Пређи на садржај

Кула Гардош

С Википедије, слободне енциклопедије
Торањ Гардош
Миленијумски торањ на Гардошу
Опште информације
МестоЗемун
ОпштинаЗемун
Држава Србија
Врста споменикакула
Време настанка1896.
Тип културног добраспоменик културе
ВласникРепублика Србија
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе града Београда

Торањ Гардош један је од четири Миленијумска торња, која су Угарске власти изградиле на све четири стране света, у најудаљенијим градовима краљевства у склопу прославе хиљадугодишњице досељавања Мађара у Панонију. Торањ висок 36 метара изграђен је на најјужнијој тачки краљевства, у Земуну, у граду Београду, 1896. године, на узвишењу Гардош, на темељима древне земунске тврђаве Таурунум из 9. века које се као важна одбрамбена тачка вековима издизала изнад десне обале Дунава.[1]

Земунски Миленијумски торањ, из периода Угарске краљевине, осим оног у Мађарској, једини је такав сачувани споменик који је остао на територији других држава.

Данас, након рестаурације, као културно-историјски споменик од посебног значаја, Торањ Гардош све више постаје једна од посећенијих туристичких дестинација Земуна и Београда, у којој је посетиоцима на располагању атеље и галерија Чубрило, стална поставка посвећена лику и делу Милутина Миланковића, у виду тродимензионалних модела и софтвера о његовом животу и раду и излазак на видиковац куле са кога се 360° уоколо, пружа величанствен поглед на Дунав, Земун, Београд и њихову околину.

Називи

[уреди | уреди извор]

Међу најчешће називе за торањ у Земуну, од четири миленијумска торња колико су изградиле Угарске власти, у литератури се наводе:

Торањ Гардош— овај назив носи по лесном узвишењу-брегу Гардош у истоименом земунском насељу.

Миленијумски торањ— овај назив, који се сматра најправилнијим, Торањ је добио по томе што је подигнут у склопу прославе 1000. година од досељавања Мађара у Панонску низију, које се односи на раздобље од 896. до 1896. године.

Торањ Сибињанин Јанка— народ је торњу дао овај назив, у спомен на мађарског великаша Јаноша Хуњадија, витеза, принца намесника и борца против Турака, опеваног у многим српским народним песмама. Он је на зидинама Калемегдана извојевао своју највећу победу над Османлијама, који су надирали преко Дунава 1456. године. Нажалост Хуњади није стигао да ужива у плодовима своје победе, јер је умро само три недеље по окончању битке. Наиме због великог броја несахрањених лешева у околини Таурунум, на чијим простору је 440 година касније саграђен Миленијумски торањ, избила је куга од које је осим великог броја војника умро и славни витез Хуњади, Како је сећање на великог ратника и место где је преминуо остало јако дуго у памћењу међу Србима, након што је подигнут торањ на Гардошу, народ га је назвао његовим именом.[1]

Значај и заштита

[уреди | уреди извор]
Значај

Гардош као лесни брег и најистуренији локалитет према вековном пловном путу Дунаву, био је интересантан, као одличан видиковац, свим војскама које су боравиле на овом простору. Зато су многе војсковође баш ту градиле своја утврђења и куле. Записано је да су током градње лађе пребацивале камен са Београдске стране да би на Гардошу војници правили своје утврђење. Тако је простор на коме је саграђен и Миленијумски торањ, вековима опасиван камењем и циглама.[2]

Заштита

Рушевине тврђаве, заједно са Торњем Гардош представљају најстарије грађевинске остатке у старом језгру Земуна. Тврђава је проглашена спомеником културе 1948. године, Решењем бр. 963/48 од 17.6.1948. Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС у смислу чланова 1,2,4,5 и 6 и Општег закона о заштити споменика културе и природних реткости, Сл. лист ФНРЈ бр. 81/II, а по предлогу Војвођанског музеја и сагласности Савета стручњака.

Положај и географске карактеристике

[уреди | уреди извор]

Торањ Гардош, смештен је на највишој тачки лесног брега Гардош, некако, у истој линији или наспрам Калемегдана на приближно истој надморској висини (105 m). Са свих страна окружен је кућама и другим објектима истоименог насеља Гардош, једног од неколико малих насеља које чине централно језгро Земуна, некадашњег града, а данас градске општине. Гардош се граничи са насељима Ћуковац, Доњи Град и Горњи Град. Ограничено је улицама Главна, Трг Бранка Радичевића Цара Душана, Наде Димић, Сибињанин Јанка, Синђелићевом, Његошевом и Караматином. Поред сама Торња на брду се налази и земунско гробље.

Остаци старе тврђаве Таурунум, на Гардошу у чијем средишту је изграђен Миленијумски Торањ

Сва Земунска брда међу којима и Гардош су лесни брегови, који су настајали мање или више на исти начин:

Миленијумски торањ изграђен је на на крају велике лесне заравни, Гардош изнад десне обале Дунава, на простору некадашњег утврђења, потпуно разореног у 18. веку, између очуване квадратне цитаделе из 9. века, чија приближна дужина страница, са торњевима, износи око 45 метара. У сваком од четири темена цитаделе, окренутим ка странама света, и данас, налазе се видљиви остаци великих кружних торњева.

Географски положај
  • Северна географска ширина: 44° 50′ 54"
  • Источна географска дужина: 20° 24′ 35"
  • Надморска висина: 105 m

Са високим и витким Миленијумским торњем, који доминира централним делом овог простора, створена је илузија висине. Отуда и утисак, да Гардош има амбијентални изглед брда, које је од 9. века на свом врху имало неку стару тврђаву и један или више торњева.

Историјат

[уреди | уреди извор]
Миленијумска кула снимљена на дан отварања 1896.

Торањ Гардош у Земуну, један је од седам споменика, потпуно различите архитектуре, којим је Краљевина Угарска желела да истакне своју хиљадугодишњу државност, (у раздобљу од 896. до 1896. године). Два споменика посвећена овој годишњици изграђена су у Мађарској, у градовима Опустасер и Панонхалм, два у данашњој Словачкој у градовима Њитра и Девин, један у Украјини, код града Мукачево, један у Румунији, код Барошева и седми који је земунски торањ.[3]

Мађарска је у оквиру обележавања ове годишњице у Будимпешти подигла монументални трг и саградила још два споменика у Мађарској и Словачкој и још четири истоветна торња у четири града, на све четири стране света, на крајњим границама своје тадашње државе. Тако је Земун, као најјужнији град у поседу угарске круне, постао један од та четири града, у коме је изграђен Миленијумски Торањ на Гардошу. Тим чином обележена је хиљадугодишњица досељавања и владавине Мађара у овом делу Европе, који су мађарски краљеви, још из 11. века повремено сматрали својом краљевином (rex Pannoniae), себе називали панонским краљевима (rex Pannoniorum), а своју земљу звали Панонијом. Етноним Панонци се тако пренео и на све народе који су се за време сеобе населили у Панонији.[4]

Градња Миленијумска торња окончана је 5. августа 1896. године. Свечано отварање било је 15 дана касније. Тога јутра, одржано је и богослужење у свим земунским црквама.

Тада је уређен и мали парк око торња и унутар тврђаве, који је до 1914. године био пријатно шеталиште Земунаца са којег се пружао прелеп поглед на Доњи град и Велико ратно острво и Краљевину Србију. На почетку Првог светског рата Миленијумски споменик је оштећен, када су га аустроугарски војници користили као митраљеско гнездо.

По завршетку Првог светског рата, Аустроугарска монархија се распала једва две деценије након што је подигнута Миленијумска кула.

У новој држави, Миленијумска кула имала је чудну судбину. Године 1919. поправљана су оштећења настала за време Првог светског рата, а потом је имала:

Торањ Гардош данас је ревитализован и под заштитом је Завода за споменике Републике Србије.

Легенда о кули

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Опсада Београда (1456)
Хуњади Јанош 1407 - 1456

Миленијумски или Гардош торањ, многи везују за догађаје из средњег века и Сибињанин Јанка (Јаноша Хуњадија), мађарског витеза и великог борца против Османлија, који је умро у средњовековној тврђави на Гардошу, 440 година пре зидања миленијумска торња, и по коме је Торањ у српском народу, добио његово име.[5]

Чувена битка за Београд, која је вођена 14—21. јула 1456. године није била битна само за Београд већ и Земун. На десној обали Дунава на челу хришћанске војске налазио Сибињанин Јанко. У том периоду Угарска је била наклоњена Србији, управо због њених сукоба са османским царством. Османлије су на Дунаву увезали ланцима своје бродове, како би спречили долазак угарске помоћи са севера. Јанко Хуњади је са својом војском успео да разбије блокаду, порази Османлије и тиме оствари највећу победу хришћана над османлијама у 15. веку, и обезбедио мир на југоисточним границама тадашње Угарске наредних 70 година. Само три недеље по окончању битке, док је славље због победе још трајало, Хуњади је умро од последица куге у једној од кула у утврђењу Гардош.[6]

О подруму торња испредане су многе мистериозне приче. Једна од таквих легенди је и да из њега води тунел којим се, испод Дунава, може стићи до тврђаве на Калемегдану.[5]

Опис

[уреди | уреди извор]

Миленијумско здање у Земуну високо 36 метара подигнуто је на најистакнутијем делу Гардоша, у средишту зидина и рушевини средњовековне тврђаве Таурунум из 9. века, од које су до данас остале, само угаоне куле и делови одбрамбеног зида.

Торањ су пројектовали мађарски архитекти, еклектички у мешавини историјских стилова, са нагласком на романске елементе. Изграђена је од камена и опеке. Миленијумски споменик у виду торња – видиковца, са државним обележјима – грбом и орлом раширених крила на врху, који је био оријентисан ка Србији, са распоном крила од четири метара, и претећим погледом према Београду, на који су Мађари полагали право.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Tajne Beograda: Kula na Gardošu – poslednji simbol palog carstva Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. децембар 2017) На:Wannabe magazine.com (2014)
  2. ^ Београдско наслеђе, Земунска тврђава
  3. ^ Бранка Васиљевић, Кула Гардош – од страшила до светионика Политика електронско издање, објављено: 20.11.2014.
  4. ^ Mócsy, András (1962). „Pannonia”. Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. Supplement 9. Stuttgart. pp. 516–776.
  5. ^ а б Земунска миленијумска кула на Гардошу Сајт Градске општине Земун (2015)
  6. ^ Михаило Динић, Грађа за историју Београда у Средњем веку II, Историјски архив Београд, Београд 1958.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Дабижић, М. (1988) Земунске утврде на Гардошу и однос према Београдској тврђави у прошлости, садашњости и будућности, зборник САНУ, научни скупови књ. XXXVI, одељење историјских наука књ. 9, (Београд).
  • Дабижић, М. (1981), Зачетак и отварање првих шеталишта Земуна, Годишњак града Београда, XXVIII, (Београд).
  • Дабижић, М. (1976), Земунско гробље на брегу Гардошу, ГГБ, XXIII, (Београд).
  • Јовановић, Б. и др. (1958), Археологија I, НМЗ, (Земун).
  • Марковић П. (1896), Земун од најстарији времена па до данас (Земун). Челебија Е. (1957), Путопис, (Сарајево).
  • Шкаламера Ж. (1967), Старо језгро Земуна II, ЗЗСКГБ, (Београд). Шкаламера Ж. (1966), Старо језгро Земуна I, ЗЗСКГБ, (Београд).

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кула_Гардош&oldid=30481200”