Konzervacija-restauracija metala

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Derveni krater, bronza, oko 350. p. n. e., visina: 90,5 cm, Arheološki muzej u Atini, stanje nakon čišćenja i konzervacije

Konzervacija, ili preciznije rečeno konzervacija-restauracija metala označava delatnost usmerenu na zaštitu i očuvanje istorijskih (sakralnih, svetovnih, tehničkih i etnografskih) te arheoloških predmeta izrađenih delimično ili u celosti od metala. U nju su uključena sva delovanja usmerena na prevenciju odnosno usporavanje propadanja, kao i na poboljšanje dostupnosti i čitljivosti predmeta kulturne baštine. Uprkos tome što metale po pravilu smatramo za srazmerno trajne i stabilne materijale, oni ipak, pod uticajem različitih fizičkih i hemijskih procesa u neposrednoj okolini, postepeno propadaju (korodiraju). Neki brže a neki znatno sporije. Ovo se posebno odnosi na arheološke nalaze kod kojih su ti procesi trajali i do nekoliko hiljada godina.

Od izrazitog značaja za proces konzervacije predmeta je i temeljno, barem teoretsko a poželjno i praktično, poznavanje uzroka i funkcija korozije, te najvažnijih osobina i tehnika obrade metala i njihovih legura. Takođe je neophodno i elementarno poznavanje istorijskog razvoja umetničke obrade metala, arheologije, etnologije te i tehnologije. Veliku važnost ima i poznavanje savremene konzervatorske teorije i prakse, naučno zasnovanih metoda istraživanja, kao i etike. Na kraju treba napomenuti i dve dodatne veštine kojima bi konzervator restaurator metala trebalo da vlada, a to su komunikacija i organizacija.[1]

Metali i legure metala od kojih su najčešće izrađeni predmeti kulturne baštine[uredi | uredi izvor]

Metali i legure metala koje ređe srećemo u muzejskim i privatnim zbirkama[uredi | uredi izvor]

Osnovne tehnike umetničke obrade metala[uredi | uredi izvor]

Temeljne tehnike[uredi | uredi izvor]

  • livenje - rastopljeni metal naliva se u različite kalupe, najčešće od kamena, gline, posebne vrste gipsa ili peska, te metala[2]
  • kovanje - razlikuju se dve osnovne tehnike: kovanje užarenog metala, koje se primenjuje praktično isključivo na gvožđe i kovanje na hladno. Prva tehnika zahteva poseban alat, dok druga može koristiti i alat za podizanje visoke forme[3]
  • testerisanje - izvodi se ručnom ili električnom testerom[4]
  • sečenje - izvodi se makazama (nožicama) za lim[5]
  • sečenje pomoću dleta - izvodi se pomoću oštrog dleta koje udaramo čekićem[5]
  • savijanje - izvodi se različitim kleštima (kod debljeg materijala čekićem na odgovarajućoj podlozi)[5]
  • bušenje - izvodi se različitim burgijama[5]
  • turpijanje - izvodi se turpijama različitih finoća i oblika te rotacionim alatima[5]
  • brušenje - izvodi se brusnim papirima ili brusnim kamenjem različitih finoća, ručno ili mašinski[5]
  • poliranje - izvodi se mašinski ili ručno - pomoću komada krpe, kože ili filca te odgovarajućeg abrazivnog sredstva[5]

Tehnike spajanja[uredi | uredi izvor]

Dodatne tehnike obrade[uredi | uredi izvor]

  • iskucavanje i cizeliranje - izvodi se posebno oblikovanim dletima ( punce) koja se udaraju čekićem i na površini metala dobijaju se reljefni (ispupčeni ili udubljeni) ukrasi. Kod cizeliranja se koriste dleta identična onim za iskucavanje. Tehnika se koristi ili kao samostalna ili za doradu na druge načine obrađenih predmeta.
  • podizanje visoke forme - tehnika se koristi za izradu činija, bokala, čaša i vaza. Na posebno oblikovanom nakovnju radi se uz pomoć odgovarajuće oblikovanih čekića.[5] Može se izvoditi i mašinski, kada je reč o „drukanju“ - metalni lim pričvršćen na rotirajuću osovinu pritiska se pomoću posebno oblikovanih poluga na drveni ili metalni pozitivni kalup (koji takođe rotira u istoj osi).

Tehnike ukrašavanja površine[uredi | uredi izvor]

  • Graviranje - posebno oblikovanim dletima željeni ukrasi se urezuju u metal
  • Nagrizanje - željeni ukras dobijaju se nagrizanjem površine pomoću kiselog ili baznog rastvora [8] ili elektrolitskim putem
  • Pozlata i posrebrenje - metalni predmeti mogu se pozlatiti ili posrebriti na tri osnovna načina:
    • metalnim listićima (ili prahom) koji se posebnim lepljivim lakom (mikstion) vezuju za podlogu; ovaj način koristi se pre svega za skulpture većeg formata,
    • pozlatom u vatri; živina pozlata ili posrebrenje radi se pomoću legure žive i zlata (amalgam) koja se nanosi na metal a zatim se sve zagreva, pri čemu živa ispari a sloj zlata ostaje vezan za podlogu. Na kraju se ovaj sloj glača do visokog sjaja. Zbog visoke otrovnosti žive ovaj se postupak danas izvodi vrlo retko,
    • Elektrolitska pozlata ili posrebrenje. Ovaj postupak potpuno je istisnuo prethodni (od 1840). Osim pozlate i posrebrenja elektrolitskim putem predmeti se mogu i pobakriti, pocinkovati, poniklovati, pokalajisati i hromirati (nabrojani su samo postupci koje se češće sreću)[9]
  • Filigran - ova tehnika kao izražajno sredstvo koristi isključivo žicu i metalna zrnca. Po pravilu se radi u srebru ili zlatu[9]
  • emajliranje - tehnika u kojoj se metalna površina premazuje staklenim rastopom. Kao osnovne tehnike možemo navesti ćelijasti emajl, emajl udubljenih polja i slikani emajl. Izvodi se na zlatu, srebru, bakru i njegovim legurama, gvožđu i čeliku[10]
  • Nijeliranje - tehnika slična emajliranju; metal se premazuje smesom metalnih sulfida crne boje. Izvodi se većinom na zlatu i srebru.
  • Granulacija - tehnika koja kao izražajno sredstvo koristi sitna metalna zrna. Ista se spajaju na podlogu posebnom tehnikom tvrdog lemljenja. Izvodi se u zlatu ili srebru.[5]
  • Tauširanje - tehnika koja koristi umetke od metala različitih boja, najčešće je nalazimo na oružju, no česta je i na ukrasnim posudama.[5]
  • Damasciranje - tehnika u kojoj se pletenjem spaja više šipki od gvožđa i čelika, a dobijen svežanj se zatim kovanjem oblikuje u trake na kojima se potom iskucavanjem ili punciranjem stvaraju određeni uzorci. Tako obrađeni materijal zatim se oblikuje u mačeve, noževe ili puščane cevi, patinira rastvorom koji oboji gvožđe a čelik ne, te tako stvoreni uzorak postaje vidljiv.[11] Pod damasciranim čelikom podrazumeva se i jedna vrsta u loncima topqenog čelika (indijski Vootz, ruski Bulat). Kao vrlo slična tehnika može se spomenuti japanska mokume tehnika, gde se umesto šipki koriste limovi od različito obojenih metala (bakar, srebro, bronza, zlato, šibuiči, šakudo).[5]
  • Hemijsko bojenje metala (patiniranje) - određenim hemikalijama menja se boja površine metala[9]. Najčešće se primenjuje na bakru i njegovim legurama, gvožđu i srebru, nešto ređe na cinku i kalaju.
  • Elektrohemijsko bojenje - u principu identično hemijskom, ali se proces ubrzava i modifikuje korišćenjem električne struje.
  • Termičko bojenje - u ovom slučaju boje nastaju zagrevanjem predmeta na određenu temperaturu; najčešće se primenjuje na bakar i njegove legure, gvožđe, čelik i titanijum.[5]
  • Kombinovanje metala sa drugim materijalima - metale pre svega kombinujemo sa dragim i poludragim kamenjem, drvetom, slonovačom, ćilibarom, sedefom, kornjačevinom, koralima, biserima, kožom, zatim tkaninama, papirom, keramikom, porcelanom, staklom i plastičnim masama.[5]

Neke novije tehnike[uredi | uredi izvor]

  • galvanoplastika - postupak koji se koristi od 1838. godine[12]. Elektrolitskim putem kalup od nekog neprovodnika se posebnim postupkom učini provodljivim (pomoću grafita, metalnog praha, hemijskim postupcima), te se prevuče debelim slojem metala (najčešće bakra). U 19. veku korišćena za izradu kopija metalnih predmeta, u drugoj polovini 20. veka počinje da se koristi za izradu umetničkog nakita.
  • fotonagrizanje - postupak se u izradi nakita koristi negdje od kraja 60-ih godina prošlog veka.[12]
  • retikulacija - tehnika se koristi od druge polovine 19. veka. Koristi se za stvaranje reljefnih, apstraktno strukturiranih površina. Izvodi se isključivo u zlatu ili srebru.[5]
  • anodička oksidacija - pre svega se primenjuje na aluminijum, titanijum, tantal i niobijum. Kod aluminijuma se dobijeni sloj može i obojiti organskim ili neorganskim bojama. U slučaju titanijuma, tantala i niobijuma boje nastaju za vreme oksidacije (interferencijske boje). U većem obimu se koristi od 1970. godine[13]

Uzroci propadanja metala[uredi | uredi izvor]

Osnovni uzrok propadanja metalnih predmeta je korozija, odnosno propadanje objekta usled interakcije sa okolinom. Kao najuticajnije faktore propadanja istorijskih predmeta treba istaći relativnu vlažnost i zagađenost vazduha, dok kod arheoloških objekata najvažniju ulogu ima sastav, dubina, provlaženost i prozračenost tla. Kod predmeta izvađenih iz morske ili slatke vode najznačajniji su faktori propadanja količina i sastav rastvorljivih soli, dubina vode, količina rastvorenih gasova, smer vodenih struja i uloga kako mikroskopskih tako i makroskopskih živih organizama.

Propadanje metalu pridruženih materijala[uredi | uredi izvor]

Pridruženi materijali propadaju zavisno od porekla, odnosno od toga da li se radi o organskim ili neorganskim materijalima. Organski materijali najčešće propadaju u srazmerno kratkom vremenu, pre svega usled biološke razgradnje. Kod neorganskih materijala ovi su procesi znatno duži i složeniji. I ovde znatnu ulogu ima prozračenost i provlaženost, sastav i dubina tla, odnosno količina u vodi rastvorenih soli i gasova, kao i dubina i smer strujanja vode u kojoj su predmeti zatečeni.

Osnovni s metalom kombinovani materijali organskog porekla[uredi | uredi izvor]

Osnovni s metalom kombinovani neorganski materijali[uredi | uredi izvor]

Preventivna konzervacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Preventivna konzervacija

Brojni predmeti kulturne baštine, uključujući i one od metala, su osetljivi na okolinu u kojoj se čuvaju. Značajni su faktori poput temperature, relativne vlažnosti i zagađenosti vazduha, kao i nivo osvetljenja i ultraljubičastog zračenja. Predmeti moraju biti zaštićeni i čuvani u primerenim uslovima. Kao primer može se uzeti zaštita arheoloških predmeta od bakra i njegovih legura ili gvožđa - bez primerene zaštite od prevelike vlažnosti, odnosno zagađenosti vazduha u depou ili ambalaži u kojoj se čuvaju isti bi vrlo brzo propali.

Preventivna konzervacija važan je element muzejske zaštite i brige za zbirke. Jedna od bitnih odgovornosti članova muzejske struke je stvoriti i održavati uslove sredine povoljnim za održivost zbirki. Bilo u depou, tokom izložbi ili u tranzitu. Muzej je dužan da pažljivo i kontinuirano nadzire stanje zbirki, kako bi se primereno i na vreme moglo odlučiti treba li neki predmet podvrgnuti konzervatorsko-restauratorskom zahvatu.

Planiranje konzervatorsko-restauratorskog zahvata[uredi | uredi izvor]

Temeljne postavke[uredi | uredi izvor]

Kao i kod konzervatorsko-restauratorskih zahvata na drugim materijalima i ovde su temeljne postavke zahvata zasnovane na što kvalitetnijem i što opsežnije očuvanju kulturno-istorijsko-tehnološkog identiteta predmeta, znači na minimalnoj intervenciji, te poželjnoj reverzibilnosti i ponovljivosti zahvata, kao i obaveznoj mogućnosti identifikacije obnovljenih delova. U poslednje vreme na važnosti dobija i netoksična priroda primenjenih materijala i postupaka, i to kako u odnosu na predmete tako iu odnosu na restauratora kao izvođača, ali i okolinu u kojem se radovi odvijaju.

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Danas su istraživanja sastavni deo konzervatorskog tretmana metalnih predmeta kulturne baštine, barem u visoko razvijenim zemljama.

Identifikacija metala i legura[uredi | uredi izvor]

  • Jednostavne metode - posmatranje, spot testovi, specifična težina
  • Naučne metode - XRF, XRD, PIXE, LIBS, SEM, elektrohemijske tehnike, metalografija

Identifikacija korozionih procesa i produkata[uredi | uredi izvor]

  • Jednostavne metode - posmatranje, spot testovi, Oddy test
  • Naučne metode - XRD, SEM, metalografija, elektrohemijske tehnike

Identifikacija metalu pridruženih materijala[uredi | uredi izvor]

  • Jednostavne metode - posmatranje, spot testovi, specifična težina
  • Naučne metode - XRF, hromatografija

Identifikacija tehnologije korišćene za izradu predmeta[uredi | uredi izvor]

  • Jednostavne metode - posmatranje
  • Naučne metode - metalografija, gamagrafija, tomografija

Donošenje odluka i predviđanje kratkoročnih i dugoročnih posledica zahvata[uredi | uredi izvor]

Kod izrade strategije zahvata najvažnija je uloga interdisciplinarnog pristupa istom, što podrazumeva učešće što većeg broja stručnjaka u ovom procesu. Kao minimum se može uzeti učešće kustosa (arheologa, istoričara, istoričara umetnosti), naučnika koji se bavi problemom korozije metalnih predmeta kulturne baštine i samog konzervatora restauratora.

Dokumentacija[uredi | uredi izvor]

Sistemski i kvalitetno vođena dokumentacija se danas podrazumeva kao bitan preduslov kvalitetno sprovedenog konzervatorsko restauratorskog tretmana, a uključuje kako dokumentovanje stanja predmeta pre, tokom i po završetku zahvata, tako i obavezno navođenje svih materijala i postupaka korišćenih pri radu, kao i rezultate eventualnih naučnih ispitivanja sprovedenih na predmetu. Sastavni deo dokumentacije mora biti i preporuka za dalje čuvanje predmeta.

Etika i etički problemi vezani uz konzervaciju metala[uredi | uredi izvor]

Etički koncept konzervacije metalnih predmeta u principu je jednak onima u drugim poljima delovanja konzervatora restauratora kulturne baštine. Kao primer možemo uzeti etički kodeks Evropske konfederacije konzervatorsko restauratorskih udruženja (ECCO).[traži se izvor]

Postoji i nekoliko posebnih problema koji se susreću samo u konzervaciji metala. To su problem zabrane termičkog tretiranja arheoloških predmeta, kao i problem radikalne obnove istorijskih, najčešće tehničkih, ili uz arhitekturu vezanih predmeta.

Dok je u prvom slučaju problem pre svega u uništenju vrednih naučnih podataka, kod tehničkih, uz arhitekturu vezanih, a nešto ređe i istorijskih predmeta suština problema je u tome što radikalno obnovljeni predmeti u samo simuliraju izvorni izgled objekta, pa se nekada mogu smatrati čak krivotvorinama, ili blaže rečeno manje ili više uspešnim falsifikatima koji tek površno teže da nadoknade davno izgubljen ili nikada postojeći izgled samog predmeta. Shodno tome, uvek kada je to moguće, kod tehničkih predmeta treba težiti očuvanju stvarne istorijske supstance i restauraciju temeljno dokumentovati i tehnički stručno sprovesti, kako se kao krajnji rezultat ne bi dobio sveže obojeni surogat autentičnog istorijskog predmeta.[14]

Ovome bi se mogao pridružiti i etički problem konzervacije sakralnih predmeta. Sa religijske tačke gledišta postavlja se pitanje da li je ispravno da ove, u suštini posvećene, predmete konzervira osoba koja nije vernik vere u čijem se bogosluženju oni koriste ili su bili korišćeni. Dok neke religije ovo ne smatraju problemom, u drugima bi se gore pomenuti konflikt mogao tumačiti svetogrđem ili u najmanju ruku nepoželjnim.[15]

Osnovne vrste zahvata[uredi | uredi izvor]

Čišćenje[uredi | uredi izvor]

Ovaj najjednostavniji (u principu, ali može biti i vrlo složen) i najčešći zahvat na predmetima može biti mehanički, hemijski, elektrohemijski, ultrazvučni[16] i laserski. Čišćenje je usmereno na uklanjanje nečistoće i korozionih slojeva. Arheološki nalazi čiste se isključivo mehanički, do originalne površine - radi se o sloju patine formiranom po napuštanju predmeta, znači nikako do čistog metala.[17]

Čišćenje predmeta od zlata[uredi | uredi izvor]

Za tanki korozioni sloj na istorijskim predmetima može se koristiti 10% rastvor korena biljke sapunika (Saponaria Officinalis) ili mešavina taložene krede i vode. Od čisto hemijskih rastvora mogu se koristiti kiseli rastvor tioureje 8-10% (koji je kancerogena supstanca) i 30% rastvor natrijum tiosulfata, ili 15% rastvor amonijum tiosulfata. Takođe se primenjuju elektrolitsko i ultrazvučno čišćenje. Arheološki materijal čisti se isključivo mehanički.[17]

Čišćenje predmeta od srebra[uredi | uredi izvor]

Sapunjača - vodeni ekstrakt korena ove biljke može se koristiti i za čišćenje srebra, zlata i aluminijuma.

Na istorijskim predmetima koristi se pre svega mehaničko, hemijsko i elektrolitsko čišćenje. Arheološki materijal čisti se isključivo mehanički. Najčešća sredstava su kiseo 8-10% rastvor tioureje (koji je kancerogena supstanca), 30% rastvor natrijum tiosulfata, 15% rastvor amonijum tiosulfata, kiseli rastvor kalijum jodida (12%),[18] i mešavina taložene krede i vode. Vrlo tanke korozione slojeve na istorijskim objektima mogu se ukloniti i sveže pripremljenim 10% rastvorom biljke sapunjače (Saponaria officinalis).[17]

Čišćenje predmeta od bakra i njegovih legura[uredi | uredi izvor]

Kod istorijskih predmeta koriste se uglavnom mehaničko i hemijsko čišćenje, a može se koristiti i ultrazvučno, elektrolitsko ili čišćenje laserom. Arheološki materijal čisti se isključivo mehanički. Od rastvor koje se koriste za hemijsko čišćenje možemo izdvojiti amonijum-citrat (pH 9 / 5%), EDTA rastvor, rastvor kalijum natrijum tartarata i gel polimetakrilne kiseline. Rastvor amonijum citrata (pH 9 / 5%) i EDTA rastvor mogu se koristiti i pri ultrazvučnom čišćenju. Patinirani predmeti po pravilu se čiste samo vodom ili mešavinom jestivog ulja i alkohola ili benzina (3 dela ulja + 1 deo alkohola ili benzina), odnosno 10% rastvorom korena biljke sapunjača. važno je da se patina nipošto ne izmeni, ošteti ili ukloni.[17]

Čišćenje predmeta od gvožđa i čelika[uredi | uredi izvor]

Kod istorijskih predmeta najčešće se koristi rastvor fosforne kiseline (5-15%), amonijum-citrat (pH 3,5 / 5%) ili gel polimetakrilne kiseline. Kod bruniranih ili plavljenih predmeta ne smeju se koristiti hemijska sredstva, već samo petrolej ili mešavina petroleja i parafina (1 lit petroleja + 20 gr parafina[19]), ili gotove proizvode Balistol i VD 40. Moguće je i čišćenje ultrazvukom, elektrolizom ili laserom. Arheološki predmeti čiste se isključivo mehanički.[17]

Čišćenje predmeta od kalaja[uredi | uredi izvor]

Istorijski predmeti čiste se ili hemijski ili mehanički pomoću mešavine taložene krede i vode, a vrlo tanki korozioni slojevi mou se čistiti i pomoću sveže biljke rastavić (Equisetum arvense). Od hemijskih rastvora se može koristiti 5% rastvor sone kiseline (uz dodatak korozionog inhibitora) ili te 15% rastvor trinatrijum fosfata. Elektrolitsko čišćenje je takođe jedna od mogućnosti. Arheološki predmeti čiste se isključivo mehanički.[17]

Čišćenje predmeta od olova[uredi | uredi izvor]

Od hemijskih rastvora koriste se 5% rastvor sone kiseline u kombinaciji sa rastvorom amonijum-acetata (10%) ili 4% rastvor EDTA (pH 5,5). Kako se radi o vrlo mekom metalu mehaničko čišćenje se ne preporučuje. Takođe se rado koriste i elektrolitičke metode, kako za čišćenje tako i za učvršćujuću redukciju.[17]

Čišćenje predmeta od cinka[uredi | uredi izvor]

Od hemijskih rastvora koristi se 5% rastvor sumporne kiseline ili 5% rastvor EDTA (pH 7). Neke od opcija su i 5-30% rastvor amonijum tartarata i 10% vruć rastvor amonijum-hlorida. Kako je cink veoma osetljiv na koroziju, posle čišćenja kisele rastvore obavezno treba neutralisati u 5% rastvoru sode bikarbone.[17]

Čišćenje predmeta od aluminijuma[uredi | uredi izvor]

Kod aluminijuma se mehaničko čišćenje izbegava. Može se koristiti 10% rastvor biljke sapunjače ili 5% rastvor amonijum citrata (pH 7). Takođe se mogu koristiti i elektrolitske metode, ultrazvuk, kao i lasersko čišćenje. Kod predmeta od aluminijuma je vrlo važno znati da li je predmet anodički ili hemijski oksidiran ili fosfatisan, od čega zavisi tok i način čišćenja.[17]

Čišćenje predmeta od titanijuma[uredi | uredi izvor]

Može se koristiti rastvor 100-250 gr limunske kiseline u 1 l vrele vode (90 °C).[20]

Čišćenje predmeta od magnezijuma[uredi | uredi izvor]

Mogu se koristiti rastvor od 30 gr natrijum-karbonata, 30 gr trinatrijum fosfata, 1 gr sintetskog sapuna u 1 l destilovane vode, pH 11, 80-95 °C, u trajanju od 3-20 minuta.[21]

Čišćenje hromiranih predmeta[uredi | uredi izvor]

Mogu se koristiti 2-10% rastvor od 47,5 gr natrijum glukonata, 47,5 gr limunske kiseline i 4,9 gr vinske kiseline i 0,1 gr nejonskog detergenta.[22]

Čišćenje poniklanih predmeta[uredi | uredi izvor]

Možemo koristiti 2-10% rastvor od 47,5 gr natrijum glukonata, 47,5 gr limunske kiseline i 4,9 gr vinske kiseline, i 0,1 gr nejonskog deteregenta.[22]

Strukturalna konsolidacija[uredi | uredi izvor]

Ovaj je zahvat usmeren ka jačanju fizičke strukture predmeta i ispravljanju oblika samog predmeta, bilo da je isti izmenjen samo mehaničkim ili i drugim uzrocima. Bilo kakva termička obrada arheološkog materijala je apsolutno isključena.

Metode spajanja[uredi | uredi izvor]

  • mehaničko spajanje (zakovice, vijci, preklapanje, klinovi)
  • meko lemljenje
  • tvrdo lemljenje
  • zavarivanje (elektrolučno, VIG, tačkasto, lasersko, plazma)
  • lepljenje (sa ili bez ojačanja)

Metode korekcije oblika[uredi | uredi izvor]

  • ravnanje ulubljenja i sličnih oštećenja
  • rešavanje savijenih delova

Rekonstrukcije[uredi | uredi izvor]

  • Rekonstrukcije materijalom istovetnim izvornom
  • Rekonstrukcije materijalom različitim od izvornog
  • 3D štampa[23]

Obnova nedostajućih delova, odnosno površinske dekoracije[uredi | uredi izvor]

U određenim slučajevima konzervator metala mora nanovo izraditi izgubljene delove predmeta odnosno obnoviti izvorno postojeću površinsku dekoraciju. Ovome se pristupa isključivo u precizno određenim slučajevima - samo i jedino ako se poseduje egzaktna dokumentacija odnosno fotografije predmeta u celovitom, trenutno nepostojećem stanju koje se želi vratiti.

Novoizrađeni delovi moraju biti jasno i vidljivo označeni i bar minimalno se razlikovati od istorijski izvornog materijala objekta.

Prevlake se obnovljaju samo na istrošenim mestima, nikako uz primenu potpunog uklanjanja stare istrošene prevlake. Nove prevlake moraju, u slučaju potrebe, biti lako i u potpunosti uklonjive s predmeta i to isključivo metodama koje ni u najmanjoj meri neće naštetiti samom predmetu.[17]

Stabilizacija[uredi | uredi izvor]

Usmerena je na što kvalitetnije usporavanje propadanja predmeta. Kod arheoloških predmeta najčešće se radi o što temeljnijem uklanjanju hlorida i blokiranju delovanja istih. Kod istorijskih predmeta usmerena je na korišćenje korozionih inhibitora i konverzionih prevlaka.[17]

Uklanjanje hlorida na bakru i njegovim legurama[uredi | uredi izvor]

Može se spomenuti ispiranje natrijum seskvikarbonatom i elektrolitička metoda.[17]

Uklanjanje hlorida na gvožđu[uredi | uredi izvor]

Najraširenija je metoda obrade u alkalnom rastvoru natrijum sulfita, te korištenje alkalnog rastvora u kombinaciji sa tretmanom dietilaminom. Takođe se koristi elektrolitička metoda.[17]

Uklanjanje hlorida na aluminijumu[uredi | uredi izvor]

Može se koristiti rastvor amonijaka / amonijum-sulfata, te elektrolitičko uklanjanje hlorida.

Stabilizacija bakra i njegovih legura[uredi | uredi izvor]

Danas se najviše koristi stabilizacija benzotriazolom (sumnja se da je kancerogen; u Evropskoj uniji se deklariše kao štetan po zdravlje). Ruska literatura spominje i mogućnost korišćenja amonijum-sulfida[24], te alkalnih taninskih rastvora.[25] U novije vreme ispitan je i 4 metil imidazol koji se može koristiti kao manje toksična zamenu za benzotriazol. Radi se i na istraživanjima inhibitora baziranih na biljnim ekstraktima (inhibitor na bazi ekstrakta duvana patentiran je još 1994. U fazi ispitivanja su i inhibitori bazirani na ekstraktu žalfije (Salvia officinalis) i semena opuncije.[17]

Stabilizacija gvožđa[uredi | uredi izvor]

Tanin, vodeni rastvor se može koristiti i za zaštitu gvozdenih, bakarnih i aluminijskih predmeta

Najčešće se koristi rastvor tanina ili fosfatisanje.[26] Tanin se koristi i na arheološkom materijalu, fosfatisanje samo na istorijskim predmetima. Mogu se koristiti i mešavine tanina i fosforne kiseline, i to samo na istorijskim predmetima.[17] Ispitivani su i rastvori na bazi karboksilata, pre svega za korišćenje na istorijskim predmetima[27]

Stabilizacija cinka[uredi | uredi izvor]

Može se koristiti 3% rastvor benzotriazola, fosfatisanje i modifikovani taninski rastvor.[17]

Stabilizacija aluminijuma[uredi | uredi izvor]

Moguće je korišćenje tanina i fosfatisanje.[17]

Stabilizacija srebra[uredi | uredi izvor]

Može se koristiti benzotriazol, ali uz oprez, jer se sumnja da je kancerogen. Kao manje toksična zamena danas se preporučuje 2-merkaptobenzotiazol.[17]

Stabilizacija olova[uredi | uredi izvor]

U fazi ispitivanja je metod baziran na korišćenju karboksilata.[17][28]

Zaštita[uredi | uredi izvor]

Još uvek najčeće vid zaštite je lakiranje predmeta. Nešto ređe se koriste voštani i uljni premazi, ovi poslednji pre svega na oružju i tehničkim predmetima. Zaštita po pravilu podupire i dopunjuje postupke stabilizacije.

Lakovi[uredi | uredi izvor]

Paraloid B-72, otopljen u toluolu koristi se kao zaštitni lak za metale
  • Paraloid B-72 - jedna od najčešće korišćenih akrilnih smola u konzervaciji slika, ali i metala do danas. Po sastavu je etil metakrilat metil akrilat kopolimer. Vrlo trajan i ne žuti, izvrsne reverzibilnosti. Rastvara se u acetonu, toluenu, ksilenu, Shell Ciclo Sol ® 100/Shell Ciclo Sol ® 53, Arcosolv ® PM/1-metoksi-2-propanolu, metil etil ketonu, etanolu, ugljen tetrahlorid.
  • Paraloid B 67 - akrilna smola, po sastavu polimer izobutil metakrilata. Češće se koristi na slikama. Blago žuti starenjem. Rastvorljiv u acetonu, toluenu, ksilenu, etil acetatu, metil etil ketonu, metilen hloridu, Shell Ciclo Sol ® 100/Shell Ciclo Sol ® 53, Arcosolv ® PM/1-Metoksi-2-propanolu.
  • Paraloid B 44 - akrilna smola, po sastavu etil akrilat i metil metakrilata kopolimer.
  • Paraloid B 48 N - akrilna smola, po sastavu butil akrilat i metil metakrilata kopolimer. Rastvorljiv u acetonu, toluenu i ksilen, te metil etil keton. Posebno dobar na metalima ali manje reverzibilnosti.
  • Incralac - je poseban patentirani lak za bakar i legure. Po sastavu Paraloid B 44 otopljen u toluenu, uz dodatak plastifikatora i benzotriazola - korozionog inhibitora za bakar. Dugo se koristi za zaštitu bronzanih skulptura, sam ili u kombinaciji sa slojem voska. Trajnost prevlake u spoljnim uslovima do 2 godine (5 po proizvođaču). Danas je u prodaji i vodom razrediva verzija.
  • Nitro lak - ova vrsta lakova se u zaštiti metalnih predmeta koristi od kraja 19. veka. U konzervaciji metalnih predmeta danas se još uvek koriste samo na srebru, i to isključivo vrste proizvedene specijalno za tu svrhu (engleski Frigilene, američki Agateen # 27, austrijski Perlitol Re 1260).
  • ORMOCER - najnovija vrsta lakova koji se koriste u konzervaciji metala, na osnovi heteropolisiloksana, razvijen od strane nemačkog Fraunhoferovog instituta za istraživanje silikata. Još uvek u fazi ispitivanja .

Voskovi[uredi | uredi izvor]

Renaissance Wax , pakovanje od 200 ml
  • Renaissance Wax - još uvek dosta korišćen patentirani vosak, na osnovi mikrovoska Cosmolloid 80 Х i polietilen voska rastvorenih u white sirit-u. Koristi se i na metalima, preporučuje se i korišćenje u kombinaciji sa osnovnim slojem laka.
  • Cosmolloid 80 H - rafinirani beli mikrovosak, sastavni deo Renaissance Vak-a, ali se može koristiti i samostalno, kao i za pripremanje vlastitih mešavina. Koristi se i na istorijskim i na arheološkim metalnim predmetima. Rastvorljiv u eteričnim uljima, terpentinu, benzol, belom špiritusu.
  • TeCero Wachs 30410 - nemački mikrovosak. Koristi se samostalno ili pomešan sa mikrovoskom TeCero 30222 ili 30201.
  • Dinitrol 4010 - patentirani proizvod, po deklaraciji štiti metale, izdrži temperaturu do 200 °C (po nekim novijim istraživanjima znatno bolji od prethodnih) i Paraloida B 72.
  • Poligen ES 91.009, patentirana voštana emulzija (BASF), nije toksičan, suši za 24 sata, po novijim istraživanjima bolji od Paraloda B 72. Nije podoban za bakar i legure.

Ulja[uredi | uredi izvor]

  • Ballistol
  • VD 40
  • Mešavina 20 delova ribljeg ulja i 80 delova white spirit-a

Kombinacije[uredi | uredi izvor]

osnovni sloj Paraloid B 72 + drugi sloj Renaissance Vaks, itd.

Konzervacija metalu pridruženih materijala[uredi | uredi izvor]

Drago i poludrago kamenje[uredi | uredi izvor]

U principu se ne koriste nikakvi rastvarači, već isključivo destilovana voda ili eventualno 10% rastvor biljke sapunjača (Saponaria officinalis). Posebnu pažnju zahteva rad na poroznom dragom i poludragom kamenju, poput malahita, opala, kalcedona, krizoprasa, ahata, karneola, lapisa, žada i tirkiza. Posebnu pažnju zahteva takođe i drago kamenje podloženo obojenim metalnim folijama. U tom slučaju tečnost nikako ne sme doći u dodir sa folijom.[29] Ultrazvučno čišćenje se ne treba koristiti.

Emajl[uredi | uredi izvor]

Dobro očuvani istorijski predmeti mogu se čistiti tamponima minimalno natopljenim destilovanom vodom. Kod arheoloških predmeta isključivo se primenjuje pažljivo mehaničko čišćenje. Ultrazvuk se ne koristi za čišćenje!Kao jednostavan konsolidant može se koristiti rastvor Paraloida B 72.[30] Nedostajući delovi upotpunjuju se pomoću Paraloida B 72 pomešanog sa pigmentima ili, u slučaju transparentnog emajla, bojiteljima.[31]

Niel[uredi | uredi izvor]

Nijelirane (tulirane) predmete ne treba čistiti hemijski, već isključivo mehanički. Nedostajući delovi mogu se upotpuniti crno pigmentiranim Paraloidom B 72.[31] Naprsli delovi podlepljuju se gustim rastvorom Paraloida B 72 ili B 67 (rastvorljiv u white spirit-u).

Orijentalni lak - uruši[uredi | uredi izvor]

Zahteva potpuno drugačiji pristup od na zapadu uobičajenih lakova. Može se naći na japanskom oružju i ratničkoj opremi. rad sa ovim materijalom nabolje je prepustiti ekspertu.[32][33][34] Gituje se mešavinom 6-8% polivnil alkohola i krede (može se koristiti i Ropleks VS 24 ).[35] Japanski konzervatori koriste isključivo tradicionalne tehnike, ali kako je sam uruši otrovan materijal koji izaziva alergijske reakcije, ove metode se na zapadu nerado koriste. Čisti se tamponima minimalno natopljenim vodom. Boja starih predmeta može se oživeti tako što će se istrljati tkaninom natopljenom lanenim uljem. Objekti se čuvaju u prostorijama sa što manjim oscilacijama relativne vlažnosti vazduha, najbolje oko 50%. Treba ih štititi i od UV zračenja.

Ćilibar[uredi | uredi izvor]

Ćilibar ne treba čistiti pomoću rastvarača, niti ultrazvukom. Isključivo se koristi destilovana voda, i eventualno mešavina vode i etanola (dodaje se i do 0,5% umreživača).[36] Za lepljenje se mogu koristiti razne voštano smolne mešavine, zavisno od boje samog ćilibara. Jedna od mogućnosti je i korišćenje 10% rastvora kanadskog balzama u toluolu.[37] Arheološki materijal se isključivo čisti mehanički. Moguća je i primena natapanja tekućim parafinom, u svrhu učvršćivanja i poboljšanja boje arheološkog ćilibara.[38]

Po jednom korejskom istraživanju za konsolidaciju se može koristiti i Paraloid B 67 otopljen u ksilenu (navodi se da se pokazao stabilnijim od white spirit-a, u kojem je B 67 inače rastvorljiv).[39] Jedno novije američko istraživanje preporučuje korišćenje smole Regalrez 1126 otopljene u petroleju.[40] Predmete od metala i ćilibara treba čuvati od svetla i visoke temperature, niske vlažnosti ili jakih oscilacija u vlažnosti vazduha. Kod predmeta od metala i ćilibara se ne koriste korozioni inhibitori.

Gagat[uredi | uredi izvor]

Gagat se čisti pomoću tampona minimalno natopljenih destilovanom vodom, eventualno rastvorom biljke sapunjače (50 -100 gr suvog korena / 1 lit vode). Arheološki materijal se isključivo čisti mehanički. Za lepljenje arheološkog materijala se koriste voštano smolne mešavine ili ugušćen rastvor Paraloida B 72 ili B 67 (rastvorljiv u white spirit-u).[41]

Koralji[uredi | uredi izvor]

Koral se čisti tamponima natopljenim destilovanom vodom ili mešavinom destilovane vode i etanola.[42] Ne treba koristiti ultrazvuk za čišćenje, niti treba dovoditi u dodir sa kiselinama.

Biseri[uredi | uredi izvor]

Za čišćenje istorijskih objekata se koristi mešavinu od 70% etanola i 30% slabe amonijačne vode (1%). Za uklanjanje površinskog sloja koji je izgubio sjaj može se koristiti 3-5% EDTA. Ro obradi se ispira destilovanom vodom, pa zatim prvo 80%, zatim 90% i na kraju čistim etanolom.[43] Ultrazvuk se ne koristi za čišćenje.

Kod arheoloških nalaza predmete treba tretirati što pre, najbolje već kod iskopavanja, čistiti isključivo mehanički, konsolidovati sa 2% Paraloidom B 72, u slučaju suvih nalaza (prvo natopiti rastvaračem u kojem je otopljen i sam Paraloid). Kod vlažnih ili mokrih nalaza koristi se Rhopleks VS 24 (akrilna disperzija).[44]

Nešto novija ruska literatura kao zaštitnu prevlaku preporučuje korišćenje beljenog pčelinjeg voska otopljenog u white sirit-u ili medicinskom benzinu. Za lepljenje preporučuju riblje tutkalo u mešavini vode i alkohola (7/3), uz dodatak 1% katamina AB kao biocida. Za čišćenje se koristi neionogeni detergent 2-3% u mešavini vode i alkohola.[45] Predmete ne treba izlagati dužem kontaktu sa vodom. Potrebno je izbegavati nagle promene temperature, izlaganje zagađenom vazduhu i jakom svetlu. Ne treba ih dovoditi u kontakt sa kiselim ili alkalnim rastvorima. Sve navedeno važi i za sedef.

Morska pena[uredi | uredi izvor]

Lula od rezbarene morske pene, Budim, Mađarska oko 1791.

Beli meki mineral, kod nas znan i kao morska pena (od nemačkog meerschaum), sepiolit odnosno stiva. Po sastavu hidratizovani magnezijum silikat. Ovaj se materijal koristi za izradu vrlo kvalitetnih lula za pušenje, često u kombinaciji sa metalom, drvetom i ćilibarom. Znatno je ređe korišćen i za izradu šahovskih figura i nakita, a ima i nekoliko industrijskih primena. Vremenom ovaj materijal dobija lepu toplo smeđu patinu. Može se čistiti sa rastvorom sapunjače, koristeći dobro oceđene tampone. Može se koristiti i slina. Lepi se sa polivinil acetatnim lepkom ili ugušćenim paraloidom B 72 ili B 67 (rastvorljiv u vajt spiritu) odnosno B 82 (rastvorljiv u alkoholu). Kao zaštitni sloj tradicionalno je korišćen pčelinji vosak.

Vosak[uredi | uredi izvor]

Ovaj se materijal retko koristi zajedno sa metalom, eventualno kod voštanih imitacija cveća ili devocionalija. Vrlo je osetljiv na lomljenje, svetlo, povišenu temperaturu i prašinu. Za lepljenje predmeta od pčelinjeg voska koristi se riblje tutkalo. Kod tvrđih voskova ili mešavina istih može se zavisno o predmetu, koristiti Movilit 30 ili Lasko 498 HV.[46][47]

Ruska literatura preporučuje i rastvore polimera rastvornih u etanolu (polivinilbutiral, polivinilacetat).[48] Za čišćenje se preporučuju rastvori polimera u mešavini etanola i vode (9/1, 7/3), pre svega 5% polivinilbutiral ili poliamid 3%, rastvor se nanese na predmet, po isparenju rastvarača zaostaje elastična prevlaka koja se potom uklanja i koja za sebe vezuje sve nečistoće.[49]

Drvo[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija predmeta od drveta

Tekstil[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija tekstila

Keramika[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija keramike

Staklo[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija stakla

Koža[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija kože

Plastika[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Konzervacija plastike

Izrada kopija[uredi | uredi izvor]

  • kopije u izvorno korišćenoj tehnologiji
  • kopije izvedene u tehnici galvanoplastike
  • kopije od polimernih materijala
  • 3D štampa[23]

Preventivna zaštita metalnih predmeta[uredi | uredi izvor]

Metalne predmete treba čuvati u prostorijama koje su zaštićene od zagađenog vazduha, prašine, ultraljubičastog zračenja i prevelike relativne vlažnosti vazduha. Kao idealne vrednosti mogle bi se uzeti: temperatura od 16-20 °C (za kalaj ne manje od 13,2 °C), do 40% relativne vlažnosti vazduha (35-55% u skladu sa najnovijim preporukama Kanadskog konzervacionog instituta), uz napomenu da ako se radi o predmetima kod kojih je metal kombinovan sa organskim materijalima relativna vlažnost vazduha ne bi trebalo da bude ispod 45%. Najosetljiviji su na delovanje nepovoljnih uslova arheološki predmeti. Njih treba čuvati u prostorima (ili posudama) sa vrlo niskom relativnom vlagom, a u slučaju posebno vrednih predmeta u komorama sa azotom. Tu se može pridržavati gore pomenutih vrednosti temperature kod predmeta sa aktivnom korozijom na bakru ili legurama do 35% rH, odnosno kod gvožđa do 12% rH. Police u depou najbolje je da su od nerđajućeg čelika ili plastike, s time da moramo izbegavati plastične mase koje sadrže hlor ili acetate. Drvo i materijale od modifikovane drvne mase najbolje je izbegavati. Takođe ne treba koristiti gumu, filc ili vunu od tekstilnih materijala. Nivo rasvete do 300 luksa u slučaju isključivo metalnih predmeta, kod predmeta od lakiranog ili obojenog metala do 150 luksa, u slučaju predmeta kod kojih je metal kombinovan sa svetloosetljivim materijalom do 50 luksa. Kod rukovanja sa predmetima obavezno je koristiti čiste bele pamučne rukavice.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Minimum Common Standards Definition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. avgust 2011) – Model Curricula Metals -EQF Level 7 - ECPL
  2. ^ A practical treatise on casting and founding (1878), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  3. ^ Practical forging and art smithing (1915), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  4. ^ Untracht, Oppi (1968). Metal Techniques for Craftsmen. New York. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Untracht 1968.
  6. ^ a b v Soft soldering, hard soldering and brazing; a practical treatise on tools, material and operations; for the use of metal workers, plumbers, tinners, mechanics and manufacturers (1919), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  7. ^ Brepohl, E. Theory and Practice of Goldsmithing, Brunswick 2001.
  8. ^ Etching A Practical Treatise (1914), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  9. ^ a b v Metal-colouring and Bronzing (1892), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  10. ^ The art of enamelling upon metal : with a short appendix concerning miniature painting on enamel (1906), Приступљено 9. 4. 2013.
  11. ^ Sachse, M. Damascus Steel, Duesseldorf 1993.
  12. ^ а б Die Galvanoplastik, oder, das Verfahren cohärentes Kupfer in Platten: Oder ... (1840), Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ Untracht, Oppi Jewelry Concepts and Technology, New York 1982.
  14. ^ Hermann Kühn. „Gedanken zur Restaurierung von historischen Gegenständen der Technik und der Naturwissenschaften” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 05. 10. 2007. г. Приступљено 23. 09. 2012. 
  15. ^ Thompson, J.C.: On restoring sacred objects
  16. ^ Organ,R.M. Treatment using ultra sonic vibrations,Studies in Conservation,4/1/1959.
  17. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п Budija, Goran. „Čišćenje, zaštita i održavanje umjetničkih predmeta i starina od metala, Verzija prosinac 2010.” (PDF). 
  18. ^ USPT 4.640.713
  19. ^ Henleys Twentieth Century Book of Recipes,Formulas and processes,New York (1907). p. 201.
  20. ^ "Surface treatment of titanium," The Titanium Information Group, Rotherham 1998.
  21. ^ Kunze, E. Korrosion und Korosionsschutz, Berlin 2001
  22. ^ а б USPT4,264,418
  23. ^ а б http://www.uva.nl/en/about-the-uva/organisation/faculties/content/faculteit-der-geesteswetenschappen/shared-content/events/workshops/2013/10/masterclass-3d.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. decembar 2013) Retrieved 13.12.2013.
  24. ^ Belkin A. P., Nackij MV Metod-obrabotki očagov „bronzovoj bolezni“ mednih splavov sulьfidami Ammonii / restavracii pamatnikov istorii i kulturi / GBL, Informkulьtura / Ekspress-ingformacia. - M., 1987. Vip. 3. - S. 6-8.
  25. ^ Новые методы в реставрации археологического металла Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. avgust 2011) pristup stranici 2012/01/16
  26. ^ Stambolov,T.; Bleck,R.D.; Eichelmann,N. Korrosion und Konservierung von Kunst und Kulturgut aus Metall,Weimar I/1987,II/1988.
  27. ^ Scott,D.A. Iron and steel in art,London 2009.
  28. ^ Pristup stranici 27.08.2014.
  29. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P. Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 267.
  30. ^ Deteriorated enamelled objects: Past and present treatments Pristup stranici 10.09.2012.
  31. ^ a b Budija Goran: Čišćenje, zaštita i održavanje umjetničkih predmeta i starina od metala, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  32. ^ Pristup stranici 2.10.2012.
  33. ^ Pristup stranici 2.10.2012.
  34. ^ Pristup stranici 4.12.2012.[mrtva veza]
  35. ^ Pristup stranici 18.11.2012.
  36. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P. Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 268.
  37. ^ Hucke,J;Bleck,R.D. Chemikalien und Rezepte,Weimar 1990.
  38. ^ Technologische und konservatorische Details Pristup stranici 23.03.2012
  39. ^ Ham,C.H.;Shin,B. Amber Artifact Consolidation Case Study :Impact of organic Solvents on Amber Artifacts,Abstracts from the 37th annual conference of The Canadian Association for Conservation of Cultural Property,Winnipeg 2011.
  40. ^ https://www.researchgate.net/publication/276594058_Conservation_of_amber_at_the_Metropolitan_Museum_of_Art_New_York_USA_Regalrez_R_1126_as_a_consolidant_and_adhesive_for_amber_and_copal Pristupljeno 15.11.2016.
  41. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P. Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 269.
  42. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P.Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 272.
  43. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P.Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 271.
  44. ^ Conservation of Archaeological Shell Objects Pristup stranici 17.10.2012.
  45. ^ http://аrt-con.ru/node/4473[mrtva veza] Pristup stranici 2012/11/29.
  46. ^ Adhesives for Wax Artifacts: Investigation of Suitable Materials and Their Adhesion Properties via Tensile and Bending Tests Pristup stranici 31.10.2012.
  47. ^ Recommendations for the preservation of wax moulages at universities and hospitals and in museums and other collections Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. decembar 2015), pristup stranici 31.10.2012.
  48. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P. Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 73.
  49. ^ Nikitin,M.K.;Meljnikova,E.P. Himija v restavracii,Lenjingrad (1990). p. 72.

Periodika o konzervaciji metala[uredi | uredi izvor]

Blogovi o konzervaciji metala[uredi | uredi izvor]

1.Armas protohistóricas con magnetita ,autor Jesús Alonso López

  1. Conservation of metals ,autor Catia Viegas Wesolowska
  2. Staffordshire Hoard Blog
  3. Cheapside Hoard Blog
  4. Silver linings: conserving The Borghese traveling service

Slobodni Softver koji se primenjuje na zaštitu metala[uredi | uredi izvor]

  • The Use of Expert Systems in Conservation[1]
  • The Modular Cleaning Program[2]
  • Besplatni američki program za vodenje konzervatorsko restauratorske dokumentacije[3]
  • ACORN (A COnservation Records Network) ,besplatno američko web bazirano radno okružje za dokumentiranje konzervatorsko restauratorskih zahvata[4]
  • Fragment Reassembler,slobodni software za prepoznavanje delova i sastavljanje fragmentovanih predmeta[5]
  • Besplatni operativni sustavi: sve Linux distribucije (npr. Debian, Ubuntu, Fedora ,Slackware,Puppy Linux...)
  • Besplatne alternative Microsoft Word(R)-u: OpenOffice.org,LibreOffice, AbiWord
  • Uređivanje fotografija:GIMP, VIPS[6], ImageJ
  • Slobodni preglednici slika:GQview, Xnview,IrfanView
  • Stolno izdavaštvo, izrada plakatnih prezentacija: Scribus
  • Freecorp-simple corrosion prediction software[7]
  • DiscoveryMat software[8]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Use of Expert Systems in Conservation
  2. ^ The Modular Cleaning Program
  3. ^ „</title> <link href="styles/style3.css" rel="stylesheet" type="text/css" /> </head> <body>
    <div id="masthead" class="s...”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2011. g. Pristupljeno 25. 09. 2017. 
  4. ^ „ACORN (A COnservation Records Network) ,besplatno američko web bazirano radno okružje za dokumentiranje konzervatorsko restauratorskih zahvata”. Arhivirano iz originala 7. 10. 2017. g. Pristupljeno 25. 9. 2017. 
  5. ^ http://vcg.isti.cnr.it/~pietroni/reassembly/index.html Pristupljeno06.10.2017.
  6. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 21. 09. 2017. g. Pristupljeno 25. 09. 2017. 
  7. ^ „FREECORP - Corrosion Prediction Software”. Arhivirano iz originala 25. 09. 2017. g. Pristupljeno 25. 09. 2017. 
  8. ^ http://157.26.64.17:8080/bilat-discoveryMat-user/index.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. septembar 2017) DiscoveryMat software

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Конзервација-рестаурација_метала&oldid=26903029”