Пређи на садржај

Грејс Кели

Овај чланак је добар. Кликните овде за више информација.
С Википедије, слободне енциклопедије
Грејс Кели
Грејс Кели, око 1954
Лични подаци
Датум рођења(1929-11-12)12. новембар 1929.
Место рођењаФиладелфија, САД
Датум смрти14. септембар 1982.(1982-09-14) (52 год.)
Место смртиМонте Карло, Монако
Породица
СупружникРеније III од Монака (в. 1956 —  њена смрт 1982)
ПотомствоКаролина од Монака
Алберт II од Монака
Стефани од Монака
РодитељиЏон Б. Кели Ст.
Маргарет Меџер
ДинастијаГрималди (удајом)
Кнегиња од Монака
Период18. април 1956 — 14. септембар 1982.
ПретходникЖислен Доманже
НаследникШарлен од Монака
Потпис

Грејс Патриша Кели (енгл. Grace Patricia Kelly; Филаделфија, 12. новембар 1929 — Монте Карло, 14. септембар 1982) била је америчка глумица која је, удајом за кнеза Ренијеа III, 18. априла 1956, постала Грејс, кнегиња од Монака.

Грејс Кели сматра се једном од највећих икона филма и моде свих времена. Глумачку каријеру отпочела је улогама у позоришту и на телевизији, а 1951. остварила је и своју прву улогу на великом платну у филму Четрнаест сати. Ширу популарност стекла је 1952. након улоге у вестерну Тачно у подне, у ком јој је партнер био Гари Купер. Наредне године је, заједно са Кларком Гејблом и Авом Гарднер, снимила филм Могамбо који јој је донео награду Златни глобус за најбољу споредну глумицу, као и прву номинацију за Оскара. Почетком 1955. Келијева је освојила Оскара за најбољу главну глумицу и Златни глобус за најбољу главну глумицу у играном филму за улогу у драми Провинцијалка. Келијева је била позната и као муза британског редитеља Алфреда Хичкока, са којим је снимила филмове Позови М ради убиства, Прозор у двориште и Држ'те лопова. Последњу улогу остварила је у филму Високо друштво 1956. године.

У априлу 1956. године Грејс Кели се удала за Ренијеа III, кнеза од Монака, након чега је напустила глумачку каријеру. Пар је добио троје деце — Каролину, Алберта и Стефани. 13. септембра 1982, враћајући се у Монако из Француске заједно са кћерком Стефани, Келијева је доживела мождани удар и изгубила контролу над воланом. Преминула је дан касније, а сахрањена је 18. септембра.

Године 1999, Амерички филмски институт поставио ју је на 13. позицију листе 100 највећих филмских звезда свих времена.

Порекло и детињство

[уреди | уреди извор]

Грејс Патриша Кели рођена је 12. новембра 1929. у Филаделфији, Пенсилванија, у имућној породици ирског и немачког порекла.[1] Њен отац Џон Б. „Џек“ Кели био је професионални спортиста, освајач три златне олимпијске медаље у веслању, а касније је постао власник једне успешне грађевинске фирме, док је њена мајка Маргарет Меџор предавала психологију на Универзитету у Пенсилванији. Келијева је име добила по сестри свог оца, која је умрла у раној младости. Имала је једног брата, Џона Б. Келија Млађег (24. мај 1927 — 2. мај 1985), и две сестре, Маргарет Кетрин „Пеги“ (13. јун 1925 — 23. новембар 1991) и Елизабет Ен „Лизен“ (25. јун 1933 — 24. новембар 2009). Деца Келијевих васпитана су у строгом католичком духу.[2][3] Келијеву ће касније филмски студији представљати као девојку из филаделфијског високог друштва, али то није била права истина. У Филаделфији су Келијеви заправо били сматрани дошљацима који су великом брзином дошли до новца, и Џек Кели се свим снагама трудио да своју породицу уведе у високе друштвене кругове. Зато је своју децу научио да се понашају попут припадника властеле и да енглески говоре британским акцентом.[4]

За разлику од својих сестара и брата, Келијева није наследила атлетску грађу нити интересовање за спорт својих предака. Била је слабашна, мршава и имала је проблема са астмом.[5] Зато су је родитељи, у детињству, у великој мери занемаривали.[6] Управо тај недостатак пажње родитеља навео је Келијеву да се посвети глуми у локалном позоришту. У томе ју је подржавао стриц Џорџ Кели, драматург, чија је хомосексуалност била строго чувана породична тајна.[7] Такође је активно тренирала пливање како би развила и ојачала своје тело.[8]

Глумачка каријера

[уреди | уреди извор]

Образовање и почеци: 1942—1951.

[уреди | уреди извор]

Келијева је образовање стекла у престижној католичкој школи за девојчице, Академији Равенхил. Још као дете радила је као модел, а 1942. се по први пут опробала у глуми, у представи Не храни животиње. Током школовања Келијева се бавила глумом и плесом. Матурирала је 1947. године, и тада је у школском годишњаку навела Ингрид Бергман као свог узора, као и да ће у будућности постати филмска и позоришна звезда.[9] Те исте године Келијева је уписала Америчку академију драмских уметности у Њујорку. На њено велико изненађење, Џек Кели је прихватио њен избор. Келијева се озбиљно посветила усавршавању своје глуме, јер је желела да добија улоге захваљујући свом таленту, а не лепоти. Дипломирала је 1948. — дипломску улогу остварила је у представи Филаделфијска прича[10] — и такође доживела свој деби на телевизији. Године 1949, је заиграла на Бродвеју.

Током 1949. и 1950, Келијева ће остварити низ улога на позорници и телевизији. Међутим, и поред дипломе које је стекла на Америчкој академији драмских уметности, у позоришту је била неубедљива. Њен некадашњи ментор и професор Дон Ричардсон је о њој рекао: Она никада не би успела у позоришту. Имала је изглед и стил, али није имала глас.[11] Ричардсон је схватио да Келијева има све што је потребно за филмску глумицу, те је, на почетку њене каријере, користио све своје везе како би јој уговорио аудиције за филм и телевизију.[12] Године 1951, Келијева је добила своју прву филмску улогу, у остварењу Четрнаест сати, победивши на кастингу Ен Банкрофт. Њена улога остала је прилично незапажена од стране критике, те је она наставила са радом на телевизији и сцени. Међутим, током снимања Четрнаест сати је у филмском студију упознала Гарија Купера, који је био толико очаран њоме да је инсистирао да му она буде партнерка у филму Тачно у подне.

Филмска икона: 1952—1956.

[уреди | уреди извор]
Грејс Кели (десно) са Кларком Гејблом у филму Могамбо (1953).

Келијева је улогом у вестерну Тачно у подне из 1952, у коме је глумила уз Гарија Купера, постигла велики успех.[13] Наредне године је заједно са Кларком Гејблом и Авом Гарднер снимила филм Могамбо, који је постигао огроман успех и код критике и код публике. Улогу Линде Нордли је добила захваљујући самом редитељу Џону Форду, који је изјавио да Келијева поседује шарм, квалитет и елеганцију.[10] Келијева је за Могамбо освојила Златни глобус за најбољу споредну глумицу у играном филму, а била је номинована и за Оскара за најбољу споредну глумицу. Она ће касније новинарки Хеди Хопер причати:

Могамбо ме је интересовао због три ствари. Џона Форда, Кларка Гејбла, и бесплатног путовања у Африку. Да је Могамбо сниман у Аризони, не бих га радила.[14]

Након успеха који је постигла са Могамбом, Келијева је потписала седмогодишњи уговор са студијом Метро-Голдвин-Мајер.[15]

Године 1954, Келијева је снимила чак пет филмова. Два, Позови М ради убиства и Прозор у двориште, режирани од стране Алфреда Хичкока, створили су од ње светску звезду. Улога у Назови М ради убиства донела јој је номинацију за Награду Британске филмске академије за најбољу инострану глумицу. Заједно са Бингом Крозбијем и Вилијамом Холденом снимила је филм Провинцијалка, захваљујући коме је освојила Оскара за најбољу главну глумицу, Златни глобус за најбољу главну глумицу у играном филму (драма), Награду националног филмског савеза САД за најбољу женску улогу и Награду удружења њујоршких филмских критичара за најбољу глумицу. Такође је још једном била номинована за Награду Британске филмске академије. Са Холденом је такође радила на ратној драми Мостови Токо-Рија, који је био нешто мање запажен. Њен последњи филм из те године, Зелена ватра, био је и критички и комерцијални промашај.

Године 1955. Келијева је поново радила са Алфредом Хичкоком на филму Држ'те лопова, у коме јој је партнер био Кери Грант. Грант је тада о њој рекао: Уз сво поштовање према драгој Ингрид Бергман, много више волим Грејси. Она у себи носи неку ведрину, мир и светлост.[16] Држ'те лопова је био сниман на Азурној обали, где је Келијева, током Канског филмског фестивала, упознала свог будућег мужа кнеза Ренија III од Монака. Овај филм је донео Келијевој Награду Хенријета за омиљену филмску глумицу, једно од признања које додељује Златни глобус. Наредне године, снимила је филм Лабуд, у коме је игром случаја играла принцезу, и мјузикл Високо друштво, заједно са Френком Синатром и Бингом Крозбијем. Иако Келијева то тада није планирала, Високо друштво је било њен последњи филм, последњи глумачки пројекат уопште. Алфред Хичкок ће јој касније понудити главну улогу у филму Марни, али ју је она одбила због протеста народа Монака, који није желео да њихова кнегиња тумачи лик клептоманке, као ни да снима љубавне сцене са Шоном Конеријем.[17] Уместо ње, улогу је добила Типи Хедрен.

Кнегиња од Монака

[уреди | уреди извор]

Венчање и брак

[уреди | уреди извор]

Аристотел Оназис је 1953. купио казино у Монте Карлу, али је привреда Монака почела да слаби. Оназис је о томе разговарао са Гарднером Каулсом, издавачем часописа Лук, који је напоменуо како би брак кнеза Ренија са неком холивудском звездом могао да привуче богате туристе у Монако. Каулс је на то предложио Мерилин Монро, којој се та идеја свидела.[18] Међутим, кнез Реније је на Канском фестивалу 1955. упознао Грејс Кели, и помислио како би она била подесна супруга и кнегиња Монака.[19] Реније је, ради наследства, морао да се ожени — уколико не би обезбедио наследника моначанског престола, његова кнежевина би припала Француској. Са чврстом намером да ожени Келијеву, посетио ју је на снимању филма Лабуд, а неколико дана касније посетио је њену породицу у Филаделфији.

Међутим, због тадашње неповољне економске ситуације у Монаку, Реније је од Џека Келија захтевао мираз од чак два милиона америчких долара. И поред тога што је у почетку одбијао да то учини, идеја да би његова кћерка могла постати кнегиња је убедила Џека Келија да плати мираз. Само три дана након што ју је упознао са остатком своје породице, Реније је запросио Келијеву. 4. априла 1956, Келијева се укрцала на брод Конститјушон и запутила у Монако, где ју је дочекало преко двадесет хиљада људи. Она и Реније венчали су се грађански 18, а црквено 19. априла. Раскошној свадби присуствовале су познате личности попут Аристотела Оназиса, Глорије Свансон, Аве Гарднер и Дејвида Нивена. Френк Синатра је најпре потврдио свој долазак, а затим га отказао када је чуо да ће венчању присуствовати његова бивша супруга Ава Гарднер. На церемонији склапања грађанског брака, матичар је прочитао стотину тридесет и осам титула које је Келијева добила удајом. Од тога дана, па до смрти, била је позната као Њено Узвишено Височанство Грејс, кнегиња од Монака. Венчање је пратило више од тридесет милиона гледалаца широм света.[20]

Кнегиња Грејс се због овог брака одрекла своје глумачке каријере. Недуго након њиховог венчања, Реније јој је изложио читаву листу стриктних правила којих се, као кнегиња, морала придржавати. Убрзо потом кнез је забранио приказивање филмова своје супруге у Монаку.[11] Године 1962, Алфред Хичкок је Грејс понудио главну улогу у његовом филму Марни. Иако је она силно желела да се врати глуми, а Реније јој чак дозволио да сними овај филм, народ Монака је протестовао јер није желео да њихова кнегиња тумачи лик клептоманке, као ни да снима љубавне сцене са Шоном Конеријем.[17] Касније се ипак вратила телевизији, читајући поезију и радећи нарацију за документарне филмове.

Како је време пролазило, удаљеност између Грејс и Ренијеа је постајала све већа. Грејс је све више времена проводила у Филаделфији и Паризу. Међутим, пред крај њеног живота, поново је постала блиска са својим мужем.[10] Реније није крио своју тугу на Грејсиној сахрани, нити се након њене смрти икада поново оженио. Није познато да ли је ико од супружника за време њиховог двадесетшестогодишњег брака имао ванбрачне везе.

Деца

[уреди | уреди извор]

Грејс и Реније добили су троје деце:

Кнегиња Грејс (лево) и принцеза Стефани (десно) у шетњи 1969.

Званичне дужности

[уреди | уреди извор]
Званични монограм кнегиње Грејс.
Кнез и кнегиња од Монака приликом посете Белој Кући.

Кнегиња Грејс је 1963. основала хуманитарну организацију Association Mondiale des Amis de l'Enfance (фр. Светска асоцијација пријатеља деце), скраћено AMADE, која се бави промоцијом и заштитом дечјих права.[31] Од 1993, председница ове организације је Грејсина кћерка Каролина, принцеза од Хановера.[32] Грејс је основала и Бал ружа (фр. Ball de Rose), који ће убрзо постати један од најгламурознијих друштвених догађаја у Монаку.[33] Такође је била дугогодишњи домаћин још једног важног друштвеног догађаја, Бала Црвеног крста (фр. Bal de la Croix Rouge).[34] Сама Грејс је била патрон моначанског огранка Црвеног крста.[35]

Будући да као кнегиња од Монака више није могла да снима филмове, Грејс се 1978. вратила телевизији и позоришту на нешто другачији начин — читала је поезију и радила нарацију за документарне филмове.[35]

Заједно са својим мужем Ренијеом, а понекад и са децом, Грејс је путовала у званичне посете многим државама. Њих двоје су 1981. заједно посетили председника САД Роналда Регана и његову супругу Ненси Реган. Исте године су она и кнез Алберт присуствовали венчању Чарлса, принца од Велса, и Дајане Спенсер.[36] Постоји прича да се Дајана, пред своје венчање са Чарлсом, жалила Грејс на резервисаност и ограничења краљевске породице, на шта је Грејс одговорила:

Не брини се, драга. Видећеш, постаће само још горе.

Дајана је касније, 1982, представљала британску краљевску породицу на Грејсиној сахрани.[37]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Грејсин љубавни живот привлачио је пажњу медија још у време када је тек почињала своју глумачку каријеру. Многи њени биографи верују да је Грејс имала афере са свим својим филмским партнерима,[38] с изузетком Џејмса Стјуарта.[39] Њени наводни љубавници били су принц Али Кан,[40] Гари Купер,[41] Кларк Гејбл, Бинг Крозби и Реј Миланд.

Пре него што се 1956. удала за кнеза Ренија, Грејс се замало удала за руског модног дизајнера и фотографа Олега Касинија, који је претходно био ожењен глумицом Џин Тирни. Међутим, овај брак никада није остварен, јер Грејсини родитељи за зета нису хтели да прихвате Касинија, који није био католичке вере.[1]

Смрт

[уреди | уреди извор]
Гроб Грејс Кели.

Келијева је 13. септембра 1982, враћајући се са кћерком Стефани са путовања Француском ривијером, доживела саобраћајну несрећу, након благог можданог удара, због чега је изгубила контролу над аутомобилом који је возила.[42] Док је Стефани, задобила лакше повреде, стање Келијеве постало је критично. Преминула је дан касније у Медицинском центру Монака, који је касније променио назив у Болнички центар кнегиње Грејс. Популарна је гласина да је Келијева погинула у близини места на коме је снимана сцена пикника из филма Држ'те лопова, али је њен син Алберт то увек порицао.[43]

Грејс Кели сахрањена је у породичној гробници Грималдијевих, у катедрали Светог Николе, 18. септембра 1982. Кнез Реније, који се након њене смрти никада није поново оженио, преминуо је 2005. године и сахрањен је поред ње. Грејсиној сахрани присуствовало је преко четири стотине људи, укључујући истакнуте политичке личности из целог света и чланове краљевских породица широм Европе, као и њене некадашње колеге из Холивуда. Пренос на телевизији пратило је око стотину милиона људи.[44]

У свом опроштајном говору, Џејмс Стјуарт је рекао:

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Кнез Реније је 1982, након Грејсине смрти, основао Фондацију кнегиње Грејс, која потпомаже младе људе талентоване за глуму, плес или певање.[45] Ова организација сваке године додељује награде које носе имена по кнегињи Грејс и кнезу Ренијеу, а чији су добитници, између осталих, Глен Клоуз, Михаил Баришњиков, Џули Ендруз, Џорџ Лукас, Дензел Вошингтон и Ен Хатавеј.[46] У складу са жељама своје мајке, принцеза Каролина је 1985. основала балетску трупу Les Ballets de Monte Carlo,[47] чија се плесна академија зове Академија кнегиње Грејс,[48] као и фестивал музике и плеса The Spring Arts Festival.[49]

Године 1999, Амерички филмски институт поставио је Грејс Кели на 13. позицију листе 100 највећих филмских звезда свих времена.

Популарни британски певач Мика је 2007. године снимио песму Grace Kelly, инспирисан покојном глумицом. На почетку песме може се чути део дијалога из филма Провинцијалка.

Године 2013, снимљен је филм Грејс од Монака. Филм приказује живот холивудске глумице и кнегиње од Монака у време несугласица и напетих односа 1962. године, између њеног мужа кнеза Ренијеа и француског председника Шарла Де Гола.[50]

Титуле

[уреди | уреди извор]
  • Госпођица Грејс Патриша Кели (12. новембар 1929 — 18. април 1956)
  • Њено Узвишено Височанство кнегиња од Монака (18. април 1956 — 14. септембар 1982)

Грејсина пуна титула гласила је Њено Узвишено Височанство кнегиња од Монака, војвоткиња од Валентоа, маркиза од Боа, грофица од Карлада, баронеса од Сан–Лоа, стотину и један пут дама. Удајом за кнеза Ренијеа примила је укупно стотину тридесет и осам титула.[51][52]

Филмографија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Филмографија Грејс Кели
Улоге Грејс Кели
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1951. Четрнаест сати Fourteen Hours Луиз Ен Фалер
1952. Тачно у подне High Noon Ејми Фолер Кејн
1953. Могамбо Mogambo Линда Нордли Златни глобус за најбољу споредну глумицу у играном филму
Номинована—Оскар за најбољу споредну глумицу
1954. Позови М ради убиства Dial M for Murder Марго Мери Вендис Номинована—Награда BAFTA за најбољу инострану глумицу
1954. Прозор у двориште Rear Window Лиза Керол Фремонт
1954. Провинцијалка The Country Girl Џорџи Елџин Оскар за најбољу главну глумицу
Златни глобус за најбољу главну глумицу у играном филму (драма)
Награда националног филмског савеза САД за најбољу женску улогу
Награда удружења њујоршких филмских критичара за најбољу глумицу
Номинована—Награда BAFTA за најбољу инострану глумицу
1954. Зелена ватра Green Fire Кетрин Ноланд
1954. Мостови Токо-Рија The Bridges at Toko-Ri Ненси Брабејкер
1955. Држ'те лопова To Catch a Thief Френсис Стивенс Награда Хенријета за омиљену филмску глумицу
1956. Лабуд The Swan Принцеза Александра
1956. Високо друштво High Society Трејси Саманта Лорд

Награде и номинације

[уреди | уреди извор]
Награда Година Категорија Улога Резултат
Награда Америчке филмске академије 1953. Најбоља споредна глумица Могамбо Номинација
1954. Најбоља главна глумица Провинцијалка Освојено
Награда Британске филмске академије 1954. Најбоља инострана глумица Назови М ради убиства Номинација
1955. Најбоља инострана глумица Провинцијалка Номинација
Награда Златни глобус 1953. Најбоља споредна глумица у играном филму Могамбо Освојено
1954. Најбоља главна глумица у играном филму (драма) Провинцијалка Освојено
1955. Награда Хенријета за омиљену филмску глумицу Држ'те лопова Освојено
Награда националног филмског савеза 1954. Најбоља женска улога Провинцијалка Освојено
Награда удружења њујоршких филмских критичара 1954. Најбоља глумица Провинцијалка Освојено

Познати глумци са којима је сарађивала

[уреди | уреди извор]
Грејс Кели у сунцу (2013).
Филм Глумци са којима је сарађивала
Четрнаест сати Дебра Паџет, Агнес Мурхед
Тачно у подне Гари Купер
Могамбо Кларк Гејбл, Ава Гарднер
Назови М ради убиства Реј Миланд
Прозор у двориште Џејмс Стјуарт, Телма Ритер
Провинцијалка Бинг Крозби, Вилијам Холден
Мостови Токо-Рија Вилијам Холден, Фредрик Марч
Држ'те лопова Кери Грант
Лабуд Алек Гинис, Агнес Мурхед
Високо друштво Бинг Крозби, Френк Синатра, Селест Хоум, Луј Армстронг

Породица

[уреди | уреди извор]

Родитељи

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти
Џон Кели 4. октобар 1889. 20. јун 1960.
Маргарет Мајер 1899.

Супружник

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења датум смрти
Реније III
31. мај 1923. 6. април 2005.

Деца

[уреди | уреди извор]
име слика датум рођења супружник
Каролина
23. јануар 1957. Филип Жино; Стефано Казираги; Ернст Август од Хановера
Алберт II
14. март 1958. Шарлен
Стефани
1. фебруар 1965. Данијел Дикрије; Аданс Лопез Перес

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Џејкобс, Лора (мај 2010). „Grace Kelly's Forever Look”. Vanity Fair (на језику: енглески). Приступљено 14. 3. 2012. 
  2. ^ Силвестер, Кристофер (12. 6. 2009). „High Society: Grace Kelly and Hollywood by Donald Spoto”. The Telegraph (на језику: енглески). Приступљено 14. 3. 2012. 
  3. ^ Херцог, Бак (14. 1. 1956). „'Irish' Grace Kelly Is Half German”. The Milwaukee Sentinel (на језику: енглески). Приступљено 14. 3. 2012. 
  4. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 179. стр.”. 
  5. ^ „Grace Kelly: From Introvert, to Film Goddess, to Fairy Princess”. Heart of Glass (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 2. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  6. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 180. стр.”. 
  7. ^ Ли, Венди (2007). „True Grace” (на језику: енглески). 
  8. ^ „General Trivia about Grace Kelly”. www.gracekellyonline.com (на језику: енглески). Приступљено 9. 4. 2012. 
  9. ^ Спото, Доналд (2009). „High Society: The Life of Grace Kelly” (на језику: енглески). 
  10. ^ а б в Џејкобс, Лора (мај 2010). „Grace Kelly's Forever Looks”. Vanity Fair (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  11. ^ а б „Grace Kelly Biography”. Biography (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  12. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 185. стр.”. 
  13. ^ „Biography for Grace Kelly at the Internet Movie Database”. Internet Movie Database (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  14. ^ Хопер, Хеда. „Hedda Hopper Collection” (на језику: енглески). 
  15. ^ „Grace Kelly Biography – Part 2”. Biography (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  16. ^ Nelson, Nancy (2002). Evenings With Cary Grant (на језику: енглески). Citadel Press. ISBN 1557839239. 
  17. ^ а б „Trivia for Marnie at the Internet Movie Database”. Internet Movie Database (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  18. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 207. стр.”. 
  19. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 205. стр.”. 
  20. ^ Стојановић, Марија (10. 7. 2009). „Сјај и проклетство Грималдијевих”. Данас (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  21. ^ Прелевић, Милица (21. 9. 2009). „Вољена принцеза од Монака”. Стил. Архивирано из оригинала 13. 1. 2013. г. Приступљено 10. 4. 2012. 
  22. ^ „SAR la Princesse de Hanovre”. Palais.mc (на језику: француском). Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 10. 4. 2012. 
  23. ^ „Princess Caroline of Monaco”. Biography.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 9. 2011. г. Приступљено 10. 4. 2012. 
  24. ^ Фаулер, Глен (4. 10. 1990). „Stefano Casiraghi, 30, Husband Of Caroline of Monaco, Is Killed”. Њујорк тајмс (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  25. ^ „Princess Caroline of Monaco”. Hello (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  26. ^ „Princess Stephanie breaks her silence on the accident that killed her mother”. Hello (на језику: енглески). 11. 10. 2002. Приступљено 10. 4. 2012. 
  27. ^ Хоптфирер, Фред (5. 4. 1982). „Aging Gracefully”. People (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  28. ^ Барон, Џејмс (3. 7. 1995). „Chronicle”. Њујорк тајмс (на језику: енглески). Приступљено 10. 4. 2012. 
  29. ^ „Mum's the Word”. People (на језику: енглески). 13. 4. 1998. Приступљено 10. 4. 2012. 
  30. ^ „The turbulent love lives and marriages of Albert's sisters”. Hello! (на језику: енглески). 14. 6. 2011. Приступљено 10. 4. 2012. 
  31. ^ „A profile of AMADE – AMADE Mondiale”. Association Mondiale des Amis de l'Enfance (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  32. ^ „Governance – AMADE Mondiale”. Association Mondiale des Amis de l'Enfance (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  33. ^ „Spring in Monaco, the gentle season”. Visit Monaco.com (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  34. ^ „Summer in Monaco, the shining season”. Visit Monaco.com (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  35. ^ а б „Biography”. The Grace Kelly and Princess of Monaco Page (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  36. ^ „Those who came, and some who stayed away”. The Sydney Morning Herald (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2013. 
  37. ^ „What Grace Told Diana”. Royalty Magazine (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  38. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 179. стр.”. 
  39. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 195. стр.”. 
  40. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 187. стр.”. 
  41. ^ Которн, Најџел (2008). „Љубавни животи холивудских богиња, 190. стр.”. 
  42. ^ „Top Ten: Notorious cars”. Channel 4 (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 11. 2012. г. Приступљено 14. 3. 2012. 
  43. ^ „Grace Kelly biography, information, news, links, pictures and products”. www.popstarplus.com (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  44. ^ „Princess Grace lingers in memory”. USA Today (на језику: енглески). 10. 9. 2007. Приступљено 8. 6. 2012. 
  45. ^ „History”. Princess Grace Foundation (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  46. ^ „Awards Winners”. Princess Grace Foundation (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2012. 
  47. ^ „La Compagnie”. Les Ballets de Monte Carlo (на језику: француском). Архивирано из оригинала 24. 5. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2012. 
  48. ^ „Académie de Princesse Grace”. Les Ballets de Monte Carlo (на језику: француском). Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 8. 6. 2012. 
  49. ^ „Caroline, Princess of Hanover”. Monaco - Monte Carlo (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2013. 
  50. ^ Зашто је драма о Грејс Кели узбудила породицу Грималди („Политика“, 10. март 2013)
  51. ^ „Grace Kelly Now Has 138 Titles”. Star-News (на језику: енглески). 19. 4. 1956. Приступљено 8. 6. 2012. 
  52. ^ „Grace Gets Titles, All 138 of Them, in Today's Rites”. Spokane Daily Chronicles (на језику: енглески). 19. 4. 1956. Приступљено 8. 6. 2012. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Оскар за најбољу главну глумицу
1954.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Грејс_Кели&oldid=28569286”