Пређи на садржај

Немачка филозофија

С Википедије, слободне енциклопедије
Артур Шопенхауер

Немачка филозофија, која се овде подразумева да је (1) филозофија на немачком језику или (2) филозофија Немаца, била је изузетно разноврсна и централна како у аналитичкој тако и континенталној традицији у филозофији вековима, од Готфрида Вилхелма Лајбница преко Имануела Канта, Георга Вилхелма Фридриха Хегела, Артура Шопенхауера, Карла Маркса, Фридриха Ничеа, Мартина Хајдегера и Лудвига Витгенштајна до сувремених филозофа. Серен Киркегор (дански филозоф) често се укључује у прегледе немачке (или германске) филозофије због великог ангажовања са немачким мислиоцима.[1][2][3][4]

17. век

[уреди | уреди извор]

Лајбниц

[уреди | уреди извор]
Лајбниц

Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716) био је филозоф и математичар који је првенствено писаон на латинском и француском. Лајбниц, је зајено да Рене Декартом и Барухом Спинозом, био један од три велика заступника рационализма 17. века. Лајбниц је такође предвидео модерну логичку и аналитичку филозофију. Његова филозофија се такође осврће на сколастичку традицију, у којој се закључци добијају применом разума на прве принципе или априорним дефиницијама, а не на емпиријским доказима.

Лајбниц је познат по свом оптимизму - његова Теодицеја[5] покушава да оправда привидне несавршености света тврдећи да је оптималан међу свим могућим световима. Он мора да је најбољи могући и најбалансиранији свет, јер га је створио свемоћни и свезнајући Бог, који не би одабрао да створи несавршен свет, да му је био познат или кад би могао постојати бољи свет. Заправо, очигледни недостаци који се могу препознати у овом свету морају постојати у сваком могућем свету, јер би у супротном Бог одабрао да створи свет који искључује те мане.

Лајбниц је познат и по својој теорији о монадама, изложеној у Монадологији. Монаде су у метафизичком окружењу оно што су атоми физичком/феноменолошком. Оне се такође могу упоредити са корпускулама Механичке филозофије Ренеа Декарта и других. Монаде су крајњи елементи универзума. Монаде су „значајни облици бића” са следећим својствима: оне су вечне, нераздвојиве, индивидуалне, подложни сопственим законима, неинтерактивне, и свака одражава цео универзум у унапред успостављеној хармонији (историјски важан пример панпсихизма). Монаде су центри силе; супстанца је сила, док су простор, материја и кретање само феноменолошке појаве.

18. век

[уреди | уреди извор]

Вулф

[уреди | уреди извор]

Кристијан Вулф (1679–1754) био је најеминентнији немачки филозоф између времена Лајбница и Канта. Његово главно достигнуће био је потпуни опус готово сваког научног предмета његовог времена, приказан и разрађен према његовом демонстративно-дедуктивном математичком методу, који можда представља врхунац просветитељске рационалности у Немачкој.

Вулф је био један од првих који је употребљавао немачки језик у научној настави и истраживањима, мада је писао и на латинском, тако да је међународна публика могла да прати његове радове. Он је утемељитељ, између осталог области, економије и јавне управе као академских дисциплина. Он се нарочито концентрисао у тим областима, дајући савете о практичним питањима људима у влади и наглашавајући професионалну природу универзитетског образовања.

Кант

[уреди | уреди извор]
Имануел Кант

Године 1781, Имануел Кант (1724–1804) објавио је своју Критику чистог разума, у којој покушава да утврди шта можемо и не можемо да сазнамо користећи се разумом независно од свих искуствава. Укратко, дошао је до закључка да спољашњи свет можемо да упознамо путем искуства, али да је оно што о њему можемо знати ограничено лимитирајућим појмовима у којима ум може да размишља: ако ствари можемо схватити само у смислу узрока и ефекта, тада можемо знати само узроке и последице. Из тога произлази да ми можемо знати форму свих могућих искустава независно од свих искустава, али ништа друго, као и да свет никада не можемо спознати са „становишта нигде” и зато никада не можемо да упознамо свет у целости, ни путем разума, нити искуства.

Од објављивања његове Критике, Имануел Кант се сматра једним од највећих утицаја у целој западној филозофији. Крајем 18. и почетком 19. века једна директна линија утицаја Канта је немачки идеализам.

Неокантијанство се у великој мери односи на оживљавање типа филозофије коју је објаснио Имануел Кант и на Кантове интерпретације које су пружили посткантовски филозофи као што су Шопенхауер, Јакоб Фридрих Фриз и Јохан Фридрих Хербарт. Главне личности у неокантовском покрету, који је започео око 1860-их, укључују Фридриха Алберта Лангеа и Хермана Кохена.

19. век

[уреди | уреди извор]

Немачки идеализам

[уреди | уреди извор]

Немачки идеализам је био филозофски покрет који се појавио у Немачкој крајем 18. и почетком 19. века. Развио се из дела Имануела Канта 1780-их и 1790-их,[6] и био је уско повезан и са романтизмом и са револуционарном политиком просветитељства. Најистакнутији немачки идеалисти у покрету, поред Канта, били су Јохан Готлиб Фихте (1762–1814), Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг (1775–1854) и Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770–1831) који је био доминантна личност немачке филозофије деветнаестог века, и заговорници јенског романтизма; Фридрих Хелдерлин (1770–1843), Новалис (1772–1801) и Карл Вилхелм Фридрих Шлегел (1772–1829).[7] Август Лудвиг Хилсен, Фридрих Хајнрих Јакоби, Готлоб Ернст Шулце, Карл Леонхард Рајнхолд, Саломон Мајмон, Фридрих Шлајермахер и Артур Шопенхауер такође су дали велики допринос.

Фихте

[уреди | уреди извор]

Као представник субјективног идеализма, Фихте је одбацио кантовску „ствар-у-себи”. Фихте као полазну тачку своје филозофије проглашава апсолутно „ја“, које само ствара свет са свим његовим законима. Делатност овог „ја“ Фихте схвата као делатност мисли, као процес самосвести. Фихте признаје апсолутну слободну вољу, Бога и бесмртност душе. Он у праву види једну од манифестација "ја".

Говорећи прогресивним паролама о одбрани националног суверенитета Немаца од Наполеона, Фихте је истовремено изнео шовинистичке пароле, посебно у својим Обраћањима немачкој нацији (1808), за које се Фихте сматра једним од оснивача модерног немачког национализам.[8]

Шелинг

[уреди | уреди извор]

Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг, који се у почетку држао идеја Фихта, касније је створио сопствени филозофски систем објективног идеализма, према којем се развој природе и разума заснива на истој духовној сили, „апсолуту“. Шелинг је тврдио да је природа или материја „несвесни” производ активне духовне силе и припремна фаза за ум (дух). Природа и свест, објекат и субјект, тврдио је Шелинг, поклапају се у апсолуту; Шелинг је своју филозофију назвао „филозофијом идентитета“.

У природној филозофији, Шелинг је себи поставио задатак познавања апсолутног, бесконачног духа који лежи у основи емпиријске видљиве природе. Према Шелингу, наука о природи, заснована искључиво на разуму, осмишљена је да открије последњи, безусловни духовни узрок који производи све природне појаве. Шелинг је сматрао апсолут као почетак способан за саморазвој кроз противречности; у том смислу, Шелингову филозофију карактеришу неке одлике идеалистичке дијалектике. Шелинг је посебну улогу доделио уметности, у којој се, по њему, у потпуности сагледава стварност „вишег бића”. Шелинг је уметност тумачио као „откровење“. Уметник је, по Шелингу, нека врста мистичног бића које ствара у несвести.

За Шелинга, главни инструмент креативности је интуиција, „унутрашња контемплација“. У каснијем животу, Шелинг еволуира ка мистичкој филозофији (Мyстериенлехре).[9] Позвао га је пруски краљ Фридрих Вилхелм IV на место професора на Берлинском универзитету у циљу борбе против тада популарних идеја леволибералних младохегелијанаца. У овом периоду свог живота Шелинг је створио мистичну „филозофију откровења“. Шелингово главно дело је Систем трансценденталног идеализма (1800).[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Лоwитх, Карл. Фром Хегел то Ниетзсцхе, 1991, п. 370-375.
  2. ^ Пинкард, Террy П. Герман пхилосопхy, 1760-1860: тхе легацy оф идеалисм, 2002, цх. 13.
  3. ^ Стеwарт, Јон Б. Киеркегаард анд хис Герман цонтемпорариес, 2007
  4. ^ Кеннy, Антхонy. Оxфорд Иллустратед Хисторy оф Wестерн Пхилосопхy, 2001, пп. 220-224.
  5. ^ Рутхерфорд (1998) ис а детаилед сцхоларлy студy оф Леибниз'с тхеодицy.
  6. ^ Фредерицк C. Беисер, Герман Идеалисм: Тхе Струггле Агаинст Субјецтивисм, 1781-1801, Харвард Университy Пресс, 2002, парт I.
  7. ^ Фредерицк C. Беисер, Герман Идеалисм: Тхе Струггле Агаинст Субјецтивисм, 1781-1801, Харвард Университy Пресс, 2002, п. виии: "тхе yоунг романтицс—Хöлдерлин, Сцхлегел, Новалис—[wере] цруциал фигурес ин тхе девелопмент оф Герман идеалисм."
  8. ^ Росентхал, Марк & Yудин, Павел (1954). „Герман Пхилосопхy”. А Схорт Пхилосопхицал Дицтионарy, фифтх едитион. Превод: П., Антон. Мосцоw: Госполитиздат. 
  9. ^ „Сцхеллинг”. Дер Волкс-Броцкхаус : деутсцхес Сацх- унд Спрацхwöртербуцх фур Сцхуле унд Хаус : А-З.. Леипзиг: Верлаг Ф. А. Броцкхаус. 1939. 
  10. ^ Росентхал, Марк & Yудин, Павел (1954). „Герман Пхилосопхy”. А Схорт Пхилосопхицал Дицтионарy, фифтх едитион. Превод: П., Антон. Мосцоw: Госполитиздат. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Карл Америкс (ед.), Тхе Цамбридге Цомпанион то Герман Идеалисм. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс, (2000) ISBN 978-0-521-65695-5.
  • Фредерицк C. Беисер, Герман Идеалисм. Тхе Струггле Агаинст Субјецтивисм, 1781-1801. Цамбридге: Харвард Университy Пресс, 2002.
  • Јамес Аллан Гоод, А сеарцх фор унитy ин диверситy: Тхе "перманент Хегелиан депосит" ин тхе пхилосопхy оф Јохн Деwеy. Ланхам: Леxингтон Боокс (2006) ISBN 0-7391-1360-7.
  • Пинкард, Террy (2002). Герман Пхилосопхy 1760–1860: Тхе Легацy оф Идеалисм. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 9780521663816. 
  • Јосиах Роyце, Лецтурес он Модерн Идеалисм. Неw Хавен: Yале Университy Пресс 1967.
  • Соломон, Р., анд К. Хиггинс, (едс). 1993. Роутледге Хисторy оф Пхилосопхy, Вол. VI: Тхе Аге оф Герман Идеалисм. Неw Yорк: Роутледге.
  • Томмасо Валентини, I фондаменти делла либертà ин Ј.Г. Фицхте. Студи сул примато дел пратицо, Пресентазионе ди Армандо Ригобелло, Едитори Риунити Университy Пресс, Рома (2012) ISBN 978-88-6473-072-1.
  • Бенз, Ернст. Тхе Мyстицал Соурцес оф Герман Романтиц Пхилосопхy, транслатед бy Блаир Р. Реyнолдс анд Еунице M. Паул. Лондон: Пицкwицк Публицатионс, (2009) ISBN 978-0-915138-50-0. (Оригинал Френцх едитион: Лес Соурцес мyстиqуес де ла пхилосопхие романтиqуе аллеманде. Парис : Врин, 1968.)
  • Брецкман, Wаррен. "Интродуцтион: А Револутион ин Цултуре," ин Еуропеан Романтицисм: А Бриеф Хисторy wитх Доцументс. Ед. W. Брецкман. Неw Yорк: Бедфорд/Ст Мартин'с, 2007.
  • Госсман, Лионел. “Макинг оф а Романтиц Ицон: Тхе Религиоус Цонтеxт оф Фриедрицх Овербецк’с ‘Италиа унд Германиа.’” Америцан Пхилосопхицал Социетy, (2007) ISBN 0-87169-975-3.
  • Госсман, Лионел. “Орпхеус Пхилологус: Бацхофен версус Моммсен он тхе Студy оф Антиqуитy.” Америцан Пхилосопхицал Социетy Трансацтионс, (1983) ISBN 1-4223-7467-X.
  • Греwе, Цордула. Паинтинг тхе Сацред ин тхе Аге оф Герман Романтицисм. Алдерсхот: Асхгате Боокс, 2009.[1]
  • Јохнстон, Цатхерине, ет ал. Балтиц Лигхт: Еарлy Опен-Аир Паинтинг ин Денмарк анд Нортх Германy. Неw Хавен анд Лондон: Yале Университy Пресс, (1999) ISBN 0-300-08166-9.
  • О'Неилл, Ј, ур. (1981). Герман мастерс оф тхе нинетеентх центурy : паинтингс анд драwингс фром тхе Федерал Републиц оф Германy. Неw Yорк: Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт. ИСБН 0-87099-264-3. 
  • Сафранкски, Рüдигер. Романтик. Еине деутсцхе Аффäре. Муницх: Царл Хансер Верлаг, (2007) ISBN 978-3-446-20944-2.
  • Сиегел, Линда. Цаспар Давид Фриедрицх анд тхе Аге оф Герман Романтицисм. Бранден Публисхинг Цо, (1978) ISBN 0-8283-1659-7.
  • Ваугхан, Wиллиам. Герман Романтиц Паинтинг. Неw Хавен анд Лондон: Yале Университy Пресс, (1980) ISBN 0-300-02387-1.
  • Беисер, Фредерицк C. Тхе Романтиц Императиве: тхе Цонцепт оф Еарлy Герман Романтицисм. (Харвард Университy Пресс, 2003).
  • Боwие, Андреw. Фром романтицисм то цритицал тхеорy: Тхе пхилосопхy оф Герман литерарy тхеорy (Псyцхологy Пресс, 1997).
  • Лацоуе-Лабартхе, Пхилиппе, анд Јеан-Луц Нанцy. Тхе литерарy абсолуте: тхе тхеорy оф литературе ин Герман романтицисм (СУНY Пресс, 1988).
  • Нассар, Далиа. Тхе Романтиц Абсолуте: Беинг анд Кноwинг ин Еарлy Герман Романтиц Пхилосопхy, 1795-1804 (У оф Цхицаго Пресс, 2013).
  • Пфау, Тхомас. "Цоњуринг хисторy: Лyриц цлицхе, цонсервативе фантасy, анд трауматиц аwакенинг ин Герман Романтицисм." Соутх Атлантиц Qуартерлy 102.1 (2003): 53-92.
  • Стеигерwалд, Јоан, анд Ј. Фаирбаирн. "Тхе цултурал енфраминг оф натуре: енвиронментал хисториес дуринг тхе еарлy Герман романтиц период." Енвиронмент анд Хисторy 6.4 (2000): 451-496. онлине
  • Стоне, Алисон. "Алиенатион фром натуре анд еарлy Герман романтицисм." Етхицал Тхеорy анд Морал Працтице 17.1 (2014): 41-54. онлине
  • Стоне, Алисон. Натуре, Етхицс анд Гендер ин Герман Романтицисм анд Идеалисм (Роwман & Литтлефиелд, 2018).

Спољашње взе

[уреди | уреди извор]
Немачка филозофија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nemačka_filozofija&oldid=27676605”