Žoze Saramago

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Žoze Saramago
Žoze Saramago, portugalski pisac
Lični podaci
Puno imeŽoze de Soza Saramago
Datum rođenja(1922-11-16)16. novembar 1922.
Mesto rođenjaAzinjaga, Portugalija
Datum smrti18. jun 2010.(2010-06-18) (87 god.)
Mesto smrtiTijaz, Španija
Porodica
SupružnikIlda Reis, Isabel da Nóbrega, Pilar del Río
DecaViolante Saramago Matos
NagradeNobelova nagrada za književnost
Zvanični veb-sajt
www.josesaramago.org

Žoze de Soza Saramago (port. José de Sousa Saramago; Azinjaga, 16. novembar 1922 — Tijaz, 18. jun 2010), bio je portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 1998. godinu. Njegova dela, od kojih se neka mogu videti kao alegorija, obično predstavljaju subverzivne perspektive istorijskih događaja, naglašavajući teopoetski ljudski faktor. Harold Blum je 2003. godine opisao Saramaga kao „najdarovitijeg novinara na svetu danas”,[1] a 2010. godine rekao je da smatra Saramaga „stalnim delom zapadnog kanona”,[2] dok je Džejms Vud hvalio „osobeni ton njegove fikcije jer pripovijeda svoje romane kao da je neko mudar i neznalica”.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih svetskih pisaca današnjice.[4] Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Završio je mašinbravarski zanat u Srednjoj tehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao auto-mehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika Diário de Notícias smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti. Oženio se Ildom Reiš 1944, s kojom je dobio kćer Violante 1947. Od 1988. do smrti živeo je sa drugom ženom, Pilar del Rio, španskom novinarkom koja je bila i zvanični prevodilac njegovih dela na španski jezik. Pristupio je od Portugalije komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ Posle napada na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti 1991. godine, koje su sprečile piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća. Dobio je Kamoišovu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, 1995. godine, i Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.[5]

Njegova supruga Pilar del Rio, predsednica Zadužbine Žozea Saramaga u Lisabonu, posetila je Sajam knjiga u Beogradu 2013. godine.[6]

Književni rad[uredi | uredi izvor]

Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Godine 1953. ponudio je jednom lisabonskom izdavaču svoj novi roman Staklena kupola (port. Claraboia), ali izdavač nije odgovorio narednih 40 godina. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Šarl Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijom savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički angažovani tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1973 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981), Male uspomene (memoari, 2006) i romani Priručnik o slikanju i pisanju (1977), Stoleće u Alentežu (1980), Sedam Sunaca i Sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Slepilo (1995), Sva imena (1997), Pećina (2000), Udvojeni čovek (2003), Zapis o pronicljivosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005), Putovanje jednog slona (2008) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991). Posthumno su objavljeni njegov rani roman Staklena kupola i početak poslednjeg romana Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji nije stigao da završi.[7]

Dela u prevodu na srpski[uredi | uredi izvor]

Naslov Godina Naslov na srpskom Godina ISBN Prevod
Deste Mundo e do Outro 1971 Priče s ovog i s onog sveta 2013 ISBN 978-86-521-1343-9 Jasmina Nešković
Manual de Pintura e Caligrafia 1977 Priručnik o slikanju i pisanju 2020 ISBN 978-86-521-3510-3 Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Levantado do Chão 1980 Stoleće u Alentežu 2016 ISBN 978-86-521-2488-6 Tatjana Manojlović
Memorial do Convento 1982 Sedam Sunaca i Sedam Luna 2013 ISBN 978-86-521-1216-6 Dejan Tiago-Stanković
Viagem a Portugal 1983 Putovanje kroz Portugaliju 2012 ISBN 978-86-521-0836-7 Tanja Štrbac
O Ano da Morte de Ricardo Reis 1984 Godina smrti Rikarda Reiša 2013 ISBN 978-86-521-1297-5 Jasmina Nešković
A Jangada de Pedra 1986 Kameni splav 2017 ISBN 978-86-521-2763-4 Ana Kuzmanović Jovanović
História do Cerco de Lisboa 1989 Povest o opsadi Lisabona 2018 ISBN 978-86-521-2934-8 Tatjana Manojlović
O Evangelho Segundo Jesus Cristo 1991 Jevanđelje po Isusu Hristu 2012 ISBN 978-86-521-0868-8 Dejan Tiago-Stanković
Ensaio sobre a Cegueira 1995 Slepilo 2014 ISBN 978-86-521-1572-3 Dejan Tiago-Stanković
Todos os Nomes 1997 Sva imena 2013 . ISBN 978-86-521-1029-2. Ana Kuzmanović Jovanović
A Caverna 2000 Pećina 2016 . ISBN 978-86-521-2432-9. Jasmina Nešković i Jovan Tatić
O Homem Duplicado 2002 Udvojeni čovek 2015 . ISBN 978-86-521-2099-4. Ana Kuzmanović Jovanović
Ensaio sobre a Lucidez 2004 Zapis o pronicljivosti 2015 . ISBN 978-86-521-1938-7. Tatjana Manojlović
As Intermitências da Morte 2005 Smrt i njeni hirovi 2011 . ISBN 978-86-521-0841-1. Tanja Štrbac
As Pequenas Memórias 2006 Male uspomene 2017 . ISBN 978-86-521-2644-6. Jasmina Nešković i Jovan Tatić
A Viagem do Elefante 2008 Putovanje jednog slona 2012 . ISBN 978-86-521-1032-2. Jasmina Nešković
Caim 2009 Kain 2015 . ISBN 978-86-521-1766-6. Jasmina Nešković
O Caderno i O Caderno 2 2009–2010 Beležnice 2021 . ISBN 978-86-521-4108-1. Jasmina Nešković i Jovan Tatić
Claraboia 2011 Staklena kupola 2018 . ISBN 978-86-521-2934-8. Jasmina Nešković i Jovan Tatić
A estátua e a pedra 2013 U prvom licu (Autobiografija, Iz dnevnika, Od kipa do kamena) 2013 ISBN 978-86-521-1306-4 Jasmina Nešković
Alabardas, Alabardas, Espingardas, Espingardas 2014 Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače 2014 ISBN 978-86-521-1683-6 Jasmina Nešković

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0. 
  2. ^ Bloom, Harold (15. 12. 2010). „Fond Farewells”. TIME. Arhivirano iz originala 17. 08. 2013. g. Pristupljeno 15. 12. 2010. 
  3. ^ Evans, Julian (28. 12. 2002). „The militant magician”. The Guardian. Pristupljeno 28. 12. 2002. 
  4. ^ Vrbavac, Jasmina (2007). Tri i po: kritike (1. izd.). Zrenjanin, Novi Sad: Agora. str. 58—59. 
  5. ^ Biografija na sajtu srpskog izdavača („Laguna“, Beograd)
  6. ^ Pilar del Rio: Književnost služi da otvori oči, „Večernje novosti“, 23. oktobar 2013.
  7. ^ Odabrana dela Žozea Saramaga u „Laguni“, Politika, 2. mart 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bloom, Harold (2003). Genius: A Mosaic of One Hundred Exemplary Creative Minds. New York: Warner Books. ISBN 978-0-446-52717-0. 
  • Baptista Bastos, José Saramago: Aproximação a um retrato, Dom Quixote, 1996
  • T.C. Cerdeira da Silva, Entre a história e aficção: Uma saga de portugueses, Dom Quixote, 1989
  • Maria da Conceição Madruga, A paixão segundo José Saramago: a paixão do verbo e o verbo da paixão, Campos das Letras, Porto, 1998
  • Horácio Costa, José Saramago: O Período Formativo, Ed. Caminho, 1998
  • Helena I. Kaufman, Ficção histórica portuguesa da pós-revolução, Madison, 1991
  • O. Lopes, Os sinais e os sentidos: Literatura portuguesa do século XX, Lisboa, 1986
  • B. Losada, Eine iberische Stimme, Liber, 2, 1, 1990, 3
  • Carlos Reis, Diálogos com José Saramago, Ed. Caminho, Lisboa, 1998
  • M. Maria Seixo, O essential sobre José Saramago, Imprensa Nacional, 1987
  • "Saramago, José (1922–2010)." Encyclopedia of World Biography. Ed. Tracie Ratiner. Vol. 25. 2nd ed. Detroit: Thomson Gale, 2005. Discovering Collection. Thomson Gale. University of Guelph. 25 Sep. 2007.
  • Barroso, Donzelina (zima 1998). „Jose Saramago, The Art of Fiction No. 155”. The Paris Review. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жозе_Сарамаго&oldid=27688295”