Пређи на садржај

Сарајевски погром над Србима 1914.

С Википедије, слободне енциклопедије
Сарајевски погром над Србима 1914.
Девастиране и опљачкане трговачке радње Срба у Сарајеву 1914.
МестоСарајево
Датум
28. и 29. јун 1914. године.
Убијено2 Србина
ПочиниоциБосанско-муслиманско и хрватско становништво у Сарајеву, подстакнуто од аустријских власти.
МотивАнтисрпско расположење након атентата на надвојводу Франца Фердинанда.

Сарајевски погром над Србима 1914. је погром над становницима Сарајева српске националности који је био један од погрома над Србима организованих у аустроугарским провинцијама Босни и Херцеговини и Хрватској поводом Сарајевског атентата 1914.[1][2] Антисрпски немири у Сарајеву састојали су се од антисрпског насиља великих размера у Сарајеву 28. и 29. јуна 1914. након убиства аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда. Подстакнуте аустроугарском владом, насилне демонстрације попримиле су карактеристике погрома, што је довело до етничких подела које су биле незабележене у историји града. Два Србина су убијена првог дана демонстрација, а многи други су нападнути. Порушене су или опљачкане бројне куће, радње и установе у власништву Срба.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Након атентата на аустроугарског надвојводу Франца Фердинанда од стране 19-годишњег српског студента Гаврила Принципа, антисрпско расположење је порасло широм Аустроугарске и резултирало насиљем над Србима.[3] У ноћи атентата, организовани су антисрпски немири и демонстрације широм земље у другим деловима Аустроугарске, посебно на територији данашње Босне и Херцеговине и Хрватске.[4] Како су Принципови сарадници били углавном етнички Срби и чланови организације Срба, Хрвата и Муслимана под називом Млада Босна, која је била посвећена Јужнословенској заједници, аустроугарска влада је убрзо постала уверена да иза атентата стоји Краљевина Србија. Погроми над етничким Србима организовани су одмах након атентата и трајали су данима. Организовао их је и подстицао Оскар Поћорек, аустроугарски гувернер Босне и Херцеговине који је био одговоран за безбедност надвојводе и његове супруге на дан атентата.[5][6] Прве антисрпске демонстрације, које су предводили следбеници Јосипа Франка, организоване су рано увече 28. јуна у Загребу. Следећег дана, антисрпске демонстрације у граду постале су насилније и могле би се окарактерисати као погром. Полиција и локалне власти у граду ништа нису предузеле да спрече антисрпско насиље.[7]

Иво Андрић је овај догађај описао као „сарајевску махнитост мржње“.[8] Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитијих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву Просвјета, банци и канцеларији новина на српском језику „Српска ријеч“. Током насиља су тог истог дана два Србина убијена.[9] У Сарајеву је, према руском извештају, више од хиљаду кућа и радњи било уништено.[10] Чак је и конзервативна бечка штампа сутрадан известила да Сарајево изгледа као поприште погрома.[11]

По извршењу Сарајевског атентата антисрпска осећања су била на изразито високом нивоу у целој Аустроугарској.[12] Ухапшено је и протерано око 5.500 виђенијих Срба, 460 је осуђено на смрт а Аустроугарске власти су у Босни и Херцеговини оформиле претежно муслиманску специјалну милицију (нем. Schutzkorps) која је прогонила Србе.[13][14] Бројни муслимански верски лидери су протестовали због погрома над Србима.[15] Исте ноћи су антисрпски нереди организовани у бројним другим деловима Аустроугарске, попут Загреба и Дубровника.[16][17]

Нереди

[уреди | уреди извор]

28. јун 1914.

[уреди | уреди извор]
Оскар Поћорек, аустроугарски гувернер Босне и Херцеговине, подстицао антисрпске немире.
Јосип Штадлер је пристао на искорењивање „субверзивних елемената ове земље“.

Антисрпске демонстрације у Сарајеву почеле су 28. јуна 1914. године, нешто касније од загребачких.[18] Иван Шарић, помоћник римокатоличког бискупа босанског Јосипа Штадлера, гребао је антисрпске стихове химне у којима је Србе описао као „змију“ и „вукове харачице“.[19] Руља Хрвата и босанских муслимана прво се окупила у Штадлеровој палати, катедрали Срца Светога.[19] Затим је око 10 сати увече група од 200 људи напала и уништила хотел Европа, највећи хотел у Сарајеву, који је био у власништву српског трговца Глигорија Јефтановића.[19] Маса је свој бес углавном усмерила на српске радње, домове угледних Срба, српске православне богомоље, школе, банке, Српско културно друштво Просвјета и новине Српска ријеч.[20] У насиљу су учествовали многи припадници вишег сталежа Аустроугарске, укључујући и многе војне старешине. Убијена су два Србина.[20] Мостарско-дувањски бискуп Алојзије Мишић био је један од ретких католичких свештеника који је осудио антисрпско насиље.[19]

Касније те ноћи, након кратке интервенције десет наоружаних војника на коњима, у граду је заведен ред. Те ноћи је постигнут договор између Покрајинске владе Босне и Херцеговине, коју су предводили Оскар Поћорек, градска полиција и Штадлер са својим помоћником Иваном Шарићем да се искорењују „субверзивни елементи ове земље“.[7] Градска власт је издала проглас и позвала становништво Сарајева да испуни своју свету дужност и очисти свој град од срамоте искорењењем субверзивних елемената. Проглас је одштампан на плакатима који су те ноћи и раног јутра следећег дана били подељени и истакнути по граду. Према изјави Јосипа Ванцаша, који је био један од потписника овог прогласа, аутор његовог текста био је владин повереник за Сарајево, који га је сачинио на основу договора са вишим представницима владе и бароном Коласом.[21]

Антисрпске демонстрације у Аустроугарској и догађаји који су их следили су имале значајног утицаја на став Русије чија штампа је истицала да одговорност за догађаје лежи не на Србији већ на онима који су гурнули Аустрију у Босну и супротставили је Србији тако да Русија има хуману дужност да заштити браћу која су се нашла у јарму.[22]

29. јун 1914.

[уреди | уреди извор]

29. јуна 1914. агресивније демонстрације почеле су око 8 сати ујутру и брзо су попримиле карактеристике погрома. Велике групе муслимана и Хрвата окупљале су се на улицама Сарајева, викали, певали и носили црно застрте аустријске заставе и слике аустријског цара и покојног надвојводе. Локални политички лидери одржали су говоре овим гомилама. Јосип Ванцаш је био један од оних који су држали говор пре избијања насиља.[23] Његова тачна улога у догађајима је непозната, али су неки од политичких лидера свакако одиграли важну улогу у окупљању масе и усмеравању против продавница и кућа које припадају Србима. Политички лидери су нестали након својих говора, а многе мање групе Хрвата и муслимана су почеле да нападају сву имовину сарајевских Срба до које су могли доћи. Прво су напали једну српску школу, а затим продавнице и друге установе и приватне куће у власништву Срба. Опљачкана је банка у власништву Србина, а роба одузета из продавница и кућа Срба разбацана је по тротоарима и улицама.[24]

Те вечери Поћорек је прогласио опсадно стање у Сарајеву и касније у остатку покрајине. Иако су мере овластиле органе за спровођење закона да се баве нерегуларним активностима, оне нису биле у потпуности успешне јер су руље наставиле да нападају Србе и њихову имовину.[18] У званичним извештајима се наводи да су Српска православна црква и седиште митрополије у граду поштеђени интервенцијом аустроугарских снага безбедности. Након што су лешеви Франца Фердинанда и његове супруге превезени на сарајевску железничку станицу, у граду је заведен ред. Аустроугарска влада је издала декрет којим је основан посебан суд за Сарајево који је овлашћен да изриче смртну казну за дела убиства и насиља почињена током немира.[25]

Последице

[уреди | уреди извор]

Двојица Срба, Перо Пријавић и Никола Ножичић, умрли су неколико дана касније од последица повреда које су задобили након што су их довели претучене. У сарајевским болницама лечено је 50 особа услед дводневних нереда. Погинуо је и Хрват, кога је Србин упуцао бранећи зачинску радњу своје браће. Муслиман је извршио самоубиство због гласина да је код њега пронађена бомба. Од пљачке су нестале читаве залихе робе, као и новац из српских радњи и кућа.[26] Девастација је оставила дубок утицај на пословање и индустрију у власништву Срба с обзиром на истакнутост мањинског сарајевског становништва у тим областима.[27]

Инциденти на другим локацијама

[уреди | уреди извор]

Антисрпске демонстрације и немири организовани су не само у Сарајеву и Загребу већ и у многим другим већим аустроугарским градовима, укључујући Ђаково, Петрињу и Славонски Брод у данашњој Хрватској, као и у Чапљини, Ливну, Бугојну, Травнику, Маглају, Мостару, Зеници, Тузли, Добоју, Варешу, Брчком и Босанском Шамцу у данашњој Босни и Херцеговини.[28] Покушаји аустроугарске владе да организује антисрпске демонстрације у Далмацији наишли су на најмањи успех, јер је само мали број људи учествовао у антисрпским протестима у Сплиту и Дубровнику, али је у Шибенику опљачкан већи број радњи у власништву Срба.[29][30]

Шуцкори

[уреди | уреди извор]

Аустроугарске власти у Босни и Херцеговини затвориле су и изручиле око 5.500 угледних Срба, од којих је 700 до 2.200 умрло у затвору; 460 Срба осуђено на смрт; а основана је претежно муслиманска специјална милиција, позната као шуцкори, која је вршила прогон Срба.[31] Сходно томе, око 5.200 српских породица је протерано из Босне и Херцеговине.[32] То је био први прогон значајног броја грађана Босне и Херцеговине због њихове националне припадности и био је, како је описао словеначки писац Великоња, злослутна предзнака онога што долази.[32]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bennett, Christopher (1995). Yugoslavia's Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences. C. Hurst & Co. Publishers. стр. 31. ISBN 978-1-85065-228-1. „...high throughout the Habsburg Empire and in Croatia and Bosnia-Hercegovina it boiled over into anti-Serb pogroms.” 
  2. ^ Ekmečić, Milorad (1973). Ratni ciľjevi Srbije 1914. Srpska književna zadruga. стр. 165. „Ријеч „демонстрација" овдје нема право значење, и ту филологија не стоји у складу са реалношћу историје; назив- „погром" је адекватнији.” 
  3. ^ Bennett, Christopher (1995). Yugoslavia's bloody collapse : causes, course and consequences. London: Hurst & Co. стр. 31. ISBN 1-85065-228-7. OCLC 32879388. 
  4. ^ Reports Service: Southeast Europe series. American Universities Field Staff. 1964. p. 44. Retrieved 7 December 2013. ...the assassination was followed by officially encouraged anti-Serb riots in Sarajevo and elsewhere and a country-wide pogrom of Serbs throughout Bosnia-Herzegovina and Croatia.
  5. ^ King, Greg (2013). The assassination of the Archduke : the murder that changed the world. Sue Woolmans. London. ISBN 978-0-230-75957-2. OCLC 853505691. 
  6. ^ Dimitrije Djordjević, Richard B. Spence, Linda L. Nelson (1992). Scholar, patriot, mentor : historical essays in honor of Dimitrije Djordjević. Boulder, Colo.: East European Monographs. ISBN 0-88033-217-4. OCLC 26777818. 
  7. ^ а б Mitrović, Andrej (2007). Serbia's great war, 1914-1918. West Lafayette, Ind.: Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-476-7. OCLC 85018421. 
  8. ^ Gioseffi, Daniela (1993). On Prejudice: A Global Perspective. Anchor Books. стр. 246. ISBN 978-0-385-46938-8. Приступљено 2. 09. 2013. „...Andric describes the "Sarajevo frenzy of hate" that erupted among Muslims, Roman Catholics, and Orthodox believers following the assassination on June 28, 1914, of Archduke Franz Ferdinand in Sarajevo...” 
  9. ^ Sarajevo: a biography, by Robert J. Donia. Google Books. 29. 06. 1914. Приступљено 16. 01. 2012. 
  10. ^ Ekmečić, Milorad (1973). Ratni ciľjevi Srbije 1914. Srpska književna zadruga. стр. 165. „Према једном руском из- вјештају, само у Сарајеву било је уништено преко хиљаду кућа и радњи.” 
  11. ^ Jannen, William (1996). Lions of July: Prelude to War, 1914. Presidio. стр. 10. ISBN 978-0-89141-569-5. „A conservative Vienna paper reported the next day that "Sarajevo looks like the scene of a pogrom."” 
  12. ^ Yugoslavia's bloody collapse: causes, course and consequences, by Christopher Bennett. Google Books. Приступљено 16. 01. 2012. 
  13. ^ Tomasevich 2001, стр. 485

    The Bosnian wartime militia (Schutzkorps), which became known for its persecution of Serbs, was overwhelmingly Muslim.
  14. ^ Kröll, Herbert (28. 02. 2008). Austrian-Greek encounters over the centuries: history, diplomacy, politics, arts, economics. Studienverlag. стр. 55. ISBN 978-3-7065-4526-6. Приступљено 1. 09. 2013. „...arrested and interned some 5.500 prominent Serbs and sentenced to death some 460 persons, a new Schutzkorps, an auxiliary militia, widened the anti-Serb repression.” 
  15. ^ E. Greble (23. 02. 2011). Rt-Sarajevo 1941-1945 Z. Cornell University Press. стр. 8. ISBN 978-0-8014-6121-7. „For example, when the Habsburgs persecuted Orthodox Serbs in retaliation for the assassination, a number of important Muslim leaders protested.” 
  16. ^ Beginning the twentieth century: a history of the generation that made the war, by Joseph Ward Swain. Google Books. Приступљено 16. 01. 2012. 
  17. ^ Schindler, John Richard (1995). A hopeless struggle: the Austro-Hungarian army and total war, 1914-1918. McMaster University. стр. 50. Приступљено 2. 09. 2013. „...anti-Serbian demonstrations in Sarajevo, Zagreb and Ragusa.” 
  18. ^ а б Mitrović, Andrej (2007). Serbia's great war, 1914-1918. West Lafayette, Ind.: Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-476-7. OCLC 85018421. 
  19. ^ а б в г West, Richard (2012). Tito and the rise and fall of Yugoslavia. London: Faber & Faber. ISBN 1-322-36238-6. OCLC 897508255. 
  20. ^ а б Donia, Robert J. (2006). Sarajevo : a biography. Ann Arbor, Mich.: University of Michigan Press. стр. 125. ISBN 978-0-472-11557-0. OCLC 61821983. 
  21. ^ Ćorović, Vladimir; Vojislav Maksimović (1996). Crna knjiga: patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme Svetskog Rata 1914–1918. Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912 – 1918. godine, njihovih potomaka i poštova. Počete su jednim proglasom gradskog zastupstva sastavljena, prema izričnom priznanju jednog od potpisnika, gradskog podnačelnika Josifa Vancaša, od vladinog komesara za grad Sarajevo u sporazumu sa drugim višim funkcionerima vlade, među kojima je bio i šef presidijala baron Kolas. (Jugoslavija, br. 129, 1919.). Poziv je bio upućen sarajevskom građanstvu i plakatiran pred veče 28. i rano u jutru 29. juna. "I ako je poticaj za ovaj đavolski zločin", pisalo je tamo, "potekao iz inozemstva – po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, – ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osuđujemo zločin i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, čije se stanovništvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pučanstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zločine, iz svoje sredine istrijebi. Bit će sveta dužnost pučanstva, da tu sramotu opere".
  22. ^ Schmitt, Bernadotte Everly (1966). The coming of the war 1914. 1. Fertig. стр. 442. „...crime rested really, not with Serbia, but with those who had pushed Austria on in Bosnia and against Serbia, and that "in the ... and that the "pogroms" made desirable the liberation of the Serbs and the other Slav nationalities from the German yoke.” 
  23. ^ Donia, Robert J. (2006). Sarajevo : a biography. Ann Arbor, Mich.: University of Michigan Press. стр. 125. ISBN 978-0-472-11557-0. OCLC 61821983. 
  24. ^ Jannen, William (1996). The lions of July : prelude to war, 1914. Novato, CA: Presidio. стр. 10. ISBN 0-89141-569-6. OCLC 32590953. 
  25. ^ Donia, Robert J. (2006). Sarajevo : a biography. Ann Arbor, Mich.: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11557-0. OCLC 61821983. 
  26. ^ Lyon 2015, стр. 22.
  27. ^ Lyon 2015, стр. 21–22.
  28. ^ Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War, 1914–1918. Purdue University Press. стр. 19. ISBN 978-1-55753-477-4. Приступљено 7. 12. 2013. 
  29. ^ Schindler, John Richard (1995). A hopeless struggle: the Austro-Hungarian army and total war, 1914–1918. McMaster University. стр. 50. ISBN 9780612058668. Приступљено 2. 9. 2013. „...anti-Serbian demonstrations in Sarajevo, Zagreb and Ragusa.” 
  30. ^ Zadarska revija. Narodni list. 1964. стр. 567. Приступљено 7. 12. 2013. „Iskoristili su atentat da udare u Dubrovniku i Šibeniku na Srbe i na njihovu imovinu” 
  31. ^ Tomasevich, Jozo (2022). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945 : Occupation and Collaboration. Neda A. Tomasevich, ozo Tomasevich. Stanford, CA. ISBN 978-0-8047-7924-1. OCLC 1294425093. 
  32. ^ а б Velikonja, Mitja (2003). Religious separation and political intolerance in Bosnia-Herzegovina (1st ed изд.). College Station: Texas A & M University Press. ISBN 1-58544-989-X. OCLC 53971200. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сарајевски_погром_над_Србима_1914.&oldid=28384347”