Српски добровољачки корпус (Други светски рат)

Српски добровољачки корпус
Датотека:Sdk-logo.gif Грб Српског добровољачког корпуса
Постојање	15. септембар 1941. — 11. мај 1945.
Земља	Нацистичка Немачка Србија под немачком окупацијом (1941—1944)
Врста	добровољци
Јачина	9.886 у августу 1944.
Штаб	Београд
Команданти
Командант	пуковник Коста Мушицки
Командант 2	генерал Миодраг Дамјановић

Српски добровољачки корпус (нем. Serbische Freiwilligenkorps), или скраћено СДК, пре познат као Српска добровољачка команда, је био страначка војска Југословенског народног покрета Збор, која је за време Другог светског рата на подручју окупиране Србије сарађивала са немачким окупационим снагама у борби против партизана и, у мањем обиму, четника. У том тренутку, СДК постаје елитна формација за антипартизанске операције, за разлику од Српске државне страже која је била стајаћа војска Недићеве Србије. Припадници СДК-а су били познати као „добровољци“ или „љотићевци” по свом идеолошком вођи Димитрију Љотићу, Муницију, униформе и храну СДК је добијао од Владе генерала Недића, која је обезбеђивала и плате за припаднике ове формације. Српски добровољачки корпус се формално налазио под командом Недићеве жандармерије, али је у неколико месеци 1943. године фактички био подређен немачким војним властима. Од 1944 до 1945, ова формација добија немачко и италијанско наоружање.

Формирање Српске добровољачке команде

Немци су по увођењу окупационе управе у Србији и формирању комесарске владе 9. маја забранили рад свих политичких странака. Међутим, већ 25. маја је дозвољен рад покрету Збор. Током пролећа и лета 1941. припадници Збора су активно деловали на пропагандном плану, а припадници подмлатка Збора, који су се називали Бели орлови, њих око 120, окупили су се у Смедереву и учествовали у санацији последица експлозије муниције у Смедеревској тврђави.

С обзиром да су им биле потребне поуздане домаће снаге које ће им помоћи у гушењу устанка 1941. предвођеног комунистима, припадници немачких окупационих снага морали су неефикасну Комесарску владу заменити неким телом које би имало већи углед. Стога су крајем августа на место председника Владе народног спаса поставили армијског генерала Милана Недића. Нова влада није била ништа успешнија од претходне, па је министар Михаило Олћан предложио да се од домаћег становништва оформе добровољачке јединице и обећао да у Збору може пронаћи 500 добровољаца. Немци су дозволили формирање добровољачких одреда за борбу против комуниста на територији окупиране Србије, а који нису смели имати више од 3500 људи. Одреди су организовани од септембра до новембра 1941. године. Први јавни позив у октобру 1941. био је упућен добровољцима за борбу против „комунистичке опасности“, док се борба против Михаиловићевих четника није спомињала. Приликом формирања, а и касније, присталице Збора и организације Бели орлови чиниле су руководећи кадар и састав тих јединица. Већина официра долазила је или из старе Југословенске војске или жандармерије. Команда је службено формирана 15. септембра 1941. а чинило ју је 12 добровољачких одреда сваки са 120 до 150 људи. Припадници корпуса су носили маслинасто зелене униформе или, у случају официра, официрску униформу Југословенске краљевске војске, са крстом светог Ђорђа на десној страни груди. Чинови су, из практичних разлога, били исти као и код Војске краљевине Југославије. Командант Српске добровољачке команде је био инжињеријски пуковник Коста Мушицки.

Добровољачка команда је имала васпитни одсек чији је задатак био да "квалитативно ојача добровољачке одреде и да оживи националну свест у народу који се под утицајем комуниста и туђе пропаганде налазио у идејном и политичком хаосу". Шеф образовног одсека је био новинар Ратко Парежанин. Такође је имала обавештајни одсек који је имао своје центре широм Србије. Најпознатији члан овог одсека је Бранко Гашпаревић. Духовне потребе СДК је обављао верски референт протојереј Алекса Тодоровић. Као и у случају Српске државне страже, љотићевска пропаганда је пренаглашавала њихову „љубав према Србији“ и тврдила да припадници СДК не располажу својим животима јер су их ставили на располагање Србији.

Споменик стрељаним ђацима током Крагујевачког масакра, у чијем су извршавању делимично учествовали и љотићевци. Трупе Димитрија Љотића нису активно учествовале у погубљењима, али су током привођења и на самом стратишту помагале немачким војницима.

Добровољци су прву оружану акцију имали 17. септембра у селу Дражањ код Гроцке, чистећи област од партизана. Пети добровољачки одред СДК под заповедништвом Марисава Петровића помагао је Немцима током привођења и на самом стратишту приликом извршавања Крагујевачког масакра 21. октобра 1941. године, али трупе СДК нису активно учествовале у самим погубљењима. Пре офанзиве на Ужичку републику, Недић је наредио да се СДК, жандармерија и четници Косте Пећанца ставе под заједничку команду. Заједничка војна формација названа Шумадијски корпус под командом Мушицког је образована 22. новембра. Корпус је стављен под команду немачке 113. дивизије. Након повлачења партизана у италијанску окупациону зону, Немци су се окренули борби против Михаиловићевих четника. Неко је (могуће Мушицки) обавестио Михаиловића о немачким плановима и Михаиловић је успео да избегне хапшење. Мушицког су Немци ухапсили 9. децембра у Чачку и заменили га потпуковником Илијом Кукићем. Недић је интервенисао и изборио пуштање Мушицког, па се он поново нашао на свом положају чим су Немци умешани у овај случај напустили Београд крајем 1942.

Противљење добровољаца да пошаљу једну своју јединицу на Источни фронт имало је за последицу разоружавање и распуштање појединих њених одреда. Прво је 2. јуна 1942. године део Седмог добровољачког одреда био разоружан и одведен у Ужице, где су неки добровољци били стрељани. Затим је разоружан у јуну 1942. године у околини Параћина Осми добровољачки одред а његови су припадници били су послати у Борски рудник. На крају је у августу 1942. године у Чачку био разоружан Једанаести (Јабланички) добровољачки одред. Официри су послати у логоре у Немачкој, док су борци одведени на рад у Борски рудник.

Непријатељство између Љотићевих снага и Михаиловићевих четника избило је у јесен 1941. године и потрајало је скоро до краја рата. Љотић је већ у новембру 1941. отворено осуђивао Михаиловића и његове снаге, због њихове сарадње са партизанима.

Српска добровољачка команда је до 15. фебруара 1942. године достигла број од 172 официра и 3.513 добровољаца, што је било скоро жељених 5 батаљона. Током 1942. СДК се сукобио са партизанима у јужној Србији. Иако су им нанели значајне губитке, нису успели да их потпуно сломе на подручју јужне Србије. У западној Србији, СДК је заједно са жандармеријом, Немцима и четницима напао Космајски, Ваљевски и Сувоборски партизански одред који су се вратили из Босне. Успели су да их готово све поразе, осим Ваљевског батаљона који се пробио кроз њихове линије. На крају 1942. било је 12 одреда организованих у 5 батаљона и Немци су им дали формално признање 1. јануара 1943, променивши име јединице у Српски добровољачки корпус.

Реорганизација у Српски добровољачки корпус

У јануару 1943. добровољачки одреди су реорганизовани у Српски добровољачки корпус са пет батаљона величине 500 војника и стављени су под формално заповедништво Недићеве владе, али су фактички били под непосредним заповедништвом генерала Паула Бадера, врховног немачког заповедника Србије. На место команданта СДК је враћен Коста Мушицки, а за начелника штаба је постављен потпуковник Радослав Таталовић. У Штабу СДК, као и у сваком батаљону, налазио се и по један немачки официр за везу. У саставу СДК налазила су се четири добровољачка и један четнички јуришни батаљон, сваки са 500 људи, а од 4. јануара 1943. године СДК је имао још и батаљон борних кола, ескадрон коњице и 6 авиона. Батаљон борних кола поседовао је заробљена возила Југословенске војске, која су Немци одбацили као застерела, а такође и неколико француских Рено R-35 тенкова, чешке и немачке полугусеничаре у јако лошем стању. Возила су углавном служила за параде и ретко су учествовала у већим акцијама. Батаљон борних кола није дочекао јесен 1944. Од шест ваздухоплова, два су била Бреге 19 оспособљена за превоз четири путника, а један Фислер Рода. Летове, кад би авиони били у летном стању, морали су одобрити Немци. Авиони су углавном вршили курирске летове за потребе Недићеве владе. Да би летели из Београда припадници СДК су морали да пређу на територију НДХ на немачки аеродром у Земуну и да одатле лете углавном до Краљева и Ниша, све док овај град нису окупирали Бугари.

Чланови СДК су полагали заклетву да ће се борити до смрти и против комуниста и четника, да ће остати у редовима СДК најмање шест месеци и да ће „служити у корист српског народа“. Већина официра у СДК је долазила из редова распуштене Југословенске војске или жандармерије. Морал добровољаца је био висок, јер су у својим редовима, у свакој чети, батаљону или пуку, имали официре-просветаре (слично као што су Совјети и партизани имали политичке комесаре), који су имали задатак да образују и индоктринишу војнике, као и да одржавају висок ниво морала. Према идеологији СДК, Љотић је био „звезда водиља“ на темељу „својих политичких и филозофских прогласа“. У својим инструкцијама командантима јединица, Љотић је наглашавао потребу да добровољци буду верници и поштују Бога. Говорио им је да се редовно моле и упозорио их је да лоши резултати на бојишту и неуспех да стекну подршку српске јавности долазе као последица „све слабије побожности и вере команданата“ и њиховог честог псовања Божјег имена. Љотић је критиковао раширену појаву алкохолизма, коцкања и сексуалне декаденције међу добровољцима. Такође их је критиковао за почињена дела непотребног насиља када би био информисан о њима.

Недићева Србија, 1941-1944.

Маја 1943. Недић је покушао да Корпус повећа на пет пукова, али Немци то нису одобрили. СДК се током 1943. сукобио са партизанима код Пожаревца, Крушевца, Аранђеловца и у Мачви. Такође су се сукобили и са Михаиловићевим четницима. Четници су 28. септембра убили Душана Марковића, команданта 3. добровољачког батаљона и његових 20 војника, а убрзо и Милоша Војновића Лаутнера, команданта 4. добровољачког батаљона. Немци су 15. маја у Црној Гори пред почетак Операције Шварц, разоружали и заробили око 3000 четника мајора Павла Ђуришића. Ђуришић је послат у логор у пољском граду Стриј (данас у Украјини), али је он успео да побегне и био је у Београду у новембру те године. Ђуришића је убрзо ухапсио Гестапо, али је пуштен уз Недићеве и Љотићеве гаранције, под условом да стави своје војнике под команду СДК. Ђуришић је прихватио понуду и формирао је три пука СДК (Црногорски добровољачки корпус), а постао је други по важности официр СДК, иза генерала Мушицког, мада је и даље одржавао везе са Михаиловићем.

У међувремену су партизани израсли у војску значајне снаге и у лето 1943. су били поново активни широм Србије. Обновљене партизанске активности су дубоко бринуле одговорне немачке заповеднике, јер је војна моћ окупационих снага знатно опала током релативно мирних месеци 1942. године. Недић је такође био свестан овог проблема, и посетио је Хитлера у Оберцалцбергу, надајући се да ће пронаћи решење. Састанак се одржао 15. септембра и Недић је успео да издејствује да се СДК ојача са још пет додатних батаљона, као и још додатних пет ако околности буду задовољавале. Ове мере су спроведене одмах, и до 20. октобра, сваки од пет постојећих батаљона СДК је прерастао у пук са по два батаљона. Обука за регруте нових пет батаљона се спроводила у гарнизонима корпуса у Ваљеву, Крагујевцу, Шапцу, Смедереву и Крушевцу. Штаб корпуса је остао у Београду. Међутим, формирање тих пукова није ишло лако.

Како је пораз нацистичке Немачке био све извеснији, а квинслишка влада све непопуларнија, то је СДК све теже могла да надокнади све веће губитке у борби против партизана. Припадници корпуса су примали плате и имали бројне повластице, као што су посебни курсеви за ђаке-припаднике СДК како би редовно завршили школовање. Немци су дозволили да се из немачког заробљеништва врате официри и подофицири који су спремни да ступе у корпус, али се у Србију вратило само 200-300 особа, па је овај план пропао. Истовремено је Недићева влада покушала да спроведе присилну мобилизацију, али без већег успеха. Отежавајућу околност им је представљао покрет Драгољуба Михаиловића, који је такође тежио да одвуче потенцијалне борце у своје редове, уз нешто више успеха у односу на СДС и СДК.

Поред пукова јачине 1200 људи, наоружаних лаким стрељачким наоружањем, СДК је у свом саставу имао и артиљеријски дивизион јачине 560 људи са 4 батерије, батаљон борних кола и ескадрон коњице.

СДК се борио против партизана током пролећа (против 2. и 5. партизанске дивизије) у југозападној Србији, и у лето 1944. у Топличкој-јабланичкој операцији. До августа 1944. пет пукова СДК је достигло јачину од 9.886 официра и војника, а од свог оснивања до септембра 1944. СДК је имао око 700 убијених и 1800 рањених.

Пораз и расформирање корпуса

У лето 1944. у састав СДК ушле су три четничке бригаде Павла Ђуришића као 6, 7. и 8. пук, укупне јачине око 3.800 војника, али само формално како би Недић за ово људство добио оружје и муницију од Немаца.

У септембру 1944. партизани су уз подршку Црвене армије и савезничког ваздухопловства почели своју завршну офанзиву у Србији. У великим борбама у на Јеловој гори и за Ваљево партизани су нанели тежак пораз удруженим четничко-љотићевским снагама. СДК је спасио Драгољуба Михаиловића и четничку Врховну команду од заробљавања од стране партизана. Након овога, четници су одлучили да пређу Дрину и наставе са борбом у Босни. Немци нису желели да СДК буде уништен у борбама са Црвеном армијом и партизанима, па су одлучили да га повуку у Словенију. То се поклопило са Љотићевом идејом да се у Словенији оствари широки фронт националистичких и антикомунистичких снага. Због тога је послао Ратка Парежанина са тридесетак пратилаца у Црну Гору, да убеде Ђуришића да се повуче са својим четницима у Словенију.

Повлачење СДК је почело 8. октобра током финалног заједничко партизанско-совјетског напада на Београд, када је 1. добровољачки пук под заповеништво мајора Илије Мићашевића и 4. добровољачки пук под заповедништвом мајора Војислава Димитријевића прешао Саву. 3. пук мајора Јована Добросављевића је прешао преко реке Саве код Шапца. 2. пук мајора Марисава Петровића је прешао Саву код Обреновца. 2. и 3. батаљон 5. пука су још били на фронту. Када су стигли у Ниш, сазнали су да је Црвена армија ослободила Алексинац и да је њихов пут ка Београду блокиран. Командант 5. пука мајор Милорад Мојић је био приморан да промени план повлачења према Прокупљу али су од стране партизана његова два батаљона тешко страдала. У борбеној формацији, која је неколико дана раније бројала до 800 бораца, остало их је неколико десетина, док су остали заробљени или ликвидирани. 1. батаљон 5. пука капетана Васе Огризовића је био на положајима јужно од Зајечара, се пред јачим партизанским јединицама морао уз осетне губитке повући у Бор а затим у Смедерево, где је привремено постао део 4. пука и са њим се преко Београда повукао из Србије. Већина трупа се срела са осталима у Сремској Митровици док су чекали возове који ће их пребацити у Словенију. Београд су последњи 10. октобра 1944. године напустили Штаб СДК и Чета за везу.

Битка за Београд је почела 14. октобра и Немци су одлучили да евакушу СДК на места где би могли да се користе за стражарске дужности и антипартизанске акције, пошто је СДК сматран неподесним за фронтовски рат. Хитлер је наредио да се СДК премести у оперативну зону Јадранско приморје и смести под команду Вишег СС и полицијског вође те оперативне зоне и под врховно заповедништво команданта Југоистока. Командант Групе армија Ф је наредио укрцавање СДК у возове за евакуацију 17. октобра на железничкој станици у Руми, а транспорт је добио дозволу од Високе команде Југоистока од. 19. до 21. октобра.

Део 5. пука који се половином новембра повлачио кроз Босну и почео је да се повлачи према Словенији. Око 30-40 официра, подофицира и војника су 24. децембра 1944. године ухватиле усташе Вјекослава Лубурића у возу који се на путу ка Словенији зауставио у Загребу и погубиле. Усташе су сматрале СДК непријатељима Независне државе Хрватске, иако су усташе и СДК били на истој страни са Немцима ратујући против партизана, а ово је био усташки одговор на немачко игнорисање тражења дозволе за прелазак јединица СДК преко Хрватске.

Датотека:SDK-1944ili1945.jpg

Војници СДК 1944. или 1945, носе немачке капе, a један од њих носи немачки шлем шталкхем, док се још користи италијанско наоружање и носе италијанске униформе.

У међувремену су се у Берлину десиле велике промене које су имале утицај на многе ненемачке добровољце који су се борили заједно са немачким снагама, па се тако СДК нашао у надлежности Вафен-СС-а. Наређење којим је овај премештај ступао на снагу је био 9. новембар, али се то формално није десило све до 27. новембра. У овом тренутку СДК се на папиру био корпус са пет пукова, сваки са три батаљона, сигналном четом, брдском четом за снабдевање и немачким официрима за везу. Важно је напоменути да је у овом тренутку однос СДК према Вафен-СС-у био званичан, али не и на терену. Војници СДК никада нису носили униформе СС, и упитно је да ли је овај однос ишао даље од размене документације. Положај СДК је био сасвим сличан положају 15. козачког коњичког корпуса, којије отприлике у исто време апсорбован у Вафен-СС. Када су стигли у Словенију, војници СДК су се сконцентрисали у области око Илирске Бистрице и Постојне, а штаб је био смештен у Илирској Бистрици. Чим су ситгли у Словенију, Љотић је ступио у контакт са командантом Словеначког домобранства Леоном Рупником и љубљанским бискупом Грегоријем Рожманом и договорили су се око узајамне помоћи и сарадње. СДК је основао добровољачке школе у Илирској Бистрици, једну за обуку официра, а другу идеолошку. Школом за официре је управљао лично Љотић. Током овог периода, 3.000 способних преживелих припадника СДК је појачано пуштеним српским ратним заробљеницима, четницима Момчила Ђујића и Доброслава Јевђевића и припадницима Српске државне страже који су евакуисани у Истру. Ове новопридошлице су повећали број српских националистичких снага на 8.000. Словеначки четници звани Плава гарда су такође били присутни у Словенији и они су се придружили националистичком фронту. Националистичке формације у Словенији су бројале око 40.000 наоружаних војника. Све оне су стављене под команду Вишег СС и полицијског вође Одила Глобочника у оперативној зони Јадранско приморје.

На свом новом положају СДК је учествовао у антипартизанским операцијама. Од припадника СДК и Специјалне полиције у Словенији и Аустрији, Гестапо је формирао диверзантске групе и упутио их на обуку у Кајзервалд и Нојштерлиц. До краја 1944. године формирано је и завршило курсеве око пет група, свака јачине од десет до четрдесет људи. На челу ових група били су Бошко Бећаревић, Ратко Парежанин, Јован Крагуљац, Раде Павловић и Бранко Гашпаревић. Они су од Гестапоа организовани у Ловачке групе Југоисток. План је био да се ове групе пробију до Србије, и да позадини изврше диверзије и терористичке нападе, али су партизани осујетили све њихове покушаје.

СДК је прву велику акцију против партизана у Словенији имао у крашком селу Цол 18. децембра 1844. Од 19. децембра до краја месеца велике операције опкољавања и уништавања су покренуте из гарнизона у Горици, Идрији, Постојни и Сежани са циљем да се елиминишу партизанска упоришта у Трновским планинама. Учествовало је скоро 5.000 људи, укључујући и 500 припадника 1. пука СДК из Постојне, 10. СС пука полиције, трупа Италијанске социјалне републике и словеначких домобрана. Следећа акција у којој је учествовао СДК организована је против 9. партизанског корпуса под имену операција Рибецал током првих неколико дана марта 1945. Две борбене групе су биле формиране за напад на партизанске концентрација близу града Локве. Прва група се састојала се од три СС полицијска батаљона, елемената 1. словеначког домобранског јуришног пука, два батаљона СДК и једног кавкаског батаљона, са укупном снагом од 5.000 људи. Друга група се састојала се од два батаљона немачке 730. пешадијске регименте (710. пешадијска дивизија), полицијске чете и нешто инжењераца, са укупном снагом од 2.500 људи. Ове снаге су продирале из јужног и западног правца и овог пута операција је била успешна. Партизани су претрпели умерене губитке и њихова концентрација је била сломљена и растурена ка североистоку.

Али када су партизани били поражени, они нису остали растурени, па су Немци били присиљени да изведу додатну операцију измеðу 19. марта и 7. априла 1945. што се показало као коначна операција против 9. корпуса. Четири борбене групе су биле организоване дуж границе подручја које су сада заузимали партизани, са задатком да увуку 9. корпус у борбу тако што ће буквално да напредују сви заједно према центру и тако да смање величину подручја под њиховом контролом. Ово је био стандардни немачки метод чишћења области под контролом партизана и ова тактика се никада значајније није мењала током рата. На Западу уздуж линије Идрија-Ријека-Грахово-Подбрдо, борбена група “Бланк” се састојала од главних елемената 10. и 15. СС полицијског пука, 2. батаљона 1. СДК пука, 2. батаљона 4. СДК пука, 21. СС полицијске чете, СС полицијска чета “Шмит” и артиљеријске батерије LXXXXVII армијског корпуса. Овим снагама су се 4. априла придружили 2. и 3. СДК пукови као и 500 људи из четничког 502. личког корпуса. Друга борбена група, под командом полицијског мајора Дипелхофера, састојала се од љубљанске СС школе за ниже официре, словеначких домобрана, четника и 1200 људи из јединице Руске ослободилачке армије. Ова група је употребљена на југоистоку дуж линије Идрија-Шкофја Лока. Северна јуришна група, са 4.500 људи који су припадали 13., 17., и 28. СС полицијском пуку, била је формирана уздуж линије између Подбрда и Шкофје Локе, док су специјалне јуришне снаге из 14. СС дивизије биле концентрисане уздуж северноисточне границе области.

Генерал Миодраг Дамјановић је постављен 27. марта по наредби генерала Михаиловића за команданта Истакнутог дела Врховне команде у Словенији. Тиме је СДК по други пут постао део Југословенске војске у отаџбини.

Убрзо након тога Хитлеров специјални опумоноћеник за Балкан Херман Нојбахер је посетио Љотића у Трсту да разговарају о немачке страховањима због тога шта ће се десити када СДК и четничке снаге у Истри ступе у контак са британским и америчким јединицама које су се очекивале да се крећу у том правцу из Италије. Љотић је уверавап Нојбахера у лојалности СДК.

У међувремену 4. југословенска армија је напредовала на север дуж приобалног пута од Новог Винодолског да би ослободила Истру, Трст и целу средњу и западну Словенију. Немачка група армија Е је одмах издала наређење LXXXXVII армијском корпусу да начини периметар око лучког града Ријеке, како би покушала да заустави напредовање 4. армије на запад. Почетком априла 237. пешадијска дивизија је послата у ову област и у року од неколико дана су образоване одбрамбене линије у луку 21 km источно и северно од града. 4. армија је започела свој напад на ријеку својим 13., 19. и 43. дивизијом. Иако је била бројчано слабија, немачка 237. пешадијска дивизија је пружила жестоки отпор и задржала своје положаје. Генерал Киблер је наредио 188. резервној брдској дивизији да покрене напад на концентрацију Југословенске армије у близини аеродрома Гробник, 16 km североисточно од Ријеке. 2., 3. и 4. пук СДК су пребачени овамо из области Постојне да подрже напад. Међутим, пукови СДК су стили прекасно и никада нису ступили у контакт са 188. дивизијом. Напад на аеродром је био неуспешан и до 23. априла генералу Киблеру је било јасно да његовом корпусу прети потпуно опкољавање. Киблерово разумевање ситуације је било исправно, пошто је 22. априла генералштаб 4. армије наредио дејствовање са крила како би заобишао град. Иако је LXXXXVII корпус остао под притиском три југословенске дивизије, југословенска 20. дивизија је доведена из Огулина уз још једну додатну бригаду, три тенковска и два артиљеријска батаљона. Ове снаге су наставили на север, око немачког одбрамбеног периметра и напредовао је ка Трсту преко Илирске Бистрице са намером да се споји са 9. југословенским корпусом који је напредовао јужно од Трста.

Како се битка код Ријеке завршавала крају, три пука СДК су пребачени у Љубљану и стављени под надлежност СС-обергрупенфирера Ервина Резенера, који је именован за команданта позадине групе армија Е. Резенеров задатак је био да отвори и држи отвореним путне и железничке правце у северној Словенији да би се убрзало повлачење ове армијске групе из Хрватске у Аустрију. 1. и 5. пук СДК су остали под Глобочниковљевом командом, који је у међувремену преместио свој штаб из Трста у Удине, преко реке Соче у Италији. Тако је СДК подељена у две групе, једна у централној Словенији и која се повлачила према аустријског границе, док је други под Гловочником био у најзападнијем делу Словеније и повлачио се према Италији.

Предаја

У овом тренутку, око 22. априла Нојбахер је последњи пут посетио Љотића. Како су схватили да је до тоталног колапса немачких снага на Балкану и у Италији остало само неколико недеља, ако не и дана, Нојбахер је желео да зна Љотићеве планове за повлачење и предају СДК. Сутрадан предвече, Љотићев аутомобил је случајно упао у рупу насталу рушењем моста од стране савезничког ваздухопловства. Љотић је при паду сломио врат и убрзо је преминуо.

Дана 29. априла, како су се Титове снаге затварале обруч на подручју Трста, генерал Дамјановић је издао наређење да 1. и 5. пук пређу у Италију, где се 5. маја у граду Палманова (50 км северозападно од Трста) између 2.400 и 2.800 СДК људи предало Британцима, који су их одвели у заробљеничке логоре. Људство из преостала три пука је доживело непријатнију субину. Они су из околине Љубљане прешли у Аустрију и предали се Британцима у Унтербергену планинама на реци Драви 12. маја 1945. 20 дана касније, ових 2418 бивших припадника СДК је предато Југословенској армији. Неки су убијени одмах у области Кочевског рога, док су остали затворени заједно са словеначким домобранима у логору Шентвид. Убрзо су и они погубљени.

Група која се предала у Италији је на крају пребачена у логор у Минстеру, у Немачкој, из којих су пуштени јула 1947. године. Ови људи су затим отишли ​​у разне земље широм света, укључујући и САД. Генерала Мушицког су ухапсиле савезничке власти и вратиле у Југославију, да би му се судило. Њему је 1946. изречена смртна казна на истом процесу као и Драгољубу Михаиловићу и још некима.

Литература

• Littlejohn, David (1994). Foreign Legions of the Third Reich. R. James Bender Publishing. стр. 255. ISBN 978-0-912138-29-9. 
• Костић, Урош (1978). Ослобођење Истре, Словеначког приморја и Трста 1945: офанзива југословенске 4. армије. Војноисторијски институт. 
• Borković, Milan (1979a). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd. 
• Borković, Milan (1979b). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd. 
• Milovanović, Nikola (1983a). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Izdaja. I. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983b). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Poraz. II. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983c). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Rasulo. III. Beograd: Slovo ljubve. 
• Milovanović, Nikola (1983d). Kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića: Slom. IV. Beograd: Slovo ljubve. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
• Tomas, Nigel (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941-45. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-473-2. 
• Milosavljević, Olivera (2006). Potisnuta istina - kolaboracija u Srbiji 1941—1944 (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-129-9. 
• Перић Славиша, Српски добровољачки корпус, Београд. 2018. ISBN 978-86-900274-0-8.
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Ђуковић, Исидор (1982). Друга шумадијска - 21. српска бригада. Београд: Народна књига. 
• Димитријевић, Бојан Б. (2014). Војска Недићеве Србије: оружане снаге српске владе 1941-1945. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-1811-0. 
• Radanović, Milan (2015). Kazna i zločin: Snage kolaboracije u Srbiji (PDF). Beograd: Rosa Luxemburg Stiftung. ISBN 978-86-88745-15-4. 

Спољашње везе

• Српски добровољачки корпус
• H.L. deZeng IV: Dobrovoljački Korpus (Serbische Freiwilligenkorps)