čehoslovačke 1989. nazvan Plišana revolucija.

Raspad Čehoslovačke je jedan od primjera kako se problemi mogu riješiti bez sukoba.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Istorija Čehoslovačke
Čehoslovačka između 1968. (Ustavni zakon federacije) i 1989. (Plišana revolucija)

Čehoslovačka je stvorena raspadom Austrougarske na kraju Prvog svetskog rata. U 1918. godini je u Pitsburgu, Pensilvanija, Sjedinjene Američke Države, održan sastanak na kojem su budući čehoslovački predsednik Tomaš Masarik i drugi češki i slovački predstavnici potpisali Pitsburški sporazum, koji je podrazumevao stvaranje zajedničke države koja će se sastojati od dve ravnopravne nacije: Slovaka i Čeha. Ubrzo nakon toga, on i Edvard Beneš prekršili su sporazum zalažući se za veće jedinstvo i jedinstvenu naciju.

Neki Slovaci nisu bili za tu promenu, a u martu 1939. godine, pod pritiskom Adolfa Hitlera, stvorena je Prva Slovačka Republika kao satelitska država Nemačke sa ograničenim suverenitetom. Kako su pripale sovjetskoj sferi uticaja, Sovjetski Savez je nakon Drugog svetskog rata nadzirao ponovo stvaranje Čehoslovačke.

U 1968. godini, Ustavni zakon federacije vratio je zvaničnu federalnu strukturu na stanje iz 1917. godine, ali tokom perioda normalizacije 1970-ih, Gustav Husak, iako Slovak, vratio je veći deo kontrole u Prag. Taj pristup podstakao je ponovni rast separatizma nakon pada komunizma.

Raspuštanje[uredi | uredi izvor]

Map indicating locations of Češka and Slovačka

Češka
Slovačka

Do 1991. godine BDP po stanovniku Češke Republike bio je nekih 20% veći od slovačkog. Isplate iz češkog budžeta u Slovačku, što je ranije bilo po zakonu, zaustavljene su u januaru 1991. godine.

Mnogi Česi i Slovaci želeli su dalje postojanje federativne Čehoslovačke. Neke glavne slovačke stranke su se, međutim, zalagale za labaviji oblik državne zajednice a Slovačka narodna stranka je bila za potpunu nezavisnost i suverenitet. Nakon što su se ponovo pojavile političke stranke, čeških stranaka je bilo malo ili nimalo prisutnih u Slovačkoj i obrnuto. Da bi imala funkcionalnu državu, vlada je tražila kontinuiranu kontrolu od Praga, ali Slovaci su nastavili da traže decentralizaciju.[2]

Češka je 1992. godine izabrala Vaclava Klausa i druge koji su tražili ili još čvršću federaciju („održivu federaciju“) ili dve nezavisne države. Vladimir Mečjar i drugi vodeći slovački političari želeli su neku vrstu konfederacije. Obe strane su u junu vodile česte i intenzivne pregovore. Slovački parlament usvojio je 17. jula deklaraciju o nezavisnosti slovačke nacije. Šest dana kasnije, Klaus i Mečjar dogovorili su se da raspuste Čehoslovačku na sastanku u Bratislavi. Čehoslovački predsednik Vaclav Havel podneo je ostavku, umesto da nadgleda raspuštanje, čemu se usprotivio.[3] U anketi javnog mnjenja iz septembra 1992. samo 37% Slovaka i 36% Čeha podržalo je razdvajanje.[4]

Cilj pregovora bio je na postizanje mirne podele. Mirna podela imala je prioritet jer je proces tekao paralelno sa nasilnim raspadom Jugoslavije što je motivisalo vodeće funkcionere da izbegnu izbijanje sukoba u Čehoslovačkoj.[5] Dana 13. novembra Savezna skupština je usvojila Ustavni zakon 541, kojim je uređena podela imovine između Češke i Slovačke.[6] Ustavnim aktom 542, usvojenim 25. novembra, pristali su na raspuštanje Čehoslovačke 31. decembra 1992.[6]

Raspuštanje se dogodilo bez nasilja, pa je stoga rečeno da je bilo "plišano", kao što je i "Plišana revolucija", koja mu je prethodila, nazvana tako i koja je postignuta masovnim mirnim demonstracijama i akcijama. Nasuprot tome, drugi postkomunistički raspadi (poput Sovjetskog Saveza i Jugoslavije) uključivali su nasilne sukobe. Čehoslovačka je jedina država bivšeg istočnog bloka koja je imala potpuno miran raspad. Tokom sledećih godina, dok se slovačka ekonomija mučila, Slovaci su rasturanje smatrali greškom.[7]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Dati su brojni razlozi za raspad Čehoslovačke, pri čemu su se glavne rasprave usredsredile na to da li je razdvajanje bilo neizbežno ili je do raspada došlo u vezi sa događajima koji su se dogodili između Plišane revolucije 1989. i raspada države 1992.[8]

Oni koji posmatraju sa stavom neizbežnosti ukazuju na razlike između dve nacije, koje datiraju još od Austrougarske, i na druga pitanja. Između Čeha i Slovaka postojale su etničke razlike kao i problemi sa zajedničkom državom tokom komunizma. Uspeh države u češkim zemljama i njen neuspeh u slovačkim zemljama koji je rezultirao usvajanjem komunizma jer su Česi bili uticajniji u upravljanju državom od Slovaka i donošenjem ustava iz 1968. sa manjinskim vetom.[9]

Oni koji tvrde da su događaji između 1989. i 1992. doveli do raspada ukazuju na međunarodne faktore kao što su otcepljenje sovjetskih satelitskih republika, nedostatak jedinstvenih medija između Češke i Slovačke i najvažnije akcije političkih lidera obe nacije koji su podržavali nesuglasice između premijera Klausa i Mečjara.[10][11]

Pravni aspekti[uredi | uredi izvor]

Nacionalni simboli[uredi | uredi izvor]

Budući da je grb Čehoslovačke bio sastavljen od grbova istorijskih geografskih područja koja su formirala zemlju, svaka republika je jednostavno zadržala svoje simbole: Česi lava a Slovaci dvostruki krst. Isti princip primenjen je na dvodelnu dvojezičnu čehoslovačku državnu himnu koja se sastojala od dva odvojena muzička dela, češke strofe Gde mi je dom? i slovačke Munje iznad Tatri. Spor se odvijao samo u vezi sa čehoslovačkom zastavom. Tokom pregovora 1992. o detaljima raspuštanja Čehoslovačke, na zahteve Mečjara i Klausa, u ustavni zakon o raspuštanju Čehoslovačke ubačena je klauzula koja zabranjuje upotrebu državnih simbola Čehoslovačke.[12]

Od 1990. do 1992. godine, crveno-bela zastava Bohemije (koja se razlikuje od poljske zastave samo u proporciji boja) službeno je služila kao zastava Češke. Na kraju, nakon potrage za novim simbolima, Češka je jednostrano odlučila da ignoriše ustavni zakon o raspuštanju Čehoslovačke (član 3. Zakona 542/1992 kaže da „Češka i Slovačka Republika neće koristiti nacionalne simbole Češke i Slovačke Federativne Republike nakon njenog raspada. ") i da zadrži čehoslovačku zastavu, sa izmenjenim značenjem.[13] Slovačka je u međuvremenu usvojila svoju tradicionalnu zastavu, međutim, neposredno pre nezavisnosti, 3. septembra 1992, dodat je grb kako bi se sprečila zabuna sa sličnim zastavama Rusije i Slovenije.

Teritorija[uredi | uredi izvor]

Nacionalna teritorija bila je podeljena duž postojećih unutrašnjih granica, ali granica na nekim tačkama nije bila jasno definisana, a u nekim oblastima je granica presecala ulice, pristupne puteve i zajednice koje su koegzistirale vekovima. Najozbiljniji problemi su se pojavili u sledećim oblastima:

  • Šance – istorijski deo Moravske, dodeljen Slovačkoj 1997.
  • Sidonje – istorijski deo Mađarske (koja je do 1918. godine obuhvatala svu današnju slovačku teritoriju), dodeljena Češkoj Republici 1997
  • rekreaciono područje Kasarna - istorijski pripadalo Moravskoj, nakon spora između Moravske i Mađarske u 16. veka, formalno bilo deo Mađarske od 1734, povezano putevima samo sa češke strane do početka 2000-ih, ostalo u Slovačkoj uprkos žestokim prigovorima uglavnom čeških vlasnika imovine čije su nekretnine faktički pale u stranu zemlju.

Nove zemlje su rešile nesporazume međusobnim pregovorima, finansijskom kompenzacijom, a zatim i međunarodnim ugovorom o modifikacijama granice.[14]

Međutim, ljudi koji žive ili poseduju imovinu u pograničnom području nastavili su da imaju praktične probleme sve dok obe nove zemlje nisu potpisale Šengenski ugovor 2007. godine, kada su granice postale manje značajne.

Podela nacionalne imovine[uredi | uredi izvor]

Većina savezne imovine podeljena je u srazmeri dva prema jedan, približno odnosu između češkog i slovačkog stanovništva u Čehoslovačkoj, uključujući vojnu opremu, železničku i avionsku infrastrukturu. Neki manji sporovi, poput rezervi zlata uskladištenih u Pragu trajali su nekoliko godina nakon raspada.

Podela valuta[uredi | uredi izvor]

1000 čehoslovačkih kruna (češ. korun československých) iz 1945.

U početku je stara čehoslovačka valuta, čehoslovačkih kruna, ostala u upotrebi u obe države. Češki strahovi od ekonomskog gubitka prouzrokovali su usvajanje dve nacionalne valute već 8. februara 1993. Na početku su valute imale jednak devizni kurs, ali je vrednost slovačke krune tada bila obično niža od vrednosti češke krune (u 2004. oko 25–27% niže). Od 2. avgusta 1993. obe valute su se razlikovale različitim markama koje su prvo lepljene, a zatim štampane na starim novčanicama čehoslovačke krune.[15]

Slovačka je 1. januara 2009. usvojila evro kao svoju valutu po kursu od 30.126 SK/€, a prigodni kovani novac u vrednosti od 2 evra iz 2009. godine, u Slovačkoj je izrađen u čast 20. godišnjice Plišane revolucije u znak sećanja na zajedničku borbu Čehoslovaka za demokratiju.[16] Igrom slučaja, pozdravni govor u ime Evropske unije povodom ulaska Slovačke u evrozonu održao je Mirek Topolanek, premijer zemlje predsedavajuće Češke, na svom maternjem jeziku, ali ostali gosti koji su govorili koristili su engleski jezik. Češka i dalje koristi češku krunu kao valutu.

Međunarodno pravo[uredi | uredi izvor]

Ni Češka ni Slovačka nisu tražile priznanje kao jedine države naslednice Čehoslovačke, za razliku od raspada Sovjetskog Saveza, kada je Rusija priznata kao država naslednica ne samo Ruske SFSR već i samog Sovjetskog Saveza. Stoga je članstvo Čehoslovačke u Ujedinjenim nacijama prestalo raspadom zemlje, ali su 19. januara 1993. Češka i Slovačka primljene kao nove, odvojene države.

U odnosu na druge međunarodne ugovore, Česi i Slovaci složili su se da poštuju ugovorne obaveze Čehoslovačke. Slovaci su 19. maja 1993. preneli pismo generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija da izraze svoju nameru da ostanu strana svih ugovora koje je Čehoslovačka potpisala i ratifikovala i da ratifikuju ugovore potpisane, ali ne i ratifikovane pre raspada Čehoslovačke. U pismu su naveli da će prema međunarodnom pravu, svi ugovori koje je Čehoslovačka potpisala i ratifikovala ostati na snazi. Na primer, obe zemlje su priznate kao potpisnice Antarktičke povelje od datuma kada je Čehoslovačka potpisala sporazum 1962. godine.

Obe zemlje su ratifikovale Bečku konvenciju o sukcesiji država u pogledu ugovora, ali ona nije igrala ulogu tokom raspada Čehoslovačke, jer je na snagu stupila tek 1996.

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Ekonomija[uredi | uredi izvor]

Raspad je imao određeni negativni uticaj na dve ekonomije, posebno 1993. godine, jer su tradicionalne veze bile prekinute kako bi se prilagodile birokratiji međunarodne trgovine, ali je uticaj bio znatno manji nego što su mnogi ljudi očekivali.

Carinska unija između Češke i Slovačke ostala je na snazi od raspada do 1. maja 2004. godine, kada su obe zemlje ušle u Evropsku uniju.

Mnogi Česi su se nadali da će raspad brzo započeti eru visokog ekonomskog rasta u Češkoj, koja više nije morala da sponzoriše „manje razvijenu Slovačku“. Slično tome, Slovaci su se radovali neiskorišćenoj Slovačkoj koja bi mogla postati novi „ekonomski tigar".

Prema Praškom postu: "Slovački BDP dostigao je 95 odsto češkog BDP-a i verovatno će se izjednačiti s njim. Slovački bruto nacionalni proizvod (BNP), koji uključuje prihode građana u inostranstvu i isključuje novac koji multinacionalne kompanije izvlače iz zemlje, veći je od češkog. Starosne penzije su u obe zemlje manje-više na istom nivou, a u Slovačkoj je potrošnja po stanovniku nešto veća, ali su plate u proseku u Slovačkoj za 10 odsto niže od u Češkoj".[17]

Međutim, Martin Filko, šef Instituta za finansijsku politiku slovačkog ministarstva finansija, istakao je da je Slovačka među zemljama EU čije plate čine najniži deo njihovog BDP-a. Drugim rečima, prihodi nekih ljudi potiču iz izvora koji nisu njihov glavni posao, što smanjuje stvarnu razliku između čeških i slovačkih plata.

Slovačka ima veću političku stabilnost od Češke. Do 2018. godine Slovaci su od 1998. imali samo četiri premijera, ali Česi deset. Slovaci su postali integralniji deo EU zbog usvajanja evra i odlučniji su da učestvuju u bankarskim i fiskalnim unijama. U Češkoj je desnica otvorila ekonomiju, a levica je privatizovala banke i privukla strane investitore.

Do 2005. godine, BDP dve zemlje rastao je sličnom brzinom. Međutim, od 2005. do 2008. godine slovačka ekonomija je rasla brže od češke. Ekonomisti se slažu da je ovaj rast izazvan desničarskim reformama vlade Mikulaša Dzurinde i obećanjem o usvajanju evra, koje su privukle investitore.

Kada je levičarski populista Robert Fico posle osam godina 2006. godine zamenio Dzurindu na mestu slovačkog premijera, smanjio je desničarske reforme, ali ih nije ukinuo, za razliku od čeških socijaldemokrata.

U međuvremenu, Česi su u četiri godine (2002–2006) imali tri premijera iz Češke socijaldemokratske partije, a za njima je bio klimavi desničarski kabinet, koji je smanjio i pojednostavio porez, ali nije uspeo da progura druge reforme i nije želeo da usvoji evro zbog finansijske krize i ideološkog stava građanskih demokrata.

Državljanstvo[uredi | uredi izvor]

Od federalizacije 1968. godine, Čehoslovačka je podelila državljanstvo, bilo Češke Socijalističke Republike ili Slovačke Socijalističke Republike, reč Socijalistička je izbačena iz oba imena nedugo nakon Plišane revolucije. Ta razlika, međutim, malo je uticala na život građana. 1. januara 1993. godine, svi čehoslovački državljani automatski su postali državljani Češke ili Slovačke Republike, na osnovu svog prethodnog državljanstva, adrese stalnog prebivališta, rodnog mesta, porodičnih veza, posla i drugih kriterijuma. Pored toga, ljudi su imali godinu dana da zatraže drugo državljanstvo pod određenim uslovima.[18][19]

Slovačko zakonodavstvo dozvoljavalo je dvojno državljanstvo do 2010. godine, kada je ono ukinuto.[20] Samo je nekolicina ljudi iskoristila to pravo, ali njegov značaj umanjuje članstvo obe nacije u EU kao sloboda kretanja radnika, politika koja građanima EU garantuje pravo na rad i život bilo gde u Uniji. U slučaju kretanja između Češke i Slovačke, politika je stupila na snagu od 2004. godine.

Suprotno tome, Češka je zabranila dvojno državljanstvo naturalizovanim građanima i zahteva od njih da se odreknu postojećih državljanstava pre dobijanja državljanstva Češke. Od tog zahteva može se odustati samo ako bi odustajanje od postojećeg državljanstva moglo podnosioca zahteva ili njegove rođake dovesti u opasnost od progona u njihovoj domovini, što nije bio slučaj sa podnosiocima zahteva iz Slovačke. Ta situacija se promenila novim Zakonom o državljanstvu iz 2013. (186/2013 Sb.), Na snazi od 1. januara 2014.[21] Međutim, većina slovačkih državljana još uvek nije u mogućnosti da postane dvojni državljan i Češke i Slovačke, jer automatski gubi slovačko državljanstvo dobrovoljnim sticanjem drugog. Izuzeti od tog zakona su samo slovački državljani koji strano državljanstvo dobijaju brakom sa stranim državljaninom. Neki slovački političari su u medijima spekulisali o ublažavanju Zakona o državljanstvu, ali od januara 2015 još uvek nije došlo do promena.

Ljudi obe države mogli su prelaziti granicu bez pasoša i smeli su raditi bilo gde bez potrebe za dobijanjem zvanične dozvole. Granične kontrole su u potpunosti uklonjene 21. decembra 2007. godine, kada su se obe države potpisale Šengenski ugovor.

Prema važećim evropskim propisima, državljani bilo koje zemlje EU imaju pravo na diplomatsku zaštitu bilo koje druge zemlje EU, pa su obe razmišljale o spajanju svojih ambasada, zajedno sa državama Višegradske grupe, radi smanjenja troškova.[22]

Romi[uredi | uredi izvor]

Jedan od problema koji nije rešen tokom raspuštanja bilo je pitanje velikog broja Roma koji žive u Češkoj, a rođeni su i zvanično registrovani u današnjoj Slovačkoj. Većina njih nije preregistrovala svoje službeno mesto boravka tokom meseci pre raspuštanja, pa je pitanje njihovog državljanstva ostalo otvoreno. Zakon o češkoj nacionalnosti iz 1992. godine dozvoljavao je automatsko državljanstvo samo onima koji su rođeni na češkoj teritoriji. Za ostale je pravo na državljanstvo zahtevalo dokaz o petogodišnjem boravku, „neupitnu“ kaznenu evidenciju, značajne takse i složen birokratski postupak, koji je navodno isključio prilično veliki procenat Roma.[23]

Slovačka vlada nije želela da dodeli državljanstvo nerezidentima. Značajnom broju Roma koji su živeli u češkim sirotištima nije bio pojašnjen pravni status i pušteni su kao odrasli nerezidenti bez ikakvog prava da rade ili žive u Češkoj.[24] Pod pritiskom Evropske unije, češka vlada je izmenila svoj zakon o državljanstvu 1999. i 2003. godine, što je efikasno rešilo problem, ali onima koji su 1992. godine ostali bez državljanstva nije dodeljeno naknadno.[23]

Jezički kontakti[uredi | uredi izvor]

U bivšoj Čehoslovačkoj prvi televizijski kanal bio je savezni, a češki i slovački su bili jezici koji su se u jednakim razmerama koristili u tamošnjim televizijskim vestima, ali su strani filmovi i televizijske serije bili sinhronizovani skoro uvek na češkom jeziku. To i činjenica da su ova dva jezika vrlo slična učinili su da su gotovo svi ljudi obe nacije bili pasivno dvojezični: mogli su da razumeju, ali ne i nužno da govore drugi jezik. Posle raspada 1990-ih, novi televizijski kanali u Češkoj su praktično prestali da koriste slovački, a mladi Česi sada mnogo manje razumeju slovački. Takođe, drastično je opao broj knjiga i novina na slovačkom jeziku koje se prodaju u Češkoj. Vesti sa češke televizije, međutim, počele su da ponovo uvode izveštavanje na slovačkom jeziku iz Slovačke, a slovačka televizija (STV2) reemituje vesti češke televizije Události ČT jednom dnevno, 10 minuta posle ponoći.

Na javnoj Radio-televiziji Slovačke uobičajeno je prikazivanje barem jedne dnevne emisije vesti iz Češke Republike u udarnom terminu. Mnogi programi na slovačkim televizijskim kanalima i dalje su sinhronizovani na češki jezik, neki filmovi u bioskopima imaju titlove na češkom jeziku, a na tržištu postoji mnogo više knjiga i periodičnih izdanja na češkom jeziku nego što ih je bilo pre raspada. Glavni podsticaj za razmenu jezika došlo je od provajdera privatnih televizijskih kanala kao što su „CS Link“ (Češka) i „Sky Link“ (Slovačka) koji nude slovačke kanale u Češkoj i obrnuto. Pored toga, nekoliko kanala, bez obzira na njihovo nacionalno poreklo, nudi programe na češkom i slovačkom (,,CSFilm“, „TV Barrandov). Novi impulsi međusobnih kontakta koji dolaze putem televizije takođe su emisije poput „Test inteligencije nacija“, „Čehoslovačka ima talent“ i „Maskirani pevač“[25] koje emituju „PRIMA“ i „TV JOJ“.

U Slovačkoj se češki jezik i dalje može automatski koristiti u svim sudskim postupcima, a slovačke vlasti priznaju sve dokumente napisane na češkom jeziku i i obrnuto. Dalje, slovački Zakon o službenom jeziku, usvojen 2009. godine, potvrdio je pravo Čeha da koriste svoj jezik u svim službenim komunikacijama kada imaju veze sa slovačkim vlastima, iako je izričito ograničio upotrebu češkog jezika u Slovačkoj na osobe čiji je maternji jezik češki. Isto važi i za upotrebu slovačkog jezika u Češkoj Republici zbog Zakona o upravnom postupku iz 2004.[26] Gustav Slamečka, slovački državljanin, koji je bio češki ministar saobraćaja (2009–2010), tokom službene komunikacije koristio je isključivo slovački.

Sport[uredi | uredi izvor]

Službeni raspad dogodio se usred svetskog juniorskog prvenstva u hokeju na ledu 1993. godine, koje se održalo u Švedskoj. Tim koji je predstavljao Čehoslovačku preimenovan je u „češko-slovački“ 1. januara. Na međunarodnim turnirima u hokeju na ledu Češka je preuzela mesto Čehoslovačke u A-grupama, a Slovačka je morala da startuje u nižim ligama.

Tokom FIS svetskog prvenstva u skijanju 1993. u Falunu, u Švedskoj, skakački tim takmičio se kao kombinovani češko-slovački tim i osvojio je srebro. Tim je sastavljen pre raspuštanja Čehoslovačke. Jaroslav Sakala osvojio je dve medalje u pojedinačnim brdskim disciplinama za Češku na tim igrama, zajedno sa srebrom u ekipnoj disciplini.

U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u fudbalu 1994., fudbalska reprezentacija Čehoslovačke takmičila se pod imenom RČS, što je značilo „Reprezentacija Čeha i Slovaka". Kasnije je zvanično podeljen na češku i slovačku fudbalsku reprezentaciju. Tim se nije kvalifikovao nakon što je u poslednjem meču protiv Belgije odigrao nerešeno u situaciji kada im je bila potrebna pobeda.

Međusobne susrete reprezentacija obe države u mnogim sportovima prati većina populacije, a broj igrača i trenera aktivnih u drugoj republici je značajan. Martin Liptak, slovački rukometni trener, uspešno je vodio češku reprezentaciju na Evropsko prvenstvo u rukometu 2010. u Austriji.[27] Češki hokejaški trener Vladimir Vujtek vodio je slovačku reprezentaciju do srebrne medalje na svetskom prvenstvu 2012., pobedivši u polufinalu češki tim.

U nekoliko sportova imaju zajedničku ligu, a rasprave o zajedničkoj ligi u fudbalu ili hokeju na ledu se nastavljaju.[28]

Drumski biciklista Jan Svorada dobio je slovačko državljanstvo 1993, a 1994. godine, postao je prvi slovački vozač koji je ikada pobedio na etapi Tur de Fransa. Dve godine kasnije uzeo je češko državljanstvo i postao je prvi češki vozač koji je osvojio etapu Tur de Fransa 1998. godine.

Telefonija[uredi | uredi izvor]

Češka i Slovačka su koristile pozivni broj Čehoslovačke (+42) sve do 28. februara 1997, kada je Češka dobila sopstveni pozivni broj (+420), a Slovačka (+421).[29]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Czech Republic”. www.worldstatesmen.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  2. ^ Skalnik Leff, Carol (1997). The Czech and Slovak Republics. Nation versus state. Westview Press. str. 129—139. ISBN 0-8133-2922-1. 
  3. ^ Vaclav Havel: Still Puckish, Still a Politician, No Longer President, The New York Times, July 21, 1992
  4. ^ Kamm, Henry. "At Fork in Road, Czechoslovaks Fret", The New York Times, dateline October 9, 1992. Retrieved January 1, 2009.
  5. ^ Valková, Adriána (2014). A Violence that did not happen: The peaceful partition of Czechoslovakia (Master Thesis). Leiden University. Pristupljeno 30. 1. 2021. 
  6. ^ a b Mrak, Mojmir (1999). Succession of States. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-411-1145-6. 
  7. ^ https://www.tampabay.com/archive/1993/03/28/a-failing-economy-sours-mood-in-newly-independent-slovakia/
  8. ^ Innes, Abby (2001). Czechoslovakia: The Short GoodbyeNeophodna slobodna registracija. Yale University Press. ISBN 0-300-09063-3. 
  9. ^ Kraus, Michael (2000). „International Forces and Factors”. Irreconcilable Differences? Explaining Czechoslovakia’s Dissolution. Rowman & Littlefield. ISBN 0-8476-9020-2. 
  10. ^ „Czechoslovakia Breaks in Two, To Wide Regret”. The New York Times. 1. 1. 1993. 
  11. ^ Musil, Jiri (1995). The End of Czechoslovakia. Central European University Press. ISBN 1-85866-020-3. 
  12. ^ Ústavný zákon č. 542/1992 Zb. o zániku Českej a Slovenskej Federatívnej Republiky, Čl. 3 ods. 2
    (Constitutional act. No. 542/1992 Col. on the dissolution of the Czech and Slovak Federative Republic, art. 3 sect. 2)
  13. ^ „Czech society of vexicologists about the origin of the Czechoslovak state flag” (MS Word) (na jeziku: češki). Pristupljeno 2007-12-10. 
  14. ^ Treaty between the Czech Republic and the Slovak Republic on Common Borders (1996), published in Slovakia under Announcement 274/1997 Z.z.
  15. ^ „The Significance of Stamps Used on Bank Notes” (PDF). thecurrencycollector.com. Pristupljeno 2013-11-19. 
  16. ^ „Pamätné mince 2 € – 2009”. Ecb.int. Pristupljeno 2013-11-19. 
  17. ^ „Is the Czech Republic richer than Slovakia?”. The Prague Post. Czech News Agency. 8. 9. 2014. Arhivirano iz originala 08. 09. 2014. g. 
  18. ^ „Zákon Národnej rady Slovenskej republiky o štátnom občianstve Slovenskej republiky”. NR SR. januar 1993. Pristupljeno 12. 11. 2014. 
  19. ^ „Zákon o nabývání a pozbývání státního občanství České republiky”. Česká národní rada. decembar 1992. Pristupljeno 12. 11. 2014. 
  20. ^ „Country Report: Slovakia” (PDF). EUDO Citizen Observatory. januar 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 11. 2014. g. Pristupljeno 12. 6. 2013. 
  21. ^ „Informace k novému zákonu o státním občanství ČR”. Ministry of Interior of the Czech Republic. januar 2014. Pristupljeno 11. 11. 2014. 
  22. ^ „V4 wants common embassies”. Noviny.joj.sk. Arhivirano iz originala 16. 7. 2012. g. Pristupljeno 14. 4. 2011. 
  23. ^ a b Dedić, Jasminka. Roma and Stateless Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jun 2019). European Parliament Committee on Civil Liberties, Justice and Home Affairs
  24. ^ The manufactured troubles of L'udovit Gorej, Roma Rights Quarterly, Summer 1997
  25. ^ „Úvod | Česko Slovensko má Talent”. Csmatalent.sk. 30. 11. 2010. Pristupljeno 14. 4. 2011. 
  26. ^ „500/2004 Coll. ACT of 24th June 2004 Code of Administrative Procedure” (PDF). Ducr.cz. Arhivirano iz originala (PDF) 7. 1. 2015. g. Pristupljeno 2013-11-19. 
  27. ^ „Martin Lipták trénerom hádzanárov Česka”. Sportky.topky.sk. 18. 7. 2008. Pristupljeno 14. 04. 2011. 
  28. ^ „Česi i Slováci chcú spoločnú futbalovú ligu. Prekážok je ešte veľa”. sport.pravda.sk. 19. 11. 2012. Pristupljeno 19. 11. 2012. 
  29. ^ Czech the News: Newsletter of the Embassy of the Czech Republic, Volume 3, Issue 5 - Volume 6, Embassy of the Czech Republic, 1995

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Innes, Abby (2001), Czechoslovakia: The Short Goodbye (New Haven: Yale University Press).
  • Rupnik, Jacques (2001), "Divorce à l’amiable ou guerre de sécession? (Tchécoslovaquie-Yougoslavie)," Transeuropéennes no. 19/20.
  • Wehrlé, Frédéric (1994), Le Divorce Tchéco-Slovaque: Vie et mort de la Tchécoslovaquie 1918–1992 (Paris: L’Harmattan).
  • Paal Sigurd Hilde, "Slovak Nationalism and the Break-Up of Czechoslovakia." Europe-Asia Studies 51(4) (Jun. 1999): 647–665.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vremenski sled Čehoslovačke državnosti
Pre-1918 1918—1938 1938—1945 1945—1948 1948—1989 1989—1992 1993—
Bohemija
Moravska
Šleska 		Austrijsko carstvo Prva republikaa Sudetib Treća republika Čehoslovačka Republikad
1948—1960 		Čehoslovačka Socijalistička Republikađ
1960—1990 		Češka i Slovačka Federativna Republika
1990—1992 		Češka Republika
Druga
 republikav
1938—1939 		Protektorat Češka i Moravska
1939—1945
Slovačka Kraljevina Ugarska Slovačka Republika
1939—1945 		Slovačka Republika
Južna Slovačka i Karpatska Ukrajinag
Potkarpatska Rusija Zakarpatska oblaste
1944 / 1946 – 1991 		Zakarpatska oblastž
1991—present
Austrougarska Vlada Čehoslovačke u izbjeglištvu

a ČSR; granice i vlada uspostavljene ustavom iz 1920.
b Anektirala Nacistička Njemačka.
v ČSR; uključivala autonomne oblasti Slovačke i Karpatske Ukrajine.
g Anektirala Kraljevina Mađarska (1939—1945).

d ČSR; proglasila „narodnu demokratija“ (bez formanog mjenjanja imena) pod ustavom iz 1948. koji je uveden nakog državnog udara.
đ ČSSR; od 1969, nakon Praškog proljeća, sačinjena od Češke Socijalističke Republika (ČSR) i Slovačke Socijalističke Republike (SSR).
e Oblast Ukrajinske SSR.
ž Oblast Ukrajine.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Распад_Чехословачке&oldid=26987328”