Pređi na sadržaj

Dunav

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dunav
Nacionalni park Đerdap
Sliv Dunava
Opšte informacije
Dužina2.857 km
Basen817.000 km2
Pr. protok4,000 m3⁄s
SlivCrnomorski
Vodotok
Izvornastaje spajanjem Brega i Brigaha u Švarcvaldu, Nemačka
V. izvora1.078 m
UšćeCrno more
Geografske karakteristike
Država/e Rumunija (28,9%),
 Mađarska (11,7%),
 Austrija (10,3%),
 Srbija (10,3%),
 Nemačka (7,5%),
 Slovačka (5,8%),
 Bugarska (5,2%),
 Hrvatska (4,5%),
 Ukrajina (3,8%),
 Moldavija (1,7%),
PritokeIn, Sava, Tisa, Drava, Izar, Leh, Olt, Arđeš, Siret, Prut, Rot, Biber, Lajta, Morava, Raba, Krems, Vah, Velika Morava, Hron, Tamiš, Jantra, Ens, Iskar, Volfah, Brigah, Breg, Regen, Altmil, Ajtrah, Nera, Traun, Melk, Vuka, Trajzen, Vin, Vernic, Jasenička reka, Ipelj, Timok, Brenc, Lauter, Šio, Karaš, Vizent, Erlau, Pek, Mlava, Glet, Ostrah, Kancah, Vit, Oterbah, Pfater, Rot, Švarcah, Usel, Bolečica, Lom, Mostonga, Jezava, Nadela, Žepa, Porečka reka, Topolnica, Budovar, Livadica, Gročica
Reka na Vikimedijinoj ostavi

Dunav (hrv. Dunav, slč. Dunaj, ukr. Дунай, rum. Dunărea, mađ. Duna, tur. Tuna, nem. Donau, sloven. Donava, engl. Danube) druga je reka po dužini u Evropi nakon Volge. Njegovi izvorišni krakovi Breg i Brigah izviru ispod masiva Švarcvald u Nemačkoj i spajaju se kod Donauešingena. Dunav je dugačak oko 2850 km, protiče kroz nekoliko centralnoevropskih glavnih gradova, pre nego što se ulije u Crno more kroz deltu Dunava u Rumuniji i Ukrajini.

Dunav je u istoriji bio jedna od najstalnijih granica Rimskog carstva. Reka protiče kroz 10 država ili čini njihovu granicu: Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Moldaviju i Ukrajinu.

Izvor

[uredi | uredi izvor]
Mesto na kome Breg i Brigah grade Dunav

Dunav počinje od Donauešingena gde se spajaju dve manje reke Breg i Brigah pa odatle nosi naziv Donau. Međutim, na mermernoj ploči u Firstenberškom parku kod Donauešingena, koja je mnogo starija od monografskog zapisa mesta, na samom vrelu Brigaha (slika), piše: CAPUT DANUBII, tj. Glava Dunava.

Dužina Dunava kroz Srbiju iznosi 588 km.

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Njegov latinski naziv je Danubius. Etimološki je reč ο kovanici (k), koja proizlazi od reči Διος-Ζευς (Dios-Zevs), čiji je bukalički oblik Δαν, Ζαν (Dan, Zan), sve izvedeno od korena δι, δίος (di, dios)-sjajan, „sjaj nebeski“.

U mitologiji, Zevs ili Dias je Hronov i Rejin sin, kralj bogova i ljudi, bog neba i začetnik svih prirodnih pojava. Genitiv od Δαν (Dan) je Δανου (Danou). Drugi član imena Danubius je bius, koji je proizašao od reči βίος bios, latinski vivus, tj. život, posebno ljudski život.

Hidrografija

[uredi | uredi izvor]
Sliv Dunava je jedan od najvećih u Evropi

Dunav je jedina velika evropska reka koja teče od zapada prema istoku. Nakon puta od 2850 km[1] reka se uliva u Crno more u području delte Dunava (4 300 km²) u Rumuniji i Ukrajini. Za razliku od ostalih reka, dužina Dunava meri se od ušća do izvora, a polaznom tačkom smatra se svetionik u Sulini na Crnom moru. Sliv Dunava ima površinu 805.000 km²[1].

Pritoke koje su većinom u Alpima ulivaju se s desne strane. Od izvora do ušća najveće pritoke Dunava su:

Geologija

[uredi | uredi izvor]
Poniranje Dunava u Nacionalnom parku Gornji Dunav; suvo korito reke najčešće tokom letnjih meseci (Donauversickerung)

Geološki gledano Dunav je mnogo stariji od Rajne čiji uticajni sliv parira dunavskom u istočnoj Nemačkoj. Budući da je Rajna jedina alpska reka koja teče prema Severnom moru, može se povući nevidljiva crta koja razdvaja delove istočne Nemačke i koja se ponekad naziva Evropsko razvođe.

Pre poslednjeg ledenog doba u pleistocenu Rajna je izvirala u jugozapadnom delu Švarcvalda, a vode s Alpa koje danas ulaze u Rajnu tekle su u izvorni Dunav (Urdonau). Delovi ove bivše reke, koja je bila mnogo veća od današnjeg Dunava, mogu se videti u kanjonima Švapske Jure. Nakon formiranja gornje rajnske doline erozijom većina alpskih voda je počela da teče u Rajnu, zbog čega je današnji gornji Dunav mnogo manji od prijašnjeg.

Budući da Švapsku Juru karakteriše porozni krečnjak i budući da je razdaljina položaja Rajne niža od razdaljine položaja Dunava, podvodne reke odnose mnogo vode iz Dunava u Rajnu. Tokom leta, kad je u Dunavu malo vode, reka zna potpuno nestati u podzemne kanale na dva mesta u Švapskoj Juri, što se naziva Donauversickerung, tj. nestajanje Dunava. Voda se vraća na površinu 12 km južno od Ahtopfa, severno od Bodenskog jezera, čime ulazi i u Rajnu. Budući da ogromne količine podvodne vode nagrizaju krečnjak, pretpostavlja se da će gornji tok Dunava jednog dana i potpuno nestati u korist Rajne.

Geografija

[uredi | uredi izvor]
Razglednica Svetionici na ušću Tamiša u Dunavu

Početak Dunava čine dve rečice u Švarcvaldu, Breg i Brigah. Izvor Brega je blizu Furtvangena, na 1.078 m visine. Budući da ova rečica prelazi duži put, geografski se smatra izvorom Dunava. Dve rečice spajaju se u Donauešingenu, gde se, u parku dvorca, nalazi fontana iz 19. veka zvana „Donauquelle“ koja simbolizuje službeni izvor reke.[2] Dunav iz Baden-Virtemberga, gde prolazi kroz Sigmaringen i Ulm, ulazi preko Bavarske (Regenzburg i Pasau) u severnu Austriju (prolazeći kroz Linz i Beč), pa kroz jug Slovačke gde prolazi kroz Bratislavu, prelazi preko Mađarske (kroz Budimpeštu) od severa prema jugu i ulazi u istočnu Hrvatsku (prolazeći kraj Vukovara) i severnu Srbiju. Prolazeći kroz Novi Sad i Beograd, reka kasnije stvara granicu između Srbije i Rumunije, pa kasnije i između Rumunije i Bugarske, nakon čega se uliva u Crno more u Rumuniji, stvarajući veliku deltu na granici s Ukrajinom. Republika Moldavija je 1990. godine, dobila pristup na otprilike 300 m leve obale reke kod Giurgiliestja (između gradova Galac i Reni).

Putnički hidrogliser "Meteor" na Dunavu na liniji Bratislava - Beč 2013. godine. U doba SFRJ, ovi hidrogliseri saobraćali su od Beograda do Tekije. Danas se proizvodi i koristi za rečni saobraćaj nova generacija putničkih hidroglisera.[3]

Delta Dunava je zaštićena prirodna regija u Rumuniji i Ukrajini gde se nalazi šuma Letea. Deltu je Unesko označio kao svetsku baštinu 1991. godine. Rumunija koja je 1984. godine, otvorila kanal od 64 km od Černavode do Crnog mora, čime je skratila put od 400 km, izrazila je zabrinutost zbog ekoloških posledica izgradnje kanala Dunav-Crno more s ukrajinske strane.

Udeo pojedinih zemalja u dunavskom slivu je sledeći:

Udeo dunavskih zemlja
Zemlja ukupna dužina desna obala obe obale leva obala
km % Dužina toka km % km % dužina toka
Nemačka 687,00 658,6 23 2888,77–2230,20 658,6 36 687,0 24 2888,77–2201,77
Austrija 357,50 357,5 12 2230,20–1872,70 321,5 18 321,5 11 2201,77–1880,26
Slovačka 172,06 22,5 1 1872,70–1850,20 22,5 1 172,1 6 1880,26–1708,20
Mađarska 417,20 417,2 14 1850,20–1433,00 275,2 15 275,2 10 1708,20–1433,00
Hrvatska 137,50 137,5 5 1433,00–1295,50 6,0 4 6,0 4 1433,00-1427,00
Srbija 587,35 449,9 16 1295,50–845,65 220,5 12 358,0 12 1433,00–1075,00
Rumunija 1075,00 374,1 13 374,10–0,00 319,6 18 1020,5 35 1075,00–134,14
79,63–0,00
Bugarska 471,55 471,6 16 845,65–374,10 0,0 0 0,0 0
Moldavija 0,57 0,0 0 0,0 0 0,6 0 134,14–133,57
Ukrajina 53,94 0,0 0 0,0 0 53,9 2 133,57–79,63
Panoramska fotografija Dunava slikana u Ritopeku.
Panoramska fotografija Dunava slikana u Zemunu.

Dunav u antičkoj književnosti

[uredi | uredi izvor]

Tacit kaže da Dunav izvire na laganim, blagim padinama planine Abnobe, prolazi kroz mnoge narode, i najzad se, u šest rukavca, probija u Crno more, a sedmi rukavac se gubi u močvarama.

Abnoba je današnji Švarcvald. Na pitanje gde je izvor Dunava, stari geografi su davali različite odgovore; uostalom, ni danas nije sasvim jasno, jer voda iz „izvora Dunava“ u Donauešingenu ne teče dalje samostalno, već se uliva (podzemnim kanalom) u reku Brigah.

Tok reke Dunav

Po Herodotu, gornji deo ove reke, od Timoka do izvora zvao se Δανουβιος (Danouvios), dok je donji deo Ιστρος (Istros). Ova onomastika je takođe kovanica od reči 'ιςτια ili 'εστία (istia ili estia)-ognjište, što znači na ognjištu gostoljubivo primiti ili hraniti i drugog člana ili dela, od reči ρεο, ροος, ρους (reo, roos, rous)-struja, reka, lat. rivus. Danubius dakle znači Zevsova, reka života, „božanska reka“, odnosno „kraljica svih reka“. Istovetan je i značaj imena Istros, reka hraniteljica. Iz ovoga se može zaključiti da je Dunav personifikacija boga Diosa ili Zevsa u gornjem toku, posebno Srednjeg Podunavlja, dok je Istros personifikacija boginje Hestije, najstarije Hronove i Rejine kćeri.

Hestija je jedno od dvanaest olimpskih božanstava i personifikacija vatre na ognjištu, što asocira na ognjišta Lepenskog Vira. Zevs joj je dodelio počasno mesto u središtu svake kuće, kao i u svim hramovima, gde su joj prinošene žrtve. Zevsa-Diosa (Dunav) hrane i snabdevaju nektarom i ambrozijom mnogobrojne rečne lepotice-nimfe tj. pritoke sa leve i desne strane, a to su pritoke Srednjeg Podunavlja.

Režim plovidbe

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Međunarodno rečno pravo

Režim plovidbe do Prvog svetskog rata

[uredi | uredi izvor]

Načela o slobodi plovidbe na međunarodnim rekama, doneta na Bečkom kongresu 1815, primenjena su na Dunav Pariskim ugovorom iz 1856. Da bi se obezbedila primena ovih načela, Pariski ugovor predvideo je formiranje dveju komisija: privremene, pod nazivom Evropska komisija čiji je mandat imao da traje dve godine, i stalne, Pribrežne komisije. U Evropsku komisiju ušli su predstavnici velikih sila: Francuske, Austrije, Velike Britanije, Pruske, Rusije, Pijemonta i Turske i njena nadležnost prostirala se od ušća Iskara. U Pribrežnu komisiju ušli su predstavnici Austrije, Bavarske, Turske i Virtemberga, kao i komesari triju podunavskih kneževina — Vlaške, Moldavije i Srbije, čije je naimenovanje odobravala Porta. Nadležnost ove komisije prostirala se na ceo plovni tok Dunava.[4]

Evropskoj komisiji stavljeno je u zadatak raščišćavanje delte Dunava, kako bi se omogućila plovidba za veće brodove, a Pribrežna komisija imala je zadatak da donese pravila o plovidbi, rečnoj policiji, da otkloni sve smetnje koje onemogućavaju primenu načela Bečkog kongresa, i da nakon dve godine preuzme sve poslove iz nadležnosti Evropske komisije. Međutim, Pribrežna komisija potisnuta je u pozadinu, a Evropskoj komisiji stalno je produžavan mandat i proširivana nadležnost. Na taj način Evropska komisija postala je stalno telo koje je imalo pravo da donosi uredbe, naplaćuje takse, vrši policijski nadzor, zaključuje zajmove, kažnjava prestupe; imala je svoju zastavu, a njeni članovi uživali su diplomatski imunitet. Velike sile obezbedile su na taj način sebi kontrolu i pravo neposrednog upravljanja, čime su grubo povređena prava pribrežnih država.[4]

Rešenje dunavskog pitanja u to vreme odražavalo je u osnovi političke odnose u Evropi. Pariskim kongresom okončan je Krimski rat, u kome su se sukobile oprečne imperijalističke težnje velikih sila po pitanju Balkana i Podunavlja. Rusija je potisnuta sa Dunava, a čak je i njeno pravo na Crnom moru bilo ograničeno, budući da joj je zabranjeno da tu drži svoju ratnu mornaricu i da održava i izgrađuje vojna utvrđenja. S druge strane, politički i ekonomski uticaj Austrije sve se više osećao, ne samo na Dunavu, nego i u pojedinim oblastima Balkana. Konačno treba istaći »da je Engleska nastojala da učvrsti svoj politički uticaj u Podunavlju i na taj način olakša postepeno ekonomsko prodiranje u te zemlje«. Pribrežne zemlje, pre svega Rumunija i Srbija, bile su isuviše slabe da se suprotstave pritisku velikih sila, odnosno zaštite svoja suverena prava. Prema tome, politički momenti igrali su presudnu ulogu u rešavanju dunavskog pitanja u to vreme.[5]

U Srbiji se pored Dunava nalazi sedam tvrđava: Bač, Petrovaradin, Beogradska tvrđava, Smederevska tvrđava, Ram, Golubac i Fetislam (Kladovo).[6]

Režim plovidbe između dva rata

[uredi | uredi izvor]
Dunavsko prostranstvo sa zapadne strane od Donjeg Milanovca, 2005.

Režim plovidbe između dva rata bio je regulisan ugovorima o miru iz 1919. i 1920. i definitivnim statutom Dunava od 23. jula 1921. godine. U pogledu pravnog regulisanja, svi ovi akti su samo sankcionisali odredbe Pariskog ugovora iz 1856, pa i proširili prava velikih sila. Međutim, sa političke strane, situacija je iz temelja izmenjena. Simultana propast Austro-Ugarske, carske Rusije i Otomanske imperije, dovela je zapadnoevropske sile u dominirajuću poziciju na Dunavu.[7]

Statut je garantovao slobodu plovidbe na Dunavu od Ulma do ušća za sve brodove, bez obzira čiju zastavu nose, i to ne samo na Dunavu, no i njegovim pritokama Moravi i Taji, na delu koji čini granicu između Austrije i Čehoslovačke, Dravi od Barča, Tisi od Samoša i Morišu od Arada, kao i na plovnim kanalima koji bi se u budućnosti eventualno izradili.[7]

Uprava nad Dunavom bila je poverena dvema komisijama: Evropskoj, koja je imala ista ovlašćenja kao i pre Prvog svetskog rata, i Međunarodnoj dunavskoj komisiji. U Evropsku komisiju ušle su Engleska, Italija, Francuska i Rumunija, a odstranjene su pobeđena Nemačka i Rusija. Ova komisija imala je široka zakonodavna, sudska, administrativna i finansijska ovlašćenja, te je njoj bilo i povereno obezbeđenje slobode plovidbe. Nadležnost ove komisije prostirala se od Braile do mora.[7]

Međunarodnu dunavsku komisiju sačinjavali su predstavnici pribrežnih država, kao i predstavnici Francuske, Velike Britanije i Italije. Njena nadležnost prostirala se od Ulma do Braile, ali njena uloga svodila se uglavnom na pravo nadzora. Dunavski statut iz 1921. izmenjen je Sinajskim sporazumom od 18. avgusta 1938, a nešto kasnije upotpunjen Bukureškim ugovorom od 1. marta 1939. Ova dva ugovora izmenila su u osnovi režim plovidbe, i to na način suprotan slovu Statuta it 1921. Reviziju Statuta uslovile su tadašnje političke krize u Evropi.[8]

Vekovne težnje Nemačke prodora na Istok (Drang nach Osten) posle okupacije Austrije 1938. izgledale su Trećem nemačkom rajhu blizu ostvarenja. Maja meseca 1938. Nemačka je donela zakon kojim je predvidela amelioraciju i izgradnju kanala koji bi spajao Rajnu i Dunav. Istovremeno je predviđeno da se Dunav osposobi za plovidbu od mađarske granice. Ceo taj plan trebalo je da bude završen do 1945. godine. Na međunarodnom planu Nemačka je istupila sa parolom »Dunav podunavskim narodima«. Rumunija, već odavno nezadovoljna svojom ulogom u Evropskoj komisiji pridružila se revizionističkoj politici. U borbi oko grupacije dvaju tabora pred Drugi svetski rat, odnosno pridobijanja pojedinih zemalja, Velika Britanija i Francuska pristale su konačno na zahtev Rumunije. Kao rezultat toga došlo je do potpisivanja Sinajskog sporazuma. Rumunsko ministarstvo inostranih poslova izdalo je tim povodom saopštenje u kome se ističe da Statut od 1921. nije bio u skladu sa suverenošću Rumunije, pa je otuda zamenjen Sinajskim sporazumom. Evropska dunavska komisija i njeni službenici, u smislu člana 1. navedenog sporazuma, prestali su da vrše svoja prava, a sama Komisija je izgubila nadležnost po nizu administrativnih pitanja.[9]

Nekoliko meseci posle toga 1. marta 1939, potpisan je u Bukureštu Sporazum o prijemu Nemačke u Evropsku dunavsku komisiju i pristupanju Nemačke i Italije Sinajskom sporazumu. Revizija Statuta iz 1921. izvršena je suprotno njegovim izričitim odredbama, naročito članu 42, koji predviđa da Statut može biti revidiran samo na zahtev dve trećine država potpisnica. Takav postupak izazvao je reakciju niza zemalja, međutim, zvaničan protest potekao je jedino od Jugoslavije, koja je u svojoj noti od 12. aprila 1939. godine istakla da Sinajski i Bukureški sporazum predstavlja za nju, res inter alios acta.[9]

Jula meseca 1940. na osnovu ultimatuma Sovjetskog Saveza, Rumunija je predala Besarabiju Sovjetskom Savezu, koji je na taj način postao pribrežna država. Nešto kasnije potpisan je u Beču Protokol o učešću Sovjetskog Saveza u administraciji gornjeg toka Dunava. U toku Drugog svetskog rata punu kontrolu nad Dunavom imala je Nemačka.[9]

Potrebno je konačno ukazati na činjenicu da je u periodu između dva rata, a posebno u godinama neposredno pre Drugog svetskog rata, promet na Dunavu daleko zaostajao za prometom na drugim evropskim rekama, što je bila posledica prirodnih prepreka koje nisu mogle biti otklonjene usled političkih sukoba.[9]

Režim plovidbe posle Drugog svetskog rata do danas

[uredi | uredi izvor]
Skela Begeč-Banoštor.

Regulisanje plovidbe na Dunavu posle Drugog svetskog rata ušlo je u krug pitanja od prvorazrednog značaja. U članu 34. ugovora o miru sa Bugarskom, čl. 38. sa Mađarskom, čl. 36. sa Rumunijom istaknuto je da će plovidba na Dunavu biti otvorena za trgovinu svih zemalja. Isto načelo došlo je do izražaja i u Rezoluciji Ekonomsko-socijalnog saveta Ujedinjenih nacija od 28. januara 1947. godine.

Na zasedanju ministara spoljnih poslova velikih sila, održanom u Njujorku decembra 1946, izdata je zajednička deklaracija u kojoj se predlaže sazivanje konferencije koja bi regulisala pitanje plovidbe na Dunavu. Poziv je upućen svim pribrežnim zemljama: Sovjetskom Savezu, Ukrajini, Bugarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, kao i trima velikim silama SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj.

Na konferenciji koja je održana u Beogradu, jula-avgusta 1948, pojavila su se razmimoilaženja između učesnika. Zapadne sile izašle su sa tezom da je Statut iz 1921. na snazi te da ga je moguće menjati samo saglasnošću svih država potpisnica. Nasuprot tome, predstavnici prebrežnih država tvrdili su da Statut iz 1921. nije na snazi te da konferencija ima carte blanche i pravo da reguliše dunavski problem nezavisno od dotadašnjih pravnih akata. Ukazali su pri tome da je Statut izmenjen bez saglasnosti država potpisnica i drugo, da je Statut u suprotnosti sa odredbama Završnog akta Bečkog kongresa. Prava koja su velike sile stekle Statutom iz 1921, a ranije Pariskim ugovorom, vodila su prvenstveno računa o interesima velikih sila, a ne i interesima pribrežnih država. Prihvatanjem načela slobode plovidbe na međunarodnim rekama, međunarodna zajednica pošla je od ekonomskih momenata i potreba međunarodne trgovine. Međutim, velike sile, kroz svoj položaj u komisijama, koristile su ta prava, u velikoj meri, u cilju političke dominacije.

Na Beogradskoj konferenciji, 18. avgusta 1948. usvojena je Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu, na bazi predloga koji je na samoj konferenciji podneo Sovjetski Savez, uz neke manje ispravke. Konvenciju su potpisale: Bugarska, Čehoslovačka, Rumunija, Jugoslavija, Mađarska, SSSR i Ukrajina, a naknadno 1960. prišla je Austrija, koja je na konferenciji bila samo posmatrač, budući da u to vreme nije bio rešen njen posleratni status. SAD su glasale protiv konvencije, a predstavnici Francuske i Velike Britanije odbili su da učestvuju u glasanju, ističući da Statut iz 1921. smatraju još uvek važećim. Savezna Republika Nemačka je jedina podunavska zemlja koja nije bila članica Konvencije iz 1948, sve do rušenja Berlinskog zida i raspada Istočnog bloka.

Osnovna načela Konvencije iz 1948.

[uredi | uredi izvor]

Polazeći od potrebe jačanja ekonomskih i kulturnih veza između država, konvencija u čl. 1. proklamuje načelo slobode za državljane, trgovačke brodove i robu svih država »na bazi ravnopravnosti, u pogledu lučkih i plovidbenih taksi, kao i u pogledu uslova trgovačke plovidbe«. S druge strane, vodeći računa o interesima pribrežnih zemalja i njenim suverenim pravima, Konvencija zabranjuje plovidbu ratnih brodova nepribrežnih zemalja. Što se tiče plovidbe ratnih brodova podunavskih zemalja, oni mogu ploviti samo u svojim teritorijalnim vodama, a u tuđe vode mogu uploviti samo uz prethodnu saglasnost odnosne države. Na taj način načelo slobode plovidbe, u čijem osnovu leži ideja o sveopštem ekonomskom interesu, dovedena je u sklad sa potrebama bezbednosti pribrežnih država.

Režim ustanovljen pomenutom Konvencijom, za razliku od režima koji je važio u periodu između dva rata, odnosi se samo na plovni deo Dunava od Ulma do Crnog mora, a u delti samo na rukavac Suline, a ne i na celu deltu, niti na pritoke Dunava.

Stalo se pri tome na stanovište da plovni putevi koji spajaju samo dve zemlje nisu od posebnog, opšteg interesa pa ih otuda treba rešavati na bazi dvostranih ugovora. Tako je, na primer, 1955. Jugoslavija zaključila sporazum sa Mađarskom o plovidbi rekom Tisom.

Pravo kabotaže, »mesni promet, pilotaža« rezervisano je isključivo za pribrežne zemlje. Strani brodovi koji plove Dunavom imaju pravo ulaska u luke, istovara i utovara robe, ukrcavanja i iskrcavanja putnika, samo na osnovu propisa odnosne pribrežne zemlje. Sanitarnu, carinsku i policijsku službu na Dunavu vrše podunavske zemlje.

Značaj Dunava za unutrašnju plovnu mrežu Srbije

[uredi | uredi izvor]
Beograd, ušće Save u Dunav

Riječni saobraćaj kod nas, a u svijetu transport na unutrašnjim plovnim putevima ili unutrašnja plovidba, je veoma značajan vid transporta tereta, dok je njegova uloga neznatna u prevozu putnika u odnosu na druge kopnene vidove putničkog saobraćaja i transporta. S tim u vezi, u ovom radu ćemo se skoncentrisati uglavnom na doprinos Dunava na povezivanje bitnih luka i industrijskih centara i njegov doprinos transportu tereta. Kao što je poznato, veći dio industrije, privrednih i uslužnih djelatnosti duguje mnogo za svoj opstanak i progres niskim troškovima dobijanja sirovina, reprodukcionih materijala, energije, kontejnera i drugih jediničnih tereta. Neke industrijske grane mogu jedino izaći na tržište preko unutrašnjeg vodnog transporta, jer su drugi vidovi transporta neprihvatljivi (npr. građevinska industrija, rudarstvo, metalurgija, hemijska i naftna industrija itd.). Dunav je za Srbiju zamjena za more i rijeka od najvećeg značaja. U prvom dijelu ovog rada ćemo se skoncentrisati na opšte karakteristike riječnog brodarstva Srbije, kao i flote Srbije i razmotriti postojeće podatke o njima. Dalje u radu opisaćemo mrežu unutrašnjih plovnih puteva Srbije, sa posebnim akcentom na karakteristike Dunava. U trećem dijelu ovog rada razmotrićemo kvantitativno značaj plovnog puta u Srbiji za transport robe i putnika. U poslednjem dijelu ovog rada opisaćemo odnos Prostornog Plana Republike Srbije prema Podunavlju.

Rečno brodarstvo Srbije

[uredi | uredi izvor]

Opšta razmatranja položaja rečnog brodarstva Srbije u evropskom okruženju

[uredi | uredi izvor]

Flota na evropskim unutrašnjim plovnim putevima obuhvata 38400 plovnih jedinica nosivosti oko 2800000 t krajem 20. vijeka. Flota na Rajni i Dunavu obuhvata najveći broj plovila, ali ona nije podjednako raspoređena između obalskih država. Oko polovine flote po tonaži na Rajni pripada Holandiji, četvrtina Njemačkoj, a ostatak čine flote Belgije, Francuske i Švajcarske. Na Dunavu, Rumunija poseduje najveću flotu (33,8%), Ukrajina (25%), dok se ostali deo deli između Srbije, Bugarske, Slovačke, Mađarske i Austrije. Hrvatska i Nemačka imaju neznatno učešće. Analiza dunavske flote po nosivosti pokazuje da se 75% brodova po nosivosti nalazi u granicama između 1000 i 3000 t. U okviru ove grupe jedna trećina se odnosi na brodove između 1500 i 2000 t. Druga grupa, naviše zastupljena po nosivosti, obuhvata plovila između 1000 i 1500 t. Dunavska flota Austrije, Bugarske, Njemačke, Rumunije i Slovačke obuhvata brodove veće nosivosti nego flota Srbije i Mađarske. Više od 40% ukupne flote na Dunavu se može koristiti na kanalu Majna – Dunav u pogledu dimenzije brodova, potisnica i komora brodskih predvodnica. Analiza rajnske flote po nosivosti u poređenju sa dunavskom flotom pokazuje da je prosječna nosivost plovila na Rajni relativno manja. Nosivost brodova na Rajni obuhvata preko 30% brodova nosivosti do 1000 t i 57% brodova između 1000 t i 3000 t. Značajna razlika postoji između vidova eksploatacije ili načina korištenja prevoznih sredstava između Rajne i Dunava. Sistem tegljenja više postoji na Rajni. Motorni teretnjaci danas čine 25% flote na Rajni. Na Dunavu, sistem potiskivanja se brzo širio poslednjih decenija, ali nije u potpunosti zamijenio sistem tegljenja, jer sistem tegljenja i dalje obuhvata 25% dunavske flote po nosivosti. Sistem potiskivanja dominantan na Dunavu sa učešćem od 63%, dok je učešće motornih teretnjaka izuzetno malo sa oko 10% u odnosu na ukupnu nosivost dunavske flote. Broj riječnih brodarstava u zemljama Eu prelazi 10 hiljada, od kojih 95% posjeduje samo jedan ili dva broda. Mala brodarstva čine kičmu evropske unutrašnje plovidbe i njihovo učešće je stabilno u dugoročnom periodu. Na Dunavu, u zemljama Jugoistočne Evrope je potpuno obrnuta situacija. Ove zemlje, uključujući Srbiju, imaju uglavnom jednu veliku kompaniju koja posjeduje veliku flotu i uživa pravo relativne zaštite u domaćoj i međunarodnoj razmjeni. Međutim, u većini podunavskih zemalja ove kompanije su se transformisale u manja brodarstva, a pored njih postoji i veći broj privatnih i mješovitih kompanija. U Evropi ne postoji jedinstveno tržište za riječno brodarstvo uprkos fragmentima u raznim riječnim basenima i kanalskim vezama.

Flota na unutrašnjim plovnim putevima Srbije

[uredi | uredi izvor]

Riječna flota Srbije redovno je uništavana ratom i raznim ekonomskim situacijama. Ona nije obnavljana u normalnim prirodnim fazama razvoja sa novoizgrađenim brodovima, već na razne druge načine : reparacije, nabavka plovnih brodova, rekonstrukcija starih plovila itd. Međutim i pored ovakve situacije, Srbija je uvijek bila na jednom od prva tri mjesta sa Rumunijom i Ukrajinom, mjereno prema dužinama plovnog puta, brojem i nosivošću svoje flote. U zavisnosti od tehnologije prevoženja postojeća riječna flota Srbije se može podijeliti na sledeći način:

  1. Sistem potiskivanja koji obuhvata potiskivače i sastave potisnica
  2. Sistem tegljenja koji obuhvata tegljače i sastave ili povorke tegljenica
  3. Sistem samohodnih teretnjaka koji obuhvata motorno teretne brodove ili motorne teretnjake
  4. Kombinacije navedenih sistema koje obuhvataju motorni teretnjak ili brod sa potisnicama ili tegljenicama u sastavu

Mreža unutrašnjih plovnih puteva Srbije

[uredi | uredi izvor]

Unutrašnji plovni putevi Srbije pripadaju Dunavskoj mreži unutrašnjih plovnih puteva u Evropi. Mrežu ovih plovnih puteva čine rijeke: Dunav, Sava i Tisa kao plovne saobraćajnice, Tamiš i Begej kao manje plovne rijeke i mreža plovnih kanala Dunav – Tisa – Dunav ukupne dužine oko 1677 km. Mreža unutrašnjih plovnih puteva Srbije obuhvata prirodne i vještačke plovne puteve (kanalski sistem Dunav – Tisa – Dunav). Glavni međunarodni plovni put u Srbiji je rijeka Dunav, čije se učešće u obimu prometa transporta tereta mijenja između 80-90% godišnje u odnosu na ostale unutrašnje plovne puteve Srbije.

Galerija

[uredi | uredi izvor]
  • Plaža na Dunavu
    Plaža na Dunavu
  • Zalazak Sunca na srednjem toku Dunava.
    Zalazak Sunca na srednjem toku Dunava.
  • Dunav kod Apatina - Veliki Liman.
    Dunav kod Apatina - Veliki Liman.
  • Beograd-Aleksandrija, Brod Kolubara
    Beograd-Aleksandrija, Brod Kolubara
  • Ribarski čamac kod sela Banoštra, Srem.
    Ribarski čamac kod sela Banoštra, Srem.
  • Dunav kod Smedereva.
    Dunav kod Smedereva.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b Le Danube, Encyclopaedia Universalis 10, članak Andréa Blanca i Pierrea Carrièrea
  2. ^ Članak Paula Moranda o Dunavu u Au fil des fleuves, Reader Diges, 1972. pp. 47.
  3. ^ Putnički hidrogliseri "Meteor" (Televizija Zvezda - Zvanični rutjub kanal)
  4. ^ a b Avramov & Kreća 2003, str. 377.
  5. ^ Avramov & Kreća 2003, str. 377–378.
  6. ^ Sedam tvrđava: Putovanje kroz vreme (b92, 31. oktobar 2016)
  7. ^ a b v Avramov & Kreća 2003, str. 378.
  8. ^ Avramov & Kreća 2003, str. 378–379.
  9. ^ a b v g Avramov & Kreća 2003, str. 379.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дунав&oldid=28515382”