Црногорци (Срби)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Црногорци.
Црногорци
JovanVladimirSlika.jpg
Fresco of Mihailo Vojislavljević, njegos.org.jpg
Konstantin Bodin.jpg
Stefan Nemanja.jpg
Danilo Ščepćević, The Mountain Wreath.jpg
Petar II Petrovic-Njegos.jpg
Miljanov.jpg
King Nikola of Montenegro.jpg
Brigadir Janko Vukotic.jpg
Andrija Radovic.jpg
Aleksandar lekso saicic.jpg
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg
AleksandarI-Karadjordjevic.jpg
Petar Lubarda 2.jpg
Mihailo Petrovich Negosh.jpg
Velibor Džomić & Amfilohije Radović crop.jpg
Укупна популација
Срби на попису 2011. у Црној Гори
178.110 (Срби)
2.103 (Срби-Црногорци)
1.833 (Црногорци-Срби)
Региони са значајном популацијом
Црна Гора, Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска, САД, Аргентина
Језици
српски (ијекавски изговор)
Религија
доминира православље, мањим делом ислам и католицизам
Сродне етничке групе
Срби
Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg

Црногорци, Срби Црногорци,[1] Срби у Црној Гори или Црногорски Срби су део српског народа са простора Црне Горе. Према попису становништва из 2011. године као Срби по националности се изјаснило 28,73 % становништва Црне Горе, а изјашњени као Срби-Црногорци и Црногорци-Срби 0,64 % становништва.

Историја[уреди]

Србија у средњем веку[уреди]

Простор данашње Црне Горе насељен је у 7 веку, као и већи део Балканског полуострва, словенским племенима која су запосела жупске пределе, док се старо, романизовано, становништво повукло у приморске градове и тешко приступачне планинске пределе. Међу словенским племенима је било и племе Срби. О њиховом насељавању више података је оставио византијски цар Константин VII Порфирогенит у делу De administrando imperio. Приликом насељавања настале су територијалне јединице, склавиније, које је Константин Порфирогенит називао Србијом, Травунијом, Захумљем, Паганијом и Дукљом. Он није изричито навео да су Дукљу населили Срби, али по начину и распореду насељавања то се може поуздано закључити. Дукља се простирала од реке Бојане до Котора, и није ишла даље у дубину од планина које су чиниле вододелницу реке Зете.

Први познати владар Дукље је био Јован Владимир, који се помиње у време Самуиловог царства. Пре њега као владар Дукље забележен је Петар. У време када је Самуило водио ратове са Византијом, Јован Владимир је као византијски савезник признавао врховну власт цара Василија II. Када је Самуило око 997. године напао Дукљу, Јован Владимир се повукао у неприступачне планинске пределе близу Скадра. Како није имао снаге да се одупре, предао се, али је остао на челу Дукље оженивши се Самуиловом ћерком Косаром. Убијен је у Преспи, 22. маја 1016. године. Кнез Стефан Војислав („архонт Срба”, „Травуњанин Србин”, „Војислав Дукљанин”) је био најзначајнија личност Дукље у 11. веку. Он је дигао 1034. устанак против Византије, који је 1036. угушен. Ускоро је дошло до новог устанка, да би током 1042-1043. Војислав однео одлучујућу победу над Византијом. Описујући сукоб између архонта Драча и Стефана Војислава, византијски аутор Јован Скилица је записао:

„Срби (Дукљани) су њима, како се прича, намерно дозволили и допустили да улазе, док се он (архонт Драча) није бринуо нити о повратку, нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима, док су Срби заузели и чували теснаце и стрмовита места на путу и чекали на повратак Византијаца..”

Под његовом врховном влашћу нашла се пространа територија од Бојане до Неретве. Њега је пре 1055. наследио син Михаило, који се измирио са Византијом и одликован је титулом протоспатара. Међународне прилике су се знатно промелиле после пораза Византије од Селџука 1071. године, у бици код Манцикерта. Услед тога, Михаило је подржао устанак Ђорђа Војтеха у Македонији и послао им је сина Константина Бодина са војницима, којег су устаници у јесен 1072. прогласили за цара под именом Петар, у Призрену. Устанак је убрзо угушен, а Бодин заробљен. Неко време је провео као заробљеник у Цариграду,а потом у Антиохији, после чега је био избављен. У писму папе Гргура VII ИЗ 1077. се види да Михаило већ носи титулу краља те да од папе тражи само њену потврду. Нормани из јужне Италије су се 1081. спремали да освоје Цариград. Византијска војска је 0ктобра 1081. под Драчом доживела потпуни пораз. Бодин је у почетку био на византијској страни, али се није упуштао у сукобе. Пошто је увидео да је наступило расуло у византијској војсци, повлачи се и априла 1081. се жени Јаквинтом, ћерком Архирица, угледног патриција из Барија и присталице Нормана. Успео је да наметне своју врховну власт у Босни и Рашкој. Када је 1085. умро нормански војсковођа Роберт Гвискард, долази до повлачења Нормана са Балкана и обнавља се византијска власт. После овога Бодин се све ређе помиње у изворима. Умро је 1101. године.

После његове смрти долази до слабљења дукљанске државе. Бодинове наследнике искључиво помиње Летопис попа Дукљанина, чији подаци често нису историјски релевантни. Према њему, на челу Дукље су се смењивали Доброслав (Бодинов брат), Кочопар (син Бодиновог стрица Радослава), Владимир (Бодинов синовац), Ђорђе (Бодинов син), који је владао у два маха, Грубеша (синовац Кочопара), Ђорђе Градихна (Грубешин брат) и његов син Радослав. Од њега је управу над Дукљом и Травунијом преузео рашки велики жупан Деса 1162. године. После Десе, последњи господар Дукље је био кнез Михаило, када је пре јануара 1186. године Дукљу освојио рашки жупан Стефан Немања. Према Стефану Првовенчаном, то је била борба за „дједину” и „отачество” у којем је рођен Стефан Немања. Управу ад припојеном Дукљом, дао је најстаријем сину Вукану. Дукља је у Немањићкој држави, у почетку, очувала краљевску традицију преко титуле коју су носили Вукан и његови синови Ђорђе и Стефан.

У периоду распада Душановог царства дошло је до осамостаљивања феудалаца у Зети, како се све чешће називала Дукља. Око 1360. године, у документима који су настали из цареве канцеларије, помиње се власт Балшића. Њихова власт обухвата простор између Скадарског језера и мора са Баром и Скадром. После Балшића, као најзначајнија властеоска породица, издвојили су се Црнојевићи. Они су потомци кефалије Илије из доба краља Милутина, а владали су као властела брдовитом облашћу изнад Боке которске и Будве, која је у време Османског царства махом обухваћена Катунском нахијом. Последњи господар Зете је био Ђурађ Црнојевић. Он је 1496. напустио Зету и упутио се, са породицом и пратњом, у Венецију. Тако је и последња област српске средњовековне државе пала под власт Османског царства. Ђурађ је био значајан и по културној делатности. Он је у Зети отворио прву српску и словенску штампарију на Балкану, из које је јануара 1494. године изашао Октоих првогласник, а затим Псалтир са последовањем, Октоих петогласник, Требник и Цветни триод.

Црна Гора под Османлијама[уреди]

По успостављању власти, Османлије су завеле у Црној Гори порезе и спахијске дажбине као и у осталим деловима царства. Раја је плаћала ушур (десетину), харач, испенџе и друге дажбине тзв. бадухаве. Уведена су два тимара за двојицу спахија и тимар, који се састојао од једног села, за кадију. Поред двојице спахија, који су добили и монопол на трговину вином, постојало је 53 муселима чија је имовина у потпуности ослобођена сваког пореза и дажбина. Сви муселими су били Срби, а и за спахије се чини да су били домаћи људи.

Отпор становиштва османској власти, поред покушаја војних акција у сарадњи са Млкечанима за време Млетачко-турског рата (1499-1503), је био уочљив и у покушајима да се избегне плаћање харача. Неплаћање харача с једне стране и специфичност терена са друге, као и сточарско занимање већине становништва навели су султана да донесе одлуку о издвајању Црне Горе у посебан санџак и додељивању посебног статуса филурџија-слободних сељака сточара за њено становништво. Први санџак-бег је био Скендер-бег (Станиша), трећи син Ивана Црнојевића, који је у Црну Гору стигао 1514.године. Нови статус становништва донео је другачији порез, они су сада од куће и баштине плаћали филурију, која је износила 55 акчи. Од тога је 33 припадало султану, 20 спахији, а две акче сакупљачу пореза. Пошто спахија није било, приход који је требао да се исплаћује њима, уступан је санџак-бегу. Скендер-бег је остао на челу Црногорског санџака до 1528. године. Тада је Црна Гора као посебна област ушла у састав Скадарског санџака.

Независност Црне Горе[уреди]

Уједињење[уреди]

СР Црна Гора[уреди]

Независност Републике Црне Горе[уреди]

Племена[уреди]

Главни чланак: Племена Црне Горе

Настанак[уреди]

Специфичност по којој је било препознатљиво црногорско друштво била је његова племенска организација. Племена су формирана у низу историјских процеса, чију генезу је могуће пратити од краја 13. века па све до почетка 18. века. Термин катун данас се најчешће идентификује са привременим сточарским насељем, којег је могла чинити велика породица, али их је по правилу било више. Међутим, за време постојања средњовековне српске државе катун је имао, поред овог, још једно значење, као термин за дружину, компанију. Катунско становништво је имало другачији положај од сеоског (земљорадничког). Суштинска разлика била је у начину плаћања пореза и дужностима које су имали, односно већа аутономност сточарског у односу на сеоско становништво. Сваки катун имао је своју унутрашњу организацију, коју је са једне стране диктирало законодавство српске државе, а са друге обичајно право. Катунар је носио у почетку различите титуле, али се приликом османског освајања српске државе усталила титула примићур. Представници власти у катунима могли су да предводе своје катунаре у борбу, склапају уговоре са градовима о караванској трговини, па чак и суде у мањим споровима.

Како је катунско становништво, бавећи се сточарством и трговином, било веома покретљиво, временом је та покретљивост условила његово повезивање, што је већ од 15. века утицало на почетак формирања племена. Овог становништва највише је било у брдским пределима Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније. Пропаст средњовековне српске државе и феудалних области које су се осамосталиле током те пропасти као и њихов пад под османску власт, убрзали су формирање племена, при чему је као први степен дошло до територијализације катуна. Овај процес се огледао у промени структуре сеоског жупског становништва, са којим се мешало катунско сточарско. Сточарске дружине су се насељавале у пуста и жупска места, доносећи у њих остатке свог аутономног статуса који су им нови господари санкционисали, а они проширили на жупско становништво. Катуни су после територијализације своје име све више ширили, обухватајући и околна места заузимају већу област, која је касније постала племенска. Средњовековни жупски топоними су нестали пред катунским, па тако катунски назив Бјелопавлићи замењује жупски Зета, одосно катунски топоними Зупци, Никшићи, Мрковићи заменили су жупске Врсиње, Оногошт и Папратна. Између катунске организације и настанка племена, најпре су формиране кнежине, као посебне међуфазе. Оне су настале спајањем више катуна и у њима се одмах издвојио слој угледнијих главара. Појединци су до те мере успели да се уздигну да су их савременици сматрали локалном властелом.

Племенска организација није била једнака на територији целе Црне Горе. Нарочито је била слаба, чак је у неким деловима и нема, у Љешанској, Ријечкој, Жупској и Црмничкој нахији. Племена у Црној Гори у 16. па и највећем делу 17. века нису достигла ни имала степен војне демократије какав је постојао код брдских племена Бјелопавлића, Васојевића, а нарочито Куча. Племенска и кнежинска организација су, свака на свој начин, омогућавале стаовништву укључивање у живот државе, пре свега у оним областима ближе граници, кроз војне послове, онемогућавала је претварање становништва у класичну рају, а подршка племена и братстава временом је постала најважнија за опстанак главарског слоја код којих се јавила идеја о њиховом властеоском пореклу. Овакав став је подржала црква што се манифестовало наглашавањем традиције српске средњовековне државности и процеса очувања народног идентитета.

Подела[уреди]

Стара Црна Гора и њена племена

Према Јовану Цвијићу, српска племена на територији Црне Горе деле се у две групе, црногорска и рашка племена. Црногорска односно племена старе, историјске Црне Горе налазе се између долине реке Зете и Скадарског језера са једне и Боке которске са друге стране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешанску, Ријечку и Црмничку. Рашка, названа тако јер је већина њих у области некадашње Рашке, заузимају највишу област између реке Зете и реке Лима. Њих чине херцеговачка племена и племена седморо Брда.

Стара Црна Гора[уреди]

  • Катунска нахија: Цетиње, Његуши, Ћеклићи, Бјелице, Цуце, Озринићи, Пјешивци, Загарач, Комани.
  • Љешанска нахија: Дражевина, Градац, Буроње.
  • Ријечка нахија: Косијери, Добрско село, Цеклин, Љуботињ, Грађани.
  • Црмнићка нахија: Подгор, Дупило, Брчели, Сотонићи, Глухи До, Лимљани, Бољевићи.

Херцеговина[уреди]

  • Дробњаци, Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани, Билећа, Гацко, Љубибратићи, Зупци, Рудињани, Приједојевићи, Малешевци.

Брда[уреди]

  • Бјелопавлићи, Пипери, Братоножићи, Кучи, Ровчани, Морача, Васојевићи.

Приморје[уреди]

  • Грбаљ, Паштровићи.

Познате личности[уреди]

Средњовековна Србија[уреди]

Црна Гора, Османско царство и Бока которска[уреди]

Југославија[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]