Црква Оџаклија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стара црква Свете Богородице − Црква „Оџаклија”
Odzaklija.jpg
Стара црква Свете Богородице − Црква „Оџаклија”
Опште информације
Место Лесковац
Општина Лесковац
Држава  Србија
Врста споменика Споменик културе
Време настанка 1803.
Власник Република Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Ниш
Адреса Добричка 2. 18000
Званични веб-сајт

Стара црква Свете Богородице − Црква „Оџаклија” се налази у Лесковцу. Подигнута 1803. године и под заштитом је државе и има статус споменика културе.

Историјат цркве[уреди]

Црква посвећена Рођењу Пресвете Богородице (Мала Госпојина) саграђена је почетком XIX века, a да ли је баш на том месту или негде у непосредној близини и раније постојала црква или можда манастир – тешко је дати одговор. Ha том терену нису вршена озбиљнија археолошка истраживања пa немамо готово никаквих материјалних доказа на основу којих бисмо могли да тврдимо да је баш ту постајао верски објекат пре деветнаестог века. Мада су се у непосредној близини оџаклије налазила два метоха дечански, на месту данашње зграде центра за запошљавање и хиландарски који се налазио код данашње мадере.[1] Црква је неколико пута током XIX века делимично страдала,обнављана је 1839. године.Лесковац почетком треће деценије прошлог века добио нови саборни храм који je био украс града, a стара и напуштена Оџаклија препуштена je зубу времена.Приликом бомбардовања 1941. године на њу је пала бомба,а 1948. године била је потпуно поплављена. Те исте године стављена је под заштиту државе као споменик културе, али имајући у виду какав је однос комунистичка држава имала према цркви ово решење је било штетно јер црква без дозволе завода за заштиту споменика културе није могла да предузима ништа а власти су перфидно саботирале њену обнову. 1963. године кровна конструкција се срушила па се појавило мишљење да цркву из безбедносних разлога треба срушити и на том месту подигнути бетонски крст као спомен да је ту некада постојала славна црква оџаклија, срећом овај сценарио се није десио. Са обновом се почело седамдесетих година уз велике потешкоће да би коначно 1992. године тадашњи епископ нишки а садашњи патријарх Српски господин Иринеј освештао цркву.[2]

Легенде о настанку цркве[уреди]

Прва легенда гласи:

- A, бре, рајо, шта то градите?
- Лепи aгa - одговори старешина Лесковчана - градимо кућу нашем попу!
- A шта ће му, море, толика?
- Лепи Aгa, ево, нас је много, у царскоме здрављу; a сви треба да имамо места, кад дођемо своме учитељу, своме попу.

Турци виде да толика грађевина није налик на поповску кућу, али, с друге стране, огњиште и димњак не граде се на згради црквеној. Слегну раменима и оставе Лесковчане на миру.

Друга легенда гласи:

Чувши да су хришћани добили ферман за изградњу цркве, варошки Турци, да би их од тога одвратили, рекли су да црква не сме бити пространија од једне бивоље коже. Но, хришћани се досете, те једну бивољу кожу исеку на каишеве и тиме уоквире простор на коме ће градити цркву. Тако су Лесковчани надмудрили Турке.

Ове две легенде су продукт народног предања, а сврха њиховог настанка је да покажу како је Српски народ током петовековног ропства био на политичком, економском и војном пољу много слабији од Турака, али је на интелектуалном пољу могао да им парира. Тако су настале и приче као што су, на пример, „Еро с онога света”, „Кадија те тужи – кадија ти суди”, и многе друге. Тако треба схватити и легенде о настанку лесковачке цркве. A огњиште које и данас постоји у цркви, сада адаптирано и са другом сврхом, вероватно је тада служило у практичне сврхе, како би храм могао зими да се загреје.[3]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Јовановић, Мирослав. Стара лесковачка црква оџаклија. Народни музеј у Лесковцу. стр. 20. ISBN 978-86-81865-26-2. 
  2. Јовановић, Мирослав. Стара лесковачка црква оџаклија. Народни музеј у Лесковцу. стр. 33,38,42. ISBN 978-86-81865-26-2. Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  3. Јовановић, Мирослав (2016). Стара лесковачка црква Оџаклија. Лесковац: Народни музеј у Лесковцу. стр. 23—24. ISBN 978-86-81865-26-2. 

Спољашње везе[уреди]