НИН-ова награда

НИН-ова награда
Додељује се за	најбољи роман године
Додељује	НИН
Локација	Београд
Земља	Србија
Представља	НИН
Прво додељивање	1955. (1955)
Тренутни добитник	Маринко Арсић Ивков

НИН-ова награда (званични назив: Награда критике за роман године) додељује се за најбољи роман на српском језику објављен у прошлој години. Награду је установио и додељује НИН. Први пут је додељена 5. фебруара 1955. и једна је од најстаријих активних књижевних награда у Србији. Састоји се од дипломе и новчаног износа.

Историјат

НИН-ова награда критике за роман године додељује се од 1954. године. Током тог периода додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије, а после распада државе српским писцима. Првобитна намера редакције недељника НИН била је да се овом наградом обухвате два књижевна рода – роман и драма, али је жири у свом првом саставу сугерисао редакцији да се додељивање награде ограничи само на роман. Установљење НИН-ове награде за роман био је велики догађај у књижевнoj култури тога доба.

У редакцију обновљеног НИН-а, чији је главни уредник био Антоније Исаковић, ушао је највећи део редакције првог послератног омладинског листа Млади борац: књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, ликовни критичар Миодраг Б. Протић и најугледнији писци најмлађе генерације. НИН тога доба био је са словеначком Младином најслободоумнији лист југословенске штампе и предводник борбе за слободу стваралаштва у Југославији и Србији. Награда је имала југословенски карактер, па су и чланови жирија били најугледнији критичари и представници књижевности српскохрватског језика.

Статистика

Први добитник НИН-ове награде био је Добрица Ћосић за роман Корени.

Једини троструки лауреат био је Оскар Давичо, који је уједно и једини лауреат који је награду добио две године за редом: Бетон и свици (1956), Глади (1963) и Тајне (1964).

Двоструки лауреати били су Добрица Ћосић, Живојин Павловић, Драган Великић и Светислав Басара.

Седам списатељица је до сада добило НИН-ову награду: Дубравка Угрешић (1988), Светлана Велмар-Јанковић (1995), Гроздана Олујић (2009), Гордана Ћирјанић (2010), Ивана Димић (2016), Милена Марковић (2021) и Даница Вукићевић (2022).

Најмлађи лауреат ове награде био је Владимир Арсенијевић који је 1994. године, са 29 година, награђен за роман У потпалубљу.

Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде је тада остао Миодраг Булатовић са романом Црвени петао лети према небу. Булатовић је касније, 1975. године, добио НИН-ову награду за роман Људи са четири прста.

Награду су вратила два лауреата:

• Данило Киш је 1978. вратио награду добијену 1972. за роман Пешчаник због оптужби да је његова збирка приповедака Гробница за Бориса Давидовича плагијат.
• Милисав Савић је 1992. вратио награду добијену 1991. за роман Хлеб и страх због објављивања у НИН-у текста Страва Момчила Селића, у којем је један од негативних јунака писац који је управо добио НИН-ову награду.

Жири

О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова. Све до 1971. године чинили су га мање-више стални чланови.

Првих десетак година жири је функционисао на веома компликован начин: чланови су се у том периоду састајали и по десетак пута, дискутовали о свакој књизи, да би после многих одабира најпре направили ужи избор, а потом одабрали један роман. Такав модел је, и поред тога што је био исцрпљујући за жири, обезбеђивао донесеној одлуци једну дозу озбиљности и валидности. Овакав начин рада био је могућ пре свега зато што је романескна продукција писана на српскохрватском језику у читавој СФРЈ све до осамдесетих година бројала на годишњем нивоу од петнаестак до четрдесетак романа. Међутим, без обзира што се почетком шездесетих година романескна продукција тек незнатно увећала, 1963. године одлучено је да се због њеног повећања стални жири прошири и у њега су ушли представници млађе генерације: Мухарем Первић, Петар Џаџић и Милош Бандић. Дотадашњи модел рада замењен је системом Академије Гонкур. Од тада је сваки члан жирија требало самостално да нађе свог кандидата и на последњем састанку да изађе пред колеге са својим одабиром. У случају да у првом суочавању ниједан кандидат није добио потребну већину гласова, аутоматски је отпадао онај који је имао најмање гласова. Системом селекције један кандидат је напослетку морао да обезбеди већину гласова жирија.

Спорења око избора добитника

С обзиром на несумњиви значај НИН-ове награде, готово сваке године подиже се бука већ када буде објављена листа романа и аутора који конкуришу. Шире се, притом, разне спекулације о томе да на одлуке жирија утичу некњижевни фактори. Некада су се за то сумњичила партија и разни централни и градски комитети, а потом књижевни кланови, притисак издавача, идеолошки оквири, па се помињу и наводне личне, пријатељске и друге везе. Одлуке су ретко биле једногласне, дешавало се и да се део жирија огради од одлуке о лауреату, чак и да напусти жири.

Несумњиво је и да НИН-ова награда није увек додељивана најбољим романима. Тако је, на пример, 1955. награђен слабо упамћени Мирко Божић за роман Неисплакани, а 1957. признање је припало Александру Вучу за роман Мртве јавке, а у најужем избору били су Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице и Лелејска гора Михаила Лалића, дела која су ушла у школску лектиру.

1954.

Већ је прва додељена награда доведена у сумњу. Наиме, Андрићев роман Проклета авлија 1954. године повучен из конкуренције јер није одговарао по обиму, и схваћена је као новела, а не као роман. Наводно је пресудно било становиште Борислава Михајловића Михиза, иако га је он у критици у НИН-у називао „кратким романом“ и „капиталним делом“. Прву Нинову награду, једну од своје две, добио је тада Добрица Ћосић, иначе Михизов пријатељ.

1959.

Године 1959. награда једини пут није додељена и тада је промењен НИН-ов жири због некомпетентности. Те године објављено је 36 романа, али је жири сматрао да „поред великог броја нема тог квалитета који би било ком писцу могао заслужно донети награду”, што је узроковало контроверзе у јавном и књижевном животу Југославије. Категорични у том ставу били су Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Борислав Михајловић, док су Зоран Мишић и Ели Финци сматрали да је награда ипак могла да буде додељена Миодрагу Булатовићу за роман Црвени петао лети према небу.

1975.

Велики јавни скандал избио је током избора за роман 1975. године. За фаворита је тада важио Петријин венац Драгослава Михаиловића, а још је било живо сећање на скидање представе Кад су цветале тикве истог аутора са позоришне сцене. Мало пре одлуке жирија, тада утицајни књижевни критичар Драган Јеремић објавио је у штампи текст са тезом да Петријин венац није роман него „приповедачки венац“, а најгласнији у жирију су се позвали на тај текст. Награду је добио Миодраг Булатовић за роман Људи са четири прста.

1977.

Највећа интрига у историји НИН-ове награде десила се током избора за најбољи роман 1977. године и до данас је остала обавијена велом тајне. Упућенији у дешавања сматрају да апокрифна верзија која се од тада препричава у делу књижевне јавности није без основа. Према тој верзији, Скендеру Куленовићу је у глуво доба ноћи неко из жирија јавио да је добитник НИН-ове награде за роман Понорница, али му је три сата касније саопштено да он ипак није лауреат. Куленовић је преминуо истог дана од срчаног удара. Жири је, наводно, променио одлуку под притиском тадашњег главног уредника НИН-а Драгана Марковића, члана републичког Централног комитета, јер је Куленовић, иако човек са јаком биографијом, носилац Партизанске споменице 1941. године, сметао тадашњем врху власти у СР Босни и Херцеговини. На сајту НИН-а нема података о финалистима. Само се наводи да је жири једногласно доделио награду Петку Војнићу Пурчару за роман Дом све даљи.

1981.

Године 1981. фаворит је, до пред сам крај избора, био већ тада изузетно популаран роман Милана Оклопџића Калифорнија блуз. Међутим, недељу дана пред додељивање убедили су једног члана жирија, професора Миливоја Солара, да би било боље да је Павао Павличић за Вечерњи акт. Упркос томе Оклопџићева књига постала је култна и доживела 10 издања.

1997. и 1999.

До великог неслагања у жирију и делу јавности дошло је и 1997. када је награда додељена Миловану Данојлићу за роман Ослободиоци и издајници. Никола Милошевић, тада члан жирија, напустио је просторије након гласања. Немало изненађење било је и 1999. када је Нинову награду добио Максимилијан Еренрајх Остојић за роман Карактеристика, до тада непознат писац не само широј јавности, него и упућенијим љубитељима домаће књижевности.

2020.

Група од 18 српских писаца у писму јавности под насловом „Бојкот НИН-ове награде“ указује да о овом књижевном признању „већ претерано дуго и претерано често“ одлучују „што стручно, што морално, а најчешће и стручно и морално некомпетентни људи, за које није јасно по ком мерилу су бирани“. Они сматрају, како наводе у писму да „од тренутка у ком су недељне новине НИН постале власништво једне иностране приватне компаније тај негативан тренд приметно расте, да би до кулминације произвољности дошло ове године... Било би минимално коректно да одлуку о најбољем роману српске књижевности донесу критичари који систематски прате савремени домаћи роман. Међутим, овогодишњи жири не испуњава чак ни те услове“, сматра осамнаесторо потписника писма. Потписници писма су: Владимир Кецмановић, Владимир Табашевић, Дејан Стојиљковић, Ђорђе Писарев, Емир Кустурица, Игор Маројевић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Љубица Арсић, Марко Крстић, Милан Ружић, Миро Вуксановић, Мухарем Баздуљ, Никола Маловић, Сава Дамјанов, Славиша Павловић, Слободан Владушић и Франка Петриновић.

2021.

У јануару 2021. поново је дошло бојкота ове награде од стране једног броја интелектуалаца и јавних личности, пошто је након приватизације недељника НИН временом дошло до тога да у жирију награде нема књижевника ни књижевних критичара.

Добитници

Досадашњи добитници НИН-ове награде су:

слика	писац	дело	година	номиновани
	Добрица Ћосић	Корени	1954	Иво Андрић — Проклета авлија
	Мирко Божић	Неисплакани	1955	Вјекослав Калеб — Бијели камен Новак Симић — Браћа и кумири
	Оскар Давичо	Бетон и свици	1956	Светлана Велмар Јанковић — Ожиљак Радомир Константиновић — Мишоловка
	Александар Вучо	Мртве јавке	1957	Владан Десница — Прољећа Ивана Галеба Михаило Лалић — Лелејска гора Душан Матић — Коцка је бачена Мића Поповић — Излет
	Бранко Ћопић	Не тугуј бронзана стражо	1958	Миодраг Булатовић — Вук и звоно Иванка Вујичић Лашовска — Чахуре Радомир Константиновић — Чисти и прљави Ерих Кош — Il tifo Момчило Миланков — Јесењи догађаји Бора Ћосић — Сви смртни
		награда није додељена	1958	Миодраг Булатовић — Црвени петао лети према небу
	Радомир Константиновић	Излазак	1960	Михаило Лалић — Хајка Јозо Лаушић — Костоломи Владо Малески — Оно што беше небо
	Добрица Ћосић	Деобе	1961
	Мирослав Крлежа	Заставе	1962
	Оскар Давичо	Глади	1963
	Оскар Давичо	Тајне	1964
	Ранко Маринковић	Киклоп	1965
	Меша Селимовић	Дервиш и смрт	1966
	Ерих Кош	Мреже	1967
	Слободан Новак	Мириси, злато и тамјан	1968	Слободан Селенић — Мемоари Пере богаља Драгослав Михаиловић — Кад су цветале тикве
	Бора Ћосић	Улога моје породице у светској револуцији	1969	Воја Чолановић — Пустоловина по мери Јара Рибникар — Јан Непомуцки
	Борислав Пекић	Ходочашће Арсенија Његована	1970	Михаило Лалић — Прамен таме Бошко Петровић — Долазак на крај лета
	Милош Црњански	Роман о Лондону	1971
	Данило Киш	Пешчаник	1972	Александар Тишма — Књига о Бламу
	Михаило Лалић	Ратна срећа	1973
	Јуре Франичевић Плочар	Вир	1974	Бранимир Шћепановић — Уста пуна земље Момо Капор — Фолиранти
	Миодраг Булатовић	Људи са четири прста	1975	Војин Јелић — Побожни ђаво Драгослав Михаиловић — Петријин венац Миодраг Булатовић — Људи са четири прста Радомир Смиљанић — У Андима Хегелово тело
	Александар Тишма	Употреба човека	1976	Жарко Команин — Колијевка Ћамил Сијарић — Царска војска Вукашин Мићуновић — Боловања Павле Угринов — Фасцинације Света Лукић — Водени цветови Мирко Ковач — Ругање с душом Младен Марков — Смутное време
	Петко Војнић Пурчар	Дом све даљи	1977
	Мирко Ковач	Врата од утробе	1978
	Павле Угринов	Задат живот	1979
	Слободан Селенић	Пријатељи	1980
	Павао Павличић	Вечерњи акт	1981	Милан Оклопџић — Калифорнија блуз Војин Јелић — Доживотни грешник Воја Чолановић — Леви длан, десни длан Дубравка Угрешић — Штефица Цвек у раљама живота Милорад Павић — Мали ноћни роман
	Антоније Исаковић	Трен 2	1982
	Драгослав Михаиловић	Чизмаши	1983
	Милорад Павић	Хазарски речник	1984	Мирослав Поповић — Судбине Иван Аралица — Душе робова Младен Марков — Истеривање бога Биљана Јовановић — Душа, миљеница моја Момо Капор — Књига жалби
	Живојин Павловић	Зид смрти	1985	Звонимир Мајдак — Кћерка Радослав Петковић — Сенке на зиду Слободан Селенић — Очеви и оци Милисав Савић — Топола на тераси Недељко Фабрио — Вјежбање живота
	Видосав Стевановић	Тестамент	1986
	Воја Чолановић	Зебња на расклапање	1987	Иван Аралица — Оквир за мржњу Славенка Дракулић — Холограми страха Бранко Летић — Повратак у туђину Јудита Шалго — Траг кочења
	Дубравка Угрешић	Форсирање романа ријеке	1988	Иван Аралица — Асмодејев шал Драган Великић — Via Pula Миленко Вучетић — Бежање од среће Звонимир Мајдак — Старац Борислав Пекић — Атлантида Мирослав Савићевић — Прича о Косовском боју
	Војислав Лубарда	Вазнесење	1989	Владимир Бајац — Књига о бамбусу Џевад Карахасан — Источни диван Мирослав Тохољ — Стид Недељко Фабрио — Береникина коса
	Мирослав Јосић Вишњић	Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба	1990	Светлана Велмар Јанковић — Лагум Светислав Басара — На Граловом путу Милисав Савић — Ћуп комитског војводе Мирјана Митровић — Аутопортрет са Миленом Ђорђе Писарев — Готска прича
	Милисав Савић	Хлеб и страх	1991	Жарко Радаковић — Тибинген Боба Благојевић — Скерлетна луда Милорад Павић — Унутрашња страна ветра Драган Великић — Астраган Берислав Косиер — Безбожници Момчило Селић — Изгон
	Живојин Павловић	Лапот	1992	Мирослав Јосић Вишњић — Приступ у кап и семе Антоније Исаковић — Миран злочин Данко Поповић — Удовице Мирослав Савићевић — Крај столећа Касиопеје Светислав Басара — Монголски бедекер
	Радослав Петковић	Судбина и коментари	1993	Видосав Стевановић — Острво Балкан Горан Петровић — Атлас описан небом Слободан Селенић — Убиство с предумишљајем Павле Угринов — Сапун од цвећа Миломир Ђукановић — Амерички експеримент
	Владимир Арсенијевић	У потпалубљу	1994
	Светлана Велмар-Јанковић	Бездно	1995
	Давид Албахари	Мамац	1996
	Милован Данојлић	Ослободиоци и издајници	1997
	Данило Николић	Фајронт у Гргетегу	1998
	Максимилијан Еренрајх Остојић	Карактеристика	1999
	Горан Петровић	Ситничарница „Код срећне руке“	2000	Мирјана Новаковић — Страх и његов слуга
	Зоран Ћирић	Хобо	2001
	Младен Марков	Укоп оца	2002
	Владан Матијевић	Писац издалека	2003	Драган Великић — Досије Домашевски Горан Милашиновић — Camera obscura Ана Вучковић Денчић — Епохалипса јуче Бранко Брђанин — Михаил Гордана Ћирјанић — Кућа у Пуерту Радован Бели Марковић — Девет белих облака
	Владимир Тасић	Киша и хартија	2004	Светислав Басара — Срце земље
	Миро Вуксановић	Семољ земља	2005	Давид Албахари — Пијавице Сања Домазет — Ко плаче Саша Илић — Берлинско окно Милица Мићић Димовска — Уточиште Горан Милашиновић — Апсинт Мирјана Новаковић — Johann’s 501
	Светислав Басара	Успон и пад Паркинсонове болести	2006	Срђан Ваљаревић — Комо Зоран Живковић — Мост Звонко Карановић — Четири зида и град Мирјана Митровић — Емилија Лета
	Драган Великић	Руски прозор	2007	Гордана Ћирјанић — Пољубац Владимир Кецмановић — Феликс Драшко Милетић — pH роман
	Владимир Пиштало	Тесла, портрет међу маскама	2008	Радослав Петковић — Савршено сећање на смрт Владислав Бајац — Хамам Балканија Лаура Барна — Моја последња главобоља Александар Гаталица — Невидљиви Светислав Басара — Дневник Марте Коен
	Гроздана Олујић	Гласови у ветру	2009	Рајко Васић — Прсти лудих очију Звонко Карановић — Три слике победе Жарко Команин — Љетопис вјечности Сандра Петрушић — Таоци Ђорђе Писарев — А ако умре пре него што се пробуди Дејан Стојиљковић — Константиново раскршће Мирјана Урошевић — Park Carmen Machado
	Гордана Ћирјанић	Оно што одувек желиш	2010	Радован Бели Марковић — Госпођа Олга Веселин Марковић — Ми различити Владан Матијевић — Врло мало светлости Горан Петровић — Испод таванице која се љуспа Зоран Петровић — Камен близанац
	Слободан Тишма	Бернардијева соба	2011	Фрања Петриновић — Алмашки кружоци лечених месечара Давид Албахари — Контролни пункт Светислав Басара — Mein Kampf Воја Чолановић — Ода мањем злу Угљеша Шајтинац — Сасвим скромни дарови
	Александар Гаталица	Велики рат	2012	Мира Оташевић — Зоја Драго Кекановић — Вепрово срце Катарина Брајовић — Штампар и Вероника Иванчица Ђерић — Несрећа и стварне потребе Ласло Блашковић — Посмртна маска
	Горан Гоцић	TAI	2013	Слободан Владушић — Ми, избрисани Силвана Хаџи-Ђокић — Златно доба Соња Атанасијевић — Ваздушни људи Милета Продановић — Аркадија
	Филип Давид	Кућа сећања и заборава	2014	Ото Хорват — Сабо је стао Давид Албахари — Животињско царство
	Драган Великић	Иследник	2015	Светислав Басара — Анђео атентата Дана Тодоровић — Парк Логовској Вуле Журић — Република Ћопић Љубица Арсић — Рајска врата Милисав Савић — La Sans Pareille
	Ивана Димић	Арзамас	2016	Владислав Бајац — Хроника сумње Владан Матијевић — Сусрет под необичним околностима Владимир Табашевић — Па као
	Дејан Атанацковић	Лузитанија	2017	Јовица Аћин — Сродници Мира Оташевић — Горгоне Давид Албахари — Данас је среда Срђан Срдић — Сребрна магла пада
	Владимир Табашевић	Заблуда Светог Себастијана	2018	Бранка Криловић — Прекасно Лана Басташић — Ухвати зеца Јелена Ленголд — Одустајање Саша Савановић — Десети живот Горан Марковић — Београдски трио
	Саша Илић	Пас и контрабас	2019	Миленко Бодирогић — По шумама и горама Стево Грабовац — Мулат Албино Комарац Слободан Тишма — Грозота или... Ана Вучковић Денчић — Yugoslav
	Светислав Басара	Контраендорфин	2020	Владан Матијевић — Слобода говора Дарко Цвијетић — Што на поду спаваш Енес Халиловић — Људи без гробова Сава Стијеповић — Прекрасне рушевине Бојан Савић Остојић — Ништа није ничије Огњен Спахић — Под оба сунца
	Милена Марковић	Деца	2021	Илија Ђуровић — Сампас Елведин Незировић — Оно о чему се не може говорити Владимир Копицл — Шпанска чизма Срђан В. Тешин — Мокринске хронике Давид Албахари — Поговор
	Даница Вукићевић	Унутрашње море	2022	Милан Трипковић — Клуб истинских стваралаца Горан Петровић — Папир са воденим знаком Мирјана Дрљевић — Нико није заборављен и ничега се не сећамо Угљеша Шајтинац — Кољка и Сашењка Маријана Чанак — Клара, Клариса
	Стево Грабовац	Послије забаве	2023	Владимир Пиштало — Песма о три света Владан Матијевић — Пакрац Срђан Срдић — Аутосекција Љубомир Кораћевић — У земљи Фрање Јосифа
	Маринко Арсић Ивков	НГДЛ	2024	Тања Ступар Трифуновић — Дуж оштрог ножа Боривоје Герзић — Лутам сад мртав светом Мухарем Баздуљ — Лимени лијес за Заимовић Зејну
	Дарко Тушевљаковић	Карота	2025	Далибор Пејић — Балада о убици и убици и убици Лаура Барна — Фрау Бета Милан Трипковић — Бесмртне лудости госпође Кубат Владимир Вујовић — Разговори с вјештицом Милош Перишић — Опатија Светог Вартоломеја

Најбољих десет романа до 2003. године

Уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију гласали су за најбоље награђене романе. Као 10 најбољих романа добитника НИН-ове награде одабрани су:

1. Меша Селимовић – Дервиш и смрт
2. Данило Киш – Пешчаник
3. Милош Црњански – Роман о Лондону
4. Милорад Павић – Хазарски речник
5. Борислав Пекић – Ходочашће Арсенија Његована
6. Ранко Маринковић – Киклоп
7. Александар Тишма – Употреба човека
8. Радослав Петковић – Судбина и коментари
9. Добрица Ћосић – Корени
10. Слободан Новак – Мириси, злато и тамјан

Едиција Оф НИН

Током година испоставило се да су неки од романа које су номиновани али нису добили награду фактички постали део централног канона српске књижевности. Зато је почетком 21. века Завод за уџбенике штампао едицију Оф НИН (Off NIN), где је 10 критичара бирало 10 романа који је требало да буду награђени, а нису. У тој едицији налазе се:

1. Проклета авлија, Иве Андрића,
2. Друга књига Сеоба (1. и 2. део), Милоша Црњанског,
3. Дан шести, Растка Петровића,
4. Прољећа Ивана Галеба, Владана Деснице,
5. Кад су цветале тикве, Драгослава Михаиловића,
6. Доротеј, Добрила Ненадића,
7. Судбине, Мирослава Поповића,
8. Певач, Бошка Петровића и
9. Фама о бициклистима, Светислава Басаре.

НИН-ова награда за публицистику

Главни чланак: Награда Димитрије Туцовић

Године 1975. установљена је НИН-ова награда за публицистику Димитрије Туцовић. Установљена је поводом двоструког јубилеја: 40 го­дина од покретања НИН-а (1935) и 25 година од послератног излажења НИН-а (1950). Првих година добитници су углавном били политичари, а први добитник био је Едвард Кардељ. Прекретница је настала када је 1981. награду за пуб­ицистику добио Гојко Николиш за мемоаре Корјен, стабло, паветина. Од тада је за награду конкурисала права пуб­лицистика, чак сваке године 70-150 наслова и на неки начин је постала конкуренција награди за роман године. По­четком деведесетих награда је из непознатих разлога уступљена Политици и названа Награда Слободан Јо­ва­но­вић. Први добитник Награде Слободан Јовановић био је Василије Крестић.

Види још

• Награда Женско перо

Спољашње везе

• Ilić, Saša (31. 12. 2010). „Trigonometrija NIN-ove nagrade”. Peščanik. Приступљено 28. 3. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Matijević, Ivana (26. 1. 2022). „Pobeda književnosti”. Danas. Приступљено 28. 3. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)