Strazbur

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Strazbur
fr. Strasbourg

Strasbourg muenster turm 2.jpg
Katedrala u Strazburu

Grb

Zastava
Osnovni podaci
Država Zastava Francuske Francuska
Region Alzas
Departman Donja Rajna
Stanovništvo
Stanovništvo (2011) 272.222
Aglomeracija (2010) 761.042
Gustina stanovništva 3.478 st/km²
Geografske karakteristike
Koordinate 48°35′04″N 7°44′55″E / 48.584445, 7.748612
Vremenska zona UTC+1, leti UTC+2
Nadmorska visina 132—151 m
Površina 78,26 km²
Strazbur na mapi Francuske
{{{alt}}}
Strazbur
Strazbur na mapi Francuske
Ostali podaci
Veb-strana www.strasbourg.eu

Strazbur (fr. Strasbourg; lat. Stratœburgus; alz. Strossburi; nem. Straßburg) je grad u regionu Alzas, Francuska. Nalazi se na reci Rajni i predstavlja važno pristanište i industrijsko središte. U gradu je razvijena trgovina vinom, hmeljem, i duvanom. Strazbur poseduje katedralu u gotičkom stilu, univerzititet, konzervatorijum i akademiju. Od industrijskih grana razvijene su: brodogradnja, metalurgija, mašinska, prehrambena, tekstilna, duvanska i štamparska industrija. Po podacima iz 2011. godine broj stanovnika u mestu je bio 272.222.

Istorija[uredi]

Antičko doba[uredi]

Janusova fontana, delo Tomi Ungerera za 2000 godina grada, 1988.

Na mestu današnjeg Strazbura nalazilo se keltsko selo imena Argentorate. Istraživanja su pokazala da je ovo područje bilo naseljeno i pre toga.

rimski general Drus, brat cara Tiberija je ovde 12. godine p. n. e. osnovao novi grad i romanizovao njegovo ime u Argentoratum. To je bilo vojno utvrđenje sa kampom koje se nalazilo na limesu (granica Rimskog carstva) na Rajni. Oko kampa se stvorila canabae (anglomerizacija civilnog stanovništva) koja je nastavila da se razvija prema zapadu).

Kasnije se granica pomakla istočno i Argentoratum postaje pozadinsko rimsko utvrđenje, sve do kraja trećeg veka. Godine 352, grad razaraju Alemani i Franci, a Julijan Otpadnik ponovno ga osvaja 357. godine. Godine 406, Huni, Burgundi, Vandali i Svevi su napali Galiju. Grad uništava Atila, 451. godine.

Srednji vek[uredi]

Grad su 496. godine obnovili Franci, pod imenom Strateburgum koji se počeo ubrzano razvijati nakon Klovisovog preobraćenja na hrišćanstvo. Ovaj grad je bio jedan od retkih gradova u regiji koji su bili sedišta biskupa, u to vreme velikog političkog dužnosnika. U osmom i devetom veku grad trgovački i privredno buja pa se stanovništvo udvostručuje. U to vreme je pod nazorom biskupa izgrađena nova katedrala i otvorene su mnoge župe.

Godine 842. grad ugošćuje Karla Ćelavog i Ludviga Nemačkog koji su se pobunili protiv njihovog brata Lotara oko podele carstva koje im je ostavio njihov deda Karlo Veliki i u ovom gradu su potpisali zakletvu, danas poznatu pod nazivom „Zakletva iz Strazbura“. Tekst je bio napisan na tri jezika - latinskom, nemačkom i francuskom. Ovaj dokument se smatra i najstarijim dokumentom napisanim na francuskom jeziku.

Krajem sukoba i sporazumom u Verdenu 843, Strazbur je pripao Lotaru, ali njegovom smrću ostaje u Nemačkoj. Godine 962, Oton Veliki osniva Sveto rimsko carstvo oslanjajući se na Crkvu. U ovo vreme Strazbur je dobio pravo za samostalno upravljanje sudstvom i pravo na kovanje sopstvenog novca.

Grad nastavlja da se razvija gradnjom nove utvrde grada u 12. veku, koja je vek kasnije još više proširena.

Od 1202. do 1220. godine, grad se izgrađuje oko crkava Sant Pjer Ležun (fr. Saint-Pierre-le-Jeune) i Sant Pjer Levoks (fr. Saint-Pierre-le-Vieux). Mnoge kule i utvrđenja su izgrađena u to vreme, koje su nestale tek u 19. veku.

Prekriveni mostovi u Maloj Francuskoj

Od 1228. godine, trgovačke četvrti čine važan sastavni deo grada. Ulice i građevine iz tog vremena svedoče o bujnom trgovačkom životu tadašnjih Strazburžana. Grad je u to vreme bio zaštićen sistemom kula povezanih Prekrivenim mostovima (fr. Ponts Couverts).

Građanstvo je u to vreme želelo da se uključi u politički život grada, tako da je 1214. osnovano veće građana, a 1262. građani su preuzeli vođstvo gradom. U ovo doba dogodili su se mnogi sukobi oko moći. Najveći su se sukobi odigrali između dve suprostavljene porodice: Zorn i Mulenhajm, građanski rat je izazvao revolt Strazburžana i vlast se vraća trgovačkoj klasi. Nakon dugog problematičnog razdoblja u 15. veku stvara se nova politička organizacija: gradom upravlja Amajster (gradonačelnik) kojeg imenuju članovi gradskog veća, dok četiri Štatmajstera imenuje plemstvo. U to vreme grad broji oko 16.000 stanovnika, kuje sopstveni novac i ima status slobodnog grada u Carstvu, tj. de facto kneževine.

Između 1370. i 1390. godine, na kraju Stogodišnjeg rata, stanovništvo se boji napada pljačkaških bandi koji haraju po tom kraju. Vlast tada odlučuje zaštititi zapadni i severni deo grada.

Grad 1493. godine

Srednji vek je zlatno doba Strazbura. Poslednje proširenje grada je u srednjem veku između 1387. i 1441. To proširenje se odnosilo na četvrt Krutenau u kojoj su živeli mnogi ribari i trgovci. Grad se nije bitno proširivao sve do 19. veka.

Njegovo bogatstvo je primarno zasluga njegovih stanovnika i najviše topografije. Zahvaljujući mnogim vodenim putovima, ovaj grad je, okružen vodom, postao centar vrlo aktivne trgovine.

U Srednjem veku, alzaško vino je postalo poznato u Nemačkoj i Holandiji, pa čak i u Engleskoj i Skandinaviji. Strazbur je takođe izvozio i tekstil i žitarice, a uvozio mnoge tada luksuzne proizvode kao: staklo, kože, krzna, svilu i začine. Zgrada stare Carine jedan je od retkih dokaza bujajuće rečne trgovine u to vreme. Nalazi se uz obale Ila, a sagrađena je 1358. za čuvanje i oporezivanje dobara kojima je tržio Strazbur.

Najpoznatiji simbol iz ovog razdoblja je katedrala za čiju su gradnju bila potrebna četiri veka. Gradnja je počela 1015. na mestu stare rimske bazilike, a toranj je završen tek 1439. godine. Grad je prepun crkvi koje su dali izgraditi redovnici ili plemenitaši. Među najstarijim crkvama u gradu su: ŽSant Pjer Levoks (fr. Saint-Pierre-le-Vieux), Sant Pjer Ležun (fr. Saint-Pierre-le-Jeune) i Sant Tomas (fr. Saint-Thomas). Pored crkava, sagrađeno je i nekih dvadeset samostana.

Brojni spomenici iz srednjeg veka verno prikazuju kako je umetnost tada bila u službi vere. Umetnike je u to vreme u grad najviše privlačila izgradnja katedrale. Većina tih umetnika bila je anonimna. Slikarska umetnost razvila se tek u 15. veku, a alzaška škola bila je poznata po oslikavanju oltara.

Intelektualni život se takođe razvio u 15. veku, pojavom štamparije. U ovo vreme je u gradu živeo i Johan Gutenberg. Strazbur je u to vreme postao veliki štamparski centar i na kraju Srednjeg veka u gradu je postojalo oko pedeset štamparija. Ovaj izum je bio jedan od važnih faktora za nastajanje humanizama. Najveći strazburški humanisti su bili: Jakob Vimpheling, Gajler fon Kausersberg i Sebastijan Brant. Ubrzo nakon njihove kritike upućene Crkvi javlja se i Reformacija.

Renesansa[uredi]

Renesansni period je za grad bila vrlo problematično razdoblje. Humanizam i reformacija obeležavaju ovo razdoblje. Strazbur je bio jedan od prvih gradova u kojima su se videle ove promene. Godine 1518. Martin Luter je zakucao na vrata strazburške katedrale svoje teze, čime je otpočeo borbu protiv Katoličke crkve iz koje će se na kraju roditi protestantizam. Zahvaljujući štampi, Luterovo učenje se brzo raširilo i već 1524. grad je prihvatio protestantizam, a crkve postaju protestantske. Paralelno uz reformaciju izbila je i seljačka buna, kada se 50.000 seljaka diglo protiv plemstva i sveštenstva. Seljaci su palili opatije i dvorce, a Strazbur je odbio da se umeša u sukob, tako da nije ni pomagao niti se borio protiv pobunjenika.

Plan grada, 1572. godine

Teška vremena za grad došla su ipak sa ratovima. Car, Karlo V, katolik, započeo je rat protiv protestanata i njihovih saveznika. Padom Protestantske lige, u Strazburu katedrala i dve crkve su vraćene katolicima. Grad je takođe upao i u finansijske teškoće. Godine 1592. gradska finansijska sredstva su bila potpuno iscrpljena zbog biskupskog rata. Rat je izbio zbog izbora novog biskupa oko kojeg se nisu mogli usaglasiti protestanti i katolici. Rat je besnio 20 godina i opustošio okolinu grada. Dolaskom reformacije, umetnost gubi svog glavnog mecenu: Rimokatoličku crkvu. Iz katedrale nestaje mnoštvo oltara i umetnost se u to vreme okreće od religije prema grešnoj umetnosti. Preobražaj u arhitekturi tekao je sporo, tek se u razdoblju od 1550. do 1580. pojavio renesansni stil. U 17. veku javlja se italijanski klasicizam u arhitekturi, čiji je najbolji primer hotel Vrana.

Jednostavni stil srednjeg veka zamenjuje umetnost rezbarenja. Kuća Kamerzel savršeno prikazuje skulpturalnu umetnost u izobilju. Kuća se nalazi na trgu katedrale i dobila je ime po trgovcu Žanu Fransoi Kamerzelu (fr. Jean-François Kammerzell) koji ju je kupio u 19. veku. Fasada kuće sadrži brojne rezbarije u drvetu. Kao i kuća Taneurs, Kuća Kamerzel prikazuje veliku sklonost uokviravanja prozora u to vreme. Osim drveta, u to vreme je bila popularna i cigla, najoriginalnija ciglena zgrada izgrađena u to vreme je Trgovačka komora.

Stari režim[uredi]

1618. godine izbio je tridesetogodišnji religijski rat između protestanata i katolika. Alzas je praktički razrušen, ali je Strazbur ostao neutralan u ovom sukobu. Krajem rata 1638. godine, Alzas okupira Francuska, ali Strazbur ostaje slobodni kraljevski grad. Grad ostaje izolovan i oslabljen, pa za vreme opsade Luja XIV, 30. septembra 1681. potpisuje kapitulaciju i priznaje francusku vlast. Simbolično, kralj tada naručuje rušenje dela utvrđenja grada. Između kralja i gradonačelnika postiže se dogovor u kojem grad zadržava vlast nad politikom, upravom i religijom. Zauzvrat je grad morao prihvatiti izgradnju vojnog garnizona.

Kuća Kamerzel

U to vreme u grad dolazi mnoštvo novih stanovnika privučeni njegovim olakšicama. Jedan od plemića, kardinal Arman de Roan-Subiz, sin Luja XIV, gradi novu biskupsku palatu imena Pale de Roan na reci Il, nasuprot kuća građanstva. Strazbur je postao vrlo važan grad za Francusku u to vreme, zbog svog položaja na Rajni i zbog vojnog garnizona. Izabranik Luja XV, Žak Fransoa Blondel osmislio je plan rekonstrukcije Strazbura koji je, zbog manjka sredstava samo delimično izvršen. Zahvaljujući njemu izgrađene su mnoge istorijske zgrade u gradu.

Pokriveni mostovi (Les ponts couverts)

Malo po malo menjao se izgled starog grada po uzoru na pariske građevine. U ovo vreme Strazbur beleži novi napredak i postaje glavno mesto regije. Građanstvo se bogati i izgrađuje nove velebne građevine. U ovo vreme se razvijaju književni saloni u kojima visoko strazburško društvo provodi svoje vreme. Mnogi mladi intelektualci iz Nemačke, Švedske, Engleske i Švajcarske dolaze na studije u grad, kao Gete. Razvija se i keramička i zlatarska umetnost, a stvaraju se i velike kovačnice. U ovo vreme se događa i veliki nerazmer u bogatstvu stanovništva, oko petine stanovništva prisiljeno je prositi. Grad postaje prepun unutar svojih zidina, ali se i razvijaju nove privredne aktivnosti. U gradu se otvaraju mnoge pivnice i pušionice, ali trgovina odumire zbog velikih poreza i nesigurnosti putova.

Moderno doba[uredi]

Godine 1789, u doba Revolucije, grad je imao između 55.000 i 60.000 stanovnika. Gradska vlast je srušena udarom na upravu i gradonačelnik odstupa. Gradske priviligije su ukinute. Građanstvo daje potporu revolucionarima i nove institucije bivaju brzo prihvaćene. Grad je poprilično propatio u to vreme, pogotovo za vreme Vladavine Terora koja je trajala dve godine. Nakon kapitulacije povećava se vojna prisutnost u gradu. Tada su sagrađene mnoge obrambene ustanove uključujući tvrđavu i sistem poplavljivanja grada u slučaju napada.

Godine 1792, oficir Klod Jozef Ruž de Lisl (fr. Claude Joseph Rouget de Lisle) komponuje pesmu za rajnsku vojsku, koja kasnije postaje Marseljeza. Strazbur opet cveta za vreme Prvog carstva. Posle revolucije, privredni rast je velik, najviše zahvaljujući vojsci. Zahvaljujući prefektu Lezau-Marnesija privredno se razvija i grad i departman kao i svi slojevi građanstva. Za vreme njegove vladavine poboljšan je sistem puteva i potaknut razvoj raznih poljoprivrednih kultura, i trgovine.

Ovo je i vreme realizacije velikih projekata, izgrađen je kanal od Rajne do Rone i cestovni most između Strazbura i Kela. Sad se i tehnologija uključuje u arhitekturu, u središtu grada pojavljuju se željezni mostovi, kao most Saint-Tomas, izgrađen 1841.

Mnoge kulturne institucije su takođe izgrađene, kao nova opera i konzervatorijum. Vlast takođe naređuje ponovno otvoranje univerziteta koje su zatvorili revolucionari i koje sada postaje akademija. Od 1800. do 1870. grad menja svoj izgleda zahvaljujući realizacijama velikih projekata. 1840. postavljeni su spomenici Gutenbergu i Kleberu, autora Filipea Grasa. Ulice dobijaju pločnike i ulične svetiljke. Napoleonovo doba takođe je od koristi gradu, sve do rata 1870.

Karta Strazbura 1888. godine

Iako je u Srednjem veku grad veliki deo svog budžeta posvetio održavanjem utvrđenja, grad je bio vrlo slabo pripremljen za napad Badenaca 1870. Grad je bio bombardovan tri dana, a za vreme bombardovanja uništen je velik deo istorijskih građevina, kao i ogromni fond istorijskih i retkih knjiga u gradskoj biblioteci. Zbog nedostatka hrane, general Ulhrih je kapitulirao, a šteta načinjena gradu bila je ogromna, mnoštvo stanovništva bilo je ubijeno ili ranjeno.

Alzas i Lorenu anektiralo je Nemačko carstvo, a glavno političko središte bio je Strazbur.

Za vreme nemačke vladavine, tačnije za vreme vladavine nadstojnika Oto Baka i Konrad Švandera udvostručena je površina stambenog dela grada za samo tridesetak godina. Posle bombardovanja javilo se pitanje obnove. Budući da se grad gušio unatar svojih bedema, alzaški arhitekta Konrad sagradio je velike ulice, sa mnoštvom prostranih zelenih površina. Sagrađene su mnoge nove javne ustanove, kao: zgrada univerziteta, pošta i kupališta. Trg Republike postao je mesto gde su se sastajali stari i novi grad. Tamo su sagrađene pet velebnih zgrada kao: parlament Alzasa i Lotaringije (danas Narodno pozorište u Strazburu), Univerzitetska biblioteka, Carska palata (danas Rajnska palata), mešavina firentinske renesanse i berlinskog baroka.

Pogled na grad 1895. godine

U to doba modernizacije, zadržale su se i neke primitivne karakteristike, npr. u zgradama građenim krajem 19. veka, retko su građena kupatila, stanovništvo se kupalo jednom nedeljno na javnim kupalištima, kad su bila čista. Slično je bilo i sa školjkama, bile su građene van zgrada. Oko 1900. godine, javlja se moderni pravac iz Glazgova, pod nazivom Art nuvo. U gradu se tada javljaju zgrade građene kombinacijom orijentalistike i Jugendstila, kao Egipatska kuća.

Pešački most Mimram, u „Vrtu dve obale“

Od 1912. događaju se promene u vezi komunikacije i saobraćaja. Uređuju se ulice i trgovi i sade drveća, a grad dobija i novu stanicu. Sagrađena je i trgovačka i industrijska luka na Rajni. Strazbur se pretvara u industrijski grad i udvostručuje mu se stanovništvo i buja intelektualni život. Nakon Prvog svetskog rata, iz kojeg je Strazbur izašao poprilično netaknut, Alzas i Lotaringija vraćeni su Francuskoj koja želi pofrancuziti regiju izostavljajući alzašku kulturu i napredak ostvaren od 1870. do 1914. godine. Političke prepirke oko položaja Alzašana prate kulturni protesti. Kako bi sačuvali svoju posebnost, Strazburžani osnivaju elzaški muzej i Alzaško pozorište.

Dolaskom Drugog svetskog rata, Alzas opet pripaja Nemačka, koja počinje sa jakom politikom germanizacije stanovništva, zabranjuje se upotreba francuskog i menjaju se imena ulica iz francuskih prezimena u nemačka. 23. novembra 1944. godine, Strazbur oslobađaju Leklerkove trupe i Alzas se vraća u Francusku.

Tokom 1960ih, Strazbur postaje mesto francusko-nemačkog pomirenja. 2004. godine, Strazbur i Kel organizovali su Festival dveju obala, na obe strane Rajne. Udvostručio se broj mostova koje povezuju obe obale Rajne: most Flimlin otvoren je 2002. godine, a pešački most Mimram 2004. godine povodom hortikulturne izložbe (Landesgartenschau).

Geografija[uredi]

Grad prolazi reka Il, pritoka Rajne i razdvaja se u pet rukavaca u središtu grada (u Maloj Francuskoj). Sastoji se od nekoliko četvrti kao: Nemačka četvrt, Robertsau, Kronenbur, Koenigšofen, Hautepijer, Elsau, Krutenau, Neudorf, Meinej, Neuhof...).

Kejevi Krutenaua, s pogledom na palatu Pale de Roan (180°)

Položaj[uredi]

Strazbur se nalazi u alzaškoj dolini u severoistočnom delu Francuske. Grad je u središtu zapadne Evrope što mu daje veliki saobraćajni i politički značaj. Saobraćajno je važan položaj u dolini Rajne, koja od Basela do Majnca čini prirodni koridor. Vazdušne linije, grad je udaljen jednako (oko 750 km) od Sredozemnog mora, Baltičkog mora i Atlantika. 500 km je udaljen od Jadrana i Severnog mora.

Klima[uredi]

Grafikon prosečnih temperatura (1949—2001)

Klima u kojoj se nalazi Strazbur polukontinantalna je sa jakim promenama temperatura. Zime su vrlo hladne, sa velikim brojem padavina, a leta su vruća i sparna. Vetrovi koji duvaju gradom vrlo su retki i spori. Krajem leta česte su oluje, klima grada razlikuje se od ostalih francuskih regija zbog zaštite Vosgeških planina.

Rekordne temperature u Strazburu[1]
Januar Februar Mart April Maj Jun
Minimum (god.) -23,2°C (1971) -22,3°C (1929) -16,7°C (1965) -5,6°C (1938) -2,4°C (1953) 1,0°C (1923)
Maksimum (god.) 17,5°C (1991) 21,1°C (1990) 25,7°C (1989) 29,7°C (1949) 33,3°C (2005) 37,0°C (1947)
Jul Avgust Septembar Oktobar Novembar Decembar
Minimum (god) 4,9°C (1961) 3,2°C (1923) -0,6°C (1952) -7,6°C (1990) -10,8°C (1973) -23,4°C (1938)
Maksimum (god.) 37,4°C (1952) 38,5°C (2003) 33,4°C (1947) 29,1°C (1985) 22,1°C (1926) 18,3°C (1965)


Geomorfologija i hidrografija[uredi]

Grad se nalazi na prosečnoj visini od 140 metara, iznad nivoa mora i karakterizuje ga poprilično ravan reljef. U središtu grada tek se može zapaziti lagana neravnina terena. Istočni deo opštinskog područja, uzduž reke Rajne sastoji se od više ostrva koje stvaraju rukavci Rajne koji se spajaju sa Ilom. Zbog velikog broja vodenih površina, ovo je područje vrlo osetljivo na poplave. Ovo je razlog zašto je gradnja većine stambenog dela bila popraćena navodnjavanjem i isušivanjem određenih kanala.

Zelene površine[uredi]

Pogled na grad iz satelita

Severoistok i jugoistok opštine prekriveni su prostranim šumama, koje su ostaci stare velike rajnske šume, koja se nalazila uzduž velikog dela rijeke. Ova velika šuma sadržavala je mnoge jedinstvene i raznolike životinjske vrste u Evropi. Izgradnjom brana usporio se tok inače vrlo divlje reke i ovo je postalo močvarno područje. Trenutno je na snazi program „Živa Rajna“ čiji je cilj očuvanje i obnova prirodnih staništa uzduž Rajne.

Grad ima oko 300 hektara parkova i vrtova, od kojih je glavni park de loranžerije. Park se nalazi nasuprot Evropske palate i u njemu se nalaze brojne atrakcije, kao: Zoološki vrt, uzgajalište roda i veštačko jezero na kojem se nalazi paviljon sagrađen 1804. u čast carice Žozefine de Boarno. Druge zelene površine su:

  • botanički vrt, otvoren 1880. za studente medicinskog i farmaceutskog fakulteta
  • park de la Citadele, na mestu tvrđave koju je sagradio Vauban po naređenju Luja XIV, nalazi se na jugoistoku grada
  • park dvorca Pourtales u Robertseju
  • Kontadesov park, napravljen u 18. vek kao gradsko šetalište
  • Vrt dveju obala (le jardin des Deux Rives), prekogranični park na obe strane Rajne, površine 55 ha. U središtu parka nalazi se pešački most.

Demografija[uredi]

Demografija
1982. 1990. 1999. 2006.
248,712 252,338 263,941 272,975

Evropski grad[uredi]

Zbog svoje dvonacionalne i dvojezične kulture, grad je postao jedan od glavnih gradova ujedinjene Europe. U njemu se nalazi Savet Evrope, sedište Evropskog parlamenta i Evropski sud za ljudska prava.

Evropski parlament

Od 7. jula 1981. Evropski parlament doneo je mnogo rezolucija u vezi sa svojim sedištem, zahtevajući od vlada zemalja članica, poštovanje obveze osnivanja stalnog sedišta za njihove institucije. Za to je vreme parlament obično radio u nekoliko gradova (Luksemburg, Strazbur, Brisel). Za sednice Evropskog Veća u Edinburgu, 11. i 12. decembra 1992. godine, odlučeno je osnivanje sjedišta institucija, pod sledećim uslovima:

  • Evropski parlament ima svoje sjedište u Strazburu, gde se održavaju 12 sednica godišnje, svaki mesec, uključujući i proračunsku sednicu
  • dodatne sednice održavaju se u Briselu
  • parlamentarni odbori imaju svoje sedište u Briselu
  • Generalno veće zadržava svoje sedište u Luksemburgu

Nakon što je Pravni Sud odobrio ovu odluku, ona je uneta u Sporazum u Amsterdamu u obliku protokola. Sednice se održavaju svake godine po rasporedu koje donosi Konferencija predsednika. Od 2004. godine, parlament održava jedanaest zasedanja nedeljno u Strazburu i pet u dva dana u Briselu.

Savet Evrope

To je međunarodna organizacija koja okuplja 48 zemalja članica, sedište je u Strazburu, a ovde se nalaze i:

  • Generalni sekretar Saveta Evrope
  • Uprava Veća
  • Evropski sud za ljudska prava
  • Evropski lekopis
  • Evropski Omladinski Centar
  • Evropski audio-vizuelni obzervatorijum
  • Zaklada Eurimages

U Strazburu se takođe nalaze i sledeće evropske institucije:

  • zapovedništvo Evrokorpsa
  • informatički centar Europola
  • Središnja komisija za navigaciju Rajnom (od 1920.)
  • francusko-nemački televizijski kanal Arte
  • Međunarodno poverenstvo za supružnički status CIEC
  • Evropska naučna fondacija FSE ili ESF
  • Naučni program Frontjer Humen
  • Društvo Evropskih Regija
  • Društvo Evropskih Vinskih Regija
  • EPRA
  • CIRCOM
  • Evropski institut za patente
  • ISU

Evropska četvrt :

U gradu postoji evropska četvrt koja se brzo razvija zahvaljujući novim organizacijama i njihovim upravama. Ovde se gradi i poslovni centar pa se četvrt povezuje s ostatkom grada gradskim prevozom.

Privreda[uredi]

Zbog vrlo povoljnog geografskog položaja, grad je vrlo prometno raskršće Evrope. Kao i u svim većim gradovima, najviše je stanovništva zaposleno u tercijanom sektoru, iako je velik broj ljudi zaposlen i u industriji, pogotovo iz okolnih mesta. Grad broji oko 150.000 radno aktivnih stanovnika, ali taj je broj mnogo veći, budući da mnoštvo ljudi koji rade u gradu ne žive tačno u njemu.

Trgovina[uredi]

Božićna tržnica u Strazburu

Obrtnici zapošljavaju oko 10% radnog stanovništva grada. Taj je postotak u trgovini mnogo veći. Trgovinska aktivnost se najviše odvija u dve velike komercijalne zone koje se nalaze na jugu i severu grada. Središte grada prepuno je luksuznih trgovina, a u njemu se nalazi i jedan trgovački centar. Grad trgovački privlači ljude iz cele okoline i sa obe strane Rajne.

Turizam i ugostiteljstvo[uredi]

Grad, kao i uopšteno Alzas, računa mnogo na turizam u svom razvoju. Smatra se da turizam čini oko 2% godišnjeg prihoda Alzasa, gde najveći deo ostvaruje Strazbur. Jedna od najvećih atrakcija svake godine je božićna tržnica, koja počinje sa radom u decembru. U tom razdoblju je najveća popunjenost hotelskih kapaciteta u gradu i regiji.

Ugostiteljstvo je vrlo razvijeno u Strazburu, pogotovo u središtu grada. Grad ima vrlo raznoliku ponudu restorana, od mnogobrojnih doner-kebapa do luksuznih restorana (kao Burehiesel i Au Krokodil). Takođe je moguće pronaći mnoštvo tipičnih regionalnih kafana, kao vinarije i pivnice.

Industrija i građevinarstvo[uredi]

Pogled na grad

Zaposleni u industriji čine oko 13,8% od ukupnog broja zaposlenog stanovništva. Građevinarstvo čini manji deo tog broja. U gradu se nalazi mnoštvo multinacionalnih preduzeća, koja pružaju kvalitetno zaposlenje, pogotovo u automobilskom sektoru (npr. Dženeral Motors ili Džonson Kontrols). Udeo zaposenih u industriji mnogo je važniji za okolne opštine.

Rečna luka Strazbura ima veliku ulogu u privrednom i ekonomskom razvoju grada. Danas su određena mesta u luci namenjena za industrijski otpad. Danas postoji veliki broj čeličana sa obe strane Rajne, pogotovo s nemačke. 1990-ih osnovana je i jaka farmaceutska industrija, oko grada postoji nekoliko istraživačkih centara, kao Institut de Génétique et de Biologie Moléculaire et Cellulaire ili l’Institut Clinique de la Souris.

Ostalo[uredi]

Od ostalog, najvažnije prihode donose nekretnine i evropske institucije. Ovo je takođe i univerzitetski grad, oko 1/5 stanovništva čine studenti koji se okupljaju kod univerziteta ili kod četvrti Krutenau.

Uprava[uredi]

U opštinskom području Strazbura nalazi se oko 60% stanovništva strazburške aglomerizacije. Tako na ovih 306 km², živi 451.000 stanovnika. Između 1990. i 1999. stanovništvo grada poraslo je za 6.5%, što je prosečno rast od 0,70 % godišnje. U području grada živi oko 213.000 radno aktivnih stanovnika.

Strazbur ima poprilično jedinstvenu upravu u Francuskoj, koja je spojena sa upravom svoje uticajne zone 1968. radi efikasnosti i upravnih troškova.

2005. osnovan je evrodistrikt strazburške zone i nemačkog okruga Ortenau u Badenu. U tom području sad živi oko 860.000 stanovnika. Dogovorena je zajednička saradnja u pitanjima zdravstva, prevoza, obrazovanja itd.

Političari[uredi]

Nekoliko gradonačelnika Strazbura :

Predsednici communauté urbaine :

Kantoni Strazbura[uredi]

Strazbur je podeljen u 10 kantona :[2]

Gradovi pobratimi[uredi]

Kultura i baština[uredi]

Istorijski centar grada, « Grande île » ili « ellipse insulaire » nalazi se na UNESKO-vom spisku svetske baštine od 1988. To je prvi put da je svetskom baštinom proglašen ceo jedan centar grada. Strazbur je takođe proglašen gradom istorije i umetnosti od francuskog Ministarstva za kulturu.

Arhitektura i spomenici[uredi]

Mala Francuska

Srednji vek i Renesansa[uredi]

  • Prekriveni mostovi (srednjovekovno utvrđenje)
  • Trg katedrale:
  • četvrt „Mala Francuska“
  • Stara carina (uništena u bombardovanju 1944. godine, vrećena u svoj izgled iz 15. veka, 1956.)
  • Boecklinški dvor
  • Hotel Vrana. Zatvoren u 19. veku, imao je vrlo poznate goste, kao: Fridrih II, Žan Žak Ruso i Aleksandar Dima.
  • javna bolnica

18. i 19. vek[uredi]

  • Stare zidine iz 13. veka, koje je preoblikovao Voban u 18. veku.
  • Građevina Obet (od 1765. do 1778.) (arhitekta : Žak Fransoa Blondel) na trgu Kleber
  • Palata Rohan (arhitekta : Rober de Kot)
  • opštinska opera (arhitekta : Vilot)

Carska nemačka arhitektura[uredi]

U gradu postoji mnogo primera viljemovske arhitekture, kao:

  • Trg republike na kom se nalazi:
  • Glavna pošta (arhitekta : Rehenberg), neogotički stil
  • Gradska kupališta (arhitekta: Fric Beblo)
  • Univerzitetska palata (1884.) (arhitekta : Oto Vart)
  • Palata pravde (arhitekta : Nekelman)
  • Glavna stanica (1878)
  • Zgrada Galija u kojoj se danas nalazi udruženje studenata Strazbura

Izuzetni primeri Jugendstila, su:

  • 22., ulica generala Kastelnaua (arhitekte F. Litke i H. Bakes)
  • vila Schützenberger, u 76., avenija Robertsaja (arhitekte : Berninger i Kraft)
  • hotel Brion, 22., ulica Sleidan (arhitekta: Auguste Brion)

20. vek[uredi]

Muzeji i mesta za izložbu[uredi]

Stara mesara, danas istorijski muzej
  • Kabinet štampe i crteža
  • Centar Tomi Ungerer
  • Elzaški muzej
  • Palata Roksan u kojoj se nalazi:
    • arheološki muzej
    • muzej dekorativnih umetnosti
    • muzej lepe umetnosti
  • Muzej moderne umetnosti (otvorenje: 1998.) (arhitekta: Adrien Fainsilber)
  • Istorijski muzej u staroj mesari
  • Muzej dela Naše Gospe
  • Muzej minerala
  • Zoološki muzej
  • Astronomski opservatorijum sa planetarijumom
  • Le Vaisseau

Religijske građevine[uredi]

Strazbug je uglavnom poznat po svojoj katedrali od ružičastog peščenika sa jedinstvenim astronomskim satom. Ali takođe u gradu se nalazi i mnoge druge crkve, koje su preživele ratove i razaranja kroz vekove, kao:

Zapadna fasada katedrale
  • Reformistička crkva
  • Crkva svetog Stjepana, unutar episkopskog fakulteta Sent-Etjen. U grobnici se nalaze tragovi rimske bazilike iz 5. veka.
  • Crkva svetog Vilima (protestantska) s predrenesanskim prozorima
  • Crkva svetog Ivana (katolička)
  • Crkva svetog Ljudevita (katolička)
  • Crkva svetog Nikole (protestantska, zatvorena kao svetište)
  • Crkva svetog Pavla (protestantska crkva sa garnizonom), danas reformističko svetište
  • Crkva svetog Petra mlađeg (protestantska), sa freskama iz 14. veka
  • Crkva svetog Petra mlađeg (katolička), sagrađena u 19. veku u neovizantinskom stilu
  • Crkva svetog Petra Starijeg, koja se sastoji od dve zgrade, protestantske iz 13. veka i katoličke, dodate 1886.
  • Crkva svetog Tome (protestantska), poznata po grobnicama slavnih i po Silbermannovim orguljama na kojima su svirali Mocart i Albert Švajcer.
  • Crkva svete Magdalene (katolička)

Inače, grad je dobio nadimak „grad hiljadu crkava“, zbog svojih mnogobrojnih crkava, hramova i sinagoga. Strazur je do 18. veka bio centar teologije u kojem su delovali neki od glavnih protagonista reformacije, kao Žan Kalvin i Učitelj Ekhart. Strazbur je danas jedini grad u Francuskoj koji u svoj obrazovni sistem ima ugrađen i protestantski i katolički teološki fakultet (zbog lokalnog prava u kojem vredi sistem jednakosti za katoličku, protestantsku i nedavno židovsku veru).

Strazbur je inače grad sa najznačajnijom židovskom zajednicom u Francuskoj, u Elzasu živi najveći broj Francuza židovske veroispovijesti. Grad je opremljen prostranom sinagogom sa centrom židovske zajednice, dve privatne klinike, kao i veći broj škola i drugih ustanova kojima upravljaju Jevreji.

U izgradnji je trenutno i jedna džamija, čija je gradnja kontroverzna tema, zato što se ne zna spada li islamska vera pod lokalni zakon o jednakosti vera.

Na kraju, u gradu postoji nekoliko budističkih mesta. Udruženje France Tibet Libre i Lycée international des Pontonniers u osamdesetima su organizovali dolazak Dalaj Lame.

Glavni čelnici vera u gradu su: nadbiskup Žosef Dore, rabin Rene Gutman, predsednik Protestantske crkve i predsednik udruženja muslimana Bas-Rina, Mohamed Lathaj.

Pozorišta, pozornice, festivali[uredi]

  • La Choucrouterie, kabare Rodžera Sifera
  • Grad muzike i plesa
  • La Laiterie
  • Le Maillon
  • Rajnskanarodna opera
  • Orkestar filharmonije Strazbura
  • Musica, « Međunarodni festival muzike današnjice »
  • Strazbuški muzički festival
  • Palata i konges muzike
  • Južni pol
  • Le Rhenus, najveća strazbuška sala
  • Pozorište mladih
  • Narodno pozorište u Strazburu
  • Le Zenit
  • Elzaško pozorište

Saobraćaj[uredi]

Strazbur duguje svoje ime, svom položaju: „ukrštanje puteva“. I danas takođe grad ima velike koristi od svog geografskog položaja važnog evropskog ukrštanja putnih pravaca.

Prevoz u opštini[uredi]

Strazbuški tramvaj

Javni prevoz u gradu većinom se oslanja na strazbuški tramvaj, pokrenut 1994. Danas postoji šest linija i 110 stanica širom grada. Planira se i novo produženje 2015. godine, čime bi se tramvajem povezao Strazbour sa istokom Kehla u Nemačkoj.

Takođe grad opslužuje i gusta autobusna mreža. Ta mreža povezuje celu strazbušku aglomerizaciju i povezana je i s Kehlom. Ima ukupno 30 gradskih i 11 međugradskih linija.

Biciklistička mreža[uredi]

Strazbur ima prvu biciklističku mrežu u Francuskoj sa 430 km puta, koja je spojena sa nemačkom mrežom preko mosta Pijer-Flimlin. Postoji takođe i prekogranični put dug 60 km, od Molšeima do Ofenburga, preko Strazbura. Još jedna pista dužine oko 60 km povezuje kanal Marne sa Rajnom.

Putna mreža[uredi]

Iako grad ima vrlo razvijenu mrežu auto-puteva, to donosi i razne negativne posledice, kao zagađenje vazduha. Auto-put A 35 sa prometom od 200.000 vozila na dan, posle pariske, najzasićenija je u Francuskoj.

Trenutno je u fazi razvoja gradnja novog auto-puta, koja bi trebao rasteretiti gužve u gradu. Put bi trebalo spajati Hoerdt na severu i Inenheim na jugu. Taj auto-put bi se trebao otvoriti 2011. i imao bi promet od oko 41.000 vozila na dan.

Železnička mreža[uredi]

Strazbur je jedna od etapa „Evropske magistrale“ koja povezuje Pariz i Budimpeštu. Trenutno je u fazi izgradnje više koridora koji će grad povezivati sa Baudrekourtom i Vendenheimom, kao i sa Hamburgom, Milanom, Frankfurtom i Baleom. 2012. godine otvoriće se TGV Rhin-Rhone koji će povezivati Severno more i Mediteran.

Rečna mreža[uredi]

Brod-omnibus na Ilu

Budući da je Strazbur osnovan na Ilu, rečni saobraćaj je uvek bio vrlo važan za grad. Danas u grad dolazi više od 650.000 posetilaca godišnje brodovima-omnibusevima, što čini grad važnim rečnim turističkim središtem. Najviše posetilaca dolazi Rajnom i kanalom Marne.

Strazbour je od Rajne učinio prvu komercijalnu reku na svetu. 1920. godine, sedište Središnje Komisije za navigaciju Rajnom premestilo se iz Manheima u Strazbur. Strazbuška luka je druga po veličini rečna luka u Francuskoj sa prometom od 8.8 miliona tona robe godišnje.

Vazdušni saobraćaj[uredi]

Međunarodna vazduhoplovna luka u Strazburu nalazi se petnaestak kilometara jugozapadno od grada u Entzheimu. To je sedma po veličini luka u Francuskoj sa preko 2 miliona putnika godišnje koja je povezana sa 50-tak destinacija, većinom u Evropi. Povezana je sa Bagerseovom tramvajskom stanicom, tramvajem-vozom.

Za duge međunarodne letove, grad ima autobusku vezu sa vazduhoplovnom lukom u Frankfurtu, koji je glavno evropsko vazduhoplovno središte.

Obrazovanje[uredi]

2003. godine, u Strazburu se školovalo oko 52.000 studenata od kojih 40.500 na uzniverzitetima. Strani studenti čine petinu (21.6%) ovog broja, a ima ih preko 100 nacionalnosti.

Univerziteti[uredi]

U Strazburu postoje tri univerziteta, koja su okupljena u Pôle universitaire européen, koji zajedno sa univerzitetima iz gradova: Miluz, Bale, Frajburg i Karlsrue čini Evropsku konfederaciju univerziteta gornje Rajne (franc. Confédération européenne des universités du Rhin supérieur, nem. Europäische Konföderation der Oberrheinischen Universitäten, EUCOR). Ta su univerziteti:

  • Univerzitet Luj Paster (ULP) - Strazbur I (naučni)
  • Univerzitet Mark Bloh (UMB) - Strazbur II (društvene nauke)
  • Univerzitet Robert Šuman (URS) - Strazbur III (pravo, političke nauke, menadžment)

Visoke škole[uredi]

  • Viša nacionalna škola fizike (ENSPS)
  • Nacionalni institut primenjenih nauka
  • Evropska škola za hemiju, polimere i materijale (ECPM)
  • Viša škola za vodu i okolinu (ENGEES)
  • Viša škola biotehnologije (ESBS)
  • Škola i opservatorijum nauke o Zemlji (EOST)
  • Viša škola informatike - Supinfo (ESI)

Umetničke škole[uredi]

ENA i MAMCS, pogled iz Male Francuske
  • Viša škola dekorativnih umetnosti (ESAD)
  • Viši institut primenjenih umetnosti (LISAA)
  • Viša nacionalna škola arhitekture
  • Viša škola dramske umetnosti
  • Narodna akademija regije

Druge škole[uredi]

  • Evropski viši institut komercijalnih studija (IECS)
  • Evropski viši institut za menadžment (ISEG)
  • Institut političkih nauka (IEP)
  • Narodna upravna škola (ENA)
  • Narodni institut za teritorijalne studije (INET)
  • International Space University

Znamenite ličnosti[uredi]

Spisak znamenitih ličnosti rođenih u gradu:

Literatura[uredi]

Istorija[uredi]

  • Centre national d'archéologie urbaine, Strasbourg, Association pour les fouilles archéologiques nationales, Pariz, 1992., 285 p. ;
  • Collectif, Strasbourg : fouilles archéologiques de la ligne B du tram, Muzeji Strasbourga, Strasbourg, 2000., 74 p. ;
  • Christian Lamboley, 40-45, Strasbourg bombardé, Contades, Strasbourg, 1988, 158 p. ;
  • Bastien Gissinger, Recherches sur le site fortifié de Strasbourg durant l'Antiquité tardive : le castrum d'Argentoratum, J. et E. Hedges, Oxford, 2002, 204 p. ;
  • Paul Greissler, La Classe politique dirigeante à Strasbourg (1650-1750), le Quai, Strasbourg, 1987, 302 p. ;
  • Jean-Marie Mantz (dir.), Histoire de la médecine à Strasbourg, Strasbourg, 1998., 799 p. ;
  • Jean Rahn, Martin Grunenwald, 50 ans d'histoire au Centre régional d'éducation populaire et de sport d'Alsace, Le Verger, Illkirch-Graffenstaden, 1996., 235 p. ;
  • Jean-Louis Schlienger, André Braun, Le Mangeur alsacien : histoire de l'alimentation en Alsace de la Renaissance à l'annexion, la Nuée bleue, coll. « Elzaška knjižnica », Strasbourg, 1990., 254 p. ;
  • Bernadette Schnitzler, -12 : porijeklo Strasbourga, Muzeji Strasbourga, Strasbourg, 1988., 184 p. ;
  • Eugène Seinguerlet, Povijest Strasbourga, Dinali, Strasbourg, 1988., 78 p.

Privreda[uredi]

  • Guy Trendel, Au pays de la Couronne d'Or : balades dans le vignoble de Strasbourg, Corpur, Strasbourg, 1998, 240 p. ;

Arhitektura[uredi]

  • Suzanne Braun, Crkve Strasbourga, Oberlin, Strasbourg, 2002, 217 p.;
  • Lucie Maechel, Strasbourg, insolite et secret : deux mille ans de métamorphoses, J.-P. Gisserot, Paris, 1999., 126 p. ;
  • Étienne Martin (dir.), Le Palais Rohan, Musée des arts décoratifs, Muzeji Strasbourga, Strasbourg, 1998., 68 p. ;

Urbanizam[uredi]

  • Agencija za urbanizam i anglomerizaciju Strazbura, Le Projet urbain dans l'histoire de Strasbourg : 1981., Agencija za urbanizam i anglomerizaciju Strazbura, Strasbourg, 1981., 31 p. ;
  • Dominique Badariotti, Richard Kleinschmager, Léon Strauss, Géopolitique de Strasbourg : permanences, mutations et singularités de 1871 à nos jours, la Nuée bleue, coll. « la Bibliothèque alsacienne », Strasbourg, 1995., 260 p. ;
  • Jean-Jacques Blaesius, Pascale Gérard, Le tram de Strasbourg : un chantier et des hommes, la Nuée bleue, Strasbourg, 1994., 143 p. ;
  • Collectif, Strasbourg : panorama monumental et architectural des origines à 1914, Contades, coll. « Le Temps des cités », Strasbourg, 1984., 499 p. ;
  • Collectif, Strasbourg, urbanisme et architecture : des origines à nos jours, Oberlin, Strasbourg, & G. Klopp, Thionville, 1996., 297 p. ;
  • Collectif, Strasbourg : chroniques d'urbanisme, L'Aube, La Tour d'Aigues, 1994, 261 p. ;
  • Collectif, Atlas de la région de Strasbourg : réalités d'aujourd'hui, idées pour demain, la Nuée bleue, Strasbourg, 1996., 262 p. ;
  • Collectif, Strasbourg-Kehl am Rhein (1900-2000), Gallimard, coll. « Guides Gallimard », Pariz, 1998., 93 p. ;
  • Communauté urbaine de Strasbourg, Drugi projekt angolomerizacije, 2000.-2010. Communauté urbaine de Strasbourg, Strasbourg, 2000-, 123 p. ;
  • Denis Durand de Bousingen, Bolnica Strasbourga : grad u gradu, Le Verger, Illkirch-Graffenstaden & Hôpitaux universitaires de Strasbourg, Strasbourg, 2003., 275 p. ;
  • Jean-Pierre Klein, Strasbourg : urbanisme et architectures des origines à 1870, Muzej Strabourga, Strasbourg, 1996. prvo izdanje. 1986), 297 p. ;
  • Richard Kleinschmager, Strasbourg : une ambition européenne, Anthropos, coll. « Villes », Pariz, 1997., 216 p. ;
  • Maurice Moszberger, Théodore Rieger, Léon Daul, Dictionnaire historique des rues de Strasbourg, le Verger, Illkirch-Graffenstaden, 2002., 430 p. ;
  • François Petrazoller, Urbanizam Strasbourga u 16. stoljeću : kamen i ideja, Udruženje znanstvenika Elzasa, Strasbourg, 200.2, 311 p.

Reference[uredi]

  1. ^ Climat, Strasbourg - Bas-Rhin (67000), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  2. ^ Popis od 1999.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :