Присилно преобраћање

С Википедије, слободне енциклопедије

Присилно преобраћање настало је под принудама из различитих религија. Неки од њих су били приморани да се преобрате, али су потајно задржали своја оригинална веровања и обичаје, док би се иначе понашали као преобраћени. Каснији историјски примери су крипто-Јевреји, крипто-хришћани, крипто-муслимани и крипто-пагани.

Религија и моћ[уреди | уреди извор]

Уопштено, антрополози су показали да постоје сложене везе између религије и политике, посебно у погледу проширења људске историје.[1] Док вође религија, као и вође држава, уопштено, имају различите циљеве, и једни и други брину о моћи и реду, разлозима и емоцијама мотивишу понашања. Кроз историју, вође религиозних и политичких институција су радили заједно, борили се један против другог или покушали да присилно укључе једни друге у своје организације из моралних и немораних разлога и почели су користити програме вредности широког спектра, од саосећања до погоршавања тренутне патње ка бруталним променама, зарад остваривања дугорочних циљева у корист група које се крећу од малих затворених заједница, до целокупног човечанства. Ова веза је далеко од једноставног. Религија је често принудно коришћена, али је и користила принуду.[1]

Јудаизам[уреди | уреди извор]

Насилне промене појавиле су се за вријеме Хасмонејског краљевства. Идумејанци су били принуђени да пређу у јудаизам под пријетњом смрћу, у зависности од поријекла.[2][3] За вријеме епископије, хришћанства и јудаизма, Харолд В. Атриџ  објављује да нема потребе размишљати  да је Јозефов значај њихове промене довољно тачан. Он тако пише да то нису били појединачни примери, већ да је насилна промена била политика народа што произилази из чињенице да је Александар Јанаус (око 80. године прије нове ере) уништио град Пела у Моабу, због тога што насељеници нису били сложни у прихватању националних обележја Јевреја. Јосепус (древно доба). 13.15.4.[4]

Маорис Сартр је написао „ Политика принудног Јудаизма прихваћена од стране Хиркануса, Аристобулуса и Јанеуса“ који је покореном народу понудио избор између прогнанства или промјене (прихватања)“.[5] Вилијам Хорбури написао је да доказ је најбоље објашњен претпоставком  да је у Доњој Галилеји била масовно распрострањена принудна промена 104. п. н. е. од стране суседних Гентила са Севера.[6] 2009. БИ БИ СИ је одбранио захтев да 524. Јемени, јеврејско Нимаир племе, под вођством краља Јусуфа Ду Нуваса понудило је хришћанском становништву села (које је данас Саудијска Арабија) избор између преласка у јудаизам или смрти и тако је 20.000 било побијено. БИ БИ СИ је изјавила да је тим из продукције говорио о многим историчарима преко 18 месеци, међу којима је Нигел Гром,  који је био наш саветник и професор Абдул Рахман Ал-Ансари (бивши професор археологије на Универзитету Саудијског краљевства у Ријаду).[7] Исечци дела документовани од стране њега показују да је велики понос показао након убијања 22.000 хришћана у Зафару и Најрану.[8]

Хришћанство[уреди | уреди извор]

Хришћанство је била малена религија током већег дела средњег римског класик периода, а први хришћани су били прогнани током тог периода. Када је Константин I прешао у хришћанство, то је постала утицајна религија у Римском царству. Већ за време владавине Константина I, хришћански јеретици били су прогнани, почевши од краја четвртог века, древне паганске религије биле су такође вешто угушене. На основу става многих историчара, Константин I је преобрато хришћанство од прогнане религије у једну способну и јаку веру и саму спремну да прогони.[9]

Касно древно доба[уреди | уреди извор]

Дана 27. фебруара 380. год заједно са Грацијаном и Валентинијаном II, Теодосијус I издао је наређење Кунктос популос, такозвани Едикт Тезалоника, забележен у Кодексу Теодосијанеса . Ово је одредило да Свето тројство никејског хришћанства буде једина законита царска вера и једина овлаштена да се зове католичка. Други су хришћани које је он описао као „лудаке“.[10] Он је такође завршио званичну државну подршку за традицију многобоштва и обичаја њихових.[11]

Теодосијев кодекс био је скуп закона Римског царства под хришћанским владарима од 312. год. Комисија је била основана од стране Теодосија II и његовог помоћника Валеннтина III, 26. марта 429. год и тај скуп закона био је издат (објављен) од стране конституције, 15.2.438. год.[12][13] Претворио се у принудан закон на источним и западним деловима царства 1. јануара 439. године.[12]

„Наша је воља да сви људи којима владају људи из наше управе требају примењивати ову религију (веру) коју је подела Апостола Петра  преокренула у Романску (Римљанску). Остали, којима смо пресудили неурачунљивост ће одржавати већину јеретичких верских начела, њихова места окупљања неће бити зване цркве и они ће бити кажњени прво великом одмаздом и друго божијом казном на наш захтев." (Кодекс Теодосијев XVI 1.2.)[14]

Принудно примање вере јевреја одвијало се уз помоћ подршке владара током каснијег древног доба (Античког доба) и у раном средњем веку у Гаулу, Пиринејском полуострву и у Византијском царству.[15]

Западна и средња Европа[уреди | уреди извор]

За време Саксонских ратова, Карло Велики, франачки владар, насилно је преобратио саксонце из њихове вере немачког паганизма уз помоћ ратовања и владао је током освајања. Примери тога су масакр у Вердени 782. године, када је Карло Велики имао  око 4 500 заробљеника саксонаца, убијених због побуне.[16] Закон под именом „Capitulatio de partibus Saxoniae“  наметнут је покореним саксонцима 785. године, након друге побуне уништавања цркви и убијања мисионарских свештеника и калуђера,[17] који је прописивао смртну казну ономе ко одбије да прими хришћанство.[18]

Принудно примање вере које се појавило након седмог века одвијало се током побуна и убистава, промовисано је од стране народне масе и свештеника, без подршке владара. С друге стране, краљев прогон Јевреја из касног XI века, усмерен ка истребљењу с неким изузецима, као што је претварање Јевреја у јужној Италији XIII века предузиманом од стране доминиканских инквизитора, али подстакнутим од стране краља Карла II од Напуља.[15]

Јеврејима се наметала хришћанска вера и од стране Крсташа из Лорене, на Рајни, у Баварији и Бохемији, у Мајнцу и у Вормсу[19] (Немачки крсташки рат и вормски масакр 1096).      

Папа Иноћентије III, објавио је 1201. да онај ко прихвати да буде крштен, да би избегао тортуру и застрашивање, никадне би могао бити приморан да видно посматра хришћанство: 

 „Онај који је преображен и који припада духовној и судској власти, који је под заклетвом и зато мора поштовати правила хришћанске вере. То је засигурно супротно од хришћанске вере да неко ко не верује и ко је супротног мишљења треба бити приморан да прихвати и поштује хришћанство. Због овога, велика граница је направљена између оних који су вољно примили хришћанство и оних који су приморани, они који су у хришћанство ушли силом, терани страхом и тортуром и који су примили хришћанску заклетву да би избегли погубљење, били су уопште говорећи непожељни...“[20]                             

За време Северних крсташких ратова против безбожних Балта и Словена са севера Европе,  масовно покрштавање било је распрострањено тактички, санкцијама од стране папе.[21] Те санкције су се прво примењивале за време Вендског крсташког рата, али су чешћи били за време Ливанских крсташких ратова и Пруских крсташких ратова. Њихова тактика састојала се у томе да убију заточенике и опустоше земљу од племена која се још нису била предала.[22] Већина народа са овог подручја је покрштена тек након поновљених побуна домаћег становништва који није желео прихватити хришћанство чак ни након принудног покрштавања  у старој Прускоји, где је тактика покрштавања и освајања као резултат имала смрт већине домаћег становништва чији је језик у складу с тим изумро.[23]

Рано модерно Иберијско полуострво[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Покрштавање муслимана у Шпанији

Даље информације: Морискоси, Марано и Шпанска инквизиција.

Након завршетка контролисања Шпаније од стране ислама, Јевреји су протерани из Шпаније 1492. год.[24] У Португалу пратећи начин протеривања, 1946. само малом броју људи било је дозвољено да оду, а остатак је покрштено.[25] Муслимани су прогнани из Португалије 1407. и били су приморавани да постепено приме чланство шпанске краљевине. Покрштавање муслимана било је уведено у круну Кастиље од 1500-02 и круну Арагона 1520-их.[26] После тога су такозвани „нови хришћани“ они насељеници који су крштени пред лицем прогона и били приморани да пређу из ислама и јудаизам.

Након тог, кад су сви бивши муслимани и Јевреји привидно постали католици, шпанска инквизиција обележила је прве покрштене из јудаизма који су то прихватили са сумњом или их је враћала опет њиховој старој религији. Јеврејски народи који су покрштени, остали су још у Шпанији и приповедали јудаизам тајно, или су постали крипто-Јевреји. Шпанска инквизиција засновала је богатство и одлазак цркви, и појединачним инквизиторима одузимајући имовину од прогнаних. Османско царство и Мароко примили су већи део јеврејских избеглица, иако је  велика већина остала покорена.[27]

Аустрија[уреди | уреди извор]

Крипто-протестанти родитељи били су опорезовани да плате католичку институционализацију  и образовање деце, њих 289.

Колонијална Америка[уреди | уреди извор]

Током колонизације Северне Америке, покрштавање аутохтоног континента, домаће не-хришћанско становништво било је у Јужној и Средњој Америци, те је било покрштавање великих домаћих народа као нпр. Инка и Астека, царства су сместила колонијалне народе да контролишу већину не-хришћанског становништва. Историчари се увелико слажу да су најстарији народи који су покрштени под претњом и притиском јер су се одупирали и зато је католичка црква сарађивала са влашћу народа да то заврше.[28]

Источна Европа[уреди | уреди извор]

Под покрштавањем у 10. веку, Владимир I Велики, владар Кијевске Русије, наредио је становништву Кијева да се покоре масовном покрштавању у реци Дњепар.[29]

У XIII веку безбожно становништво Балтичких држава суочило се са кампањом насилног покрштавања под вођством витезова као што су Ливонијско братство мача и Тевтонски ред, што је често једноставно значило одузимање имовине и земље од народа.[30][31]

После Ивана Грозног и његовог освајања Казањског каната, муслимани су се суочили са убиством, прогоном, принудним расељавањем и прихватањем хришћанства.[32]

У XVIII веку Елизабета од Русије покренула је кампању покрштавања не хришћанског становништва у Русији, укључујући муслимане и јевреје.[33]

Гоа Инквизиција[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Гоа инквизиција.

Португалија је практиковала верско прогоњење у Гои, Индија у XVI и XVII веку. Домаће становништво Гое, углавном Хиндуси, били су изложени оштрој тортури и угњетавању од стране ватрених португалских владара и мисионара и насилно преобраћени у хршћанство.[34][35][36][37][38][39]

Године 1576. поход уништавања храмова у Бардезу био је успешан, када је уништено око 300 хиндуских храмова. Забрана је стављена од 4. децембра 1567. на ритуале у току хинду бракова, верских обреда и кремирања. Сви људи изнад 15 година били су приморани да слушају хришћанске приповеди, у супротном су били кажњавани. 1583. хинду храмови у Асолни и Кунколиму били су уништени од стране португалске војске. „Отац цркве је забранио Хиндусима под страшном казном коришћење њихових светих књига и сачувао их од свих употреба и коришћења њихове вере. Они су уништили њихове храмове и тако узнемирени и измешани са народом почели су напуштати градове у великом броју, одбијајући да остану више имало на месту где нису имали слободе, и где су били подложни затвореништву, тортури и смрти ако не би ценили богове њихових очева“, написао је Филипо Сасети, који је био у Индији од 1578-1588.[40]

Једна наредба издата јула 1684. била је гушење језика Конкани и омугућавање да се говори португалски језик, по цену оштрих кажњавања. Сви не-хришћански културни симболи и књиге писани локалним језиком били су предодређени за уништење.

Папина држава[уреди | уреди извор]

1858. Едгуард Мортара, узет је од родитеља да би примио хришћанство. Овај инцидент назван је „случај Мортара“.

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Током Другог светског рата православни Срби били су насилно покрштавани у католизицам.[41][42]

Хинду народ у Индији[уреди | уреди извор]

Године 2009. „Assam Times“ објавио је да је око 15 наоружаних хмарских војника, чланова Мансмаси народне хришћанске војске, покушало да присили хинду станивнике  да приме хришћанство.[43]

Ислам[уреди | уреди извор]

Види такође: Исламизација и Апотазија у Исламу и казна

Иако исламски закон забрањује насилно преобраћање, следећи Курански принцип "нема присиле у религији“[44][45][46], епизоде ​​присилних конверзија бележе се у историји ислама. Историчари су такве случајеве означили као "ретке"  [47] или "изузетне".[44]

Док су научници као што су Ебу Ханифа и Абу Јусуф изјавили да порез на Џизију(годишњи порез поглави становника) треба да плаћају немуслимани без обзира на њихову религију, неки касније и екстремистички правници не дозвољавају јизију за невернике и уместо тога дозвољавају избор конверзије да би избегли смрт.[48] Од четири школе исламског права, Ханафијеве и Маликијеве школе допуштају дхими (немуслимани у исламској држави) статус многобошцима осим арапских политеиста. Шафи и Ханбали школе, међутим, сматрају да су хришћани, Јевреји и Зороастријанци прихватљиви за ову категорију.[49]

Ваел Халак наводи да се у теорији исламска религијска толеранција примењује само на монотеистичке "људе књиге" попут хришћана, Јевреја и Магијаца ако плаћају порез на јизију, а пагани се суочавају са само два избора између преласка на ислам и борбе до смрти. У пракси, ознака ”људи књиге" и статус дхиме проширени су чак и на не-монотеистичке религије освојених народа, као што су хиндуси, џаини, будисти и други не-монотеисти.[50]

У новије вријеме, присилне конверзије су угрожене или се проводе у контексту рата, побуне и насиља у заједници. Случајеви који погађају хиљаде људи пријављени су за вријеме поделе Индије, Ослободилачког рата у Бангладешу, у подручјима под контролом ИСИС-а и у Пакистану. Спорне тврдње о присилној конверзији младих жена изазвале су јавне контроверзе у Египту и Великој Британији.

Рани период[уреди | уреди извор]

Ратови Риде (апостазије), које је извео први калиф Ебу Бекр против племена који су прихватили ислам, али су одбили да признају његов калифални ауторитет, неки аутори су описали као пример присилне конверзије [51] или "реконверзије".[52] Деловање ових племена било је мање повратак паганизму него престанак политичког уговора који су склопили с Мухамедом.[52]

Две од четири школе исламског права, тј. Ханафи и Малики школе, прихватиле су не-арапске политеисте да имају право на дхимми статус. Према овој доктрини, арапски политеисти су били приморани да бирају између обраћења и смрти. Међутим, према перцепцији већине правника, сви Арапи су прихватили ислам током живота Мухамеда. Њихово искључење је стога имало мало практичног значаја након његове смрти 632.[49]

У деветом веку, самаријанско становништво Палестине се суочавало са прогонима и покушајима присилног преобраћања од стране побуњеничког вође Фирасе, против кога су бранили војници Абасидових калифала.[53]

Алмохад династија[уреди | уреди извор]

У дванаестом веку биле су присилне конверзије под Алмохадском династијом Северне Африке и Андалузије, које су потискивале дхимски статус Јевреја и хришћана и давале им избор између обраћања и убијања. Хришћани под њиховом влашћу су углавном изабрали да се преселе у хришћанске кнежевине на северу полуострва, док су Јевреји одлучили да остану како би задржали своју имовину, а многи од њих су се претварали у преобраћање у ислам, док су наставили своје религиозне праксе у тајности.[54]

Током прогона Алмохада, јеврејски филозоф Мајмонид написао је своју Посланицу о отпаду, у којој је дозволио Јеврејима да се претварају у отпадништво под принудом, иако је снажно препоручио напуштање земље.[55] Међу учењацима постоји спор око тога да ли се Маимонидес сам преобратио у ислам да би слободно побегао са територије Алмохада, а затим се вратио назад у јудаизам било у Леванту или у Египту.[56] Касније је био осуђен као отпадник и судило му се у исламском суду, али је судија пресудио да је његова конверзија била присилна и стога неважећа.[57]

Јемен[уреди | уреди извор]

Крајем 60-их, јеменски владар 'Абд-ал-Наби Махди оставио је Јевреје избором између преласка на ислам или мучеништво.[58][59] Махди је такође наметао своја веровања муслиманима осим Јевреја. То је довело до оживљавања јеврејског месијанизма, али и до масовне конверзије.[59] Прогон је окончан 1173. поразом Махдија и освајањем Јемена од стране Саладиновог брата и дозвољено им је да се врате својој вери.[59][60]

Према два документа из Каира Генизаха, Аијбидиов владар Јемена, ал-Малик ал-Муизз ал-Исмаил (владао од 1197-1202) покушао је да присили Аденске Јевреје да се обрате. Други документ детаљно описује олакшање јеврејске заједнице након његовог убиства и оне који су били присиљени да се преобрате у јудаизам.[61] Иако он није наметао ислам страним трговцима, били су приморани да плате троструку нормалну стопу опорезивања.[59]

Мера наведена у правним радовима Ал-Схавканија је присилна конверзија јеврејских сирочади. Модернијим студијама није дат датум за ову уредбу нити је издао[62]. Присилна конверзија јеврејских сирочади поново је уведена под имама Јахју 1922. године. Декрет о сирочади је спроведен агресивно током првих десет година. Поново је проглашен 1928. године.[63]

Османска империја[уреди | уреди извор]

Илустрација Данак у крви хришћанских дечака из 1558.

Види такође: Данак у крви и Хришћанство у Османској империји и промена вере

Облик присилног претварања постао је институционализован током Османског царства у пракси крвна освета, људског пореза у којем су хришћански дечаци били одузети и сакупљени од својих породица (обично на Балкану), поробљени, преобраћени у ислам, а затим обучени као елитна војска јединица у османској војсци или за високу службу султану.[64] Од средине до краја 14. и до почетка 18. века, систем крвне освете-јаничари поробио је процењених 500.000 до једног милиона немуслиманских адолесцентских мушкараца.[65] Ови дечаци би стекли велико образовање и висок друштвени положај након обуке и обраћења.[66]

У 17. веку, Сабатаи Зеви, сефардски Јеврејин чији су преци били прихваћени у Османском царству током шпанске инквизиције, прогласио се Месијом и позвао на укидање главних јеврејских закона и обичаја. Након што је привукао велики број људи, ухапшен је од стране османских власти и дат им је избор између извршења или преласка на ислам. Он је изабрао другу опцију.[67]

Током прогона Грка у 20. веку било је случајева присилног преласка на ислам[68].

Персија[уреди | уреди извор]

Исмаил први, оснивач династије Сафавид, прогласио је дванаесторицу да је званична религија државе и наредио смакнућа бројних сунитских интелектуалаца који су одбили да прихвате шизам.[69][70] Немуслимани су се суочавали с честим прогонима и повремено су били присиљени да се претварају под власт династичких наследника.[71] Тако је Абас, након заузимања острва Хормуз, захтевао од локалних хришћана да се обрате исламу, Абас други је дао својим министрима власт да присили Јевреје да постану муслимани, а султан Хусеин је одредио присилно преобраћање Зороастријана.[72] Године 1839, током периода Каџара, јеврејска заједница у граду Машхад је нападнута од стране мафије, а потом је присиљена да се преобрати у ислам.[73]

Индија[уреди | уреди извор]

У инвазији на Кашмирску долину (1015), Махмуд од Гхазнија опљачкао је долину, одвео многе заробљенике и спровео преобраћање у ислам.[74] У његовим каснијим кампањама, у Матхури, Барану и Канаују, опет, дошло је до многих конверзија. Они војници који су му се предали претворени су у ислам. Само у Барану (Буландшахр) 10.000 особа је прешло у ислам, укључујући краља.[75] Тарик-и-Иамини, Раусат-Сафа и Тарик-и-Ферисхтах говоре о изградњи џамија и школа и именовању проповедника и наставника од стране Махмуда и његовог насљедника Масуда. Где год је Махмуд отишао, он је инсистирао да се људи обрате исламу[76]. Напади Мухамеда Горија и његових генерала донели су хиљаде робова крајем 12. века, од којих је већина била приморана да се претвори као један од предуслова њихове слободе.[76][77][78][79] Сикандар Бутшикан (1394—1417) срушио је хиндуистичке храмове и насилно претворио хиндусе.[80] Хришћанство је напредовало дуж западне обале током 15. и 16. века после принудних конверзија које су извршили португалски колонисти.[81]

Аурангзеб је користио одређен број начина да охрабри конверзије у ислам.[82] У рату Мугал-Сикха 1715, 700 следбеника Банда Сингх Бахадура су одрубили главу.[83] Сваког дана је погубљено 100 Сикха, а ни један од њих није апостатизиран од сикизма.[84] Банда Сингх Бахадур је понудио помиловање ако би прешао на ислам[85]. Након одбијања, мучен[86][87] је и убијен је са својим петогодишњим сином.[84] Након погубљења Банде, цар је наредио да се ухвати Сикхова било где да их нађу.[85]

Владар 18. века Типу Султан прогонио је хиндусе, хришћане и муслимане из Мапла.[88][89] Током султанове Мизорејске инвазије на Кералу, стотине храмова и цркава је срушено и десет хиљада хришћана и хиндуса је убијено или прешло на ислам силом.[90]

Бангладеш[уреди | уреди извор]

У Бангладешу, Међународни кривични трибунал је судио и осудио неколико лидера милиција исламског Разакара, као и Бангладешу муслиманску Авами лигу (Форид Удин Маусод) за ратне злочине почињене против хиндуса током геноцида у Бангладешу 1971. године.[91][92][93] Оптужбе су укључивале присилну конверзију бенгалских хиндуса у ислам.

Велики број хиндуса из Источног Пакистана (сада Бангладеш) су опљачкани и присилно преиначени у ислам 1950. године, укључујући цело село.[94][95]

Индија[уреди | уреди извор]

У масакру у Пранкотеу 1998. године, 26 кашмирских хиндуса су одрубили главу исламски милитанти након што су одбили да се обрате исламу. Милитанти су погодили када су сељани одбили захтеве од нападача да пређу на ислам и докажу своју конверзију тако што ће јести говедину.[96] Током Ноахалских немира у Хиндусима 1946. године, неколико хиљада Хиндуса је насилно претворено у ислам од стране муслиманских мафијаша.[97][98]

Пакистан[уреди | уреди извор]

Погледајте такође: Верску диксриминацију у Пакистану, Мањине у Пакистану и Људска права у Пакистану.

Почетак талибанских побуна у Пакистану, је један од фактора који је имао велики утицај на прогон и дикриминацију верских мањина, као што су хидуисти, хришћани, сики и остале мањине.[99]

Веће за људска права у Пакистану је пријавило да случајеви присилног преображавања вере јесу у порасту.[100][101] Извештај из 2014. године који је објављен од стране Покрета за Сложност и Мир, показује да 1,000 жена у Пакистану буде насилно преображено у Ислам сваке године (700 хришћана и 300 Хидуиста).[100][102][103][104]

У 2003. години, шестогодишњу ских-девојчицу је отео члан Африди племена које се налази на свеорозадпаној граничној провинцији; наводно отмичар је тврдио да је девојчица имала 12 година, као и да је прешла у ислам и да зато не може бити враћена немуслиманској породици.[105]

У мају 2007. године, чланови хришћанске заједнице Ћарсхада на северозападној граници провинције Пакистана, близу границе са Авганистаном, пријавили су долазак писма, у којима им прете бомбашким нападима, уколико не пређу у ислам, али полиција није схватила њихове страхове озбиљно[106]. У јуну 2009, „Интернационална Хришћанска Организација” пријавила је силовање и убиство хришћанина у Пакистану, због одбијања преласка у ислам.[107]

Ринкл Кумари, деветнестогодишња пакистанска студенткиња, Лата Кумари и Аша Кумари, хидусткиње које раде у салону за лепоту, које су наводно силом приморане да се преобрате из хиндуизма у ислам.[108][109] Ови случајеви су се појавили на врховном суду у Пакистан у, где су оне изјавилие да су желеле да живе са својим родитељима, а не са њиховим такозваним , мужевима“.[110]

Сики у Хангу округу су тврдили да их је Иакоб Кхан, асистент комесара Тал Техсила, у децембру 2007. године, силом натерао да се преобрате у ислам. Међутим заменик комесара Хангуа Схахида Мехмода је порицао све те оптужбе, и тврдио да су Сики увређени током разговора са Иакобом иако то није био намерно.[111][112][113][114]

Пуно хиндуиткиња које живе у Пакистану су отете, и силом преображене и удате за муслимане.[115] Према пакситанском-хиндуистичком већу, верски прогони, посебно присилна преображења, остају главни разлози миграција хидуиста из Пакистана. Верске институције као што су „Бхарцхунди Схариф” (Bharchundi Sharif) и „Сарханди Пир” (Sarhandi Pir) подржавају прислино преображење и познато је да имају подршку и заштиту владајућих политичких странака Синда.[116] Према националној комисији за правду и мир и пакистанско-хиндуситицког већа, близу 1000 хришћанских и хидуистичких жена, које су припаднице мањина, јесу перобраћне у ислам, и силом натеране да се удају за своје отмичаре или силоватеље. У пракси, ово се све више пријављује у окрузима Тхарпаркар, Умеркот и Мирпур Кхас у Синду.[117] Према још једном извештају Покрета за сложност и мир, око 1.000 немусмиманских девојака буду преобраћене у ислам, сваке године у Пакистану.[117] Према Амартнатху Мотумалу, потпредседнику комисије за људска права Пакистана, сваког месеца, према процени око 20 хидуисткиња бива отето и преображено, тачну цифру је тешко одредити.[118] У 2014. години, од 265 легалних случајева присилиног преображења који су пријављени, већина њих укључује хиндуисткиње.[119]

Укупно 57 хиндуиста је преобраћено у Прасруру од 14. до 19. маја. 14. маја, 35 хиндуиста из исте породице су били приморани да се преобрате због свог послодавца, јер је његова продаја опала након што су муслимани почели да бојкотују хранљиве намернице које су припремали хиндуисти, исто тако и због прогона од муслиманских радника оближњих продавница, говорили су њихови рођаци. Пошто сиромашни хиндуисти нису имали другог начина да зараде и морали су да задрже посао, како би преживели, они су се преобратили. Четранаест чланова друге породице су се преобратили 17. маја, зато што их нико није запослио. Касније још један хиндуиста са својом осмочланом породицом се преобратио под притиском муслимана, како би избегао одузимање земље која му припада.[120]

Заједница сика у округу Хангу, у пакистанској провинцији Кхибер-Пакхтункхва је 2017. године тврдила да била приморана да се преобрати у ислам од стране владиног званичника. Фаринд Чанд Синг, који је уложио жалбу, тврдио је да је помоћник комесара Техсил Тал Иакоб Кхан, наводно натерао сике да се преобрате у ислам, као и да су становници подручија Доаба били верски мучени.[121][122] Према извештајима, око 60 сика Доаба је захтевало заштиту од администрације.[123]

Доста хиндуиста је добровољно прешло у ислам, ради лакшег добијања „Ватан картице “ (Watan Cards) и „Националне индетификационе картице” ( National Identification Cards). Овим преобраћеницима је такође дата и земља и новац. На пример, 428 сиромашних хиндуиста у Матлију који су преобраћени између 2009. и 2011. од стране „Мадраса Баитула Исалма”, као и „Деобанди” семинара у Матлију, који је отплаћивао дугове хиндуиста који су се преобратили у ислам.[124] Још један пример јесте преображавање 250 хиндуиста у ислам у подручију Цхохар Јамали у Тхати.[125] Промену вере су такође вршили „Ден Мохамад Схаилкх“ мисије, које су преобратиле 108,000 људи у ислам од 1989. године.[126]

Индонезија[уреди | уреди извор]

У 2012. години, преко 1000 католичке деце у источном Тимору, је било одвојено од својих продица, пријављено је да су држани у Индонезији без одобрења родтитеља, као и силом преобраћени у ислам, образовни у исламским школама и добили њихово држављанство. У другим извештајима се тврди да насилна преображавања мањине Ахмадије у сунизам, често дешавала уз употребу насиља.[127][128][129]

Године 2001, војска Индонезије је евакуисала стотине хришћанских избеглица са забачених острва Кесуи и Теор у Малуки, касније су избеглице твдриле да су силом преобраћене у ислам. Према извештајима, неки мушкарци су били обрезивани против њихове воље, паравојна јединица која је учествовала у овом инциденту, је потврдила да је дошло до обрезивања, али је порицала било какав елементе присиле.[130]

Године 2017, велики број припадника племена Оранг Римба, посебно деца, су били натерани да се одрекну своје народне религије и преобрате у ислам.[131]

Средњи исток[уреди | уреди извор]

Додатне информације: Геноцид језида од стране ИСИЛ-а (ISIL), погубљење хришћана од стране ИСИЛ-а и отмице и прислина преображавања коптсих жена.

Постоји велики број пријава покушаја наслног преображавања мањина у Ираку. Језиди су народ северног Ирака, који прате етнорелигијску синкретичку веру, претила им је присилна промена вере, од стране Исламских држава, који су у пракси примењивали сатанизам.[132] Истражитељи УН-а пријавили су масовна убиства језиди мушкараца и дечака који су одбили да се преобрате у ислам.[133] У Багдаду, стотине асирских хришћана је побегло од куће 2007. године, када су локални екстремисти најавили да се морају преобратити у исалм, плаћати џизију (пореза) или умрети.[134] У марту 2007. године, Би Би Си (BBC) је известио да етничке и верске мањине у Ираку, тврде да су биле мете исламских побуњеника, који су им нудили избор између преобраћења и смрти.[135]

Наводно коптске хришћанке су биле приморане да се удају за арапске муслимане и преобрате у ислам у Етипту, доста новинарских и пропагадних организација[136][137][138] су извештавале о томе, и на тај начин покретале јавне протесте.[139] Према извештају САД државног секретеријата из 2009. године, истраживачима је било јако тешко да одреде да ли је коришћена присила, јер последњих година слични случајеви нису били независно потврђени.[140]

У Гази, 2006. године, двојицу новинара Фокс телевизије је отела уз претњу оружијем непозната војна група. Након што су били натерани да сниме видео у коме су читали написане изјаве и тврдили како су се преобратили у ислам, отмичари су их пустили.[141]

Африка[уреди | уреди извор]

У августу, 2009. године, нацонална хришћанска организација је пријавила да су четворици хришћана који су помагали сирочићима у Сомалији, исламски екстремисти одрубили главе, јер су одбили да се преобрате у ислам.[142]

Почетком 2010. године, пријављено је да је нигеријска екстремистичка група натерала отету хришћанку да се преобрати у ислам, уз претњу ножем.[143] Хришћанка је 2018. године била више пута силована од стране терористе Боко Харама, због одбијања да се преобрати у ислам, такође њен син је био убијен.[144]

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

Наводно, према затворском британском удружењу, неки муслимани у затвору, у Британији су присилно су преображавали друге затворенике у ислам.[145]

Према „Дејли мејлу”, 2007. године, комесар полиције Сир Ијан Блер, изјавио да су се на мети полиције нашли екстремистички припадници муслиманске заједнице, који су наводно присилно незаштићене девојчице преображавали у ислам, као одговор тврдњама Хинду форума.[146] У 2007. години породица сики девојке је тврдила да је она силом преобраћена у ислам, и да су они тек након напад оружане банде добили полицијског стражара, иако је полиција тврдила да нико није био повређен.[147]

Као одговор на ове вести, отворено писмо Сир Ијану Блеру, које је потписало десет хиндуистичких академаца, твди да су извештаји да су хидуисткиње и сикисткиње силом преобраћене, јесте део арсенала митова које пропагира десна рука хиндуистичке супериорније организације у Индији.[148] Муслимански савет Британије дао је саопштење за новинаре, у којем је указао на недостатак доказа о било каквим насилним начинима промене вере, и сугерисао да је то нечасан покушај блаћења британско-муслиманске заједнице.[149]

Академски рад Кети Сиан, објављен у часопису популарна јужноазијска култура у 2011. години, истраживала је како су присилне вере настале око сики дијаспоре у Уједнињеном Краљевству.[150] Сиан, чији извешатаји тврде да су преображавња путем дипломатије на кампусу широко распострањена у Великој Британији, указује да се они уместо да се ослањају на праве доказе, они почивају на на речи „пријатељ пријтеља “ или личну анегдоту. Према Сиа, прича је слична опужбама „белог робља “ покренутих против јеврејске заједнице и странаца у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама, док су први били повезани са антисемитизмом који рефлектује исламофобију. Сиан је 2013. године проширила ове погледе у „Погрешним Индетитетима“, „Прислиним Верама“ и „Послеконијским Формацијама.“[151]

Хиндуизам[уреди | уреди извор]

Индијски хришћани су тврдили да су приипадају радикалним[152] хиндуистичким групама у Орису, Индија је присиљавала хришћанске преобраћенике из хиндуизма да се врате у хиндуизам. Ови „верски немири“ углавном су се увелико дешавали између две племенске групе у Орису, једна је била претежно хидуистичка, а друга претежно хришћанска, због убиства хидуистчког вође Свамија Лакшманананда од стране маоиста, који су деловали као терористичке групе у Индији (погледај наксалите).[153] Након насиља, америчко-хришћанске групе су тврдле да су хиндуистичке групе силом враћале преобраћене хришћане из хиндуизма поново у хиндуизам.[152] Такође се тврди да су групе преобратиле сиромашне муслимане и хришћане против њихове воље или путем примамљивих понуда.[154][155] Слично томе хидуисти тврде да су хришћански мисонари користили новац и бесплатно образовање како би намамили хидуисте да се пробрате.[156]

Атеизам[уреди | уреди извор]

“Црква Св. Теодора у Кишињеву је била преобраћена у Музеј научног атеизма”. -Андреј Брезиану

Источни блок[уреди | уреди извор]

Под доктрином атеистичке државе у Совјетском Савезу постојао је програм за преверавање у атеизам, који су организовали Комунисти под покровитељством владе.[157][158][159] Овај програм је садржао свеоубухватне принципе да створи не само фундаменталне материјалистичке концепте универзума већ и да промовише директну и отворену критику религиозног погледа на свет, тако што ствара анти-религиозан тренд посредством школа.[160] Руска хришћанска црква, вековима најјача хришћанска црква, је била насилно угашена.[161] Револиционарни лидер Владимир Лењин је написао је да је свака религиозна идеја и свака идеја о Богу: “Неописиво зло... најгоре врсте, заразна морална борба”.[162]

Многи свештеници су били убијени и заробљени. Хиљаде цркава је било затворено а неке су се и претвориле у болнице. Влада је 1925. Основала Лига милитантних атеиста акако би се појачало преверавање.[163]

Корице часописа СССР лиге милитантних атеиста из 1929

Кристофер Марш, професор Бајлор универзитета, је написао:                  ”Истраживања о социјалној природи религије од стране Шлајермахера и Фјорбаха, до Маркса, Енгелса и Лењина... идеја да је религија социјални производ се толико развила да су полицајци уперивали пиштољима у вернике не би ли их преверили у атеизам”. [164] Џонатан Блејик, који је радио на смеру политичких наука на Универзитету Колумбија, објаснио је историју ових поступака у СССР говорећи следеће:[165]

”Бог, какав год да је, није могао само да нестане након Октобарске револуције. Ауторитети Совјетског Савеза су се пуно ослонили на преверавање како би се проширила идеја научног атеизма. Ово је укључивало и запленивање материјиланих добара и земље, насилно затварање религиозниг институција, погубљивање религиозних лидера и верника и слање истих у Гулаг. Касније је САД усвојио Џексон-Ваниковамандман који је угрозио трговинске односе између САД и Совјетског Савеза све док СССР није дозволио емиграцију мањина, махом Јевреја. Упркос претњама иностраних истоверника СССР се већ у првим данима укључио у наметање атеизма”.[165]

Након Другог светског рата, широм источне Европе, делови нацистичке империје преузети су од стране Совјетске Црвене армије, и Југлославија је делимично постала комунистичка држава тако да се пројекат преверавања наставио.[166][167] Совјетски Савез је миром окончао рат са Руском хришћанском црквом и проширо своју дискриминацију на новонастали Источнокомунистички блок. Блајников: ”У Пољској, Мађарској, Литванији и другим источноевропским земљама католички лидери који нису желели да ћуте, су били јавно омражени и исмевани или приведени од стране комуниста. Лидери националне хришћанске цркве у Руминији и Бугарској морали да буду опрезни и покорни”.[161] Док се цркве генерално нису тако сурово кажњавале као у Совјетском Савезу, скоро све школе и доста цркава су се затварале и самим тим изгубиле своју доминантну улогу у јавном животу. Деца су се учила атеизму, а свештенство је хапшено.[168]

На источном блоку хришћанске цркве, јеврејска синагоге и исламске џамије су присилно преображене у музеје атеизма.[169][170] Историјски есејиста Андреј Брезјану објашњава ову ситуацију, описујући највише Социјалистичку Републику Румуније, говорећи да је научни атеизам био насилно примењиван у Молдавији одмах по добијању анексије из 1940. године кад су се цркве скрнавиле, свештенство угњетавалао, а знакови и јавни симболи били забрањивани. Андреј нам придаје и пример овог феономена тако што пише како је Црква Светог Теодора преображена у градски Музеј научног атеизма.[171] Режим “Марксизам-Лењинизам” се опходио према религиозним верницима као да су ненормални и окренути против државе и чак их понекад упићивали у психијатријску болницу и поновно школовање.[172][173] Историчар Емили Баран пише да неки искази указују на то да нека преверавања у војни атеизам нису увек могла да задовоље жудњу појединаца за одговорима о егзистенцији.[174][175][176][177]

Француска револуција[уреди | уреди извор]

Током Француске револуције створила се кампања преверавања хришћана која је укључивала уклањање и деструкцију религиозних објеката као објеката обожавања. Енглески библиотекар Томас Хартвел Хорн и библијски учењак Самјуел Дејдвидсон пишу да су цркве преображене у “Храмове разлога” где су се атеистичке и бунтовне проповеди замениле прописаним службама.[175][176][177][178]

За разлику од каснијих атеистичких државних прописа датих од стране комунистичког режима, француски револоционарни експеримент је био кратак (7 месеци), непотпун и недоследан.[179] Иако кратак, француски експеримент је био веома битан због утицаја међу атеистима попут Лудвига Фојербаха, Зигмунда Фројда и Карла Маркса.[172]

Источна Азија[уреди | уреди извор]

Појављивање Комунистичких држава широм источне Азија након Другог светског рата је довело до религиозног чишћења од стране атеистичког режима у Кини, Северној Кореји и великим делом у Индокини.[180] 1949 Кина је постала комунустичка држава под владавином Мао Цедунгове Комунистичка партије Кине. Пре овог преузимања власти Кина је била колевка религиозних идеја која потичу још од античких времена с обзиром да је Кина родно место Конфучијанизма и Таизма, док се Будизам појавио доласком будиста у првом веку нове ере. Под влашћу Мао-а Кина је постала званично атеистичка и иако су неки религиозни рутали били дозвољени под Државним надзором, што су религиозне групе виделе као наређење за притају, као што је недавно био случај са тибетански будизмом из 1959 и Фалун гунгом. Релгиозне школе и социјалне институције су се затварале, страни мисионари су били избачени и локални религиозни ритуали потиснути.[181] Током Културне револуције, Мао је инсистирао на конфликту са четири старца: “старе идеје, обичаји, култура и навике”.[182] 1999 Комунистичка партија је отпочела мисију проповедања атеизма у Тибету, говорећи да је подстицање проповедања атеизма је “изузетно битно зато што атеизам има веома битну улогу у промовисању економске конструкције, социјалног напретка и социјалне духовне цивилизације у регији.”[183]

Од новембра 2018, до садашње Кине, влада је задржала многе људе у политичко-војном затвору, “где су Ујгури преображени у кинеске атеисте”.[184] Што се тиче насилно одузете деце кинеска влада је направила сиротиште са циљем да превере будуће генерације деце Ујгура у лојалне вернике који уздужу атеизам.

Револуционарни мексико[уреди | уреди извор]

Чланови 3, 5, 24, 27, 130 Мексичког устава из 1917. године кад су првобитно били донесени су се односили на антиклерицизам и у великој мери су забрањивале религијске слободе.[185] У почетку одредбе су се спорадично спроведиле, али када је председник Плутрако Елијас Кељес преузео одговорност на себе он је ове одредбе спровео стриктно и строго. У Калесово време Мексико је био карактерисан као једна атеистичка држава[186] и његов програм је био тај који је уништио религију у Мексику.[187]

Сво властништво је од религија одузето и присвојено од стране владе. У Мексику је спроведено протеривање страних свештених лица и заплена имовине цркава. Члан 27 забрањује свако будуће присвајање таквог власништва од стране цркве и забрањује да религиозне установе и свештеници оснивају и управљају основним школама. Ова друга забрана је понекад интерпретирана у виду забране цркви да не може да даје религиозне смернице деци недељом у цркви јер се на то гледа као могућност уништавања способности католика да се школују у складу са њиховом религијом.[188]

Устав из 1917. Године је такође забранио постојање монашкох редова (члан 5), такође је забранио и религиозне активности ван црквених установа (сада у власништву владе) и налаже да би овакве религиозне активности могле бити надгледане од стране владе. (члан 24)

Дана 14. јуна 1926. Председних Калес је издао антиклерикални закон познат као Закон о реформи кривичног закона и незванично као Калесов закон.[189] Његови антикатолички поступци обухватали су незаконита религијски наређења, умањивање права на власништво црквама и умањивање цивилних слобода свештенству као што су право на учествовање у судском процесу (у случајевима везаним за антиклерикалне законе) и право гласа.[190] Католичка мржња према Калесу је била увећана због Калесовог пропагирања атеизма. Он је такође био масон.[191] Освртајући се на овај период, недавни председник Винсент Фокс навео је: “Након 1917. Мексико је био вођен од стране противкатоличких масона који су покушале да пробуде антиклерикални дух у популарном у домаћем председнику Бениту Хуарезу из 1880. Али војни диктатори из 1920 су били много више окрутнији од Хуареза”.[192]

Кристерос обешен у Јалиску

Због стриктних присила антиклерикалних закона, људи су у строгим католичким регијама, посебно у држави Халисико, Закатекас, Гванахуато, Колима, Мићоаки почели су да му се супротстављају и ово супротстављање је довело до Кристеро рата 1926-1929 који је био окарактерисан бруталним злочима са обе стране. Неки кристероси су примењивали тероситичке стратегије док је мексичка влада злостављала свештенство, убијала осумњичене Кристеросе и присталице и често на напад одговарали нападањем недужних становника.[193] 28. маја 1926 Калес је награђен одликовањем од стране врха Мексичко Шкотског обреда масона за његове акције против Католика.[194]

О миру се преговарало уз асистенцију Америчког амбасадора Двајт Витни Мороуа.[195] Калес се ипак није сложио са условима мира чак их је и нарушио убивиши негде око 500 вођа Кристероса и 5 000 друхиг Кристероса, углавном у својим кућама испред њихових супружника и деце.[195] Након предвиђеног мира католици су посебно били увређени поводом Калесовог инсистирања на потпуном државном монополу у образовању, сузбијања сваког католичког образовања и увођења социјалистичког образовања: ”Ми морамо да уђемо и узмемо ум деце и младих”.[195] Прогон се наставио како је Калес одржавао контролу над његовим Максиматом и није попустио све до 1940, када је председник Мануел Авиља Камаћо, католички верник, није дошао на власт. Овај покушај да се науче млади да прихвате атеизам је започео 1934 усвајањем Члана 3 Мексичког Устава како би уништили религију увођењем социјалистичког образовања који је био средство за укидање свих религијских доктрина и борац против Фанатизма и предрасуда, градећи у омладини рационалан и егзактан концепт универзума и социјалног живота.[185] 1946 је социјалистишко образовање укинуто из устава и документ је враћен на мање истакнутно генерализовано секуларно образовање. Овај рат оставио је на цркву дубоке последице. Између 1926-1934 најмање је 40 свештеника убијено.[195] Тамо где је било упослено 4500 свештеника у држави пре вандализма, 1934 ту је било 334 свештеника лиценцираних од стране владе како би служили потребама 15 милиона људи, док су остали били уклоњени, због емиграције, избацивања и погубљивања.[195][196] До 1935. Године 17 држава није имало свештеника уопште.[197]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Firth, Raymond (1981). „Spiritual Aroma: Religion and Politics”. American Anthropologist: 582—601. JSTOR 676754. doi:10.1525/aa.1981.83.3.02a00050. 
  2. ^ Flavius Josephus Antiquities 13.257–258
  3. ^ Aristobulus
  4. ^ Harold W. Attridge, Gōhei Hata (eds). Eusebius, Christianity, and Judaism Wayne State University Press. 1992. стр. 387.
  5. ^ Maurice Sartre. The Middle East Under Rome. Harvard University Press. 2005. стр. 15.
  6. ^ William Horbury. The Cambridge History of Judaism 2 Part Set: Volume 3, The Early Roman Period Cambridge University Press. 1999. стр. 599.
  7. ^ "Historians back BBC over Jewish massacre claim | The Jewish Chronicle" Архивирано на сајту Wayback Machine (5. април 2017). Thejc.com. 2009-09-18. Приступљено 2014-06-06.
  8. ^ Jacques Ryckmans, La persécution des chrétiens himyarites au sixième siècle, Nederlands Historisch-Archaeologisch Inst. in het Nabije Oosten, 1956 pp. 1-24
  9. ^ John Coffey (2000). Persecution and Toleration on Protestant England 1558–1689. стр. 22. 
  10. ^ "Medieval Sourcebook: Theodosian Code XVI"
  11. ^ Kaylor, Noel Harold; Phillips, Philip Edward (2012). A Companion to Boethius in the Middle Ages. BRILL. стр. 14. ISBN 978-90-04-18354-4. 
  12. ^ а б "Codex Theodosianus" in The Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, New York & Oxford. . 1991. стр. 475. ISBN 9780195046526.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  13. ^ LacusCurtius • Roman Law — Theodosian Code (Smith's Dictionary, 1875)
  14. ^ The Theodosian Code and Novels and the Sirmondian Constitutions. Translated by Pharr, Clyde. 1952, qtd. in Grout, James (1 October 2014). "The End of Paganism". Приступљено 9 May 2017.
  15. ^ а б F.J.F. Soyer (2007). The Persecution of the Jews and Muslims of Portugal King Manuel I and the End of Religious Tolerance (1496—7). BRILL. стр. 3—4. ISBN 9789047431558.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  16. ^ Barbero, Alessandro (2018). Charlemagne: Father of a Continent. University of California Press. стр. 46. ISBN 978-0-520-29721-0. 
  17. ^ Frassetto, Michael (2013). The Early Medieval World: From the Fall of Rome to the Time of Charlemagne [2 Volumes]. ABC-CLIO. стр. 489. ISBN 978-1-59884-996-7. 
  18. ^ For the Massacre of Verden, see Barbero, Alessandro (2004).
  19. ^ Heschel, Abraham Joshua (април 1983). Maimonides: A Biography. Farrar, Straus and Giroux. стр. 43. ISBN 978-0-374-51759-5. 
  20. ^ Chazan, Robert, ed., Church, State, and Jew in the Middle Ages, West Orange, NJ:Behrman House. 1980. стр. 103.
  21. ^ Christiansen, Eric. The Northern Crusades. London. . Penguin Books. стр. 71.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  22. ^ Christiansen, Eric. The Northern Crusades. London. . Penguin Books. стр. 95.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  23. ^ The German Hansa, P. Dollinger, page 34, 1999, Routledge
  24. ^ Lowenstein, Steven M. (2001). The Jewish Cultural Tapestry : International Jewish Folk Traditions: International Jewish Folk Traditions. Oxford University Press, USA. стр. 36. ISBN 978-0-19-531360-4. 
  25. ^ F.J.F. Soyer (2007). The Persecution of the Jews and Muslims of Portugal: King Manuel I and the End of Religious Tolerance (1496-7). BRILL. стр. 182 —. ISBN 9789047431558. [мртва веза]
  26. ^ Harvey, L. P. (16. 5. 2005). Muslims in Spain, 1500 to 1614. University of Chicago Press. стр. 64. ISBN 978-0-226-31963-6. 
  27. ^ Neese, Shelley (17 November 2008). "3000 Years of Sephardic History". The Jerusalem Connection, International. Archived from the original on 8 January 2011. Приступљено 9 May 2017.
  28. ^ Fisher, Ian. "Pope Concedes Unjustifiable Crimes in Converting South Americans". June 24, 2007. New York Times
  29. ^ Maureen Perrie, ур. (2006). The Cambridge History of Russia: From Early Rus' to 1689. 1. Cambridge University Press. стр. 66. 
  30. ^ Estonia, Latvia, Lithuania, and Poland. Britannica Educational. јун 2013. стр. 48. ISBN 9781615309917. 
  31. ^ Mara Kalnins (4. 1. 2015). Latvia: A Short History. Oxford University Press. стр. 55. ISBN 9781849046060. 
  32. ^ Perrie & 2006), стр. 319–320
  33. ^ Perrie, Maureen; Lieven, D. C. B.; Suny, Ronald Grigor (17. 8. 2006). Dominic Lieven, ур. The Cambridge History of Russia: Volume 2, Imperial Russia, 1689-1917. Cambridge University Press. стр. 186. ISBN 9780521815291. 
  34. ^ Newman, Robert Samuel}
  35. ^ The Goa Inquisition, Being a Quatercentenary Commemoration Study of the Inquisition in India by Anant Priolkar, Bombay University Press
  36. ^ Menon, Kalyani (децембар 2010). Everyday Nationalism: Women of the Hindu Right in India. University of Pennsylvania Press. стр. 69. ISBN 978-0812241969. 
  37. ^ Journal of the Asiatic Society of Bombay. 1967. 
  38. ^ M. D. David (ed.), Western Colonialism in Asia and Christianity, Bombay. 1988. стр. 17.
  39. ^ Subba, Tanka Bahadur; Som, Sujit (2005). Between Ethnography and Fiction: Verrier Elwin and the Tribal Question in India. North Eastern Hill University. Dept. of Anthropology – Social Science. стр. 137. ISBN 9788125028123. 
  40. ^ "Goa Inquisition for Colonial Disciplining". Scribd.com. 2010-03-15. Приступљено 2012-11-13.
  41. ^ Ramet, Sabrina P. (31. 10. 2011). Serbia and the Serbs in World War Two. Palgrave Macmillan UK. стр. 237. ISBN 978-0-230-34781-6. 
  42. ^ Yeomans, Rory (15. 4. 2013). Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941-1945. University of Pittsburgh Press. стр. 21. ISBN 978-0-8229-7793-3. 
  43. ^ Christianity threat looms over Bhuvan Pahar Assam Times – June 23, 2009 Archived June 26, 2009, at the Wayback Machine
  44. ^ а б Brown, Jonathan A. C. (2014). „3. The Fragile Truth Of Scripture”. Misquoting Muhammad: The Challenge and Choices of Interpreting the Prophet's Legacy. Oneworld Publications. стр. 92. ISBN 978-1-78074-420-9. . 'No compulsion in religion' (2:256) was a Qur'anic command revealed in Medina when a child from one of the Muslim families who had been educated in the town's Jewish schools decided to depart with the Jewish tribe being expelled from Medina. His distraught parents were told by God and the Prophet in this verse that they could not compel their son to stay. The verse, however, has been understood over the centuries as a general command that people cannot be forced to convert to Islam.
  45. ^ Winter, T. J.; Williams, J. A. (2002). Understanding Islam and the Muslims: The Muslim Family Islam and World Peace. Louisville, Kentucky: Fons Vitae. стр. 82. ISBN 978-1-887752-47-3. Quote: The laws of Muslim warfare forbid any forced conversions, and regard them as invalid if they occur.
  46. ^ Bonner, Michael (28. 7. 2008). Jihad in Islamic History: Doctrines and Practice. Princeton University Press. стр. 89—90. ISBN 978-1400827381. . To begin with, there was no forced conversion, no choice between "Islam and the Sword". Islamic law, following a clear Quranic principle (2:256), prohibited any such things [...] although there have been instances of forced conversion in Islamic history, these have been exceptional.
  47. ^ Waines (2003). An Introduction to Islam. Cambridge University Press. стр. 53. 
  48. ^ Kishori Saran Lal. "Political conditions of the Hindus under the Khaljis". Proceedings of the Indian History Congress. Indian History Congress. 9: 232.
  49. ^ а б Bowering, Gerhard, ур. (29. 3. 2015). Islamic Political Thought: An Introduction. Princeton University Press. стр. 127—128. ISBN 9781400866427. 
  50. ^ Hallaq, Wael B. (16. 4. 2009). Sharī'a: Theory, Practice, Transformations. Cambridge University Press. стр. 327—328. ISBN 9780521861472. 
  51. ^ Richard W. Bullient (2013). "Conversion". In Gerhard Böwering, Patricia Crone (ed.). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press.
  52. ^ а б Lewis, Bernard (2002). Arabs in History. Oxford University Press (Kindle edition). стр. 50.
  53. ^ Gil, Moshe (1992). A History of Palestine, 634-1099. Cambridge University Press Archive. стр. 822—. ISBN 978-0-521-40437-2. 
  54. ^ Maribel Fierro . "The Almohads (524 668/1130 1269) and the Hafsids (627 932/1229 1526)". In Maribel Fierro (ed.). The New Cambridge History of Islam. Volume 2, The Western Islamic World, Eleventh to Eighteenth Centuries. . Cambridge University Press. 2010. стр. 86.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  55. ^ Lawrence Fine (2001-11-18). Lawrence Fine (2001). Judaism in Practice: From the Middle Ages Through the Early Modern Period. стр. 414. ISBN 978-0691057873. 
  56. ^ "The Great Rambam: Joel Kraemer's 'Maimonides' – The New York Sun" Архивирано на сајту Wayback Machine (26. мај 2019). Nysun.com. 2008-09-24. Приступљено 2012-11-13.
  57. ^ Bernard Lewis (2014). The Jews of Islam. Princeton University Press. стр. 100. ISBN 9781400820290. 
  58. ^ Jews, Christians and Muslims in Medieval and Early Modern Times: A Festschrift in Honor of Mark R. Cohen. Brill Publishers. 2014. стр. 181. ISBN 9789004267848. 
  59. ^ а б в г The Epistles of Maimonides: Crisis and Leadership, ed.:Abraham S. Halkin, David Hartman, Jewish Publication Society, 1985. pp. 91
  60. ^ Herbert Davidson (2004). Moses Maimonides: The Man and His Works'. Oxford University Press. стр. 489. ISBN 9780195343618. 
  61. ^ Reuben Ahroni (1994). The Jews of the British Crown Colony of Aden: History, Culture, and Ethnic Relations. Brill Publishers. стр. 21. ISBN 978-9004101104. 
  62. ^ Ahmad Dallal (16. 11. 2011). „On Muslim Curiosity and the Historiography of the Jews of Yemen”. Ур.: Joseph V. Montville. History as Prelude: Muslims and Jews in the Medieval Mediterranean. Lexington Books. стр. 75—76. ISBN 9780739168158. 
  63. ^ Parfitt, Tudor (јануар 1996). The Road to Redemption: The Jews of the Yemen, 1900-1950. Brill Publishers. стр. 66—67, 69. ISBN 9004105441. 
  64. ^ Krstić, Tijana (2009). "Conversion". In Ágoston, Gábor; Masters, Bruce Alan (eds.). Encyclopedia of the Ottoman Empire. InfoBase Publishing. p. 145–146. As a part of their education, devşirme children underwent compulsory conversion to Islam, which is the only documented forced form of conversion organized by the Ottoman state.
  65. ^ A. E. Vacalopoulos. The Greek Nation, 1453–1669, New Brunswick, New Jersey, Rutgers University Press, 1976, p. 41; Vasiliki Papoulia, The Impact of Devshirme on Greek Society, in War and Society in East Central Europe, Editor—in—Chief, Bela K. Kiraly, 1982, Vol. II, pp. 561—562.
  66. ^ David Nicolle (1995). The Janissaries. стр. 12. ISBN 9781855324138. 
  67. ^ Adam Kirsch, "The Other Secret Jews", review of Marc David Baer, The Dönme: Jewish Converts, Muslim Revolutionaries, and Secular Turks, The New Republic, Feb 15, 2010, accessed Feb 20, 2010
  68. ^ https://archive.org/details/persecutionofgre00consrich/page/n4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) Constantinople [London, Printed by the Hesperia Press]. 1919.
  69. ^ H.R. Roemer . "The Safavid Period". In William Bayne Fisher; Peter Jackson; Lawrence Lockhart (eds.). The Cambridge History of Iran. Volume 6. . Cambridge University Press. 1986. стр. 218.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  70. ^ Savory, R.M.; Gandjeï, T. . "Ismāʿīl I". In P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs (eds.). Encyclopaedia of Islam. 4 . (2nd изд.). BRILL. 2012. стр. 186.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  71. ^ Lewis, Bernard (1984). The Jews of Islam. Princeton University Press. стр. 52. ISBN 978-0-691-00807-3. 
  72. ^ Lapidus, Ira M. (2014). A History of Islamic Societies. Cambridge University Press. стр. 385—386. ISBN 978-0-521-51430-9. 
  73. ^ Pirnazar, Jaleh. "The "Jadid al-Islams" of Mashhad". Foundation for Iranian Studies. Bethesda, MD, USA: Foundation for Iranian Studies. Приступљено 2012-11-13.
  74. ^ Ramesh Chandra Majumdar (1951). The History and Culture of the Indian People: The struggle for empire. стр. 12.
  75. ^ Asher, Catherine B. India 2001: Reference Encyclopedia. 1. South Asia Publications. стр. 29. 
  76. ^ а б Lal, K.S. . "1". Indian Muslims:Who Are They. . 2004. ISBN 978-8185990101.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  77. ^ Habibullah, The Foundation of Muslim Rule in India, (Allahabad, 1961), pp. 69 and 334
  78. ^ Hasan Nizami, Taj-ul-Maasir, II, pp. 216
  79. ^ Titus, Murray. Islam in India and Pakistan, (Calcutta, 1959), pp. 31
  80. ^ Shiri Ram Bakshi (1997). Kashmir: Valley and Its Culture. Sarup & Sons. стр. 70.
  81. ^ Richard T. Schaefer. Encyclopedia of Race, Ethnicity, and Society - Volume 1. SAGE. стр. 797.
  82. ^ Claude Markovits. A History of Modern India, 1480-1950. Anthem Press. стр. 108. 
  83. ^ Singh, Khushwant (2017). Ranjit Singh: Maharaja of the Punjab. Penguin UK. стр. 22. 
  84. ^ а б Rachel Fell McDermott; Leonard A. Gordon; Ainslie T. Embree; Frances W. Pritchett; Dennis Dalton: Sources of Indian Traditions: Modern India, Pakistan, and Bangladesh (2014). Of Umbrellas, Goddesses, and Dreams: Essays on Goan Culture and Society. Columbia University Press. стр. 9. ISBN 9788185569512.  line feed character у |first1= на позицији 22 (помоћ)
  85. ^ а б Haar, Kristen; Sewa Singh Kalsi. Sikhism. Infobase publishing. стр. 110. 
  86. ^ Singh, Ganda (1935). Life of Banda Singh Bahadur: Based on Contemporary and Original Records. Sikh History Research Department. стр. 229.
  87. ^ Harbans Kaur Sagoo: Banda Singh Bahadur and Sikh Sovereignty (2001). Deep and Deep Publications. стр. 226.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  88. ^ Thomas, Paul (1954). Christians and Christianity in India and Pakistan: A General Survey of the Progress of Christianity in India from Apostolic Times to the Present Day. Allen & Unwin. стр. 235. 
  89. ^ Varghese, Alexander P. (2008). India: History, Religion, Vision and Contribution to the World. 1. Atlantic Publishers & Dist. стр. 404. ISBN 9788126909032. 
  90. ^ Sanyal, Sanjeev. The Ocean of Churn: How the Indian Ocean Shaped Human History. Penguin UK. стр. 188. 
  91. ^ Julfikar Ali Manik; Jim Yardley (March 1, 2013). "Death Toll From Bangladesh Unrest Reaches 44". New York Times. Приступљено March 1, 2013.
  92. ^ Arun Devnath; Andrew MacAskill (March 1, 2013). "Clashes Kill 35 in Bangladesh After Islamist Sentenced to Hang". Bloomberg L.P. Приступљено March 1, 2013.
  93. ^ Anis Ahmed (February 28, 2013). "Bangladesh Islamist's death sentence sparks deadly riots". Reuters. Приступљено March 1, 20
  94. ^ Roy, Tathagata . "Appendix: Letter of Resignation of Jogendra Nath Mandal, dated 8 October 1950, Minister of Law and Labour, Government of Pakistan". My People, Uprooted. . Kolkata: Ratna Prakashan. 2002. стр. 362. ISBN 978-81-85709-67-3.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  95. ^ Sinha, Dinesh Chandra, ed. (2012). ১৯৫০: রক্তরঞ্জিত ঢাকা বরিশাল এবং[1950: Bloodstained Dhaka Barisal and more] (in Bengali). Kolkata: Codex. pp. 72–77.
  96. ^ [тражи се извор] 26 Hindus beheeaded by Islamist militants in Kashmir
  97. ^ Khan, Yasmin (јануар 2007). The Great Partition: The Making of India and Pakistan. Yale University Press. стр. 68—69. ISBN 978-0-300-12078-3. 
  98. ^ "Fatal flaw in communal violence bill". Rediff.com. July 2, 2011. Приступљено August 2, 2011.
  99. ^ Extremists Make Inroads in Pakistan’
  100. ^ а б "1,000 Christian, Hindu girls forced to convert to Islam every year in Pakistan: report". India Today. April 8, 2014. Приступљено January 19, 2018.
  101. ^ "Pakistan: Religious conversion, including treatment of converts and forced conversions (2009–2012)" (PDF). Responses to Information Requests. Government Research Directorate, Immigration and Refugee Board of Canada. January 14, 2013. Archived (PDF) from the original on May 4, 2017. Приступљено January 17, 2018.
  102. ^ Dunya, Author (20 December 2014). "India ruling party chief urges law against religious conversions". Dunya News. New Delhi. AFP. Приступљено 20 December 2014.
  103. ^ Anwar, Iqbal (2014-04-08). "1,000 minority girls forced in marriage every year: report". Dawn. Приступљено 25 July 2014.
  104. ^ Reema, Abbasititle (April 11, 2014). "Pakistan needs a law to protect Hindus from forced conversion". Daily Mail. Приступљено January 19, 2018.
  105. ^ United States Commission on International Religious Freedom, State Dept (US), Senate Committee on Foreign Relations (US) (август 2005). Annual Report on International Religious Freedom, 2004. Government Printing Office. стр. 667. ISBN 978-0-16072-552-4. 
  106. ^ "Taliban Tells Pakistani Christians: Convert or Die" Архивирано на сајту Wayback Machine (15. мај 2013). Fox News. Приступљено May 5, 2015.
  107. ^ Zimmett, Nora (June 13, 2009). "Christian Man Raped, Murdered for Refusing to Convert to Islam, Family Says" Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2013). FOX News. Приступљено June 11, 2011.
  108. ^ "SC orders release of Rinkle Kumari, others". Pakistan Observer. April 19, 2012. Archived from the original on 2014-02-21. Приступљено 2012-06-05.
  109. ^ "Opinion: Rinkle Kumari – the new Marvi of Sindh by Marvi Sirmed" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. децембар 2018). Thefridaytimes.com. Приступљено 2012-06-05.
  110. ^ "Leading News Resource of Pakistan". Daily Times. 2012-04-19. Archived from the original on 2012-06-04. Приступљено 2012-06-05.
  111. ^ Anwar, Madeeha (December 23, 2017). "Authorities Investigate Cases of Forced Conversion of Sikh Minority in Pakistan". Extremism Watch Desk. Voice of America. Приступљено 16 January 2018.
  112. ^ "Sikhs told to 'convert to Islam' by Pakistani official". Rabwah Times. December 16, 2017. Приступљено 16 January 2018.
  113. ^ "Sikhs in Pakistan complain of pressure to convert". 16 December 2017. Приступљено 16 January 2018.
  114. ^ "Sikh community in Hangu 'being forced to convert'". The Express Tribune. 16 December 2017. Приступљено 16 January 2018.
  115. ^ Forced conversions torment Pakistan's Hindus | India | Al Jazeera
  116. ^ Forced conversions of Pakistani Hindu girls - Daily Times
  117. ^ а б 1,000 Christian, Hindu girls forced to convert to Islam every year in Pakistan: report - World News
  118. ^ Forced conversions torment Pakistan's Hindus | India | Al Jazeera
  119. ^ 265 cases of forced conversion reported last year, moot told - Pakistan - DAWN.COM
  120. ^ Manan, Abdul (25 May 2010). "57 Hindus convert to Islam in 10 days". The Express Tribune. Приступљено 9 April 2019.
  121. ^ Sikh community in Hangu 'being forced to convert' | The Express Tribune
  122. ^ Sikhs in Pakistan ‘being forced to convert to Islam’
  123. ^ Sushma: 'Conversion' of Pakistan Sikhs: CM Amarinder seeks Sushma's help | Amritsar News - Times of India
  124. ^ „Mass conversions: For Matli's poor Hindus, 'lakshmi' lies in another religion”. 20. 1. 2012. 
  125. ^ Pakistan: 250 Hindus convert to Islam in its notorious town
  126. ^ „100,000 conversions and counting, meet the ex-Hindu who herds souls to the Hereafter”. 22. 1. 2012. 
  127. ^ Crouch, Melissa (2010). "Indonesia, Militant Islam and Ahmadiya" (PDF). University of Melbourne, Australia. Archived from the original on 2017-12-21.
  128. ^ „Indonesian president condemns mob killing of Ahmadiyah Muslims”. the Guardian. Associated Press. 2011-02-07. Приступљено 5. 5. 2015. .
  129. ^ "Sampang Shiites forced to convert to Sunni: Kontras". Archived from the original on 2015-04-30. Приступљено May 5, 2015.
  130. ^ Maluku refugees allege forced circumcision, BBC News Online, Wednesday, January 31, 2001 [тражи се извор]
  131. ^ Henschke, Rebecca (2017-11-17). "Indonesia's Orang Rimba: Forced to renounce their faith". BBC. Archived from the original on 17 November 2017.
  132. ^ O'Loughlin, Ed (16 August 2014). "Devil in the detail as Yazidis look to Kurds in withstanding Islamic radicals' advance". Irish Times. Приступљено 16 August 2014.
  133. ^ Nick Cumming-Bruce (June 16, 2016). "ISIS Committed Genocide Against Yazidis in Syria and Iraq, U.N. Panel Says". New York Times.
  134. ^ "Christian Minorities in the Islamic Middle East : Rosie Malek-Yonan on the Assyrians". Radio National. 2006-04-18. Приступљено May 5, 2015.
  135. ^ "BBC NEWS – Middle East – Iraq's Mandaeans 'face extinction'". 2007-03-04. Приступљено May 5, 2015.
  136. ^ United Nations High Commissioner for Refugees. "Refworld – 2012 Report on International Religious Freedom – Egypt". Refworld. Приступљено May 5, 2015.
  137. ^ McGrath, Cam (April 16, 2013). "Missing Christian girls leave a trail of tears". Inter Press Agency.
  138. ^ Shanahan, Angela (May 21, 2011). "No going back for Egypt's converted Copts". The Australian. Archived from the original on 23 August 2011. Приступљено September 13, 2015.
  139. ^ Heba Saleh (BBC News, Cairo), 'Conversion' sparks Copt protest. BBC News Online December 9, 2004.
  140. ^ "Egypt". U.S. Department of State. Приступљено May 5, 2015.
  141. ^ http://edition.cnn.com/2006/WORLD/meast/08/27/fox.journalists/.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)"CNN.com – Kidnapped Fox journalists released – Aug 27, 2006"]. Приступљено May 5, 2015.
  142. ^ Al Shabaab Reportedly Beheads 4 Christians, Rips Gold Teeth From Locals' Mouths" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. мај 2013). FOX News. August 12, 2009. Приступљено June 11, 2011.
  143. ^ 'Convert or die,' Nigerian terrorist group Boko Haram tells Christian women Fox News (November 2013)
  144. ^ "Islamic Radicals Drown Christian Woman's Baby, Rape and Impregnate Her".
  145. ^ Withnall, A. (20 October 2013). "Britain's jails facing 'growing problem' of forced conversion to Islam, officers warn" Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јул 2018). The Independent. UK.
  146. ^ "Police protect girls forced to convert to Islam". Daily Mail. 22 February 2007. Приступљено 19 August 2013.
  147. ^ Cowan, Mark (June 6, 2007). "Police guard girl 'forced to become Muslim'". Birmingham Mail. Приступљено 19 August 2013.
  148. ^ "'Forced Conversions' Myth Mongering By British Police" Архивирано на сајту Wayback Machine (29. септембар 2017). Islamic Human Rights Commission. Feb 25, 2007. Приступљено Jul 4, 2017.
  149. '^ Muslim Council of Britain (8 March 2007), MCB calls for evidence of alleged 'forced conversions Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јул 2018), London, UK: Author, retrieved 4 July 2017
  150. ^ Sian, Katy P. (2011). „'Forced' conversions in the British Sikh diaspora” (PDF). South Asian Popular Culture. 9 (2): 115—130. S2CID 54174845. doi:10.1080/14746681003798060. 
  151. ^ Sian, Katy P. (2013). Unsettling Sikh and Muslim Conflict: Mistaken Identities, Forced Conversions, and Postcolonial Formations. Rowman & Littlefield. стр. 55—71. ISBN 978-0-7391-7874-4. 
  152. ^ а б the word revert is used in this context; not convert; see Older than the Church: Christianity and Caste in The God of Small Things India by A Sekhar;Washington post article
  153. ^ "We killed Swami Laxmananda: Christian Maoist leader – Attack". hindujagruti.org. 2008-10-06. Приступљено 2012-11-13.
  154. ^ "CatholicHerald.co.uk » Cardinal protests against forced conversions to Hinduism". Архивирано на сајту Wayback Machine (25. мај 2019) 2014-12-30. Приступљено May 5, 2015.
  155. ^ "Indian Agra Muslim fear conversions to Hinduism". BBC News. 2014-12-11. Приступљено May 5, 2015.
  156. ^ Popular Christianity in India: Riting between the Lines, 259, Selva J. Raj, Corinne G. Dempsey, SUNY Press
  157. ^ Religion and the State in Russia and China: Suppression, Survival, and Revival, by Christopher Marsh, page 47. Continuum International Publishing Grou. стр. 2011.
  158. ^ Atkin, Muriel (24. 1. 2011). Dilip Hiro, Inside Central Asia: A Political and Cultural History of Uzbekistan, Turkmenistan, Kazakhstan, Kyrgyzstan, Tajikistan, Turkey, and Iran. International Journal of Middle East Studies. 43. London: Overlook Press Duckworth. стр. 190—192. ISSN 0020-7438. S2CID 154973906. doi:10.1017/s0020743810001546.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |year= / |date= mismatch (помоћ)
  159. ^ Adappur, Abraham (2000). Religion and the Cultural Crisis in India and the West: An Ecumenical Inquiry. Intercultural Publications. ISBN 9788185574479. „Forced Conversion under Atheistic Regimes: It might be added that the most modern example of forced "conversions" came not from any theocratic state, but from a professedly atheist government — that of the Soviet Union under the Communists.” 
  160. ^ Statement of Principles and Policy on Atheistic Education in Soviet Russia, translation from Russian, Stephen Schmidt, S.J., transcribed P. Legrand, page 3
  161. ^ а б Geoffrey Blainey; A Short History of Christianity; Viking. 2011. стр. 494.
  162. ^ Martin Amis; Koba the Dread; Vintage Books; London. . 2003. стр. 30—31. ISBN 978-1400032204.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  163. ^ Geoffrey Blainey; A Short History of Christianity; Viking; 2011. pp. 494"
  164. ^ Marsh, Christopher (20 January 2011). Religion and the State in Russia and China: Suppression, Survival, and Revival. Bloomsbury Publishing. стр. 13. ISBN 978-1-4411-0284-3. 
  165. ^ а б Blake, Jonathan S. (19. 4. 2014). "By the Sword of God": Explaining Forced Religious Conversion. Columbia University. стр. 15, 17. 
  166. ^ Peter Hebblethwaite; Paul VI, the First Modern Pope; Harper Collins Religious. 1993. стр. 211.
  167. ^ Norman Davies; Rising '44: the Battle for Warsaw; Viking; 2003. pp. 566 & 568
  168. ^ Geoffrey Blainey; A Short History of Christianity; Viking. 2011. стр. 508.
  169. ^ Franklin, Simon; Widdis, Emma (2 February 2006). National Identity in Russian Culture. Cambridge University Press. . стр. 104. ISBN 978-0-521-02429-7.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). Churches, when not destroyed, might find themselves converted into museums of atheism.
  170. ^ Bevan, Robert (15 February 2016). The Destruction of Memory: Architecture at War. Reaktion Books. стр. 152. ISBN 978-1-78023-608-7.  line feed character у |title= на позицији 973 (помоћ). Churches, synagogues, mosques and monasteries were shut down in the immediate wake of the Revolution. Many were converted to secular uses or Museums of Atheism (antichurches), whitewashed and their fittings removed.
  171. ^ Brezianu, Andrei (2010). The A to Z of Moldova. Scarecrow Press. стр. 98. ISBN 978-0-8108-7211-0. . Communist Atheism. Official doctrine of the Soviet regime, also called "scientific atheism." It was aggressively applied to Moldova, immediately after the 1940 annexation, when churches were profaned, clergy assaulted, and signs and public symbols of religion were prohibited, and it was applied again throughout the subsequent decades of the Soviet regime, after 1944. … The St. Theodora Church in downtown Chişinău was converted into the city's Museum of Scientific Atheism,
  172. ^ а б McGrath 2006, стр. 46 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMcGrath2006 (help)
  173. ^ Froese, Paul (2008). The Plot to Kill God: Findings from the Soviet Experiment in Secularization. University of California Press. стр. 122. ISBN 978-0-520-94273-8. . Before 1937, the Soviet regime had closed thousands of churches and removed tens of thousands of religious leaders from positions of influence. By the midthirties, Soviet elites set out to conduct a mass liquidation of all religious organizations and leaders... officers in the League of Militant Atheists found themselves in a bind to explain the widespread persistence of religious belief in 1937... The latest estimates indicate that thousands of individuals were executed for religious crimes and hundreds of thousands of religious believers were imprisoned in labor camps or psychiatric hospitals
  174. ^ Baran, Emily (2011). „"I saw the light": Former Protestant believer testimonials in the Soviet Union, 1957-1987”. Cahiers du Monde Russe. 52 (1): 163—184. S2CID 197838340. doi:10.4000/monderusse.9325. . Atheist agitators hoped that such stories would help to convince believers and non-believers alike that the search for purpose in life could be solved with the discovery of atheism and communism. Yet some accounts suggest the conversion to militant atheism did not always end individuals' existential questions. To begin with, many former believers joined and left several religious organizations prior to renouncing faith altogether. Their life history could not be simply divided into two halves. One man recounted having joined the Baptists, Pentecostals, and the Seventh-Day Adventists before abandoning religion. Another man had been an Old Believer, Baptist, Pentecostal, and Witness. In other words, many believers had spent time as non-believers, but found life without religious faith somehow unsatisfying. As a result, some former believers admitted to having previously left religious organizations, only to return to them later. Many of them noted how after publicly denouncing Protestantism, they continued to receive visits from their former religious leaders asking them to reconsider. Indeed, atheist propaganda sometimes included complaints that once a believer had been convinced to leave his faith, atheist agitators lost interest in him, viewing the case as resolved.
  175. ^ а б Latreille (2002). „French Revolution”. New Catholic Encyclopedia. 5 (2nd изд.). Thompson/Gale. стр. 972—973. ISBN 978-0-7876-4004-0. 
  176. ^ а б Spielvogel 2005, стр. 549
  177. ^ а б Tallet 1991, стр. 1
  178. ^ Horne, Thomas Hartwell; Davidson, Samuel (2013). An Introduction to the Critical Study and Knowledge of the Holy Scriptures. Cambridge University Press. стр. 30. ISBN 978-1-108-06772-0. 
  179. ^ McGrath, Alistair E. (2006). The Twilight of Atheism: The Rise And Fall of Disbelief in the Modern World. Galilee. стр. 45. ISBN 978-0-385-50062-3. 
  180. ^ Geoffrey Blainey; A Short History of Christianity; Viking; 2011; pp. 508
  181. ^ Encyclopædia Britannica Online - China: Religion; accessed 10 November 2013
  182. ^ Encyclopædia Britannica Online - China - History: Cultural Revolution; accessed 10 November 2013
  183. ^ China announces "civilizing" atheism drive in Tibet; BBC; January 12, 1999
  184. ^ Beydoun, Khaled A. "For China, Islam is a 'mental illness' that needs to be 'cured'". Al Jazeera. Retrieved 10 December 2018.
  185. ^ а б Soberanes Fernandez, Jose Luis, Mexico and the 1981 United Nations Declaration on the Elimination of All Forms of Intolerance and of Discrimination Based on Religion or Belief Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2012), pp. 437-438 nn. 7-8, BYU Law Review, June 2002
  186. ^ Haas, Ernst B. (1997). Nationalism, Liberalism, and Progress: The dismal fate of new nations. Cornell University Press. ISBN 0801431093. 
  187. ^ Cronon, E. David "American Catholics and Mexican Anticlericalism, 1933-1936", pp. 205-208, Mississippi Valley Historical Review, XLV, Sept. 1948
  188. ^ "THE DECLINE AND FALL OF THE MARTIN-DEL-CAMPOs Part II". myheritage.es.
  189. ^ Joes, Anthony James (18. 8. 2006). Resisting Rebellion: The History and Politics of Counterinsurgency. University Press of Kentucky. стр. 70. ISBN 978-0-8131-9170-6. 
  190. ^ Tuck, Jim THE CRISTERO REBELLION – PART 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2008) Mexico Connect 1996
  191. ^ Denslow, William R. (септембар 2004). 10,000 Famous Freemasons. Kessinger Publishing. стр. 171. ISBN 978-1-4179-7578-5. [мртва веза]
  192. ^ Quesada, Vicente Fox; Allyn, Rob (2007). Revolution of Hope: The Life, Faith, and Dreams of a Mexican President. Viking. стр. 17. ISBN 9780670018390. 
  193. ^ Calles, Plutarco Elías The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. 2001–05 Columbia University Press
  194. ^ The Cristeros: 20th century Mexico's Catholic uprising, from The Angelus, January 2002, Volume XXV, Number 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (3. септембар 2009) Archived 2009-09-03 at the Wayback Machine by Olivier LELIBRE, The Angelus
  195. ^ а б в г д Van Hove, Brian (1996), Blood-Drenched Altars: Baltimore's Archbishop Michael Joseph Curley, Oklahoma's Bishop Francis Clement Kelley and the Mexican Affair: 1934-1936, Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2017) Eternal Word Television Network, retrieved 9 May 2017
  196. ^ Scheina, Robert L. (јул 2003). Latin America's Wars Volume II: The Age of the Professional Soldier, 1900-2001. Potomac Books Incorporated. стр. 33. ISBN 978-1-57488-452-4. 
  197. ^ Ruiz, Ramón Eduardo (1992). Triumphs and Tragedy: A History of the Mexican People. W. W. Norton & Company. стр. 393. ISBN 9780393310665. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Присилно преобраћање на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Присилно_преобраћање&oldid=26982760”